offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Пронашао сам на Нету занимљив чланак, повезан са темом. Објављен је у "Фарадеј журналу" број 3 ("The Faraday Papers"), издање Фарадеј института за науку и технологију, Универзитет Кембриџ. Журнал се великим делом бави интеракцијама између науке и религије. Аутор чланка "Модели односа науке и религије" је др Денис Александер, директор Фарадеј института. Текст се налази на адреси:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
а овде ћу укратко приказати најзначајније поставке.
Сагледавајући могућност постојања свобухватног модела за однос науке и религије, аутор устврђује да је то мало вероватно, пошто је реч о два комплексна погледа на свет, која су у сталном стању промене. Није, дакле, могуће постојање једног јединог модела као одговарајућег. Дате су карактеристике четири модела везано за интеракцију науке и религије, као две целине знања. Пошто су у питању две целине, јасно је да постоје разлике између њих.
Подсећам да смо на овом форуму већ имали прилике да се упознамо са чињеницом да је некадашње знање било обједињено, и целовито (у себи је укључивало теологију, философију, "познавање природе", математику, физику, астрологију...). Др Александер констатује да постоје две целине које се разликују, што изискује потребу њиховог дефинисања, како би се интерактивни модели уопште могли представити и објаснити. Ево како он, у том смислу, дефинише науку и религију:
НАУКА
Интелектуални подухват ради објашњења начина функционисања физичког света, путем емпиријског истраживања изведеног од стране заједнице обучене специјализованим техникама.
РЕЛИГИЈА
Систем веровања који се односи на трансцедентне ентитете, који се тиче смисла и суштине у свету, изражен кроз друштвене праксе.
Четири модела односа науке и религије су:
1. КОНФЛИКТНИ МОДЕЛ, који претпоставља да наука и религија стоје у фундаменталној опозицији. Жустри заговорник овог модела је Ричард Докинс. До сукоба нарочито долази када "наука или религија усвоје 'експанзионистичке' тежње, покушавајући да одговоре на питања која очигледно припадају 'супарничком' домену".
Citat:Činjenica je da konfliktni model u životu drže polarizovane grupe ekstremnijih pripadnika naučne i religijske zajednice, no upravo to treba da nas upozori i navede na pažljivost. Broj naučnika koji su se specijalizovali za napad na religiju u ime nauke predstavljaju mali deo naučne zajednice u celini.
Др Александер налази да је конфликтном моделу значајно допринела идеолошка злоупотреба науке, али и да постоје тежње појединаца да употребе престиж науке зарад своје партикуларне идеологије.
Citat:Sama činjenica da se Darvinova teorija evolucije koristila kao podrška kapitalizmu, komunizmu, rasizmu, teizmu i ateizmu treba da nas navede na to da se barem na trenutak zamislimo.
Аутор исправно (на основу познатих чињеница) закључује да су многи познати философи, који су имали важну улогу у оснивању научних дисциплина, били људи од вере, те да су у вери налазили подстицај за истраживање и разумевање света.
2. НОМА МОДЕЛ, заснован на идеји о науци и религији као "непреклапајућим царствима духа", коју је популаризовао С.Џ. Гоулд (Non-Overlapping Magisteria – NOMA). По Гоулду, наука се бави чињеницама, а религија питањима етике, вредности и смисла.
Citat:Gould je pružio najbolju podršku NOMA modelu – nauka i religija postavljaju različite vrste pitanja o svetu. Nauka teži tome da otkrije
mehanicistička objašnjenja, ona koja obrazlažu kako su stvari postale onakve kakve jesu, ili kako funkcionišu na način na koji to čine. Nauka traga za širokim generalizacijama koje opisuju osobine materije na način koji omogućava precizna predviđanja. Nauka matematički izražava podatke kad god je to moguće. Eksperimentalno ispitivanje i mogućnost ponavljanja eksperimenata kritični su za naučni metod. Suprotno tome, religija postavlja suštinska pitanja; u Lajbnicovom čuvenom aforizmu – ‘Zašto postoji nešto a ne ništa?’. Religija želi da sazna zašto je nauka uopšte moguća. Rečima Stivena Hokinga: ‘Šta je to što uliva život jednačinama?’. Zašto univerzum uopšte teži da postoji? Da li život ima neki ultimativan smisao ili suštinu? Da li Bog postoji? Šta treba da činimo u svetu?
Критичко сагледавање овог модела показује да је, у историјском смислу, обављан "сталан промет идеја између религије и науке", тако да се не може говорити о потпуно одвојеним доменима. Такође, без обзира на постављање различитих питања о стварности, ипак се ради "о једној истој стварности у оба случаја". И још нешто, врло важно - и наука и религија су људске активности.
Citat:Naučnik sa religijskim uverenjima, koji ponedeljkom radi u istraživačkom timu, ista je osoba koja se moli Bogu u crkvi nedeljom. Iako su obe aktivnosti jasno razdvojene, mozak nije načinjen takvim da može smestiti aspekte naših života u fioke različitih komoda kao da među njima ne postoji nikakva veza. Mnogi Hrišćani otkrivaju moćnu sinergiju između života vere i života nauke. Takođe, religiozne osobe sa verom zasnovanom na doživljenom iskustvu i dokazima tvrde da su njihova
religijska uverenja istog činjeničnog statusa kao njihova naučna uverenja. Takve osobine religijskog mišljenja i iskustva ne poklapaju se sa NOMA modelom.
