O relativizmu i posebno o moralnom relativizmu

• 3Ovo se svidja korisnicima: tuzor, Ella, jelkica7
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jedan blog me je podstakao da pokrenem ovu, po sebi, kontroverznu temu.

Kad je reč o moralnim vrednostima i moralnom suđenju, smatram sebe uglavnom pristalicom prosvetiteljskog realizma i univerzalizma. Suprotno stanovište je ono relativizma, koje tvrdi da su naši stavovi i vrednosti istorijski oblikovani, pod uticajem shvatanja o vrednostima koje dele pripadnici naše kulture, društva ili društvene grupe. Po ovom stanovištu, ne postoji transkulturna osnova moralnih i drugih vrednosti. Prostije rečeno, ne postoji univerzalni i zajednički osnov (transcendentan i nezavisan od kultura i društava koja se u tom pogledu veoma razlikuju) za naše tvrdnje o dobrom i lošem, ispravnom i pogrešnom, istinitom i neistinitom. Osim zdravog razuma, kažem ja, ali mi relativisti uzvraćaju da se čak i kategorija "zdravog razuma" razlikuje od kulture do kulture i od jedne istorijske epohe do druge. Kako se snaći u svemu ovome?

Ovaj relativistički stav me naročito zbunjuje kod pravnih teoretičara i praktičara. Na primer, Ričard Pozner je sudija apelacionog suda, predavač na Univerzitetu u Čikagu i, takođe, najcitiraniji američki pravni naučnik. On je antirealista i i provokativni moralni relativista. U svojoj knjizi Problematika moralne i pravne teorije (1999) Pozner citira Gercov esej „Anti-antirelativizam“ i zatim kaže sledeće:

„Ja ću tvrditi pre svega da je moral lokalni i da ne postoje zanimljive moralne univerzalije. Postoje tautološke, kao npr. ’ubistvo je pogrešno’, pri čemu ’ubistvo’ znači ’neopravdano ubijanje’, ili ’podmićivanje je pogrešno’, pri čemu ’podmićivanje’ znači ’nelegalno plaćanje’. Ali ono što se smatra ubistvom ili mitom veoma se razlikuje od društva do društva. Postoji veoma mali broj rudimentarnih načela društvene saradnje – kao što su nemoj lagati bez razloga ili nemoj da kršiš obećanja bez ikakvog razloga ili ne ubijaj svoje rođake ili susede bez razlike – koji su možda zajednički svim ljudskim društvima, i ako neko želi da ova rudimentarna načela nazove univerzalnim moralnim zakonom, to je u redu što se mene tiče. Ali ona su previše apstraktna da bi se mogla smatrati kriterijumima. Smislen moralni realizam je stoga aut, a oblik (ne svaki oblik) moralnog relativizma je in. Relativizam, sa svoje strane, priziva adaptacionističku koncepciju morala, u kojoj se moral procenjuje – amoralno, .. . – na osnovu doprinosa opstanku ili drugim krajnjim ciljevima društva, odnosno neke grupe u okviru njega. Moralni relativizam znači da se izraz ’moralni napredak’ mora veoma oprezno koristiti, zato što je stvar perspektive, a ne objektivan, u očima posmatrača.“ (Posner, 1999, 6)

U toj knjizi sudija Pozner iznosi održivu kritiku moralnog realizma. U svojim predavanjima on ukazuje na to da su „mnoge moralne tvrdnje samo dar upakovan u teorijski neutemeljene (i neutemeljive) preferencije i averzije, sklonosti i odbojnosti.“ On takođe tvrdi da ako uopšte i postoje neke vanlokalne moralne činjenice, one su u potpunosti beskorisne u rešavanju bilo kojeg stvarnog moralnog pitanja u svetu. On piše:

