ETIKA Baruha de Spinoze

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Na jednom drugom forumu postavio sam ovu temu, pod nešto drugačijim nazivom. Smatram da je red da na forumu čiji sam moderator postavim ovu temu, a pogotovo što me i avatar obavezuje.

Temu sam postavio na http://www.diskusije.net/ , i to u delovima, a ovde je u celini predstavljam.

"ETIKA geometrijskim redom izložena i u pet delova podeljena" delo je, u kojem je Baruh de Spinoza izložio celovito svoj filosofski sistem. Etika je objavljena posle smrti ovog posvećenika u mudrost (za života objavio samo dela "Principi Dekartove filosofije" i "Teološko-politička rasprava").

Spinoza je proživljavao i pisao Etiku punih 15 godina. Prva skica ovog dela, pronađena znatno kasnije, nosi naziv "Kratka rasprava o Bogu, čoveku i njegovoj sreći". Interesantno je da je rad na njoj jedno vreme potisnuo u drugi plan, zbog rada na Teološko-političkoj raspravi. Kao da je predosetio kakvu će buru izazvati objavljivanje ove knjige 1670. godine (koja u sebi sadrži mnogo toga, što je kasnije, u Etici, dobilo celovit izraz). Imamo paradoks da je Rasprava, pisana kasnije, postala prizivajući vesnik omraze prema Spinozi, njegovog izgona, ali i svega onoga sadržanog u Etici, pisanog ranije ali sa odložnom redakcijom. Zbog Rasprave, Spinoza je označen "jevrejskim otpadnikom", "inkarnacijom satane", "princom ateista", najopasnijim čovekom onoga vremena. Sve je to uzrokovalo da se Etika ne objavi u "liberalnoj" Holandiji XVII veka. Iako objavljena posmrtno, Etika je ubrzo nastrože zabranjena, zajedno sa ostatkom Posmrtnih dela (koja su ponovo izdata tek posle 100 godina). Lajbnic je, na primer, za Spinozu napisao da je najozbiljniji protivnik hrišćanske religije, a za Etiku - da je štetna i veoma opasna za sve one, koji bi se trudili da se u nju udube. Bivši Spinozin prijatelj Grevijus izjavio je da Posmrtna dela zaslužuju da budu bačena u tamu pakla. I tako, još mnogo "lepih" reči, ostrašćenog žigosanja i dokazivanja ispravnosti kroz napade na našeg filosofa i njegovo delo.

Ono što sam uzeo kao "devizu" koja se pojavljuje ispod mojih poruka, pozajmljeno je s kraja Kratke rasprave o Bogu, čoveku i njegovoj sreći, iz Spinozinog obraćanja prijateljima: "A sada, da bih sa svim ovim završio, ostaje mi još jedino da prijateljima, za koje sam to i pisao, kažem: ne treba da se čudite ovim novinama, jer dobro vam je poznato da jedna stvar ne prestaje da bude istinita zato što nije od mnogih prihvaćena. A pošto vam je poznata ćud vremena u kojem živimo, nasrdačnije bih vas zamolio da budete veoma obazrivi upoznajući druge sa ovom stvari".

Nazivi pet delova Etike su sledeći: 1. O Bogu, 2. O prirodi i poreklu duha, 3. O poreklu i prirodi afekata, 4. O ljudskome ropstvu, ili o snazi afekata, i 5. O moći razuma, ili o ljudskoj slobodi. Vidimo da se tu raspravlja o metafizičkim pitanjima (čak i najobimnije), gnoseološkim, psihološkim, dok su etička pitanja, iako je njima posvećeno manje prostora u odnosu na ostala, ciljno postavljena kao esencija čitavog filosofskog sistema, dok o njihovom značaju za Spinozu dovoljno govori i naziv dela.

Bilo je pokušaja da se uzorna osnova Spinozinog dela nađe u stoicizmu. Rekao bih da, osim nesumnjivog poznavanja dela stoika od strane Spinoze, dubljeg uticaja svakako nema. Još više je bilo pokušaja da se pokaže kako se Spinoza temelji na sk(h)olastici (posebno zbog terminologije i nekih metafizičkih ideja). Ipak, Spinoza je "previše" originalan, autentičan i "svoj". A da je čitao mnogo - čitao je. Uz Stari zavet i Talmud - još i celokupnu jevrejsku i religioznu literaturu. Proučio je Kabalu. Smešni su mi prigovori te vrste, da neko nekome "duguje" svoje učenje, svoj pogled na čoveka, svet i kosmos. Jasno je da ništa ne može biti apsolutno novo, ali se onome što vredi time ne može umanjiti originalnost. Šta sa time, da je već ranije bilo poznato učenje o imanentnosti stvari u Bogu (odnosno panteizam, kojim nazivom je ovo učenje označeno znatno posle Spinozine smrti)? Da li su ta učenja dobila svoju zaokruženost i svrhovitost, kao što je to kod Spinoze? Mislim da nisu. Pokušaću to kasnije, u razvoju teme, i da objasnim. Uz navedeno, od mislilaca se kao Spinozini "potvrđujući inficijenti" navode i Majmonid, Jehuda Abrabanel, Leone Ebreo, drevni indijski spevovi, starogrčka filosofija, Filon Aleksandrijski, Đordano Bruno, i - naročito - Dekart (koga je Spinoza visoko cenio).

Da ne bih zaboravio: Panteizam nije jedini primer, kada se suština nečega označava pojmom "skovanim" znatno posle dešavanja/manfiestacije/objavljivanja/stvaranja na koje se pojam odnosi. Setite se pojma "evolucija" (kod koga stvari, doduše, stoje unekoliko drukčije: tu je pojam bio poznat mnogo pre Darvinovog rada, u filosofiji, ali je tek posle širenja postavki iz "Porekla vrsta" suština teorije označena pojmom "evolucija", iako pojam izvorno ne znači to, što je kasnije opšteprihvaćeno). Oprostite na ničim izazvanoj digresiji.

O načinu na koji je Spinoza izložio svoju misao (primena geometrijske metode) izjašnjavali su se brojni mislioci. Neki od njih su smelo zaključivali da je Spinozin pokušaj potpuno propao, narodski rečeno: zbog brkanja baba i žaba, i zato što se ne postiže ciljano jedinstvo i sveobuhvatnost. Na drugoj strani su oni koji smatraju da je "fasada" Etike adekvatna njenom sadržaju. Ono što je nepobitno, jeste da je ovo prvi (možda i jedini?) slučaj da je neko, polazeći od pretpostavke da je osnov duhovnosti u matematici, njenim zakonima i metodima, svoje filosofsko delo izložio na način, do tada primenjivan isključivo na polju matematike (jer se smatralo da samo tu i jeste primenjiv). Ne treba zaboraviti da su nekada, tako reći, izjednačavani pojmovi matematike i filosofije, ali se niko do Spinoze nije odvažio da svoje "skroziranje", svoj ukupni "pogled na svet" izloži u aksiomama, definicijama, stavovima, postavkama (propozicijama), pomoćnim stavovima, dokazima (demonstracijama), drugim rečima: da do krajnosti sažme nešto, što je po svojoj prirodi obimno i složeno.

Već na početku Prvog dela Etike (O Bogu), Spinoza daje osam definicija, posle kojih slede aksiome, razrađene u postavkama, dokazima, izvedenim stavovima, i praćene primedbama i objašnjenjima / dodacima. Isti, ili sličan, način primenjen je i u ostalim delovima Etike. Definicijama Spinoza uvodi čitaoca u središte svojih shvatanja, i istovremeno kroz njih učvršćuje i utvrđuje sve što je bitno.

DEFINICIJE

I Pod uzrokom samoga sebe razumem ono čija suština sadrži u sebi postojanje, ili ono čija se priroda ne može shvatiti drukčije, nego kao postojeća.
II Konačnom u svojoj vrsti naziva se ona stvar koja može biti ograničena drugom stvari iste prirode. Na primer, jedno telo naziva se konačnim, zato što uvek zamišljamo drugo veće telo. Tako je jedna misao ograničena drugom mišlju. A telo nije ograničeno mišlju, niti misao telom.
III Pod supstancijom razumem ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata; to jest ono čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari, od koga mora biti obrazovan.
IV Pod atributom razumem ono što razum opaža na supstanciji, kao da sačinjava njenu suštinu.
V Pod modusom razumem stanja supstancije, ili ono što je u drugome, pomoću čega se i shvata.
VI Pod Bogom razumem biće apsolutno beskrajno, to jest supstanciju koja se sastoji iz beskrajno mnogo atributa, od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu bitnost.
VII Slobodnom se naziva ona stvar koja postoji samom nužnošću svoje prirode, i sama sobom biva određena za delanje; a nužnom, ili, bolje, prinuđenom, ona koja od drugoga biva određena da postoji i da dela, na izvestan i određeni način.
VIII Pod večnošću razumem samo postojanje, ukoliko se ono shvata kao da nužnim načinom proističe iz same definicije večne stvari.

