|
Ako može da pomogne: Deo iz Istorije filozofije II Milana Uzelca.
Po mišljenju Santajane kritički realizam se nalazi između dve krajnosti, između minimuma i maksimuma realizma; u prvom slučaju se polazi od toga da je saznanje objekata moguće, a u drugom da se sve neposredno saznaje upravo kao takvo kakvo ono i jeste, i da su zablude nemoguće pa maksimalni realizam pretenduje na to da je nemoguće intuitivno saznanje objekta.
Kritički realizam dopušta (a) da je svako saznanje tranzitivno (transcendentno), tj. da nezavisno postojeće stvari mogu biti objekti svesti koja ih identifikuje i određuje i dopušta (b) da je svako saznanje relativno, što će reći da neka stvar može posedovati i svojstva koja joj pripisuje svest. Zadatak je realiste da nađe ravnotežu između transcendentnosti i relevantnosti.
Neorealisti su smatrali da kritički realizam ne donosi ništa bitno novo već da se samo vraća na pozicije epistemološkog dualizma Loka i Dekarta te da su kritički realisti samo možda malo bolje objasnili zablude i iluzije percepcije, ali da su i dalje ostali nemoćni u pokušaju da se objasni istina tako što su sačuvali prepreku između saznajnog subjekta i objekta saznanja.
Santajana stoga i nije ostao samo na pozicijama kritičkog realizma već je svoj naturalizam i materijalistički fenomenalizam pomešao s platonističkim realizmom. Ne treba gubiti iz vida da je Santajana studirao kod V. Džemsa na Harvardu i da je bio profesor od 1898. do 1912. kada se vratio u Evropu gde je pod uticajem nemačke filozofije i napisao svoja najvažnija dela, mada je njegova filozofija svoj najveći uticaj imala u Americi.
Interes Santajane bio je veoma širok: pisao je romane, poeziju, religiozne spise, i kod njega interes za prirodne nauke nije bio toliko izrazit kao kod drugih kritičkih realista. Nije stoga slučajno što se od njih i znatno razlikuje. Sebe nije smatrao metafizičarem ali je bio pod uticajem Platona, Spinoze i Šopenhauera. Time se njegova pozicija razlikuje u odnosu na pozitivizam ali i neorealizam koji se neprijateljski odnosio prema metafizičkim sistemima. Među Santajanine glavne spise spadaju: petotomno delo Život razuma (1905-6), Skepticizam i animalna vera (1923) i četvorotomno njegovo glavno delo Sfere bivstvovanja (1927-1934). Prvi tom ovog poslednjeg spisa bio je posvećen sferi suština, drugi sferi materije, treći sferi istine i četvrti sferi duha; pomenute "sfere bivstvovanja" nisu po Santajani, oblasti ili delovi vasione već načini, kategorije samih stvari. Sfere bivstvovanja, kao što su materija, istina ili duh ne dobijaju se intuicijom, već uz pomoć instinktivne vere koja se manifestuje u praksi; ontološki status suština nalik je platonovskim idejama ali nema kosmološke, metafizičke ili moralne pretpostavke; pošto su nepostojeće, suštine ne mogu biti iznad materije već se javljaju u prirodi ili mišljenju ako je to potrebno: Suštine su stoga nesupstancijalne. Pojam suštine utemeljuje pojam intelekta i saznanja i ne izvodi se iz njih. Suštine nisu ni apstraktne, one su datosti iskustva ali nemaju isto poreklo kao i stvari. Svaka suština samo je znak objekta ili događaja koji je privukao našu pažnju. Kao i drugi kritički realisti i Santajana smatra da iskustvo povlači za sobom verovanje u supstanciju i da je Aristotel bio u pravu kad je supstanciju proglasio centralnom kategorijom. Zato je pogrešno odbacivanje pojma supstancije od strane savremenih psihologa s argumentacijom da supstancija nije data ni jednom posebnom čulu. Vera u supstanciju je intuitivna i primitivna, ona je "glas gladi". Santajana podvlači da ne veruje u metafizičku već u fizičku supstanciju koja leži u osnovi animalne percepcije realnih stvari. Supstancija je uvek nešto što samo po sebi postoji; ona povezuje pojave. S druge strane, Santajana odbacuje ideju duhovne supstancije jer je sam duh entelehija materijalne supstancije. Učenje Santajane, u različitim svojim fazama, jeste spoj naturalističkih i realističkih tendencija pod umerenim uticajem platonističke teorije suštine.
|