„Svako društvo, svaka potkultura u okviru društva, u prošlosti ili sadašnjosti, ima moralni kodeks, ali kodeks koji je oblikovan nužnim zahtevima života u tom društvu ili toj potkulturi, a ne nekim sveopštim (sveobuhvatnim) izvorom moralnih obaveza. U meri u kojoj je adaptivan u odnosu na te nužne zahteve, on se ne može ubedljivo kritikovati od strane spoljašnjih posmatrača. Naša kultura se užasava ubijanja dece, ali je ono uobičajeno u društvima koja nemaju dovoljno resursa da prehrane svu novorođenčad. Ropstvo je uobičajeno kada pobednici u ratu ne mogu da hrane ili oslobode zarobljenike, te je alternativa ropstvu njihovo ubijanje. Da li su infanticid i ropstvo ’pogrešni’ u takvim uslovima? Provincijalno je reći da smo mi ’u pravu kad je reč o ropstvu, na primer, a Grci nisu’, zato što je ropstvo u antičkom svetu bilo mnogo drugačije od rasnog porobljavanja koje je praktikovano, na primer, u SAD do kraja Građanskog rata i zato što su materijalni uslovi koji su podržavali ova dva oblika ropstva bili veoma različiti. Nazvati infanticid ili ropstvo unapred lošim bilo bi skoro podjednako provincijalno kao i nekvalifikovana osuda. Pripadnici njihovog društva bi sa podjednakom uverljivošću rekli unapred da je ubijanje dece ili ropstvo dobro, iako bi možda dopustili mogućnost da se ova pretpostavka odbacuje u mirnim, bogatim, tehnološki složenim društvima. (Ibid., 19)

Pozner sebe određuje kao moralnog relativistu. On veruje da su „kriterijumi po kojima se moralna tvrdnja proglašava valjanom lokalni, to jest, relativni u odnosu na moralni kodeks određene kulture u kojoj se tvrdnja iznosi, tako da ne možemo nazivati druge ’nemoralnim’ osim ako tome ne dodamo ’po našim shvatanjima, merilima’“.

Drugo, Pozner dopušta da je moralni subjektivista u smislu da veruje da ne postoje „konkretne transkulturne moralne istine“. On tvrdi da ne postoji nezavisno ili transcendentno ili objektivno područje ispravnog i istinitog (nema „objektivnog poretka dobrog“) kao legitiman izvor naših ili bilo čijih sudova o tome šta je ispravno ili pogrešno, dobro ili loše, kojem bismo se mogli obratiti, (Diskurs o „neotuđivim“ ili „prirodnim“ pravima je, naravno, sa Poznerove antirealističke pozicije, ili iluzoran ili prazan.)

Treće, on tvrdi da nije moralni skeptik. Postoje moralne istine koje su vredne saznanja i sudovi koji su vredni izricanja, tvrdi on. Ali oni su samo činjenice o onome što se procenjuje kao ispravno i pogrešno u nekom određenom društvu, na primer, postojeće društvene norme, običaji i zakoni u jednoj zemlji. Ove lokalne norme i zakoni su dostupni znanju, tvrdi on, i on je spreman da donosi parohijalne sudove o tome šta je ispravno i pogrešno za pripadnike svoje parohije ili zajednice i da traži da se one poštuju.

Ono na šta Pozner ne pristaje je pretenzija da su njegovi sudovi o običajima drugih društava bilo šta drugo osim reakcije zasnovane na osećanjima lične odbojnosti. Može on, usled svog ličnog temperamenta ili kulturnog ukusa, osećati revolt zbog nekog običaja (kao što je ubijanje novorođenčadi ili sati) ili čak biti sklon da interveniše kako bi se takav običaj prekinuo. Uprkos tome on tvrdi, dosledan svom antirealističkom pristupu, da „moralna osećanja“ (stid, krivica, odvratnost, gađenje) nemaju univerzalan moralni sadržaj, objektivnu osnovu ili izvor u nekom trancendentalnom području.