AKSIOME

I Sve što jeste, jeste ili u sebi, ili u nečem drugom.
II Ono što ne može da se shvati pomoću drugoga, mora se shvatiti samo sobom.
III Iz datoga određenoga uzroka nužnim načinom deluje posledica; i obratno, ako nije dat nikakav određeni uzrok, nemoguće je da sleduje posledica.
IV Saznanje posledice zavisi od saznanja uzroka, i sadrži ga u sebi.
V Stvari koje nemaju ničeg zajedničkog među sobom, ne mogu ni da se uzajamno razumeju jedna iz druge, ili, pojam jedne ne sadrži u sebi pojam druge stvari.
VI Istinita ideja mora se slagati sa svojim predmetom.
VII Sve što se može shvatiti kao da ne postoji, njegova suština ne sadrži u sebi postojanje.

Zašto je neophodno, prilikom razmatranja Spinozinog dela, imati stalno na umu i pred očima ove definicije i aksiome? Zato što se u delu autor često i utemeljeno poziva na njih, prilikom razrade, i da bi čitaoca uputio i "podsetio", kada god napisano može da uzrokuje zabunu i nejasnoću, zbog ranije formiranog pogrešnog mišljenja i neadekvatnih predstava.


Spinoza je 1656. godine okrivljen zbog jeresi i izbačen iz jevrejske zajednice. Ekskomunikaciju je izreklo veće staraca, a dok je trajalo njeno čitanje povremeno bi se čuo žalosni ton velikog roga, uz postepeno gašenje gorećih baklji. Gašenje poslednje baklje, odnosno buktinje, pri kraju čitanja simbolizovalo je prestanak duhovnog života ekskomuniciranog Spinoze. Evo kako glasi tekst ekskomunikacije:
"Po presudi anđela i po rešenju svetaca, mi progonimo, odbacujemo, kunemo i proklinjemo Baruha de Spinozu s odobrenjem Boga i ove svete opštine, pred licem svetih knjiga i šeststotrinaest propisa koji su u njima sadržani: progonimo ga progonstvom kojim je prognan Jozua Jeriho, i proklinjemo ga prokletstvom kojim je Elisa proklela svoju decu, i svima prokletstvima koja su napisana u Knjizi zakona. Neka je proklet danju, i neka je proklet noću! Neka je proklet kad leže, i neka je proklet kad ustaje! Neka je proklet kad odlazi, i neka je proklet kad dolazi! Neka mu Gospod nikada ne oprosti! Neka osveta i gnev Gospoda plamte protiv ovoga čoveka koji je na sebe navukao sva prokletstva koja su napisana u Knjizi zakona, i neka unište ime njegovo!
Zato se svi čuvajte da niko sa njim ne progovori ni usmeno ni pismeno, da mu niko svoju milost ne iskazuje, da niko sa njim ne boravi pod istim krovom, da mu se niko ne približuje manje od četiri lakta, i da niko ne čita spis koji je on diktirao, ili ga svojom rukom napisao".

Strašnoga li teksta! Grešni i jadni Spinoza! Ko ga je terao da ne priznaje autoritete (među inima - i Platona, Aristotela i Sokrata), šta ga je vodilo da se oštro suprotstavlja Dekartu (koga je zaista visoko cenio), a pogotovo - šta mu bi da odbaci ustaljena i uvrežena mišljenja, koja je kler tako svesrdno prihvatao i dalje širio, nazivajući ta "dragocena" mišljenja zabludama, predrasudama i praznoverjem? Hteo čovek da podigne spomenik razumu uopšte, dakako - i vlastitom razumu, hteo da doprinese oslobođenju ljudskog razuma u cilju olakšavanja saznanja i istine, a doživeo je da ne može biti više u društvu ni rođene sestre, koju je neizmerno voleo... Strašno! Je li poklekao duhom? Nije! Uporedite današnjicu, u kojoj se i taj poslednji odbrambeni bedem - duh ruši, sa surovim periodom XVII veka, u kojem maltene celo društvo ustaje protiv jednog čoveka. Ne samo članovi jevrejske zajednice u Amsterdamu. Ono što čudi, to je da je zabeležen samo jedan slučaj pokušaja ubistva Spinoze.

Nastavak teme će biti posvećen Spinozinom shvatanju Boga. Jer, upravo to je podiglo silnu buku i uzbunu, upravo su se zbog toga misleći ljudi onoga vremena osetili prozvanim da se izjasne protiv Spinoze i njegovog učenja, da ga označe kao prokletog ateistu. Uzbunu nakon objavljivanja Teološko-političke rasprave zamenio je "duhovni pokret" protiv spinozizma (kraj XVII i početak XVIII veka), u kom su se "pronašli" i katolici i protestanti, i jezuiti i jansenisti, i dogmatičari i skeptici, obrušavajući se na posmrtno objavljeno delo. Dok je Spinoza bio živ, a pre ekskomunikacije, organizovani su skupovi sa namerom da se naš mislilac izvrgne ruglu, da se dovede "poznaniju prava" i da se javno demonstrira kako ništa ne zna, odnosno zna vrlo malo. Kad god bi Spinoza bio pozvan na te skupove, išao bi hrabro, sam protiv svih. I uvek izlazio kao pobednik. Na tuđa pitanja odgovarao bi smireno i razložno, obrazlažući svoje stavove sa nenadmašnom argumentacijom, dok na njegova protivpitanja, usmerena na obelodanjivanje suprotnih stanovišta, nije bilo smislenog odgovora... Posle njegove smrti, oglasili su se Lajbnic, Rajman, Kolerus, katolički mislioci Bosije, Fenelon, Malbranš, zatim Bejl (koji ga je, donekle, uvažavao), Monteskje, Žan Žak Ruso, Volter, Helvecijus, Didro, Holbah, Berkli, Hjum - sva sila filosofske i teološke misli, ustvrđujući da je Spinoza nesumnjivo ateista. Da li je bio - pokušaćemo sami da zaključimo.

Dopuna: 05 Nov 2008 9:15

U prvom delu Etike (O Bogu), kao treća po redu, navedena je definicija: "Pod supstancijom razumem ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata; to jest ono čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari, od koga mora biti obrazovan".

Supstancija ima najveći značaj u Spinozinom sistemu. Njena definicija je, kako vidimo, proistekla iz prethodne dve definicije o uzroku samoga sebe - causa sui, i konačne stvari (objašnjeno napred). Nakon definicija atributa i modusa, Spinoza šestom definicijom određuje Boga kao "biće apsolutno beskrajno, to jest supstanciju koja se sastoji iz beskrajno mnogo atributa, od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu bitnost". Jasno je da je Spinoza izjednačio beskrajno božansko biće sa supstancijom beskrajno mnogih atributa. Ništa nema atribute, zato što je ništa, a nešto ima atribute, upravo zato što je nešto. I što je više nešto, to mora imati više atributa. Ono što je sve, mora imati sve atribute. Dakle, i Bog (supstancija, priroda), kao nešto najsavršenije i beskrajno, mora imati beskrajne i savršene atribute, odnosno mora imati sve atribute. Sedmom definicijom (videti) filosof razgraničava pojmove slobode i nužnosti, kako bi dalje objasnio svoje shvatanje delatnosti Boga. Dakle, sloboda podrazumeva nužnost postojanja i delanja, koja je shodna prirodi slobodne stvari. Odatle proizilazi da je sloboda unutrašnja nužnost, i da pripada Bogu (supstanciji). Sve stvari, čiju egzistenciju opredeljuje spoljašnja nužnost, su neslobodne, i od nečeg drugog bivaju određene da postoje i delaju.

