Čovjek

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sad je ovo doslo na znanje vs. vjerovanje ... ili se meni tako cini.
Covjek je slobodan onoliko koliko on hoce da je slobodan.
Dijete nema nista s tim. U stvari mozda dijete misli da ima ali u stvari nema. Majka je ta koja odlucuje nivo slobode. Covjek bez djeteta ne bi bio covjek, ali majka je tu (jer je i ona jednom bila dijete) da smiri svoje cedo i da se stigne ... e sad ste me tu izgubili. Ne znam gdje se ide. Mislim znam da se negdje ide, i da su zajedno (po mojoj nekoj procjeni radi se o svijesti i podsvijesti) ali nikako ne mogu da dokucim gdje se to ide. Svaki covjek ce da zavrsi na istom mjestu na kraju svoga puta jer osim ako to nije ono sto je Leo rekao "da bi se bezbjednije stiglo". Ako je to TO onda ja znam o cemu se prica.

Samo sto je problem ... vecina ljudi nisu svjesni majke. Vecina misli da je dijete TO i da nema nista drugo.

Hm ... sta vise, ja mislim da je poredjenje ok (sa svom svojom simbolizacijom) jer i tu ima nesto. I to da se dijete kontrolise, ne mora sad da prestane skroz da bude dijete, da prestane da se igra, neka ga ... ali samo da se pazi da ne izleti na ulicu. Neki ljudi i nauce nesto samo kroz igru.

Znam ja da "tri puta vode do mudrosti: razmisljanje, vaspitanje i iskustvo" ali nesto od navedenih se uci dok smo djeca.

• 1Ovo se svidja korisniku: tuzor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Svesni um i jeste jedno veliko dete koje drzi da se bas njemu neprestano nesto u tom svetu svidja ili ne-svidja.

Osecam se duznim da ponovo pokusam da predstavim ideju nemanja sopstva koja je u samoj osnovi budistickog ucenja.

Individua koju zovemo covek se sastoji od nekoliko agregata koji reaguju uzajamno i sa okolinom i pri tom menjaju i sebe i okolinu.

1) materijalni agregat--telo
2) percepcija, kognicija
3) osecanja
4) mentalne formacije i volicija
5) svest

Privremena povezanost tih agregata je ono sto stvara iluziju da se tu radi o nekom permanentnom sopstvu, o esenciji, o dusi.

Tih pet agregata kao i njihova okolina su u konstantnom fluksu.

Osecaj odredjene privremene izdvojenosti tih pet agregata nije bez osnova jer mi svakako ne zivimo u istom telu kao npr treci komsija sa kojim takodje ne delimo secanja itd.

To budisticko ucenje ne spori.

Ono sto je tu sporno je da ta privremena izdvojenost pet agregata od okoline pociva na postojanju jedinstvenog entiteta kojem se sve to desava koji oslovljavamo sa "ja", dusa ili ontolosko sopstvo.

E toga nema.

E sad logicno je sad tu pomisliti "Pa dobro ako nema nikoga ko je onda jutros popio ili popila kafu--ili jos bolje: ko je taj/ta sto je bio/bila svestan/svesna da je popio/popila kafu?"

Odgovor je u Budizmu i dalje "ja" jer nas jezik na to obavezuje (pod uslovom da je kafa zaita popijena ) sa malim dodatkom (ne za kafu ):

To "ja" nije vise ovo sad "ja"--iz prostog razloga sto su pet agregata od kojih se sastoji ljudsko bice u konstantnom fluksu.

Ovo novo "ja" svakako moze sad da stvori putem svojih agregata koncept da su ono prethodno "ja" i ovo novo "ja" jedno te isto "ja".

Tako se radja ideja postojanja ontoloskog sopstva.

No ona je simbol.

Ona nema istinsku osnovu u pet postojecih agregata niti u okolnom svetu.

Ne postoji nikakva stvarna nit koja povezuje neprekidni niz nastajucih "ja" u jednu te istu stvar.

Zato sam i napisao da je sopstvo kao integral momentalnih utisaka na nivou pet agregata samo koncept.

