Pohvala ludosti - Erazmo Roterdamski

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sam naziv djela je dovoljno jasan i tacno objasnjava o cemu se govori.
Djelo u kojem se ne promovise normala/standard i kako "treba da bude". Sama cinjenica da je djelo toliko poznato i primljeno od strane citalaca (u opticaju vec 500 godina) navodi na misao da ludost i nije tako luda. Biti lud ne znaci automatski biti los. Ja vjerujem da postoje razni stupnjevi ludosti, od one male vickaste do one poremecene, bolesne. Zdrava je doza cak i pozeljna. Zivot je teret sam od sebe i da nas ludost nije pocastvovala svojim postojanjem, na sta bi to sve licilo? I ozbiljni ljudi vole da se smiju, da se nasale (na svoj ili tudji racun). Ja sam jedna od onih osoba koja vjeruje da je smijeh najbolji lijek protiv svake bolesti. Bilo to sa ludoscu (koja to nekad i nije) ili sa humorom koji ima za cilj da nasmije, radije nego da isporvocira/ponizi/uvrijedi.
Negdje sam procitala da je knjiga nastala u momentu kada je autor shvatio da su nestale prave ljudske vrijednosti i da je jedino pomocu ludosti moguce prikazati istinu. Ako je to tako bilo prije 500 godina, pitam se ja, sta bi autor djela napisao da zivi u danasnje vrijeme?


"Sto je covjek dalje od ludosti to manje ima od zivota."

Neka se svako za sebe upita koliko u ovoj recenici ima istine.

A sama "osobina" se rado prihvata svugdje, i na kraljevu dvoru i u kuci siromaha. Bar je ona pristupacna svima, a nesebicna kakva jeste, rado se nudi i poziva samu sebe cim vidi da ima mjesta i prostora za ludorije.
Ludost, jedna od bitnijih "pojava" medju ljudima, mozda ne zasluzuje posebnu pohvalu ali zato definitinvo zasluzuje posebno mjestu u svacijem zivotu. Da li se neko kaje zbog pocinjene ludosti ili je slavi, to je nesto sto svako od nas nosi kao svoj usud, ali svi smo je iskusili na svojoj kozi.

Svojom drskoscu ne postedjuje nikoga. U svoje kolo je uplela podjednako i muskarce i zene. Ne stedi nikoga i ne klanja se nikome.
Sama svoj vodja, sama svoj sluga.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"У цара Тројана козије уши!", могла је само дворска луда да каже цару и да остане жива.
Нико није луд да буде луд! Е сад наступа математика која каже да минус и минус дају плус, па ти види зашто је добро бити луд.
Храбар, луд и срећан!
"Ружан, паметан и млад", лудо, буразеру - лудо!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Poput Bele Hamvaša par vekova kasnije, i Erazma Roterdamskog je zaokupljala ideja o izvornom hrišćanstvu, čišćenju izvornog učenja od svih lažnih naslaga koje su se vekovima taložile i skrivale suštinu. Zbog toga je Erazmo, pogotovo nakon "engleskog" iskustva, bio zaokupljen izučavanjem čoveka i čovečnosti. U nameri da temeljno i podrobno ispita izvorne tekstove Svetog pisma i drugih crkvenih knjiga, bacio se na izučavanje grčkog jezika.

Hteo je da, korišćenjem pouzdanih naučnih metoda, dokaže da je Sveto pismo proizvod ljudskog uma i rada, te da je vera takođe ljudska ustanova, pristupačna svakom čoveku, čime se otkriva njegov humanistički pristup problemu čoveka i vere. Erazmo je to činio pre Bekona i Dekarta. Pod maskom Ludosti, Roterdamski upriličava svojevrsni "humanistički obračun" sa sholastičarima i "zalutalim" teolozima.

Možete li da zamislite na kakve je rakcije naišao Erazmov trud u to vreme? Kao da je dirnuo u osinjak! Jer, vekovima su se već odvijale "verske i poslovne manhinacije najvećeg stila" (kako ih "krsti" Veljko Korać u svom predgovoru "Pohvale Ludosti"). Kako je dočekan njegov prevod Svetog pisma sa grčkog na latinski, u cilju dokazivanja kako je jedini dozvoljeni latinski tekst - Vulgata - pogrešan i iskrivljen? Doduše, i Erazmo je pokazao da pored Ludosti ceni i Lukavstvo, pa je prevod posvetio papi Leonu X. To mu omogućava da se i dalje bavi filološkim i gramatičkim istraživanjima, sa ciljem naučne kritike svetih spisa, čime se osvedočava kao Spinozin prethodnik. Pri tome, jasno izražava stav da Sveto pismo treba prevoditi na sve jezike.