Što se tiče aksioma prethodno navedenih, po svojoj prirodi su ontološki, i predstavljaju osnov daljim izvođenjima, postavkama i dokazima. Prvom aksiomom Spinoza pravi razliku između onoga što u sebi jeste (supstancija) i onoga što jeste u nečem drugom (modus); drugom označava razliku između unutrašnjeg i spoljašnjeg kauzaliteta (pošto se supstancija shvata samom sobom, a modus pomoću drugoga); princip kauzaliteta postavljen je trećom aksiomom (nužna povezanost uzroka i posledice); četvrtom aksiomom ("saznanje posledice zavisi od saznanja uzroka, i sadrži ga u sebi") na pozitivan način se obeležava veza uzroka i posledice između pojmova, uz uvođenje subjektivnog momenta - našeg saznanja; petom se aksiomom navedena veza određuje na negativan način ("stvari koje nemaju ničeg zajedničkog među sobom, ne mogu ni da se uzajamno razumeju jedna iz druge, ili, pojam jedne ne sadrži u sebi pojam druge stvari"); dakle, od stvari koje nemaju ništa zajedničko, jedna ne može biti uzrok druge; šestom aksiomom postavlja se saglasnost saznanja razuma sa njegovim objektima (razum stvara ideje koje odgovaraju stvarima, tako da se principi moraju slagati sa suštinom stvari, čime se utvrđuje kriterijum istine); sedmom aksiomom utvrđuje se da saznanje određuje postojanje, a posledično i nepostojanje stvari ("sve što se može shvatiti kao da ne postoji, njegova suština ne sadrži u sebi postojanje").

U nastavku, uz stalno pozivanje na prethodno utvrđeno, Spinoza ustvrđuje da jedna supstancija ne može biti proizvedena od druge supstancije (pošto u prirodi stvari ne mogu biti dve supstancije sa istim atributom), iz čega se izvodi da jedna supstancija ne može biti proizvedena od nečega drugog. Zatim, da prirodi supstancije pripada postojanje (kao uzroku same sebe), što odgovara Prvoj definiciji, te da svaka supstancija jeste nužnim načinom beskrajna (jer, kada bi bila konačna, morala bi biti ograničena drugom supstancijom iste prirode, koja bi takođe morala da postoji, pa bismo imali dve supstancije sa istim atributom, što je besmisleno, pošto u prirodi stvari ne mogu biti dve ili više supstancija iste prirode, ili istoga atributa).

Pošto je atribut ono što razum opaža na supstanciji, kao da sačinjava njenu suštinu, onda on mora biti shvaćen samim sobom. Svaki atribut izražava realitet ili biće supstancije. Ukoliko biće ima više realiteta ili bitnosti, utoliko ima više atributa koji izražavaju i nužnost, i večnost, i beskrajnost. Apsolutno beskrajno biće mora biti definisano kao biće koje se sastoji iz beskrajno mnogo atributa, od kojih svaki izražava jednu večnu i beskrajnu suštinu.

Sledi da nužnim načinom postoji Bog, ili supstancija koja se sastoji iz beskrajno mnogo atributa, od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu suštinu.

Kako to Spinoza odmah dokazuje? "Ako to odričeš, zamisli, ako je to moguće, da Bog ne postoji. Dakle (prema aksiomi 7, "sve što se može shvatiti kao da ne postoji, njegova suština ne sadrži u sebi postojanje") njegova suština ne sadrži u sebi postojanje. A to (prema postavci 7 "prirodi supstancije pripada postojanje") jeste besmisleno. Dakle Bog, nužnim načinom, postoji.

Spinoza to dalje dokazuje time, što navodi (i ujedno podseća) da za svaku stvar mora biti označen uzrok, ili razlog i zašto postoji, i zašto ne postoji (odnosno razlog koji tu stvar sprečava da postoji, ili koji uklanja njeno postojanje). Taj razlog/uzrok mora da se nalazi ili u prirodi stvari, ili van nje. Razlog zašto postoji supstancija sleduje iz same njene prirode, koja u sebi sadrži postojanje. Iz toga sledi da, nužnim načinom, postoji ono za šta nema nikakvoga razloga ni uzroka koji ga sprečava da postoji. "Ako, dakle, ne može postojati nikakav razlog ni uzrok koji bi sprečio da Bog egzistira, ili koji bi uklanjao njegovog postojanje, onda sasvim treba zaključiti da on nužnim načinom postoji". Takav razlog bi morao postojati ili u samoj božjoj prirodi, ili izvan nje (u drugoj supstanciji različite prirode). Sledi da ta "druga" supstancija, kada bi postojala, ne bi imala ništa zajedničko sa Bogom (pošto dve supstancije, koje imaju različite atribute, nemaju ništa zajedničko između sebe), tako da ne bi mogla ni da uspostavlja, ni da uništava njegovo postojanje. Pošto se razlog/uzrok koji bi uništavao božje postojanje ne može nalaziti van božanske prirode, on bi morao, nužnim načinom - ako Bog ne postoji - da se nalazi u samoj njegovoj prirodi, koja bi zato u sebi sadržavala protivrečnost. "A besmisleno je tvrditi to o biću apsolutno beskrajnom i vrhovno savršenom; dakle, ni u Bogu, ni van Boga ne nalazi se niakakv uzrok, ili razlog, koji bi uništavao njegovo postojanje; prema tome, Bog, nužnim načinom, postoji".

Savršenstvo Boga/supstancije, po Spinozi, nije uzrokovana nikakvim spoljnim uzrokom, što sledi iz prirode supstancije/Boga, odnosno njene/njegove suštine. "Savršenstvo ne uništava postojanje stvari, nego ga, naprotiv, (uspo)stavlja, a njeno nesavršenstvo ga uništava. Otuda ne možemo biti sigurniji u postojanje nijedne stvari nego u postojanje bića apsolutno beskrajnog ili savršenog, to jest Boga. Jer, pošto njegova bitnost isključuje svako nesavršenstvo, i sadrži u sebi apsolutno savršenstvo, ona, samim tim, uništava svaki uzrok sumnje u njegovo postojanje, i daje vrhovnu izvesnost o tom postojanju".

Sem Boga, nikakva supstancija ne može ni da postoji, ni da se zamisli.
(Zato što Bog nužno postoji, kao apsolutno beskrajno biće koje se sastoji iz beskrajno mnogo atributa od kojih svaki izražava njegovu suštinu, tako da bi bilo koja druga supstancija morala biti objašnjena Božjim atributom, a onda bi postojale dve supstancije istoga atributa, što je već utvrđeno kao besmisleno. Kad nešto ne može da postoji, onda ne može ni da se zamisli; "jer, kad bi ona mogla da se zamisli, morala bi, nužnim načinom, da se zamisli kao da ne postoji", što je besmisleno)

Što god postoji, postoji u Bogu, i bez Boga ništa ne može ni da postoji, ni da se shvati.
(Zato što, kao što je rečeno, nikakva supstancija sem Boga ne može ni da postoji, ni da se shvati, odnosno, osim Boga ne može postojati nikakva stvar/supstancija koja u sebi jeste i pomoću sebe se shvata, po Trećoj definiciji. I zato što modusi ne mogu ni da postoje, ni da se shvate bez supstancije, tako da mogu postojati samo u Božjoj prirodi, i da se shvate samo pomoću nje).

Pošto je podrobno prikazano kako Spinoza dokazuje nužno postojanje Boga, njegovu beskrajnost i savršenost, red je da se ukaže na samu Božju prirodu, onako kako je Spinoza shvata. Odmah jasno treba ustvrditi: u Spinozinom pojmu Boga nema ni "a" od antropomorfnog. Ovaj filosof je sve svoje umne i duhovne snage okrenuo pobijanju ukorenjene zablude, koja se oličava u pripisivanju Bogu svoje, ljudske prirode, svojih, ljudskih osobina, čak i svojih, izrazito ljudskih afekata (pomenimo samo srdžbu, bes, mržnju...).

Smatra se da je Spinoza potpuno poistovetio Boga sa prirodom (Deus sive natura, Bog ili priroda), te da zbog toga zastupa apsolutni panteizam. Naš mislilac je uvek ukazivao da ne odvaja Boga od prirode, kao što su to činili svi oni, koje je znao. Ali, osim materije i njenih stanja, Spinoza je pod prirodom podrazumevao i "beskrajno mnogo drugog". Celoviti nepromenljivi poredak, sve univerzalne prirodne zakone, uzročnu povezanost svih prirodnih zbivanja. Sasvim je jasno da "beskrajno mnogo drugog" u sebi ne obuhvata volju i razum, shvaćene kako ih ljudi predstavljaju, preslikavajući i poistovećujući svoje karakteristike i kategorije na sve što postoji (ili se pretpostavlja da postoji), ali da u tom suštinskom sadržaju prirode postoji racionalnost i inteligibilnost. Tek tako shvaćena priroda, za Spinozu jeste isto što i Bog. Za razliku od filosofa koji su protegnutu, odnosno rasprostrtu supstanciju razdvajali od Božje prirode, odricali njenu beskrajnost i pripadnost Bogu, i smatrali da je tu supstanciju stvorilo božansko biće, Spinoza je ustvrdio da je "rasprostrta supstancija dostojna Božje prirode".