Priroda svih pet agregata je stvorena, kondicionirana evolucijom i stoga determinisana kauzalnim vezama u prirodi.

Tu nema nikakve slobodne volje.

Neuron ce okinuti samo kad se otvore natrijumski kanali i proizvede kriticna depolarizacija u vidu akcionog potencijala itd itd.

Medjutim na nivou pet agregata postoji i mogucnost simbolicnog tumacenja determinisane stvarnosti--sto je evolutivna doskocica funkcije uma koja nadoknadjuje nesavrsenost cula.

Slobodna volja nije nista drugo do od strane uma proizvoljno interpretiranje 'srafova u velikoj deterministickoj masini' od kojih je i sam sacinjen.

Puka imaginacija niposto ne obavezuje na bozansko poreklo coveka niti odmah uspostavlja ontolosko sopstvo kao nesto stvarno.

Imaginacija je imaginacija.

Gomila determinisanih refleksnih lukova koji su u stanju da stvore konceptualni svet maste.

Njen model imamo i kod psa Ivana Pavlova kojem, psu, krene pljuvacka na zvuk zvona.

Imaginacija dakle niposto nije sloboda, vec jedno klupko mahom arbitrarnih iluzija koje generise patnju.

Po budistickom ucenju sloboda nije moci ovo ili ono u masti.

Sloboda je ne morati nista od svega toga u zbilji.

To sto u datom momentu imamo imaginaciju i sto smo njome kadri da stvaramo ideje stalnog sopstva, vecne duse i dobrog boga ne znaci da smo slobodni jer se na nivou prolaznih pet agregata i dalje neumitno, sa svom tom imaginacijom i njenim produktima, krecemo ka anihilaciji.

Jedina sloboda koja zaista transcendira i patnju i smrt i koja nam se zaista nudi tu i sad je, ponovicu-- sloboda od konceptualnog postojanja.

Ona nije nistavilo vec upravo blazenstvo.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

«Био је у селу поткивач који је починио један тежак злочин. Суд је одлучио да га треба за тај злочин казнити, али како је поткивач био једини у селу, и стога неопходан, а истовремено је било у селу три кројача, то су обесили једнога од кројача уместо поткивача». (Сигмунд Фројд)

Агресија је пројектована на други објект на ком се растеретила. Колективна потреба за извршењем казне пренета је са кривца на невиног.
Пројекције се догађају са изворног објекта на нов објект, као у наведеној причи. Рецимо: У недостатку слонова ловац се растерећује фазанима. Ако изгуби могућност да лови, из ког било разлога, пренеће страст на колекционарство или нешто за шта већ поседује склоност.
Ако не можемо наћи кривца измислићемо га. Неко мора бити крив. Нећемо ваљда ми бити криви?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Leopardvegetarian,

Hvala na udostojenju da podrobnije objasniš svoje stavove. Verujem da je “gruba skica” data, da bismo mi neupućeni mogli lakše da shvatimo neke od osnovnih postavki Budizma. Kažeš da sam kao “default” postavio stanje sopstva-pa dobro, moj um (neupućen u svu blagotvornost budističkog učenja) mora nešto da postavi u osnovi, kao početak, i tu je, verujem, glavni spor izmedju nas. To, što ti kao “default” postavljaš nepostojanje, a ja postojanje. A možda grešim? Možda kod tebe i nema nikakvog “default”-a?

Ali ne – ti mi ipak savetuješ da uzmem da nema tog sopstva “do koga mi je toliko stalo”, dakle da podesim “default” vlastitog nepostojanja. Moram da ti priznam: I pored najbolje volje, ne ide, pa ne ide!!! ‘Ajde-de za materijalni agregat-telo (to nekako i mogu da prihvatim, iako je pomalo apsurdno da prihvatim nepostojanje jedinog objektiviziranog elementa), ali za ona ostala četiri agregata – teško! Doduše, ti za njih veliš da su oni, agregati, u stanju privremene povezanosti, ali i da su u “konstantnom fluksu” (pri čemu je ta konstantnost, verujem, ipak omeđena privremenom povezanošću). Prihvatam da je moje “ja” (stavio bih duple navodnike, ali ružno izgleda!), nakon popijene kafe, jutros bilo zadovoljnije od mog prethodnog “ja” koje je tu kafu iščekivalo (neka mi oprosti Desanka), ali samo zato što je, privremeno, neki od “agregata” dobio potpunije zadovoljenje, ili je prethodno bio provociran obećavajućim mirisom, što ne utiče na celinu sopstva.