On takođe odbacuje ideju da postoji univerzalna moralna obaveza da se tolerišu kulture koje imaju drugačije društvene norme od naših. Približava se tvrđenju da iskustvo stanja negativnih osećanja može da rezultira uzimanjem prava da se običaji drugog ukinu i da je pogrešno čak i zapitati se da li je takva intervencija opravdana ili nije opravdana. Moralno područje, prema ovoj formulaciji relativizma i subjektivizma Ričarda Poznera, je prosto prirodna pozornica na kojoj se različite grupe, svaka sa svojim posebnim društvenim normama i opremljene (u različitom stepenu) sredstvima i resursima za dominaciju na lokalnoj ili globalnoj sceni, nadmeću kako bi obezbedile nastavak sopstvenog načina života. Neke će u tome biti uspešnije od drugih. Neke će morati da prilagode ili da napuste svoje društvene norme pod pritiskom. Ali ni jedan od ovih ishoda ne predstavlja istinski moralni napredak i ne postoje racionalne rasprave ili argumenti o tome kakav ishod nadmetanja ili sukoba treba da bude.

Zašto? Zato što, prema Pozneru, ne postoje objektivni moralni standardi u skladu sa kojima se različiti zahtevi za dobrotom i pravdom mogu doneti. Računa se samo moć i borba da se nečiji način života nastavi i preživi u nadmetanju sa drugima.

Šta je ovo, pitam ja? Ekstremni liberalizam ili moralni socijalni darvinizam?

• 1Ovo se svidja korisniku: Sorelag
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Možda ponekog i iznenadim svojim stavom, ali ću ipak da kažem/napišem: Ričard Pozner je u pravu. Da ne bih opet koristio reč "ali" - on jeste u pravu, ukoliko stvari posmatramo isključivo fenomenološki, i bez zahvatanja suštine.

Tačno je, postoje razlike od društva do društva, tako da "moralne univerzalije" ne postoje kao nešto svima jasno i opšteprihvaćeno. Ono što je bitno, a na šta naš pravni naučnik ne obraća pažnju (makar ne u izlaganju svojih stavova) jeste pitanje same osnove "moralnog kodeksa". Iz činjenice da se taj kodeks oblikuje "nužnim zahtevima života" u konkretnom društvu ili konkretnoj potkulturi ne proizilazi da ti "nužni zahtevi života" stvaraju osnovu za opredmećenje moralnog kodeksa. Otkuda ideja o onome što ulazi u samu bit moralnog kodeksa? Pri tome treba imati na umu da su i "rudimentarna načela društvene saradnje" i "moralni kodeks" samo fenomeni, te da se sa njima dešava isto kao i kod drugih pojmova čije ime ne označava suštinu - blede i polako nestaju, ili se preoblikuju u nešto što je suprotno svome početku.

Pozner osnovano primećuje da su moralne tvrdnje u zavisnosti od "sklonosti i odbojnosti", ali na tom mestu valjalo je nastaviti, odnosno posegnuti za psihološkim objašnjenjima na pojedinačnom i kolektivnom planu. Ovako, davno pre njega je ukazano na ulogu afekata u ljudskom životu (među kojima i na ulogu afekata kao što su "stid, krivica, odbojnost i gađenje").

Stvari stoje unekoliko drugačije kada se u okviru pravne nauke pozabavimo odnosom običaja, morala i prava. "Drugačije", što se teorije tiče. Tu dolazi do izražaja ono čuveno ponavljanje istovetnog ponašanja, u kojem se manifestuje i odnos prema pojedinačnom pitanju, ili prema skupu istorodnih pitanja. Kada se razmotri kako se običaj postepeno ukorenjuje u jednom društvu, kako jača njegova obavezujuća snaga u primeni, i kakva je veza tog jačanja sa pitanjem morala, postaje jasnije iz čega proizilazi pravno normiranje. No, da ponovim, i o ovome možemo da razgovaramo samo u fenomenološkom smislu. Jer, samo u fenomenološkom smislu mogu imati uticaja takve stvari kakve su "materijalni uslovi" i "lokalni kriterijumi".