Zaključujemo da je Bog za Spinozu istovremeno misao i protegnutost, duh i materija. Niti jedna od poznatih, odnosno postojećih religija nema u svom učenju takav pojam. Što je i jasno. Bog, kako ga Spinoza shvata, ne može se "obožavati". Jer, skoro u svim religijama Bog prethodi svetu, i prostorno se nalazi izvan sveta. A Bog, kako ga Spinoza shvata, je i vremenski i prostorno neodvojiv od sveta, i izrazito imanentan. Time je Spinoza "uništio Boga" kakvom se klanjaju sve religije, pošto mu je odrekao ličnost, razum, volju i karakter. Bog nije oličenje ni dobra ni zla, pošto su to čisto ljudske kategorije, nastale iz predrasude da je sve što je božansko biće stvorilo, stvoreno upravo radi čoveka i zbog čoveka, dok je sam čovek stvoren da slavi i obožava božansko biće. Ono što je najviše zabolelo i razjarilo teološko-religioznu misao onog vremena, ali i znatno kasnije, jeste Spinozino negiranje kreacionizma. Spinoza je svojom mišlju i delom odrekao da je Bog svemoćni tvorac, koji je stvorio svet iz ničega (ex nihilo).

Sve to jeste razumljivo, iz Spinozinog dokaza da nijedna supstancija ne može od druge da bude proizvedena, niti stvorena, kao i da, sem Boga, nijedna supstancija ne može ni da postoji, ni da se zamisli. Telesna supstancija može da se shvati samo kao beskrajna, samo kao jedina, i samo kao nedeljiva. Ona se ne sastoji iz konačnih delova.

"Sve je u Bogu, i sve što se događa, događa se pomoću samih zakona beskrajne Božje prirode, i sleduje iz nužnosti njegove suštine".

Bog je apsolutno prvi uzrok, i dela prema zakonima svoje prirode, ni od koga prisiljen. Osim savršenstva njegove prirode, Boga ne pokreće nikakav uzrok. Pošto postoji nužnošću svoje prirode, Bog je jedini slobodan uzrok. Bog je uzrok koji ostaje u sebi (unutrašnji, imanentni), a ne prelazni uzrok svih stvari.

"Postojanje Boga i njegova suština jesu jedno isto".


"Bog nije samo spolja delujući (eficijentni) uzrok postojanja nego i suštine stvari".
(To sledi iz ranijih postavki i izvedenih postavki, pošto je već utvrđeno da Bog može biti samo uzrokom samoga sebe, iz čega sledi i da je uzrok svih stvari.)

"Stvari nisu mogle biti proizvedene od Boga ni na koji drugi način, i nikakvim drugim redom, nego što su bile proizvedene".
(Već je rečeno da iz nužnosti božanske prirode mora da sleduje beskrajno mnogo na beskrajno mnogo načina. A kada bi stvari mogle biti druge prirode, ili na drugi način opredeljene da delaju, onda bi i božja priroda mogla biti druga nego što jeste; onda bi i ta druga priroda takođe morala da postoji, tako da bi moglo postojati dva ili više bogova, što jeste besmisleno.)

Spinoza se posebno "pozabavio" svojim protivnicima, ukazujući da i oni sami priznaju da "od same odluke i volje božje zavisi da je svaka stvar ono što jeste" (jer, u suprotnom, Bog ne bi bio uzrok svih stvari), i da su "sve božje odluke od večnosti bile potvrđene od samoga Boga" (jer, u suprotnom, Bog bi bio okrivljen za nesavršenstvo i nepostojanost). Može li Bog da menja svoje odluke? Onda bi on nužno morao imati drugi razum, nego što ga sad ima, i drugu volju, nego što je sad ima. Ako se pođe od božje savršenosti i bitnosti, onda bi i ta bitnost bila druga, "da je Bog imao u stvarnosti drugi razum i drugu volju".

Kada bi stvari bile proizvedene od Boga drukčije, nego što su sad, onda bi božji razum i njegova volja, odnosno - božja bitnost, morali biti drugi - što je besmisleno.

"Božja moć jeste sama njegova bitnost".

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

tuzor,
ti znaš da je izraz panteizam smislio aleksandar baumgarden,nekih stotinak godina posle spinoze-pitanje je kolikoje baruh uopšte panteista

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

asimetricnost ::tuzor,
ti znaš da je izraz panteizam smislio aleksandar baumgarden,nekih stotinak godina posle spinoze-pitanje je kolikoje baruh uopšte panteista

Asimetricnost, u pravu si! Uzgred sam to pomenuo, s početka teme, praveći paralelu sa pojmom "evolucija". Ljudi prosto "boluju" da sve živo kvalifikuju i klasifikuju, svrstaju u određene kategorije, obuhvate jednom odrednicom. Tamo gde nailaze na problem, zbog izrazite individualnosti i samostalnosti nekoga/nečega, ili ga nasilno svrstavaju i oblikuju prema zadatom kalupu, ili ga zanemaruju.

Spinoza je bio odveć veliki za zanemarivanje, tako da su se odlučili za etiketu "panteiste". To je na istom nivou, kao i određenje da je Spinoza ateista, dakle, olako izrečena kvalifikacija, koja se ne temelji na Spinozinom delu, već na kritici njegovog dela, koja je ponajviše dolazila od onih, koji su bili ciljno vođeni idejom o rušenju temelja njegove misli. Spinozu od panteista odvaja duh, koji on, uz svojevrsnu inteligibilnost, "stapa" sa materijom/supstancijom, i tako tvori pojam Boga, bez antropomorfnih karakteristika. Uz rastegljivost i prostrtost supstancije, tu je i sveobuhvatan duh i bezgranična (pro)misao, uz bezbroj božanskih atributa, shvatljivih i neshvatljivih za čoveka.

Bezgraničnost, savršenstvo i nužnost.

Dopuna: 16 Nov 2008 9:21

AMOR DEI INTELLECTUALIS

Čuli smo za ovaj Spinozin pojam, za "intelektualnu ljubav prema Bogu". Oni koji su Spinozu hteli da (od)brane od optužbi za ateizam, najčešće su se pozivali na ovaj pojam, čineći početnu grešku time, što su u njemu nalazili osnov za Spinozinu religioznost. Smatram da Baruh nije bio religiozan, nego sav okrenut i posvećen istini, i najvišem saznanju.

Kako Spinoza daje definiciju intelektualne ljubavi prema Bogu, kojom se dostiže najveće blaženstvo? Tako što ustvrđuje da je to "sama Božija ljubav, kojom Bog samoga sebe voli", da je ta ljubav "deo beskrajne ljubavi kojom Bog samoga sebe voli". Za ostvarenje te ljubavi, sa aspekta čoveka, neophodan je sasvim izvestan i određen rad duha, odnosno radnja "kojom duh posmatra samoga sebe, u pratnji ideje Boga kao uzroka". Zapažamo da je, sa aspekta čoveka, reč o kontemplativnoj ljubavi, kojoj je Spinoza dodao mističnost.

Ovde valja podsetiti na ranije izneto, i utvrđeno: da bez Boga ništa ne može ni da postoji, ni da bude shvaćeno; i da je Bog jedini uzrok svih stvari (i njihove suštine, i samog postojanja stvari). Spinoza kaže da prvo što sačinjava stvarno biće ljudskoga duha jeste ideja jedne pojedinačne stvari koja stvarno postoji. Dakle, ideja je ono što sačinjava biće ljudskoga duha. Ali, ne ideja jedne (neke) stvari koja ne postoji, pošto se onda ni za samu ideju ne bi moglo reći da postoji. Ljudski duh je deo beskonačnog Božjeg razuma. Sledi da sve što se dešava u predmetu ideje, koja sačinjava ljudski duh, mora da bude opaženo od ljudskoga duha, i da saznanje svega što se dešava u predmetu ideje postoji u Bogu, ukoliko on sačinjava prirodu ljudskoga duha. Čovek se sastoji iz duha i tela, i ljudsko telo postoji onako kako ga mi opažamo. Spinoza ustvrđuje ne samo spojenost duha i tela, nego i njihovo jedinstvo. Ali, da li čovekov duh poznaje čovekovo telo? Jer, čovekov duh jeste sama ideja ili saznanje čovekovoga tela, koje je u Bogu, "ukoliko se on posmatra kao aficiran drugom idejom jedne pojedinačne stvari". Zato Bog ima ideju čovekovog tela, i saznaje ga, "ukoliko je aficiran mnogim drugim idejama, a ne ukoliko sačinjava prirodu ljudskog duha". U Bogu, takođe, postoji ideja ili saznanje čovekovoga duha. Ali, čovekov duh ne sadrži u sebi adekvatno saznanje delova koji sastavljaju čovekovo telo.