Ne čini li ti se da potpuno minimalizuješ značaj imaginacije, stavljajući ispred nje odrednicu “puka”? Doduše, stvari su unekoliko jasnije posle tvoje definicije “imaginacija je imaginacija”, iliti “gomila determinisanih refleksnih lukova koji su u stanju da stvore konceptualni svet mašte”. Međutim, ti odmah potom povezuješ, poistovećuješ uslovni refleks sa imaginacijom, koja je sva u duhu.

Ideju sopstva stavljaš u neraskidivu vezu sa patnjom. Dobro, već sam ranije pisao kako je ostvarenje slobode, kao krajnjeg odredišta sopstva, najčešće povezano sa bolom, sa patnjom. Zašto je to tako? Gde je osnovni uzrok? Po tebi – u iluziji da postoji nekakvo sopstvo, što se može prevladati tako što ćemo odreći vlastito postojanje, pri čemu ipak nećemo zapasti u ništavilo, nego u blaženstvo. Pa čime ćemo osetiti to “blaženstvo”? Univerzumom? Crnom rupom? Da li je to ono blaženstvo, koje Sidarta oseća na kraju Heseovog romana, kada se osmehuje osmehom “iznad hiljade rođenja i smrti”? Po meni, veličina čoveka se i sastoji u tome što, svestan svojih ograničenja i determinisanosti, može da napravi pobunu u svom duhu, da klikne iz dubine duše: “Ne pristajem na ropstvo!” i da, samospoznajom i samoostvarenjem, svoju ličnost, uprkos patnji, neprekidno uzvisuje ka Onome po čijem je liku stvoren, i koji JESTE glavni uzrok.

U tvom izlaganju su uvek prisutni neki zanimljivi simboli - kad nisu u pitanju brkata kornjača i majka-biciklista, tada se tu uvek nađe čekić koji nemilostivo bije po glavi. Otprilike, smatraš da se mazohistički radujem udarcu tog “čekića”? Ili da uživam u trenucima između dva udarca, šta li? Po tebi, bolje je da nema glave u koju čekić udara, nego da glava opravdava i dokazuje svoje postojanje time što prima udarce? Znaš kako – i ja mogu da kažem da je kukavičluk negiranje postojanja glave samo zato da bi se izbegao bol koji se nanosi udarcem čekića. Ali tako bih opet bio u tvom “matriksu”, a to ne želim. Mogu se donekle složiti sa konstatacijom da smo bačeni u ćeliju patnje, ali izlaz ne vidim u vratima koja ti pokazuješ. Pogotovo ako ne otkrivaš uzrok našeg, makar i privremenog, sužanjstva u toj ćeliji, niti šta stoji iza koncepata po kojima postojimo i delujemo. Znaš jedino da to nije neki “dobri bog”, ali ne saopštavaš otkuda ti znanje. Ako se iza vrata, koja budem sam otkrio, nalazi sloboda, ja ću rado izaći iz “ćelije patnje”, prestaću da budem rob, pa neka boli koliko boli! Neki moj “agregat” će trpeti malo više, ali će celina-sopstvo-ličnost biti posvećena slobodom, za koju se sama izborila.

• 1Ovo se svidja korisniku: tuzor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tuzor,

Hvala na lepom postu u kojem si na veoma elegantan nacin rezimirao nasa razmimoilazenja i ucinio njihovu semanticko/tehnicku prirodu jos izvesnijom.

Nepostojanje jedinstvenog sopstva se u Budizmu, kao sto sam pre naglasio, ne uzima po defaultu kao tacno vec samo kao nulta-hipoteza.

Ona se potom testira u meditacijama tako sto se npr sabrano posmatra svaki od pet agregata.

Istinsko sopstvo ne moze da se osvedoci o svom nestajanju.