Erazmo se javlja i kao jedan od preteča meni omiljene "vrste" ljudi - satiričara. Njegovi duhoviti pamfleti šibaju negativne pojave i probleme tog vremena. Kada oseti "čvrsto", ili u njemu bukne stvaralački nemir, Erazmo se daje na putovanja, stiče nova saznanja, prijatelje i beleži nove utiske.

Pošto se osvedočio da je u tadašnjoj Italiji i gore od onoga kako je mislio, Erazmo se ponovo obreo u Engleskoj. Oduševljen ličnošću Tomasa Mora, u njegovoj kući je za osam dana napisao "Pohvalu Ludosti". Mor je bio oduševljen delom, i tajnim kanalima omogućio njegovo štampanje. Usledila su velika priznanja od strane učenih i uglednih ljudi. Erazmo postaje "savest svoga vremena", njegove reči se dočekuju sa uvažavanjem i priznanjem mudrosti, kojom je nabijena svaka reč Erazmova. Slobodno se može reći da je Erazmo bio najslavniji čovek svoga vremena.

Kako je moguća tolika popularnost? Verovatno zato, što su ljudi bili gladni kritičke reči, i prepoznavali iskrenu nameru da se surovost zameni čovečnošću i trajnim mirom. On nije hteo da uzme učešće u revolucionarnim previranjima, gnušao se revolucionarnog ludila, fanatizma i varvarstva, i sa prezirom je odbijao da se svrsta na neku stranu u to "vreme reformacije". Zato je Štefan Cvajg o Erazmu zapisao sledeće:
Citat:Erazmo je, doduše, fanatik nezavisnosti, ali nije buntovnik, nije revolucionar. Naprotiv, njemu su se gadili svi otvoreni sukobi. Kao mudri taktičar, kloni se svakog nekorisnog otpora prema vlasti i prema vlastodršcima ovog sveta. On više voli da paktira sa njima, nego da im se protivi; više voli krišom da izmamljuje svoju nezavisnost, nego da je osvaja silom ... Suviše oprezan da postane junak, on svojim bistrim duhom, koji savršeno dobro poznaje ljudske slabosti, koji ume tačno da predviđa, postiže sve što mu treba potpuno da razvija svoju ličnost. U svojoj večnoj borbi za nezavisnost svoga životnog formiranja ne zahvaljuje svoju pobedu odvažnosti, nego dubokom poznavanju ljudske duše.
Upravo zbog takvog nezavisnog i slobodnog stava, Erazmo je doživeo da od papista bude optužen da je jeretik, a od antipapista da je kukavica i izdajnik.

Na grčkom se ludost kaže: moria. Izgleda da je Erazmo uvideo sličnost tog izraza sa prezimenom svog prijatelja Tomasa Mora, u čijoj je kući, kako smo videli, i napisao svoje delo.

"Svi, pre svega, veruju u onu opštepoznatu poslovicu: 'Ako nešto nemaš, pravi se kao da imaš'. Po tome pravilu se već deci kazuje stih: 'Najviša mudrost je u tome da se praviš lud kad treba'. Sad i sami možete zaključiti kakvo je neprocenjivo dobro ludost, kad samo njena varljiva senka i golo podražavanje zaslužuju toliku hvalu učenih ljudi!"

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

раблеизам као врхунац сатиричности


гаргантуелизам ума и пантагруелизам чула ..

ученик франсоа је надмашио учитеља еразма

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 29 Maj 2009 9:52

Zar nije povelika ironija to što Erazmo Roterdamski nije cenio vlastito delo, nego je "Pohvalu Ludosti" smatrao igrarijom, ludorijom nastalom da bi zadovoljio prijatelje, u trenucima besposlice i privremene bolesti? Sve ostalo što je Erazmo napisao i na čemu je radio, bilo je potpuno drugačije od "Pohvale", i sa priličnom dozom sigurnosti može se reći da je Erazmo dosta držao do tog svog "ostalog" rada. Ali, ostao je upamćen u istoriji filosofije i pisane reči samo po svom "luckastom" delu.