Zašto nam Spinoza iznosi, svojim "geometrijskim redom", napred navedeno? Zato što tvrdi, i dokazuje, da duh nema ni o samome sebi, ni o svome telu, ni o spoljnim telima adekvatno, nego samo nejasno i nepotpuno saznanje, kada god opaža stvari "prema običnome redu prirode", kada god spolja, slučajnim susretom sa stvarima, "biva određen da posmatra ovo ili ono". Sasvim je druga situacija kada duh iznutra, tako što u isto vreme više stvari posmatra, "biva određen da razume njihove saglasnosti, razlike i suprotnosti".

Spinoza dokazuje da su sve ideje istinite, ukoliko se odnose na Boga, pošto su te ideje saglasne sa svojim predmetima, i samim tim istinite. Dakle, svaka ideja, koja je u nama apsolutna, ili adekvatna i savršena, jeste istina. Jer, ukoliko Bog sačinjava suštinu našeg duha, onda se u Bogu nalazi adekvatna i savršena ideja, koja je nužno istinita.

Tako nas Spinoza postupno uvodi u nešto, što čini esenciju i srž njegovog filosofskog učenja i sistema, a to je njegova originalna teorija saznanja, koja se vrhuni u intelektualnoj ljubavi prema Bogu. Po Spinozi, opažanje i saznavanje stvari je moguće u tri nivoa (zavisno od dubine saznavanja, a samim tim i istinitosti):
1. načini posmatranja, opažanja i saznavanja iz pojedinačnih stvari, predstavljenih pomoću čula nejasno, nepotpuno i bez reda za razum (saznanje iz nepostojanoga iskustva),
2. načini posmatranja, opažanja i saznavanja stvari iz znakova (prisećanja stvari prilikom slušanja ili čitanja, i obrazovanja ideja sličnih onima pomoću kojih predstavljamo stvari),
- napomena: Spinoza oba navedena načina posmatranja naziva saznanjem prve vrste, odnosno mnenjem, ili sposobnošću predstavljanja.-,
3. načini posmatranja, opažanja i saznavanja koji slede iz toga, što imamo opšte pojmove i adekvatne ideje osobina stvari (razum, odnosno saznanje druge vrste), i
4. saznanje treće vrste, ili intuitivno saznanje.

Samo saznanja druge i treće vrste uče nas da razlikujemo istinito od lažnoga, jer istinita ideja je ona koja je adekvatna u Bogu, i svako ko ima istinitu ideju, u isto vreme, zna da ima istinitu ideju. Spinoza pomalo duhovito postavlja pitanja, prevashodno onima koji neće da im ovo bude jasno: "Ko može znati da razume jednu stvar, ako, pre toga, ne razume stvar? Ko može znati da je siguran o nekoj stvari, ako, pre toga, o toj stvari nije siguran? Šta može postojati jasnije i izvesnije šta je norma istine nego jedna istinita ideja? Doista, kao što svetlost otkriva i samu sebe, i pomrčinu, tako je istina norma i same sebe i lažnoga".

Dakle, čovekov duh ima adekvatno saznanje večne i beskrajne Božje bitnosti. Nećemo se zadržavati na načinu, kojim Spinoza ustvrđuje da su volja i razum jedno te isto, kao što ćemo čuvenu teoriju afekata ostaviti za drugi put. Pokušaćemo da "direktnije" dođemo do intelektualne ljubavi prema Bogu, i veze te ljubavi sa saznanjem treće vrste, ma koliko to, sa stanovišta Spinoze, bilo "neadekvatno". Napravićemo vezu pomoću jedne postavke, u kojoj se stiču raniji dokazi, definicije i aksiome: "Ko sebe i svoje afekte saznaje jasno i razgovetno, voli Boga, i tim više što više saznaje sebe i svoje afekte". Jer, tako oseća radost, praćenu idejom Boga.

Duh čovekov je najviše ispunjen ljubavlju prema Bogu. Niko ne može mrzeti Boga (jer, ideja Boga u nama je adekvatna i savršena, pa ne može postojati nikakva žalost praćena idejom Boga). Ljubav prema Bogu ne može preći u mržnju (valja primetiti, i pored skraćenog prikaza, da se svi afekti "izvlače" iz pojmova radosti i žalosti, odnosno da je poreklo mržnje u žalosti, te da saznavanjem uzroka žalosti ona prestaje da bude trpljenje, i tako prestaje da bude žalost). Što više shvatamo i saznajemo pojedinačne stvari, tim više shvatamo Boga. A najviša težnja duha i najviša vrlina jeste saznati stvari trećom vrstom saznanja. Iz treće vrste saznanja proizilazi najviše zadovoljenje i najviša mirnoća duha, koja može postojati. Ukoliko saznaje sebe i telo pod vidom večnosti, utoliko naš duh poseduje, nužnim načinom, saznanje Boga, i zna da je u Bogu, i da se shvata pomoću Boga. "Mi uživamo u svemu što saznajemo trećom vrstom saznanja, i to u pratnji ideje Boga kao uzroka".

Zato iz treće vrste saznanja nužnim načinom proizilazi intelektualna (duhovna) ljubav prema Bogu, pošto iz nje proizilazi radost, praćena idejom Boga kao uzrokom i praćena shvatanjem o večnosti Boga. Zato je i ta intelektualna, odnosno duhovna ljubav prema Bogu večna, i nijedna druga ljubav, osim ove, nije večna. Bogu pripada beskrajnost, beskonačnost, večnost i savršenstvo, a Božja priroda uživa u večnom savršenstvu, praćena idejom samoga sebe kao uzroka.

Sledi čuvena Spinozina postavka, koja je delom objašnjena na početku današnjeg posta: "Intelektualna (duhovna) ljubav prema Bogu jeste sama Božja ljubav, kojom Bog samoga sebe voli, ne ukoliko je beskrajan, nego ukoliko može da se objasni pomoću suštine ljudskoga duha, posmatrano pod vidom večnosti; to će reći, intelektualna ljubav prema Bogu jeste deo beskrajne ljubavi, kojom Bog samoga sebe voli". Iz ovoga sleduje da Bog, ukoliko voli samoga sebe, voli ljude, i da su jedno i isto ljubav Boga prema ljudima i intelektualna (duhovna) ljubav duha prema Bogu.

Kruna Etike i jeste njen Peti deo (O moći razuma, ili o čovekovoj slobodi). Tu Spinoza pokazuje put unutrašnjeg oslobođenja čovekovog. Ovim delom Spinoza udahnjuje smisao i suštinu svom filosofskom sistemu. Tu je neka vrsta Spinozinog "objavljenja", otkrivanje suštine, Bogočovečnosti. Tu je opravdanje filosofije, koja stremi oplemenjivanju i usavršavanju čoveka. Da nije toga, udavili bismo se u teorijskom raspredanju i razgrtanju suvišnih naslaga reči. Ukazao nam je Baruh da čoveka oslobođenju vodi jedino duboko, sadržajno i adekvatno upoznavanje njegove prave prirode. Svaki viši stepen intuitivnog saznanja označava jasniju svest o Bogu i sebi, i postepeno dostizanje savršenstva i blaženstva. Intelektualna ljubav prema Bogu sleduje iz prirode duha, i u prirodi ne postoji ništa njoj suprotno, što je može uništiti, jer je to istovremeno suprotno istini. Blaženstvo nije nagrada zbog pobede vrline (kako taj pojam shvata religija), nego je blaženstvo uzrok pobede. Blaženstvo nije nagrada vrlini, nego je blaženstvo samo vrlina. Ne uživamo mi u blaženstvu zato što obuzdavamo požude, nego obrnuto - zato što smo dostigli blaženstvo, u stanju smo da obuzdavamo požude. Ostvareno blaženstvo je istovetno sa ljubavlju prema Bogu, proizašlom iz intuitivnog saznanja.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

cini mi se da je bas on insistirao na unutrasnjim pokretackim snagama coveka ali ih je i vezao za spoljasnju silu te je napravio i sam kompromis u pogledu covekovog delanja, pitanje je samo ciji su to uticaji...

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 07 Mar 2009 23:21

POREKLO I PRIRODA AFEKATA

Celokupna etička teorija Baruha de Spinoze proizilazi iz njegovog učenja o afektima. Ljudskim strastima bavili su se mnogi mislioci, među kojima posebno mesto zauzima Dekart (Les Passions de l' Ame). I pored Spinozinog osporavanja Dekartovih postavki, on je u oblasti afekata - ljudskih strasti priznao Dekartovu oštroumnost, i veliki duh.