Druga stvar na koju je potrebno obratiti pažnju, jeste (ne)svesno poistovećivanje razlika i suprotnosti od strane rečenog sudije apelacionog suda. Iz činjenice da među društvima postoje razlike ne mogu se izvoditi zaključci koji ukazuju na postojanje suprotnosti. Na konkretnom primeru pokušaću da objasnim navedeno. "Infanticid" koji navodi naš predavač na čikaškom Univerzitetu stavlja se u prvi plan, i prerasta granice "kulturoloških razika". Sve i da postoji namera ukazivanja na "provincijalnost" u osudi ubijanja dece u slučaju nepostojanja resursa za prehranu sve novorođenčadi, zaboravlja se da sva poznata društva, bez obzira na geografske i vremenske odrednice, imaju nešto zajedničko i istovetno: Brigu o svom potomstvu. Ako izuzmemo slučajeve bolesnog ponašanja, koji su uvek individualni i pojedinačni, brigu i staranje o svom potomstvu treba staviti u prvi plan (a ne "infanticid"), i pratiti analogno formiranje moralnog odnosa i ukorenjivanje moralne strane u čoveku vezano za ovo pitanje. Tek sada možemo govoriti o razlikama: u "bogatim" društvima briga i staranje se manifestuju u manje/više podjednakom tretmanu sve rođene dece (mada se i ovde pokazuje tendencija da razlike prerastu u suprotnosti), dok se u društvima "sa nedovoljnim resursima" briga i staranje sastoje u omogućavanju preživljavanja onog broja dece za koji se utvrdi da u tom broju može da preživi i živi. I kod jednih i kod drugih postoji svest o tome da je moralno i dobro brinuti se o svom potomstvu. A čak i da posmatramo ponašanje u društvima "blagostanja" i društvima "sa nedovoljnim resursima" i uporedimo ga sa ponašanjem u životinjskom svetu, uočićemo ponovo razlike (koje upućuju na istovremeno postojanje sličnosti), a ne nekakve suprotnosti. Prihvatićemo da se pitanje morala kod životinja ne postavlja, ali to niti je razlika, niti sličnost, niti suprotnost u odnosu na ljude.

Ako već moram da se opredeljujem između dva ponuđena odgovora, vezano za kategoriju učenja Ričarda Poznera, opredeljujem se za "moralni socijalni darvinizam". Sorelag, ako si ovaj pojam sama iskovala, svaka čast! Što se mene tiče, još uvek iščekujem učenje koje će sagledavanju morala i utvrđivanju moralnih vrednosti pristupiti sa teorijski diferenciranog polazišta.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

tuzor ::Na konkretnom primeru pokušaću da objasnim navedeno. "Infanticid" koji navodi naš predavač na čikaškom Univerzitetu stavlja se u prvi plan, i prerasta granice "kulturoloških razika". Sve i da postoji namera ukazivanja na "provincijalnost" u osudi ubijanja dece u slučaju nepostojanja resursa za prehranu sve novorođenčadi, zaboravlja se da sva poznata društva, bez obzira na geografske i vremenske odrednice, imaju nešto zajedničko i istovetno: Brigu o svom potomstvu. Ako izuzmemo slučajeve bolesnog ponašanja, koji su uvek individualni i pojedinačni, brigu i staranje o svom potomstvu treba staviti u prvi plan (a ne "infanticid"), i pratiti analogno formiranje moralnog odnosa i ukorenjivanje moralne strane u čoveku vezano za ovo pitanje. Tek sada možemo govoriti o razlikama: u "bogatim" društvima briga i staranje se manifestuju u manje/više podjednakom tretmanu sve rođene dece (mada se i ovde pokazuje tendencija da razlike prerastu u suprotnosti), dok se u društvima "sa nedovoljnim resursima" briga i staranje sastoje u omogućavanju preživljavanja onog broja dece za koji se utvrdi da u tom broju može da preživi i živi. I kod jednih i kod drugih postoji svest o tome da je moralno i dobro brinuti se o svom potomstvu.