U meditaciji mi jasno i nedvosmisleno opazamo da sve sto cini pet agregata podleze neprekidnom nestajanju kao i svi kondicionirani fenomeni.

Na taj nacin mi iskustveno saznajemo da nista od tih pet agregata nismo mi.

Naravno to je sad pozicija sa koje ces ti gromko uskliknuti da sopstvo i nije nista od tih pet agregata zato sto je duh!

Meditacija medjutim tu ide dalje.

Objekat meditacije postaje sam 'posmatrac'--dakle taj kandidat za zvanje besmrtnog duha.

'Posmatrac' se medjutim osvedocava i o svom nestanku.

Dolazi do neposrednog uvida da posmatrac nije sopstvo vec proces kao i svaki drugi.

'Posmatrac' je drugim recima samo proces koji zavisi od svega onoga sto taj proces podrzava. On dakle nije nezavistan i intrinzicki postojan.

Taj finalni uvid, kruna ucenja, je pracen i konacnim ukidanjem svih strasti prema kondicioniranom svetu i dolazi do ogromnog rasterecenja jer spada citavo breme patnje, cak i one koje um do tada nije bio svestan.

Um prestaje da se drzi za lazno sopstvo izgradjeno konceptima i nastavlja da postoji prirodno u blazenstvu bez dualiteta.

Za blazenstvo je dovoljno vec samo odsustvo patnje--sto znaju svi koji su ikad osetili prestanak jake zubobolje npr.

Za blazenstvo za razliku od patnje nije potreban koncept sopstva.
To blazenstvo je u biti nestvoreno, nekondicionirano, nepromenjivo.
Tu bih rekao da se prilicno slazemo, zar ne.

Ono postoji na ultimativnom planu--za razliku od patnje koja postoji samo na konceptualnom.

Medjutim to nekondicionirano blazenstvo nije bog, barem ne bog u vidu tvorca.Svet nije stvorio bog iz razloga sto je na ultimativnom planu nestvoren, a na konceptualnom planu ga stvara nista do upravo nas neoslobodjeni um.Za boga-tvorca nema tu kanda ni mesta ni potrebe.

Sadrzaj sveta je stvoren u umu koji je inficiran konceptom sopstva.
Kazem inficiran jer se ultimativno i radi o bolesti. Naime, koncept sopstva je ono sto kondicionira patnju.

Drzanje za taj koncept je ono sto nas baca u celiju patnje.

Zidove te celije podize um pod uticajem privlacnih, odbojnih i neodredjenih interakcija za koje je preduslov avijja, ne-uvid.

Patnja bez sopstva ne moze da se javi, sto se da donekle poimati i intelektualno.

To je medjutim meditativni uvid koji treba iskustveno spoznati, a ne samo logicki povrsno analizirati.

Ne znam zaista kakvu si sad to junacku slobodu zamislio u kojoj patnja jos uvek postoji--ali ne vidim u cemu bi bila njena poenta ako postoji sloboda ultimativne stvarnosti koja je jedno nekondicionirano blazenstvo bez patnje.

Medjutim opet mi se cini da je u pitanju mahom samo semantika.

Naime, kada je Buda sa 80 godina umirao, najverovatnije od mezentericnog infarkta, on je imao izuzetno jake fizicke bolove o kojima se govori u Mahaparinibbana Sutta-- ali nije patio.

Ne cini li ti se ta naizgled veoma protivrecna ideja fizickog bola bez patnje veoma bliskom tvojoj viziji slobode u kojoj se jos 'pati na nekom od agregata'?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

da li su onda po vama i covekova osecanja koncept ili je to vise pitanje drzanja coveka u zabludi postojanja.....preko njih objektivizirana stvarnost daje uverenje prostom bicu da on ipak ucestvuje u razmeni informacija i tako daje vazno mesto sebi u poimanju realnosti ili pak fikcije...

• 1Ovo se svidja korisniku: tuzor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Po budistickom ucenju osecanja nisu koncept vec jedan od pet agregata od kojih se sastoji prirodni um/telo fenomen sa kojim se konceptualno poistovecujemo.

Osecanja postoje onako kako postoji recimo telo.