Baruh za svaku od ljudskih strasti nalazi intelektualnu pozadinu, smatrajući da ljudski duh podleže istim zakonima kao i ljudsko telo, pošto svuda deluje jedinstvena priroda sa istovetnom nužnošću. Ljudske afekte ne treba ismejavati, proklinjati ili oplakivati, već ih treba objasniti, odnosno shvatiti i razumeti. U predgovoru trećeg dela Etike, O poreklu i prirodi afekata, Spinoza kaže da većina onih koji su pisali o afektima i načinu života ljudi "izgleda da ne raspravljaju o prirodnim stvarima koje idu za opštim zakonima prirode, nego o stvarima koje su izvan prirode", te da oni "shvataju čoveka u prirodi kao državu u državi". Naš mislilac ljudsku nemoć i nestalnost vezuje za opštu snagu prirode, a ne za nekakav nedostatak ljudske prirode. Zato što se u prirodi inače ne događa ništa što bi joj se moglo uračunati u nedostatak, i zato što su zakoni i pravila prirode, prema kojima se sve događa i menja iz jednih oblika u druge, "svuda i uvek isti". Spinoza primenjuje isti put za saznanje afekata, kao i prirode svih stvari - pomoću opštih zakona i pravila prirode, i to na originalan, "geometrijski" način.

Afekti su takva stanja ljudskoga tela, kao i njima odgovarajuće ideje, u kojima se moć delanja samog tela ili povećava ili smanjuje. Kada je čovek adekvatan uzrok nekog od tih stanja, odnosno kada ga jasno i razgovetno shvata, onda on dela; ako ga ne shvata jasno i razgovetno, onda on nužno trpi. "Naš duh nešto radi, a nešto trpi. Naime, ukoliko ima adekvatne ideje, utoliko nužnim načinom nešto radi, a ukoliko ima neadekvatne ideje, utoliko nužnim načinom nešto trpi". Iz ovoga se razume da su čoveku svojstveni aktivni afekti, ukoliko on poseduje adekvatne ideje, a sa druge strane - da je aficiran pasivnim afektima ili strastima, ukoliko poseduje neadekvatne ideje. Takođe, iz ovoga jasno proizilazi i da su ljudske strasti stanja trpljenja koja nastaju kao rezultat neadekvatnih i nejasnih ideja. Na ovaj način, Spinoza je intelektualizovao čovekov psihički život. Valja podsetiti na Spinozino mišljenje da su duh i telo jedna i ista stvar (ista supstancija), koja se čas shvata pod atributom mišljenja, čas pod atributom prostiranja. Iz ovoga proizilazi "da je red delanja i trpljenja našega tela istovremen sa redom delanja i trpljenja duha". Ovde je sadržano glavno razmimoilaženje sa Dekartovom idejom da su izvesna kretanja tela opredeljena od duha (dualističko gledište). Baruh navodi da su funkcije tela još neobjašnjene, i da samo telo može da čini mnoge stvari, kojima se duh divi. Takođe, on navodi da se ne zna na koji način duh pokreće telo, niti kolikom brzinom može da ga pokreće. Na primedbe da bi ljudsko telo bilo nepokretno kada duh ne bi bio sposoban za mišljenje, on odgovara pitanjem: zar iskustvo isto tako ne uči da je duh nesposoban za mišljenje kad je telo nepokretno? On ukazuje da stanja duha zavise od stanja tela, i posebno ukazuje na izvanrednost sklopa ljudskog tela, koje "nadmaša sve što je stvorila ljudska umetnost". Ukazuje, takođe, da ljudi misle da su slobodni samo zbog toga što nisu svesni uzroka svojih radnji ("uzroke od kojih su opredeljeni"), jer ono što izgleda da su odluke duha, jesu samo prohtevi, različiti, prema različitom sastavu tela.

Pošto stvarna suština stvari jeste napor (težnja) te stvari da istraje u svom biću, i pošto taj napor u sebi ne sadrži nikakvo konačno, nego neodređeno vreme, iz toga sledi da je koren ove težnje vezan sa večnošću. Zaključujemo da se svaki oblik života trudi po svojoj prirodi da istraje u egzistenciji za jedno neodređeno vreme. Bilo je autora, koji su nalazili vezu ove Spinozine postavke sa Galilejevim zakonom inercije, i sa docnijom Frojdovom psihoanalitičkom teorijom. Dalje, Spinoza kaže: "Duh se trudi, kako ukoliko ima jasne i razgovetne, tako i ukoliko ima nejasne ideje, da u svome biću istraje u neodređenom vremenu, i svestan je ovoga svoga napora". Tu težnju za samopotvrđivanjem duha Spinoza naziva voljom. Dalje, kad se težnja odnosi i na duh i na telo, zove se prohtev (nagon). Kada je taj prohtev svestan, naziva se žudnja (požuda). Zaključujemo da mi ne želimo nešto zato što smatramo da je to dobro, nego smatramo da je nešto dobro, zato što to želimo.

Ovo do sada valja shvatiti kao uvod, i to nužan, da bismo se bolje upoznali sa suštinom afekata i načinom njihovog definisanja.

Dopuna: 14 Feb 2009 14:46

DUH I AFEKTI

Mogli smo iz do sada izloženog da spoznamo da Spinoza na afekte ne gleda kao na nekakve "vanprirodne pojave", odnosno nedostatke ljudske prirode, upućujući nas da na čoveka gledamo u okviru prirode, u kojoj se nijedno događanje ne može smatrati njenim nedostatkom. Ljudske radnje, afekti i prohtevi mogu se, dakle, sagledavati istom metodom, kojom se gleda na linije, površine i tela.

Kada ljudski duh prelazi većem savršenstvu, takvo stanje trpljenja nazivamo afektom radosti (laetitia); kada je reč o manjem savršenstvu, govorimo o afektu žalosti (tristitia). Afekt radosti, koji se odnosi i na duh i na telo, jeste čulno zadovoljstvo (titillatio) ili veselost (hilaritas), dok je afekt žalosti koji se takođe na oba odnosi - bol (dolor) ili tuga (melancholia). Tri osnovna afekta po Spinozi jesu: radost, žalost i žudnja-požuda (cupiditas). Ljudski duh odbija da predstavi sebi ono što umanjuje ili ograničava njegovu moć, i moć tela. Jer, duh ljudski, i kada sebi predstavi nešto što umanjuje-ograničava njega ili telo, trudi se da se seti stvari koja isključuje postojanje toga što umanjuje-ograničava. Duh to radi po sopstvenoj prirodi: razlog ovakvog truda duha nalazimo u tome što duh sa odvratnošću predstavlja sebi ono što umanjuje njegovu moć i moć tela, i što teži da se seti stvari koja isključuje predstavu onoga što umanjuje delatnu moć njegovu, odnosno tela.

Na osnovu navedenog, za ljubav (amor) možemo reći da je radost, praćena idejom spoljnoga uzroka, a za mržnju (odium) da je žalost, praćena idejom spoljnog uzroka. Onaj ko voli, nužnim načinom se trudi da stvar koju voli ima prisutnu, i da je sačuva. Onaj ko mrzi, trudi se da ukloni i da uništi stvar koju mrzi. Spinoza je u svojoj Kratkoj raspravi ljubav delio na vrste prema objektu na koji se odnosi (prolazni objekti-sve pojedinačne stvari, objekti neprolazni po svom uzroku-svi modusi koji su uzroci pojedinačnih modusa, i večni neprolazni objekt iz sopstvene moći-Bog ili istina). Ljubav postaje iz pojma i saznanja koje imamo o jednoj stvari, i što je ta stvar veća i divnija, tim je i naša ljubav veća. Mržnja je negodovanje duše protiv nekoga ko se o nas sa znanjem i voljno ogrešio. Mržnja u sebi sadrži onoliko nesavršenstva, koliko ljubav sadrži savršenstva.

Svaka stvar može slučajno da bude uzrok radosti, žalosti ili žudnje (požude). Dakle, osnovni afekti mogu da proizlaze iz slučajnih uzroka, pomoću asocijacije ideja, pri čemu sama stvar nije eficijentni uzrok radosti ili žalosti, nego je suština u tome što je posmatrana u afektu radosti ili žalosti. Bićemo ispunjeni ljubavlju ili mržnjom prema jednoj stvari, samo zato što zamišljamo da je ona slična objektu koji naš duh ispunjava radošću ili žalošću. Ako jedna stvar, koja nas "obično dovodi u afekt žalosti", ima nešto slično sa stvari koja u nama budi podjednako jak afekt radosti, "mi ćemo nju mrzeti i, istovremeno, voleti". Spinoza ovo stanje duha koje proizlazi iz dva suprotna afekta naziva kolebanjem duše (animi fluctuatio), koje je moguće u sferi osećanja; u oblasti predstava, to je sumnja. Između kolebanja duše i sumnje postoji samo razlika u stepenu. Pri tome, predstava jedne stvari je ista, nezavisno da li je reč o prošloj, sadašnjoj ili budućoj stvari, pošto čovek prošlu ili buduću stvar posmatra kao da je prisutna (mada ne postoji). Dakle, predstava prošle ili buduće stvari stavlja čoveka u isti afekt radosti ili žalosti, kao i predstava sadašnje stvari.