3. МОДЕЛИ СИНТЕЗЕ. По овим моделима, брише се разлика између религисјког и научног облика знања. Наука се може употребити за конструкцију религијских система мишљења, и обрнуто. Монистичким системима мишљења одговарају модели у којима се ток креће од науке ка религији. Аутор сажето износи разлику између Аврамовских религија и хиндуизма/будизма (са једне стране Бог се схвата као нешто одвојено од онога што ствара, а са друге се целокупно знање види као део једне исте изворне стварности; дакле, у културама заснованим на хиндуистичком/будистичком монистичком систему мишљења нема логичне основе за гледање на науку и религију као одвојене домене).
Citat:Takav pogled na svet izložen je u mnogobrojnim knjigama koje govore o posebnoj vezi između kvantne mehanike i istočnjačke filozofije – što predstavlja jedan primer modela sinteze. Procesna teologija je u vrsti filozofskog srodstva sa monističkim sistemom misli, i u svojoj izrazitijoj formi predstavlja primer modela sinteze. S druge strane, kreacionisti prikazuju religijska uverenja kao naučna u želji da stope naučno i religijsko znanje, sa prioritetom datom religijskim uverenjima.
Критика овог модела исходи из одлуке оснивача Краљевског друштва да се треба усредсредити на философију природе, без расправе о религији. У први план треба ставити анализу особина "Божјег света" како би се постигао успех у проучавању, а не вршити потрагу за суштинским значењима.
Citat:U retrospektivi, ta odluka je verovatno bila značajan podsticaj za razvoj nauke kao distinktivne celine saznanja o svetu, razdvojenoj od sveta politike i nauke. Sa pragmatičke tačke gledišta to je veliki podstrek. Snaga naučne zajednice jeste ta da ljudi bilo koje vere ili oni bez vere mogu sarađivati u naučnom radu, dostižući ograničene ciljeve upotrebom standardizovanih metoda, tehnika i kroz izdavaštvo. Jednom kada ideološka ili religijska misao prožme određenu teoriju, postaje mnogo teže oceniti je na naučnoj osnovi. Osim toga, do značajnog gubitka jasnoće dolazi kada se naučni i religijski koncepti pomešaju u istom diskursu.
Такође, тешко је градити религију на научним теоријама, пошто проблем представља брзи напредак науке.
4. МОДЕЛ КОМПЛЕМЕНТАРНОСТИ. По овом моделу, наука и религија "сагледавају исту стварност из различитих перспектива, пружајући објашњења која нису у ривалитету". За идеју и језик комплементарности заслужан је и рад физичара Нилса Бора (објашњење везе између таласне и честичне природе материје). Унутар саме науке, разне научне дисциплине су комплементарне, и у својој укупности доприносе разумевању људског бића (биохемија, цитологија, физиологија, психологија, антропологија, екологија...). Слично је и када се сагледава однос ума и мозга.
Citat:Unutar jezika komplementarnosti, religija nudi šira objašnjenja o pitanjima suštine, vrednosti i smisla, o kojima nauka nema mogućnosti da presudi. Religijski nivo objašnjenja ne mora biti shvaćen kao da je u suprotnosti sa onim naučnim – oni su komplementarni. Isto kao što je moguće upotrebiti slike mozga da bismo opisali neurološku aktivnost mozga naučnika dok radi u laboratoriji i razmatra značaj novootkrivenih podataka za svoje trenutno istraživanje, isto tako je moguće uraditi sličan eksperiment na nekome (ili istoj osobi!) u različitom kontekstu, dok razmatra dokaze za religijsko uverenje. U oba slučaja nemoguće je upotrebiti slike mozga za potvrdu zaključaka do kojih je proučavani pojedinac došao, već je neophodno analizirati racionalne ocene proučavanog pojedinca.
Вишеслојност је главна одлика овог модела. Вредност научног сазнања се не доводи у питање, али постоји жеља да се проуче и шира, суштинска питања. Међутим, постоји опасност од преласка овог модела у НОМА модел, с обзиром да би се тако избегао (пре)тежак задатак обликовања уједињене теорије повезивањем "наизглед непомирљивих података".
Citat:Osim toga, model komplementarnosti se može kritikovati jer odaje utisak da je nauka sfera objektivne istine i činjenica, dok je religija sfera subjektivnih ubeđenja i vrednosti. Ipak, ne postoji razlog da se komplementarni moralni i religijski opisi ne sagledaju kao činjenični u istoj meri kao i oni naučni. Na primer, možemo prihvatiti moralnu činjenicu da su silovanje i kanibalizam pogrešni. Ukoliko uzmemo takvu tvrdnju za moralnu činjenicu, onda se ne čini iracionalnim argumentovati da takve moralne ili religijske dimenzije naših komplementarnih opisa mogu biti činjenične prirode u istoj meri kao i različiti nivoi naučnog opisa.
На крају, аутор закључује да не постоји један модел који може да обухвати целокупну интеракцију између науке и религије, али ипак предност даје комплементарном моделу, уз "поуку" о потреби проширења ума.
|
)...No, najlakše bih prihvatio mogućnost da je u pitanju neki dokoni filosof koji je hteo da na ovakav način napakosti 