Saglasna, naročito s ovim što je boldovano. Međutim, ima nekih činjenica sa terena koje možda dovode u pitanje ovaj stav o staranju o sopstvenom potomstvu kao opštoj vrednosti, nezavisnoj od mesta i vremena. U društvima koja imaju tzv. muški orijentisanu strukturu srodstva (patrilinearnost + patrilokalnost) i u kojima se muškarci (muško potomstvo) smatraju superiornim, češće je ubijanje (zanemarivanje i napuštanje) ženskih beba nego muških. Klasičan primer u antropološkoj literaturi je narod Janomamo u Južnoj Americi, mada ima i drugih sličnih primera. Doduše, i ovaj primer spada u pomenutu fenomenologiju društvenog života.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sorelag ::Međutim, ima nekih činjenica sa terena koje možda dovode u pitanje ovaj stav o staranju o sopstvenom potomstvu kao opštoj vrednosti, nezavisnoj od mesta i vremena. U društvima koja imaju tzv. muški orijentisanu strukturu srodstva (patrilinearnost + patrilokalnost) i u kojima se muškarci (muško potomstvo) smatraju superiornim, češće je ubijanje (zanemarivanje i napuštanje) ženskih beba nego muških. Klasičan primer u antropološkoj literaturi je narod Janomamo u Južnoj Americi, mada ima i drugih sličnih primera. Doduše, i ovaj primer spada u pomenutu fenomenologiju društvenog života.

Tačno, potpada pod fenomenologiju.

Uz to, kada je reč o češćem ubijanju ženskih beba nego muških, pretpostavljam da isto to možemo i ovako da saopštimo: "Slučajevi ubijanja ženskih beba u narodu Janomamo brojniji su u odnosu na slučajeve ubijanja muških beba". Pretpostavimo li da u svim tim slučajevima nije zastupljeno ponašanje poremećenih osoba, nego da je izraženo opredeljenje pripadnika "društva sa nedovoljnim resursima" (nisam toliko upoznat sa načinom života i običajima ovog naroda koji se već pominjao na našem forumu, a čini mi se da postoji i podatak o gladovanju i neuhranjenosti njegovih pripadnika) da sačuva u životu onaj broj dece za koji proceni da ima izgleda za opstanak, iz navedene tvrdnje i logične pretpostavke možemo da zaključimo sledeće:
- Narod Janonamo brigu o potomstvu iskazuje tako što omogućava život i opstanak određenom broju dece;
- Određivanje broja dece koja mogu da prežive obavlja se unutar osnovnih ćelija tog naroda (ako ne grešim, to bi sledilo iz "slučajeva"; u suprotnom, bilo bi potrebno neko okupljanje i određivanje broja na "generalnom" nivou);
- Prilikom određivanja broja dece koja mogu (imaju šansu) da prežive, češće u taj broj ulaze muška nego ženska deca.

Ukoliko, ponavljam, tvrdnja i pretpostavka imaju osnova, moguće je iz trećeg zaključka izvesti nekoliko mogućih i osnovanih objašnjenja, čak i u slučaju da čovek nije upućen u ustrojstvo i način života naroda Janomamo. Ali, ma koliko da ih iznađemo, ništa se ne menja u osnovnom: Da se briga o potomstvu svesno prihvata kao nešto dobro i moralno. U suprotnom, odrekli bismo razum, svest (pojedinačnu i kolektivnu) i osećanja pripadnicima naroda Janomamo, i time se približili onima koji su se već dobrano ogrešili o ovaj narod (i o tome je, čini mi se, bilo reči).