Na osnovu navedenog, možemo reći:
- Nada (spes) je nestalna radost, proizašla iz predstave jedne buduće ili prošle stvari, o čijem ishodu sumnjamo;
- Strah (metus) je nestalna žalost, takođe proizašla iz predstave jedne neizvesne stvari;
- Ako se ukloni sumnja, od nade postaje mirnoća duše-bezbrižnost, pouzdanost (securitas), a od straha očajanje (desperatio); "to jest, radost ili žalost, proizašla iz predstave jedne stvari od koje smo se bojali, ili kojoj smo se nadali";
- Veselost (gaudium) je radost, proizašla iz predstave prošle stvari, o čijem smo ishodu sumnjali;
- Griža savesti-razočaranje (conscientiae morsus) jeste žalost, suprotna veselosti.

Ko predstavi sebi da će biti uništeno ono što on voli, ožalostiće se; a ako predstavi sebi da će se to održati, on će se radovati. Ko predstavi sebi da je uništeno ono što on mrzi, radovaće se.
Ko predstavi sebi da je ono što on voli ispunjeno radošću ili žalošću, biće isto tako ispunjen radošću ili žalošću. Ovde je reč o sažaljenju-žalosti proizašle iz štete drugoga (commiseratio).
Ako predstavimo sebi da neko stvar koju volimo aficira radošću, "bićemo ispunjeni ljubavlju prema njemu"; to je naklonost (favor). Ako predstavimo da je aficira žalošću, bićemo "ispunjeni mržnjom prema njemu"; to je negodovanje (indignatio).
Ako predstavimo sebi da neko stvar koju mrzimo aficira radošću, prema takvome ćemo biti ispunjeni mržnjom; ako predstavimo sebi da je ispunjava žalošću, bićemo "ispunjeni ljubavlju prema njemu". Ovi afekti mržnje svode se na zavist (invidia).
Ko predstavi sebi da je ono što on mrzi aficirano žalošću, radovaće se. Ako predstavi sebi da je ono ispunjeno radošću, ožalostiće se. Ali, Spinoza ovde zapaža duševni sukob - iako se radujemo žalosti onoga koga mrzimo, u isto vreme se žalostimo žalosti bića koje je slično nama.

Dopuna: 21 Feb 2009 7:12

Spinozi, o zadušnicama
- 21. februar 2009 -

Da je malo pravednosti bilo,
Veće Tebe ne bi izopštilo.

Bačena na Tebe anatema
pokazuje da poštenja nema.

Glačao si mirno svoja stakla,
jer ljubav Te Božanska dotakla.

Nema toga na belome svetu
da maniše Tvome argumentu.

Neki kažu da bi bio jači
da si, mudri, spaljen na lomači.

Neka sveta, um ima prvenstvo,
jer dostiže Božje savršenstvo.

Saznanje je treće vrste večno,
njime sijaš na Tvom Putu Mlečnom.

Tuzor

Dopuna: 07 Mar 2009 23:21

PREDSTAVE I AFEKTI

Po Spinozi, svi se trudimo da o sebi i voljenoj stvari potvrđujemo predstave o tome šta nas i voljenu stvar ispunjava radošću; takođe, trudimo se da odričemo sve ono, što predstavljamo da nas ili voljenu stvar ispunjava žalošću.

Kao posledica, često se javlja da o sebi, kao i o voljenoj stvari, imamo bolje mišljenje nego što je pravo, kao i da o stvari koju mrzimo imamo gore mišljenje nego što je pravo. Predstava o sebi, koja podrazumeva bolje mišljenje o sebi nego što je pravo, zove se gordost (superbia); gordost možemo definisati kao radost koja proizilazi otuda što čovek o sebi ima bolje mišljenje nego što je pravo. A radost, koja proizilazi iz toga što čovek o drugome ima bolje mišljenje nego što je pravo, možemo nazvati precenjivanje odnosno poštovanje (existimatio); radost koja proizilazi iz toga što čovek o drugome ima gore mišljenje nego što je pravo, možemo nazvati potcenjivanje odnosno preziranje (despectus).

Kada sažaljevamo neku stvar, mi je ne možemo mrzeti zbog toga što nas njen jad ispunjava žalošću. Jer, kada bismo je zbog toga mogli mrzeti, tada bismo se radovali njenoj žalosti (o čemu je prethodno bilo reči), što je protiv Spinozine pretpostavke. A kada nešto sažaljevamo, istovremeno se trudimo i da to nešto oslobodimo od jada. Ovaj prohtev (nagon) za činjenjem dobra zove se blagonaklonost (benevolentia), i može se definisati kao žudnja proizašla iz sažaljenja.

Čovek se stara, i brine, šta će drugi misliti o njemu. Ako predstavimo sebi da ljudi sa radošću gledaju na ono što činimo (ili što ćemo činiti), trudićemo se da to i radimo; isto tako, izbegavaćemo da radimo "ono o čemu predstavljamo sebi da ga ljudi izbegavaju". Težnja da se nešto radi, ili ne radi, samo zato da se dopadnemo ljudima, zove se slavoljublje (ambitio), koje dolazi posebno do izražaja sa prekomernim trudom da se dopadnemo gomili. Inače, ovaj napor se obično naziva uljudnošću-ljubaznošću-čovečnošću (humanitas). "Radost kojom predstavljamo sebi radnju nekoga drugoga, kojom se trudimo da nas obraduje, zovem pohvalom" (laus). Žalost kojom preziremo radnju tog drugog zovemo kuđenje (vituperium).

Ko je učinio nešto za šta zamišlja da drugima nanosi radost, posmatraće samoga sebe sa radošću, odnosno - gledaće u samome sebi uzrok radosti. Takođe, posmatraće samoga sebe sa žalošću ako je učinio nešto za šta zamišlja da drugima donosi žalost - gledaće u samom sebi uzrok žalosti. U ovom smislu, možemo radost praćenu idejom spoljnog uzroka nazvati slavom (gloria), a žalost koja je njoj suprotna - stidom (pudor). Ne treba gubiti s uma da "radost i žalost postaju otuda što čovek misli da je hvaljen ili kuđen". Radost, praćena idejom unutrašnjeg uzorka, nazivamo zadovoljstvom samim sobom (acquiscentia in se ipso), a njenu suprotnu žalost - kajanjem (poenitentia). Sasvim lako se može zato dogoditi da slavoljubiv čovek postane ohol, a da sebi predstavlja da je za druge prijatan (dok je svima dosadan).

Spinoza oštroumno zapaža čovekovu težnju za podražavanjem, usled čega naš afekt prema jednoj stvari biva pojačavan našom predstavom da neko drugi oseća isti afekt prema njoj. Ali, naša predstava da neko prezire ono što mi volimo, izaziva u nama kolebanje duše. Ta nesrećna težnja čoveka da svako živi prema njegovom nahođenju jeste vrsta neblagotvornog slavoljublja, koja izaziva sukobljavanje i opštu mržnju među ljudima. A kada čovek uživa u nekoj stvari, koju samo on može da poseduje, ostali će se truditi da on tu stvar više ne poseduje. Sasvim je jasno da Spinoza sagledava prirodu ljudi onakvom kakva zaista jeste - ljudi sažaljevaju one kojima je rđavo, i zavide onima kojima je dobro. "Mi vidimo da iz iste osobine ljudske prirode, iz koje sleduje da su ljudi milosrdni, sleduje isto tako da su oni zavidljivi i slavoljubivi".

Dopuna: 24 Dec 2010 8:40

Са великим уважавањем и "интуитивним разумевањем", велики немачки песник Хајнрих Хајне сачинио је својеврсни омаж Баруху Бенедикту(су) де Спинози, мислиоцу који је своју мисао поштовао више од понуђених хиљаду флорина годишње да би ћутао, више од понуђене катедре да би се одрекао својих сумњи, више од страха од неколиких покушаја убиства.


Читајући Спинозу обузима нас осећање као да проматрамо природу у пуној живости њенога мира. То је шума мисли до неба високих, чији се цветни врхови таласасто њишу, док несаломљива стабла пружају своје корење у вечну земљу. Спинозини списи зраче дахом који се не да објаснити. Он нас благо додирује као поветарац будућих времена. Можда се дух јеврејских пророка смирио на њиховом закаснелом потомку.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

III Pod supstancijom razumem ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata; to jest ono čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari, od koga mora biti obrazovan.