Niti se dakle radi o konceptu-- niti o sopstvu.

U pitanju je kondicionirani proces kao i svaki drugi koji se iskljucivo javlja kada se stvore prirodni uslovi koji ga podrzavaju.

Neposredni uslov za nastajanje osecanja je 'kontakt'.

'Kontakt' nastaje tako sto se sretnu spoljasnja perceptivna osnova, unutrasnja perceptivna osnova i paznja.

Postoji sest klasa osecanja u zavisnosti od unutrasnjih perceptivnih osnova.

To su osecanja porekla vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira i uma.

Svaka od sest klasa se javlja u tri vida: prijatno, neprijatno i neutralno.

Osecanja razlicitih klasa, vidova i intenziteta se najcesce javljaju naizgled istovremeno (ne javljaju se istovremeno jer paznja moze biti u datom um-momentu samo na jednom mestu) sto stvara privid da se javilo jedno jedino ali veoma slozeno osecanje.

Evolutivna uloga osecanja je da dovede do odredjenog obrasca ponasanja zivog organizma.

Osecanja dakle postoje svuda gde postoji svrsishodan pokret telo/um fenomena--tj. zivot.

Osecanja su stetna u spiritualnom pogledu dokle god se svrha njihovog javljanja ne podudara sa ultimativnim interesom da se ne pati--sto je cesce slucaj nego sto bismo na prvi pogled pretpostavili.

Prosto receno: osecanja koja pojacavaju iluziju sopstva su nasi neprijatelji.

Srecom medju osecanjima imamo i prijatelje.

Cetiri osecanja koja su izuzetak i cije javljanje je korisno na putu ka slobodi od patnje su: (u zagradi su veoma grubi prevodi)

1) metta (univerzalna ljubav)

2) karuna (saosecanje)

3) mudita (altruisticna radost)

4) upekkha (uzvisena ravnodusnost)


Svaki put istinske duhovnosti je stoga poplocan upravo ovim osecanjima cija je sustina po kojoj se razlikuju od ostalih osecanja-- nesebicnost.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ako je sve maja/iluzija/ kako osecanja mogu da je pojacaju kada je ona izvan stvarne spoznaje bica kao takvog....

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Po budistickom ucenju nije bas sve 'maja'.

U budizmu se pod iluzijom pre svega smatra ideja izdvojenog sopstva kao i svet koji nastaje posmatranjem 'realnog sveta' kroz idejom izdvojenog sopstva ostrasceni filter--tzv samsaricki svet.

Osecanja su u biti realni prirodni procesi poput npr plime i oseke.

Bas kao sto plima i oseka nisu sopstvo niti nastaju angazovanjem sopstva --vec su proces do cijeg javljanja dovode specificne prirodne okolnosti koje to javljanje podrzavaju--tako su i osecanja samo jedan kondicionirani prirodni proces podrzavan okolnostima.

U prisustvu 'ne-uvida' javljaju se osecanja koja dovode do konflikta u umu.

Konfliktna osecanja su jedna od karika u lancu 'zavisne originacije' koncepta sopstva (Paticcasamupadda) kojoj prethodi perceptivni kontakt, a za kojom munjevito sledi pomak uma ka ideji sopstva kao i grcevito drzanje za tu ideju.

To dovodi do 'ponovnog rodjenja'-- tj., nove pojave ideje sopstva u iluzornom samsarickom svetu u kojem se usled dalje perzistencije 'ne-uvida' pojavljuju nove konfliktne emocije cime se zacarani krug samsaricke patnje zatvara.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Leopardvegetarian,

Rečima se često udaljavamo od spoznaje, a samim tim i od onoga što hoćemo da “kažemo”, što opet dovodi do razmimoilaženja u stavovima, čak i onda kad želimo da u nešto proniknemo, i da proniknuto prihvatimo.