Ali, stvar se može i ovako sagledati: Nesvesno je Erazmo Roterdamski ispoljio sve vredne osobine svog umnog bića, i za sobom ostavio delo trajne vrednosti. Koliko je stvaralaca sklonih satiri smatralo da je ono što "bockasto" pišu manje vredno, pa su zarad ozbiljnosti skrenuli sa satiričnog puta? Pri tom, ono što su od "ozbiljnog" ostavli za sobom, nije dostiglo one domete za koje su svakako bili predodređeni.

Osim britke i oštre satire, "Pohvala Ludosti" izražava i ličnu, humanu Erazmovu problematiku. Delo se nije svelo na zanimljivu sliku sveta, nego i na trajnu zapitanost kako treba da žive u takvom svetu oni koji ga vide na takav način. Psihološki posmatrano, Erazmo je i kroz ovo delo, stavljajući masku Ludosti, pokazao ono što ga je odlikovalo celoga života - bekstvo od sukoba i konflikata, život u umerenosti i opreznosti, zadržavanje lične slobode kroz nemešanje i ostajanje izvan svih trvljenja. Ipak, bio je dovoljno hrabar i postojan da svojevremeno, u "Metodu teologije", napiše i ovo:
Citat:Postoji i druga vrsta falsifikata, doduše, manje otvorenog, ali utoliko štetnijeg. On počiva na tome što, zloupotrebljavajući reči Svetog pisma, mi u pojmu "Crkva", koja je telo Hristovo, podrazumevamo sveštenike, a u pojmu "svet", koji označava loše stvari, podrazumevamo svetovne hrišćane, sasvim kao da oni ne spadaju u Crkvu.
. . .
Pročitaj ceo Novi zavet i nigde nećeš naći zapovesti koje bi se odnosile na ceremonije. Gde je tu makar jedna reč o hrani ili odeći? Gde je tu makar nagoveštaj o postu i sličnim pitanjima? Jedino ljubav naziva Hristos svojom zapovešću. Iz obreda se rađa nesloga, iz ljubavi - spokojstvo.

Dakle, prava vera i čovekova odluka treba da imaju preimućstvo ispred organizacije i odredaba crkve. Erazmo je isticao da čoveka čine tri strukturalna elementa: telo, duša i besmrtni duh. Duh je najčistija, božanska realizacija supstance, a duša se nalazi na raspuću između potpuno materijalnog tela i potpuno nematerijalnog duha. "Duh bi trebalo da nas izjednačava s Bogom, telo sa životinjama, a duša bi bila nešto posebno ljudsko". Odlukom da bude hrišćanski vitez, čovek postaje zaista čovek, a hrišćanski vitezovi su nešto sasvim drugo od prividnih hrišćana. Oni upravo svojom ličnošću i postupcima prave jasnu granicu između sebe i onih "prividnih". (Mala digresija: Setite se načina na koji se pravi ta granica u "Boju na Kosovu" Ljubomira Simovića). Svet je takav kakav je, na njemu nikada nije bilo toliko dobro da bi se većina opredeljivala za ono što je vredno. Bogdan Suhodolski, u poglavlju "Erazmo Roterdamski - humanistička koncepcija čoveka pred sudom stvarnosti" (iz knjige Moderna filosofija čoveka) navodi suštinu Erazmove misli:
Citat:Zato treba ići protiv javno mnenja, protiv pogleda masa. A u te mase Erazmo ubraja i kraljeve, biskupe, teologe, pa čak i pape, ako samo ne žive po uzoru na Hrista. I preporučuje svome vitezu: neka te veliki autoriteti ne plaše - idi svojim putem.

Erazmo je, dakle, potpuno sagledao glavnu problematiku, koja je duhovne i egzistencijalne prirode i koja se tiče osnovne ljudske sudbine. "Pohvala Ludosti" upravo predstavlja pokušaj razrešenja te problematike, izložen na način koji je odgovarao Erazmovoj ličnosti i samome vremenu.