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-Moralni relativizam je stanovište da je, budući da ne postoje apsolutna merila ii istine, i sama istina je relativna. Istina je samo u šta verujem ili ono šti mi je zgodno da tvrdim.
Nema objetivnosti, postoji samo subjektivnost.
Ova vrsta skepticizma je bila prvobitno izražena u antičkoj Grčkoj, od strane filosofa sofista. Ona je implicitna i u Ničeovoim i Frojdovim stanovištima da ljudi veruju u ono što smatraju najprikladnijim za sledjenje svojih individualnih pobudna.
Antropolozi XX veka izveštavaju o sukobljenim verovanjima o dobrom i lošem u različitim plemenima, kulturama, mada gotovo sve kulture zaboravljaju prevaru i ubistvo. Brojni filosofi XX veka oslanjali na delo jnštajna i Hajzemberga da bi moralnom relativizmu podarili njegov najsnazniji argument.
Ajnštajn je prema njihovov tvrdnji pokazao da smo uvek zaključani u nekom indivividualno prostorno-vremenskom okviru te da ne postoji vidjenje stvarnosti iz božije perspektive.
Hajzembergov princip neodredjenosti dokazuju da oni predočava jda je istina samo stvar toga kako posmatramo stvri i koja pitanja postavljamo.
Oba ova zaključka su u zabludi povodom onoga što nauka XX veka ima da kaze o istini i stvarnosti i predvidjaju uzbudljivu i suptilnu novu perpektivu koju ova nauka daje istini.
Ajnštajnovo delo ne podrzava stanovište da je sve relativno, ono sadrzi i objektivne opise.
Ono pruza jedinstven, četvorodimenzionalni postorno-vremenski opis stvarnog sveta u apstraktnim okvirima i taj opis sadrzi perspektive svih mogućih posmatrača kao aspekte istine.
Individualne perspektive su medjusobno povezane apstraktnim opisom celine.
Najbolje što mi mozemo učiniti je da upoznamo što je više moguće perspektiva i da priznamo celinu oja je šira nego što je mozemo opisati.
Slično tome Hajzemberg govori da je kvanta stvarnost sama po sebi ispunjena beskonačnim potencijalom /beskonačnom istinom/ ali da mi mozemo upoznati samo neke aspekte toga.
Kao posmatrači mi smo upućeni u sukreativni dijalog sa ovom beskonačnom pozadinskom stvarnošću i ono što vidimo zavisi od pitanja koje postavljamo.
Istina nije ograničena ili neodredjena al jeste naše gledište na nju.
Ono što je najbolje je da hajzenbergovski posmatrač moze učiniti jeste da uhvati što je više moguće lica temeljne istine postavljenjem što je moguće više pitanja.
Nauka XXI veka nas poziva da priznamo da su stvarnost i istina izvan našeg konačnog poimanja.
Pa ipak ona nas takodje poziva da slavimo ovu mnogoaspektnost istine i da prhvatimo odgovornost za našu ulogu u njenom razotkrivanju,
Mi nikada ne mozemo upoznati njen puni opseg, ali svako od nas igra ulogu u univerzalnoj drami.
Svako od mojih konačnih dela se meni moze učiniti malim i izolovanim al svaka od njih doprinosi celini...-

Moralni sud je relativan, takodje iz iskustva i to prosteklo iz nekih dešavanja u zadnje vreme svaka osoba od njih dve ima moralni sud al za različite svari jedna osoba drugu osudjuje i kažnjava za nešto što je njoj bitno gde se oseća povredjeno a ova druga za nešto sasvim drugo što je takodje povredjena i to za čin zloupotrebe i kršene zakona i obe osobe u svom sudu daju za pravo za istinitost svoga suda i ne odustaje ni jedna od svog suda..

Po meni takodje prvi primer moralnog relativizma su Adam i Eva
Mozemo ga sresti i u hrišćanstvu kod primera Marije Magdalene...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zahvaljujem sagovornicima na temi. Da je malo oživim novom/starom dilemom epistemičkog relativizma. Američki autor kojeg trenutno čitam Nil Levi navodi primere relativističkih i apsolutnih sudova. Npr. tvrdnja "Danas je relativno toplo" je primer takvog relativističkog suda zato što njegova istinitost ili lažnost zavisi od činjenica koje su vezane za kontekst, od njihovih relacija, poređenja i sl.

Primer apsolutnog suda je: "Danas je 20˚C", zato što istinitost ove tvrdnje zavisi samo od trenutne temperature vazduha, a ne od činjenica koje se odnose na prethodne dane ili "o bilo čemu drugom". Hm, da, možda, opet u relativnom smislu - ako nije oksimoron reći da je nešto relativno apsolutno.
Tvrdnja "danas je 20 stepeni" nipošto nije nezavisna od konteksta, mesta i vremena - možda je 20 stepenu u Beogradu, ali već u Pančevu temperatura može biti par stepeni niža. Čak ni tvrdnja "danas je petak" nije apsolutno apsolutna, jer danas nije petak na celoj Zemlji ili bar u celoj vasioni.
Btw. koji je danas dan kod "antipoda" u Novom svetu?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sorelag ::Btw. koji je danas dan kod "antipoda" u Novom svetu?

