offline
- Pridružio: 10 Okt 2007
- Poruke: 72
- Gde živiš: Kingstown
|
ILI
UMEĆE KAKO DA SE UVEK BUDE U PRAVU
Eristička dijalektika je umeće vođenja prepirke, i to prepirke da se uvek bude u pravu, dakle dopuštenim i nedopuštenim sredstvima. U samoj stvari se objective može biti u pravu, a da se pri tom u očima prisutnih, i štaviše u sopstvenim, ne bude u pravu. Kada,naime, protivnik pobije moj dokaz, a to važi i kao pobijanje samog tvrđenja, za koje, pak, mogu postojati drugi dokazi, pri čemu je, naravno, za protivnika odnos obrnut: on ostaje u pravu pri objektivnom nemanju prava. Dakle, objektivna istina jednog tvrđenja i njegovo važenje u prihvatanju od strane zavađenih i slušalaca, dve su različite stvari. (na ovo drugo se odnosi dijalektika.)
Odakle to? Od prirodne pokvarenosti ljudskog roda. Kada toga ne bi bilo, bili bismo u potpunosti čestiti, pa bismo u svakoj raspravi gledali samo da iznesemo istinu na videlo, ne vodeći računa o tome da li će to ići u prilog našem pređašnjem mišljenju ili mišljenju onog drugog. Bilo bi to svejedno ili bar u potpunosti sporedno. Ali sada je to glavno. Urođena sujeta koje je izuzetno razdražljiva kada je u pitanju intelekt, ne dopušta da se ono što smo prvobitno rekli pokaže pogrešno, a ono što je rekao protivnik kao pravilno. Shodno ovome bi, pak, svako trebalo da se potrudi da sudi ni u kom slučaju drugačije do tačno, zbog čega bi prvo trebalo da misli a potom da govori. Ali, uz sujetu najčešće idu brbljivost i urođena nečestitost.
Dopuna: 20 Jan 2009 9:03
Ali, sama ta nečestitost, to insistiranje na tvrđenju koje se nama samim čini pogrešnim, [u našoj svesti] ima opravdanje. Često smo u početku čvrsto ubeđeni u istinitost našeg tvrđenja, ali izgleda da ga protivnikov argument pobija. Dignemo li sada ruke od čitave stvari, videćemo potom, najčešće, da smo ipak bili u pravu. Naš dokaz je bio pogrešan, a u prilog tvrđenju mogao je da postoji tačan dokaz. Nismo se odmah setili argumenta koji bi nas spasao. Usled toga se u nama javlja maksima: usprotiviti se argumentu protivnika čak i onda kada izgleda da je ispravan i kada pobija naš dokaz, u uverenju da je njegova ispravnost samo prividna i da ćemo se u toku prepirke setiti nekog argumenta da bismo pobili onaj protivnikov ili da bismo, s druge strane potvrdili našu istinu. Na to smo, dok traje prepirka, skoro prisiljeni, ili bar pomalo zavedeni. Na taj način se uzajamno potpomažu slabost našeg intelekta i izvitoperenost naše volje. Otuda dolazi da se onaj koji se prepire, po pravilu, ne zalaže za istinu nego za svoje tvrđenje...
Makijaveli savetuje vladaocu da iskoristi svaki trenutak slabosti svoga suseda i da ga napadne, jer bi ovaj mogao da iskoristi takav trenutak i da napadne njega. Kada bi vladale vernost i čestitost, bilo bi to drugačije. Pošto se tome ne treba nadati, ne smemo ih ni upražnjavati, jer bi se slabo isplatilo. Isti je slučaj i s prepirkom. Dam li za pravo protivniku čim izgleda da je u pravu, on će to teško učiniti prema meni. On će štaviše, postupiti suprotno, dakle, moram i ja. Lako je reći da treba ići samo za istinom, bez sklonosti ka jednom mišljenju, ali se ne sme pretpostaviti da će to učiniti i onaj drugi. Dakle, ne smem ni ja. Uz to, ako bih hteo da se, čim mi se učini da je on u pravu, odreknem svoga tvrđenja, koje sam pre toga promislio, može se lako dogoditi da zaveden trenutnim utiskom napustim istinu da bih prihvatio zabludu.
Svako će, dakle, po pravilu, nastojati da progura svoje tvrđenje, čak i kada mu se ono na trenutak učini pogrešnim i sumnjivim.
Dopuna: 21 Jan 2009 9:01
Pomoćna sredstva, donekle, svakom dolaze od njegove lukavosti i pokvarenosti. Tome nas svakodnevno uči iskustvo u prepiranju. Svako, dakle, ima svoju prirodnu dijalektiku, kao što ima svoju prirodnu logiku. Samo ga ona prva ne vodi ni približno tako sigurno kao ova druga. Ne može neko tako lako da misli ili zaključuje suprotno zakonima logike. Pogrešni sudovi su česti, pogrešni zaključci veoma retki. Dakle, nedostatak prirodne logike je redak. Drugačije je s nedostatkom prirodne dijalektike. Ona je neravnomerno raspodeljen prirodni dar (po ovome je slična moć suđenja, koja je neravnomerno podeljena, dok je razum, u proseku, ravnomerno podeljen). Dozvoliti da budete pobijeni, da vas zbune nečim što je na izgled argument, gde ste zapravo u pravu ili obratno, često se događa. Onaj ko izađe kao pobednik iz prepirke, često ima da zahvali ne samo tačnosti svoje moći suđenja pri izlaganju tvrđenja, nego u većoj meri lukavosti i sposobnosti kojima ga je branio. Urođenost je ovde, kao i drugde, najbolja stvar. Ali uvežbavanjem i razmišljanjem o obrtima kojima pobijamo protivnika, a koje on najčešće koristi da bi pobijao, može mnogo da se doprinese da bi se u toj veštini postao majstor. Dakle, iako logika, zapravo, nema nikakve praktične koristi, onda je, u svakom slučaju, može imati dijalektika. Mislim da je i Aristotel svoju stvarnu logiku (Analitiku) uglavnom izlagao kao osnovu i pripremu za Dijalektiku, i da mu je ona bila najbitnija. Logika se bavi čisto formom tvrđenja, dijalektika njihovom sadržinom ili materijom. Zato se pri analizovanju mora pristupiti formi kao opštem, a sadržaju kao posebnom.
|