No, ja i dalje ne shvatam zašto se negacija (nepostojanje sopstva) uzima kao nulta hipoteza? Ako je tome prethodila provera nulte hipoteze o POSTOJANJU sopstva (dozvolićeš, ipak, da je ovo “realnije”, makar kao hipoteza), pa se nekim validnim dokazom došlo do toga da hipoteza nije tačna, opet se nismo makli dalje od početka, jer se onda postavlja logično pitanje: zašto ponovo utvrđujemo da nešto ne postoji? Opet, ako nije bilo nulte hipoteze o postojanju sopstva, otkud nam pomisao/ideja/začetak saznanja o njegovom nepostojanju? Kao da se nekim nadnaravnim sposobnostima došlo do znanja o nepostojanju, pa se to onda proverava i potvrđuje načinom prihvatljivim za čoveka. Podsetiću: Spinoza je ustvrdio da prirodi supstancije pripada postojanje, te da sve što se može shvatiti kao da ne postoji, njegova suština ne sadrži u sebi postojanje, pri čemu je pod supstancijom podrazumevao ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata (čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari od koga mora biti obrazovan). Dakako, ovde moram ponoviti da ovaj blagorodni filozof tako ustvrđuje i da nužno postoji Bog, pošto bi, na osnovu prethodnog, bilo besmisleno tvrditi da ne postoji, i zato što se ni u Njemu, ni van Njega, ne nalazi razlog/uzrok Njegovog nepostojanja. Šta više, on poistovećuje ovako shvaćenu supstanciju i Boga (bića apsolutno beskrajnog, supstanciju koja se sastoji iz beskrajno mnogo atributa, od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu bitnost). Spinoza je je bio odlučan borac za oslobođenje ljudskog razuma od mnogobrojnih predrasuda i zabluda, shvatajući pri tom svu ograničenost razuma, sposobnog da sagleda samo par od beskrajnog mnoštva atributa. Uz to, hrabro je ustvrdio da se božji razum razlikuje od našeg razuma, i da se ne može ni u čemu slagati sa njime osim u imenu (dakako, moramo prethodno prihvatiti da božji razum jeste uzrok i SUŠTINE i POSTOJANJA našeg razuma; za razliku od navedenog, čovek je uzrok postojanja, a ne suštine drugog čoveka, pošto je suština večna istina). Ono gde ima dodirnih tačaka između njegovog učenja i tvojih postavki, odnosi se na negiranje postojanja apsolutne slobode ljudskog duha, na konačnost ljudskog razuma, na postavku da nijedna supstancija ne može od druge da bude proizvedena, niti stvorena (suština stvari, proizvedenih od Boga, ne sadrži u sebi postojanje, odnosno nije uzrok postojanja i trajanja stvari), na čovekovu suštinu koja u sebi ne sadrži nužno postojanje, na prevarnu ideju o postojanju slobode zato što su ljudi svesni svojih radnji a ne poznaju uzroke koji opredeljuju te radnje, na to da priroda nema nikakav propisani cilj (tj. da su svi ciljni/finalni uzroci ljudske izmišljotine), na vezu tvoje definicije osećanja I njegove teorije afekata, …

Javljaju se veliki problemi, ukoliko ne želimo da se bavimo pitanjima uzroka i suštine. Tada smo prinuđeni da u čoveku vidimo SAMO biće, bez duha, individuu koju čini privremeni spoj pet agregata, podložnih neprestanom menjanju. Doduše, ubacujemo tu i sposobnost opažanja i shvatanja, i htenje, i osećanja… Ako je meditacija upravljena ka tome da razbije iluziju lažnog sopstva, ono što ljudi najčešće pogrešno razumeju pod pojmom ličnosti, onda je sve u redu. No, koliko shvatam, meditacija nije upravljena ka tome, nego ka blaženstvu spoznaje da nikakva ličnost i ne postoji! Hoćemo li to blaženstvo da promišljamo, hoćemo li da ga osetimo? Ako hoćemo – čime, pošto sam “posmatrač” shvata da ni njega nema? Verovatno si upoznat sa pojmom “lažnog dvojnika” -“doppelgängera”, anti-čoveka, anti-duha. Pozdravljam svaku meditaciju, svaku odlučnost da se taj “doppelgänger” razotkrije u čoveku, da se utvrdi njegovo nepostojanje kao ličnosti, kao duha čovekovog, i da se spozna njegova prevarna uloga.

Na kraju – izvinjenje što se poduže nisam javljao.