Petak, 9 April ... To je zasto si postavila pitanje "Koji je danas dan?" Ne postoji striktna vremenska odrednica ( bas relativizam o kojem pricas ) koja bi mogla da se odredjuje prema nasem trenutnom vremenskom apsolutu .

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ono što je navela natrix, naime:
Citat:Nauka XXI veka nas poziva da priznamo da su stvarnost i istina izvan našeg konačnog poimanja.
Pa ipak ona nas takodje poziva da slavimo ovu mnogoaspektnost istine i da prhvatimo odgovornost za našu ulogu u njenom razotkrivanju.

i ono što je navela Sorelag:
Citat:Tvrdnja "danas je 20 stepeni" nipošto nije nezavisna od konteksta, mesta i vremena - možda je 20 stepenu u Beogradu, ali već u Pančevu temperatura može biti par stepeni niža. Čak ni tvrdnja "danas je petak" nije apsolutno apsolutna, jer danas nije petak na celoj Zemlji ili bar u celoj vasioni.

vraća nas na ono što prethodi ovakvim pitanjima, a ujedno treba da bude i ishodište naših stremljenja ka višem. Zvuči vam paradoksalno, protivrečno ili (moguće) sablažnjivo? Zaboga, kako to da u početku postoji nešto, nekakvo uporište, do koga tek treba da stignemo ukoliko težimo da budemo bolji, pametniji, duhovno jači, umom sadržajniji?

Odgovor se sastoji u sledećem: Intuitivna spoznaja je "urođena", ali zahteva neku vrstu potvrde našeg razuma. Uopšte nemam nameru da se bavim pitanjem trenutka od kada su naša intuitivna spoznaja i razum tako oštro međusobno diferencirani. Intuitivna spoznaja je ono što je povezano više sa duhom (i/ili dušom), razumsko "shvatanje" više sa onim što se odnosi na telo, na čulne osete i posebnu "verifikaciju" tih oseta.

Hajde da razmotrimo smisao tvrdnje "Danas je 20 stepeni". Može li se ona tumačiti van "konteksta, mesta i vremena"? Po mom skromnom mišljenju, ne može. Zašto? Zato što ništa suštinsko nema u sebi. Na žalost, takva je ogromna većina današnjih tvrdnji, koja pretenduju (sa stanovišta njihovih postavljača) da budu suštinska ustvrđivanja. Da izbegnemo sve "sofističke" zamke ( a njih je, verujte, bezbroj), i da se skoncentrišemo samo na ono zaista bitno:

1. Da li je pojam "danas" obuhvaćen stvarnošću, odnosno istinom? Ako pod stvarnošću podrazumevamo ono što se našim čulima prikazuje da nesumnjivo postoji i čije je postojanje ustvrđeno metodima razumske spoznaje, a pod istinom najdublje saznanje nezavisno od "aspekata" ili vidova pod kojima se to saznanje prikazuje različitim osobama, lako dolazimo do toga da pojam "danas" u sebi nema ništa ni od stvarnosti, a kamoli od istine. Dakle, nezavisno od konteksta, prostora (mesta) i vremena njega nije moguće suštinski razmatrati. Ako nešto nema suštinu, nema potrebe ni za daljim razmatranjima. Kakve koristi imamo od tvrdnje da je "danas" različito u Beogradu i Nju Delhiju? Ali, da vidimo to "beogradsko danas". Može li se ono samostalno pokazati i otkriti bez pojmova "beogradsko juče" i "beogradsko sutra"? Ako omeđimo, radi lakšeg shvatanja, da danas znači vreme od 24 sata u neprekidnom trajanju na datum 9. april 2010. godine (bez namere da dokazujemo koliko je svaka od ovih odrednica lišena suštine), dolazimo do toga da juče definišemo kao "24 sata u neprekidnom trajanju na datum 8. april 2010. godine", a sutra kao "24 sata u neprekidnom trajanju na datum 10. april 2010. godine". Kako onda da razlikujemo juče, danas i sutra, da bismo mogli da definišemo, primera radi, "beogradsko danas"? Da se zadovoljimo "tačnim" kalendarom, i budemo srećni što smo sposobni da uočimo tu razliku? Šta možemo da suštinski spoznamo iz te "razlike"? Po meni - ništa! Neko će možda da primeti: "Jeste, ali meni se juče dogodilo to i to, a danas ovo i ovo - ipak ima razlike!" Pitanje za takve ostrašćenje zaljubljenike u postojanje lišeno suštine: "Treba li četvrtak razlikovati od petka po tome šta se kada dogodilo? Ako treba, znači li to da je suštinsko određenje četvrtka po događajima koji su se u četvrtak desili, što važi i za petak?" Ne žurite sa odgovorom - molba sa moje strane!

