offline
- Marko_Rn
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 23 Jul 2010
- Poruke: 29
- Gde živiš: Nis
|
Napisano: 08 Mar 2012 13:49
Mislim da pravite kardinalnu grešku. Laži su te kojih ima beskonačno mnogo, a istina je samo jedna.
Naveo bih jedan citat iz knjige "Lučano de Krešenco - SOKRAT":
Citat:
„Ne zaboravi, o Kritone, da dugujemo Asklepiju jednog pevca", šapuće Sokrat, „vrati mu ga na moj račun, nemoj da zaboraviš."
„Biće učinjeno", tvrdi mu Kriton. „Ne želiš drugo ništa? Imaš li još nešto da kažeš?"
Ali Sokrat više ne progovara.
Posle nekoliko dana Atinjani se kaju što su Sokrata osudili na smrt: u znak žalosti zatvaraju gimnazije, pozorišta, gimnastičke dvorane, šalju u izgananstvo Anita i Likona, i osuđuju na smrt Meleta.
Sokratov način života i njegova misao čine jednu celinu.On zapravo nije radio drugo no tragao za istinom u svakoj osobi s kojom se susretao: jurio je za ljudima kao lovački pas, yaustavljao ih po ulicama, obasipao pitanjima i primoravao ih da se preispituju iz dubine duše. Uz sve počasti za moralnu veličinu filozofa, ubeđen sam da su ga mnogi Atinjani izbegavali kao kugu. Čim bi se pojavio pod Svetom kapijom, nastajalo bi opšte bežanje uz poklik:
„Oilloco, oilloco, fuitavenne!" (Evo ga, evo ga, bežite!)
Platon u svom delu Lahet priča da „koga god je Sokrat sreo, bilo o čemu da se povela reč, taj se nije mogao izvući, a da sebe nije preispitao"', a Diogen Laertije dodaje da su ga „njegovi savremenici, da bi ga se oslobodili, često udarali pesnicama i čupali za kosu".
Verovatno je i on u mladosti počeo da proučava prirodu i zvezde, kao što su činili svi oni koji su se bavili filozofijom. Ali jednog dana je shvatio da ga fizika uopšte ne zanima i posvetio je svu pažnju problemu spoznaje i etici. Kada bi mu neko predložio kakvo putovanje s ciljem istraživanja ili izlet u prirodu, odgovarao je smešeći se: „Čemu bi mogli da me pouče priroda i drveće, kada ovde u gradu imam na raspolaganju koliko hoću ljudi od kojih mogu da naučim više?"
Da bismo maksimalno sintetizovali Sokratovu misao, evo tri njegova osnovana
stava: majeutika, univerzalno i demon.
Majeutika. Kada Sokrat kaže: „znam da ne znam", ne osporava postojanje istine (kao što su to činili sofisti), već pospešuje njeno istraživanje. Kao kada bi rekao: „Gledajte, istina postoji, iako je ja ne poznajem; no, pošto ne verujem da je ne prihvata onaj koji ju je spoznao, smatram da je neophodno za sve stići do 'spoznaje'. Samo na taj način možemo, zapravo, pouzdano znati s koje strane se nalazi Dobro".
Pokušajmo da opišemo ljudski um kako ga je zamišljao Sokrat: u centru ogromna gomila korova i ispod, sasvim skrivena, istina, odnosno pravilno procenjivanje ponašanja, „smisao stvari". Šta treba raditi, pita se Sokrat, da bi se došlo do spoznaje? Najpre se treba osloboditi korova i potom izvući na
videlo istinu. U prvoj fazi, koju bismo mogli da nazovemo „raščišćavanje prostora" ili, zbog ljubitelja latinskog, pars destruens, Sokrat se služi ironijom. Reč je grčkog porekla i znači ,,pitati čineći se neveštim". Niko u ovoj veštini nije bolji od njega. Prikazujući se kao totalna neznalica, pravi se jednako da želi da nauči od svog sagovornika: neprestano zahteva od njega preciznost u formulisanju i na kraju mu dokazuje da je zapao u kontradikciju. Korov o kome smo prethodno govorili zapravo je skup predrasuda, lažnih ideala i praznoverja koji opsedaju naš um. Kada se prostor oslobodi tih nepotrepština, treba izvući pravu spoznaju, i tu posreduje majeutika, odnosno „veština koja pomaže umovima da rađaju". Sokrat u Teetetu, prisećajući se majke, daje sledeće poređenje: „Moj posao akušera po svemu podseća na trud babica, samo što se one bave ženama, a ja ljudima, one telima, a ja dušama". Sokrat se ne postavlja kao zaštitnik „svoje istine", već pomaže drugima da je traže u sebi samima: „pošto sam", veli on, „jalov u znanju, bog (Apolon) me je primorao da budem akušer, zabranjujući mi da rađam".
Da bi primenio majeutiku, Sokratu je, razume se, neophodan dijalog, odnosno improvizovanje razgovora shodno podstreku koji mu nudi sagovornik. Nikakav spis, kaže on, ne bi imao takvog efekta, jer „pošto ništa ne znam, šta bih uopšte mogao da napišem?" Sokrat je zapravo bio krajnje nepoverljiv prema pisanju, kako se vidi iz njegove priče u Platonovom delu Fedar.
„Bio jednom jedan egipatski bog po imenu Tot, koji je otkrio brojeve, geometriju, astronomiju, igru kockama i veštinu pisanja. Jednog dana otišao je Tamuzu, kralju Gornjeg Egipta i prikazao mu svoja otkrića. Kada je stigao do azbuke, Tot reče: 'Ova nauka će na čudotvoran način lečiti znanje i pamćenje tvojih podanika'. A kralj odgovori: 'O mudri Tote, tvoja azbuka će imati upravo suprotno dejstvo. Oslanjajući se na veštinu pisanja, Egipćani neće više koristiti pamćenje niti će se ubuduće prisećati stvari unutarnjim podstrekom, kako bi trebalo, već spoljnim, putem tuđih znakova'."
Kad Fedar shvati da je Sokrat izmislio priču, počinje da protestuje, a filozof mu kaže: „Vama mladima je jedino važno da znate da li je priča stvarna ili izmišljena, a zanemarujete to što ona sadrži istinu koju tražimo". I potom dodaje: „Pisanje je kao i slikanje: isto kao što naslikane stvari ne odgovaraju kada ih upitamo, tako i napisane reči govore uvek samo na onaj način koji je autor izmislio pišući knjigu".
Dopuna: 08 Mar 2012 13:51
Izvor: pravoslovo.net/tekstovi/filozof/sokrat01.html
Dopuna: 08 Mar 2012 14:34
sr.wikisource.org/sr/%D0%A2%D0%B0%D0%BC%D0%.....0%B5%D1%82
Dopuna: 08 Mar 2012 14:42
Tamni vilajet
Ovo je odlicna ilustracija šta se dešava kad nam istina, bolje reći traganje za istinom, nije baš najbliskije. Samo ne mislim samo na istinu u smislu spoznaje onoga što je van nas, već pre svega ononga što je u nama, jer bez toga nema prave mudrosti, a svaka istina izvučena iz konteksta nije mnogo bolja od laži, štaviše može biti vrlo opasna.
|