Nisam strucnjak, daleko od toga, ali me interesuje na koji nacin "nesto" moze definisati samo sebe? SVE se moze definisati samo pomocu drugih pojmova, t.j. u odnosu na nesto drugo. Uporedjivanjem. Ako to "nesto" nema sa cim da se uporedi, na osnovu cega se definise? Kako objasnjava samo sebe i kojim terminima se opisuje? Cini mi se da samo nesto sto ne postoji moze da se definise bez okoline, a to ujedno znaci da to "nesto" istovremeno i ne moze biti svesno samo sebe.

Molim pojasnjenje.
Hvala.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Sone Bgd,

Драго ми је што те овакве теме интересују. Уз то, твоја запитаност сведочи о претходном "дубинском" размишљању о наведеном. Ипак, када устврђујеш да се "СВЕ може дефинисати само помоћу других појмова, упоређивањем", ти, у ствари, кажеш да је то твоја/човечја/људска идеја о начину сазнавања и могућности дефиниције.

Дефиниција коју си навео прозилази из претходне две, али о томе имаш подробно у тексту који сам поставио, и из кога "чепутам" делове који могу да послуже као одговор на твоје питање:

Citat:I Pod uzrokom samoga sebe razumem ono čija suština sadrži u sebi postojanje, ili ono čija se priroda ne može shvatiti drukčije, nego kao postojeća.
II Konačnom u svojoj vrsti naziva se ona stvar koja može biti ograničena drugom stvari iste prirode. Na primer, jedno telo naziva se konačnim, zato što uvek zamišljamo drugo veće telo. Tako je jedna misao ograničena drugom mišlju. A telo nije ograničeno mišlju, niti misao telom.

Citat:I Sve što jeste, jeste ili u sebi, ili u nečem drugom.
II Ono što ne može da se shvati pomoću drugoga, mora se shvatiti samo sobom.

Citat:Supstancija ima najveći značaj u Spinozinom sistemu. Njena definicija je, kako vidimo, proistekla iz prethodne dve definicije o uzroku samoga sebe - causa sui, i konačne stvari (objašnjeno napred). Nakon definicija atributa i modusa, Spinoza šestom definicijom određuje Boga kao "biće apsolutno beskrajno, to jest supstanciju koja se sastoji iz beskrajno mnogo atributa, od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu bitnost". Jasno je da je Spinoza izjednačio beskrajno božansko biće sa supstancijom beskrajno mnogih atributa. Ništa nema atribute, zato što je ništa, a nešto ima atribute, upravo zato što je nešto. I što je više nešto, to mora imati više atributa. Ono što je sve, mora imati sve atribute.

Citat: Prvom aksiomom Spinoza pravi razliku između onoga što u sebi jeste (supstancija) i onoga što jeste u nečem drugom (modus).

Citat:Spinoza ustvrđuje da jedna supstancija ne može biti proizvedena od druge supstancije (pošto u prirodi stvari ne mogu biti dve supstancije sa istim atributom), iz čega se izvodi da jedna supstancija ne može biti proizvedena od nečega drugog. Zatim, da prirodi supstancije pripada postojanje (kao uzroku same sebe), što odgovara Prvoj definiciji, te da svaka supstancija jeste nužnim načinom beskrajna (jer, kada bi bila konačna, morala bi biti ograničena drugom supstancijom iste prirode, koja bi takođe morala da postoji, pa bismo imali dve supstancije sa istim atributom, što je besmisleno, pošto u prirodi stvari ne mogu biti dve ili više supstancija iste prirode, ili istoga atributa).

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ти, у ствари, кажеш да је то твоја/човечја/људска идеја о начину сазнавања и могућности дефиниције.

Ok, ali koju ili ciju ideju je koristio Spinoza kada je razmisljao o definisanju ili o bilo cemu drugom? I on je bio covek, pa zasto bi onda njegov nacin razmisljanja ili definisanja bio necovecanski ili drugaciji? Kako covek moze da dozivi ili barem da promisli o transcedentnom iskustvu kroz prizmu covecjih vidjenja i shvatanja? Pa cak i intuitivno poimanje stvarnosti ili drugih nivoa (kao najvisi oblik shvatanja) nije garant istinitosti covecjih vidjenja dogadjaja. I u egzaktnim naukama kao sto je fizika dosli su do zakljucka da ne mogu objektivno da sagledavaju dogadjaj a da ga pritom ne promene i da ocima coveka vidjene stvari ne moraju da budu objektivne. To je jasno, ali i ta transcedenta bica (ako se tako mogu nazvati) moraju biti "nesto". U kom obliku se ispoljava ta njihova svesnost samih sebe ako nemaju predstave kao mi ljudi i kako je Spinoza dosao do tog zakljucka? Uzimati definicije zdravo za gotovo nije naucni, a ni mudar pristup. Kontinuirano preispitivanje takozvanih aksioma vodi do napretka, odnosno dubljeg saznanja o prirodi stvari. Stoga bih zeleo da zajedno prekopamo neke od njegovih aksioma jer mi se cini da je u pravu za sve sto kaze, ali opet samo iz moje (ljudske) perpektive, pa stoga ako postoji neki drugi vid saznanja koji je uticao na njega kao mislioca, a ti ga znas, molim te podeli ga sa mnom, jer bih i ja zarko zeleo da postanem deo transcedentnog, odnosno da budem SVESTAN toga!

Hvala.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Није то био смисао онога што сам навео.

Да пробам да објасним: Да би нешто поуздано и истинито знао, не треба ти (претходна) идеја о начину сазнавања тога, нити (претходна) идеја о начину дефиниције сазнатог. За сâмо сазнање то нису адекватне идеје. Адекватне идеје јесу повезане са разумом, којим се осведочавамо у особине ствари, и при том смо у стању да правимо опште појмове. Суштину људског духа, по Спинози (а са тиме се слажем) чини идеја, али идеја не долази однекуд споља, него ИЗНУТРА. Када је идеја адекватна, истинита и део Целине, ми то, једноставно, ЗНАМО. Некада смо пред тим сазнањем уплашени, али само зато што дајемо превагу привиду и нечем непостојаном. Да би знао да нешто разумеш, ти пре тога разумеш то нешто. Да би знао да знаш, ти нужно (претходно) ЗНАШ.

Овакво размишљање није "нечовечанско", али је сконцентрисано на ЗНАЊЕ, а не на начин сазна(ва)ња и могућност дефиниције сазнатог. Тачно, ствари виђене очима човека не морају да буду "објективне", али, такође, не постоји некакво "објективно сазнање". Сазнање може да буде стварно, истинито, адекватно, али никада "објективно".

Да ли је интуитивно (са)знање највише знање? Јесте, и ја то ЗНАМ, а последично знам да знам. Начин да опишем како то знам тешко може да буде адекватан, пошто бих морао да употребим своје (и туђе) представе о томе.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Суштину људског духа, по Спинози (а са тиме се слажем) чини идеја, али идеја не долази однекуд споља, него ИЗНУТРА.

Mislim da postoji vise nacina da se sagleda realnost iz perspektive coveka :

1. Da sam JA jedinka koja upravlja sobom i da uticem svojom voljom na okolinu

2. Da sam JA produkt svoje okoline i da okolina definise moje delanje

3. Da smo okolina i JA jedno.

Ako ideja dolazi IZNUTRA onda si ti definitvno privrzen shvatanju br 1, pa samim tim iskljucujes 2 i 3, a mi jednostavno ne mozemo dokazati ni 1 ni 2 ni 3, jer su cini mi se sva tri TACNA.

али, такође, не постоји некакво "објективно сазнање". Сазнање може да буде стварно, истинито, адекватно, али никада "објективно".

III Pod supstancijom razumem ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata;

Ako spojim ove dve izjave dolazim do zakljucka da supstancija sebe shvata na neobjektivan nacin, pa se stoga opet pitam da li se uopste ikako i shvata??

III Pod supstancijom razumem ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata; to jest ono čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari, od koga mora biti obrazovan.

Ono sto mene u sustini najvise zanima je kako nesto sto je recimo Spinozina supstancija, moze uopste da dobije ideju?? O bilo cemu? Kako kada ta supstancija nema elemente od kojih je sastavljena niti se uporedjuje sa necim drugim? Sta je zapravo ta ideja koju on ovde definise kao neko shvatanje same sebe? Sta inicira tu ideju i kog je ona oblika? I cemu sluzi ta ideja i kakav efekat uopste moze da proizvede??

Ako mi odgovoris na ovo pitanje spasices jednu izgubljenu dusu.
Hvala.