Hajde da drugačije pokušamo da definišemo "danas", kao "ovaj trenutak". Da kažemo: "U ovom trenutku u Beogradu...". Dok izgovaramo "ovaj trenutak", to zaista više nije taj trenutak. Pomaže li nam dodatak: "sada je u Beogradu temperatura 20 stepeni"? Nimalo! Time ne samo što neosnovano "zamrzavamo" vreme, nego i odričemo mogućnost da, dok izgovaramo ničim nepotkrepljenu tvrdnju, merni instrumenti zabeleže drugačije stanje. Dakle, ne samo da bismo se ogrešili o suštinu, nego i o nauku iskazanu samerljivim i uporedivim vrednostima.

Zaključak bi bio: Navedene tvrdnje olakšavaju snalaženje u našim predstavama prostora i vremena i njihovih "pratećih" atributa, ali ništa više od toga. Da imaju suštinski značaj, ljudi bi mogli da izvuku veliku vrednost i stvore preduslove za dublju (samo)spoznaju iz zabeleženog stanja da je, na primer, "20. juna 1927. godine temperatura u Beogradu iznosila čitavih 34 stepena".

2. Ne zna se šta je gore, potpuna relativizacija ili neosnovana hipergeneralizacija... Ako nas nauka poziva da priznamo nemogućnost poimanja stvarnosti, to liči na besramni pokušaj vlastitog amnestiranja od odgovornosti za sva nepočinstva pričinjena ljudskom umu i duhu. Takođe, poziv da "skapiramo" da ne možemo doći do istine liči na poziv na učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu (modernim rečnikom rečeno). Sramota je da se pregaoci na polju razdvajanja istine od suštine pozivaju na nemogućnost "dokučivanja" ovih pojmova, i da posledično pozivaju na (individualno? kolektivno?) priznanje da su ti pojmovi izvan "našeg konačnog poimanja".

Dakle, kad god se, da prostite, napravi neko s..nje, neophodno je da svi budemo umazani proizvodima te pojave/radnje, a uz to i da priznamo da ne postoji mogućnost da sa sebe uklonimo smrdljivi premaz, zato što nam to "tolkuju" stvaraoci pojave/vršioci radnje? Banalnost je ovde postavljena pretežno u svrhu jasnoće, pa mi makar zbog toga oprostite.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:
Navedene tvrdnje olakšavaju snalaženje u našim predstavama prostora i vremena i njihovih "pratećih" atributa, ali ništa više od toga. Da imaju suštinski značaj, ljudi bi mogli da izvuku veliku vrednost i stvore preduslove za dublju (samo)spoznaju iz zabeleženog stanja da je, na primer, "20. juna 1927. godine temperatura u Beogradu iznosila čitavih 34 stepena".


Svi ti pojmovi definišu stvarnost, čoveku je potrebno da napravi razliku juče danas sutra i onoga šta mu se dogodlo,... da ne bi bio izgubljen u tom vremenu i prostoru tj da se ne bi tako osećao;

To je kao auto-put i znakovi i putokazi pored puta, da njih nema, da nema putokaza čovek bi mozda bio izgubljen i vrteo bi se u krug...
Al eto čoveku je ipak palo napamet da stvori pojmove ili tvrdnje za lakše snalazenje u -našim- predstavama vremena i prostora... Čovek bi u protivnom da nije tako determinisao stvarnost, egzistirao valjda na drugi način, to bi bila neka druga-drugačija stvarnost..