Dopuna: 14 Jul 2009 10:02

▓ ▓ ▓ ▓ ▓

Dugo je Erazmo Roterdamski tražio način i mogućnost da kaže šta misli. Celim bićem okrenut istini i pravdi, bio je svestan da živi u vreme kada se zbog propovedanja istine lako stiže na lomaču. Mislite li da je sada situacija mnogo drugačija? Mislite li da su prosvećenost, demokratija i tehnički napredak doprineli približavanju ideala slobode i pravde? Lomače naših dana ne moraju bukvalno da gore, da bi sagorele i u prah pretvorile čistotu i stremljenje ka uzvišenom. Baljezgarije koje smo "slobodni" da slušamo i gledamo više su dokaz potpunog poremećaja sistema vrednosti, nego svedočanstvo o dostignutom stepenu slobode. "Mislite o tome".

Da li je Erazmo trpeo od rascepa u duši zato što je bio svestan da se mora poslužiti opreznošću i lukavošću kako bi ogolio istinu? Ako je bio čestit (a sve govori da jeste), onda je neizbežno morao da oseti duševnu patnju zbog nužnosti stavljanja lakrdijaške maske.
Citat:Budale pružaju vladarima samo ono što oni najviše žele: šale, smeh, dosetke, lakrdije.
Osvedočen u razuzdanost i krajnji nemoral najviše crkvene hijerarhije, uključujući i papu koji je znao da se upusti u ratove i osvajanja, Erazmo (kojeg modernim rečnikom možemo nazvati "pacifistom") je bio dovoljno hrabar da ukaže na rat kao "svirepu stvar" koja više priliči divljim zverima nego ljudima. Nazivajući rat kugom koja za sobom povlači opštu pokvarenost običaja, nepravdom jer ga mogu voditi samo najgori razbojnici, i bezbožnom stvari koja nema ničeg zajedničkog sa Hristovim učenjem, Erazmo je apostrofirao činjenicu da pape sve to gube iz vida, i "posvećuju se samo ratu", odazivajući se zovu gramzivosti i sramnog načina života.

Humor i satira u Erazmovom delu su, dakle, i nužni (s obzirom na vreme u kojem je "Pohvala Ludosti" pisana), i izraz pretežnog dela Erazmove duše. Ukazujući na smenljivost varanja, ulagivanja i popuštanja u međusobnim odnosima u svetu, pokazao je da je čitav ovozemaljski život takav, a da med koji ga zaslađuje jeste Ludost. Ljudi uspevaju da se izbore sa samima sobom, sa životom i svetom samo ukoliko su kadri da se koriste Ludošću, i priznaju da je život neka vrsta komedije "u kojoj ljudi igraju svaki pod svojom maskom i svaki svoju ulogu, dok ih reditelj ne odvede sa pozornice". Sva bulumenta raznih likova, koje Erazmo neštedimice slika u "Pohvali Ludosti", jeste skup ljudi koje možemo nazvati saradnicima Ludosti. Ludost pomaže održavanju svih poroka, sujete, laži, uobraženosti, gluposti, šupljoglavosti, ali pomaže i onima manje poročnima, da izdrže sve što ih snalazi od krajnje poročnih.

Citat:Ali je već vreme da, po ugledu na Homera, ponovo siđemo na zemlju, ostavljajući nebesa, i uvidimo da ljudi uživaju samo onoliko sreće i veselja koliko im ja dopuštam. Pogledajte sa koliko se smotrenosti pobrinula priroda, majka i stvoritelja ljudskog roda, da se sve svuda začini ludošću. Prema stoičkoj definiciji, mudrost se sastoji u tome da se upravljamo prema razumu; a ludost, naprotiv, znači podati se samovolji strasti. Iz straha da ljudski život ne bude tužan i strašan, Jupiter je dodelio čoveku mnogo više strasti nego razuma, i to u odnosu pola uncije prema asu (24:1)! Osim toga, sabio mu mozak u jedan uski kutak glave, a čitavo telo prepustio strastima. Najzad je stavio usamljenom razumu nasuprot, rekla bih, dva vrlo moćna neprijatelja: prvi je srdžba, koja gospodari u grudnoj tvrđavi i srcu, izvoru života; drugi je požuda, koja sebi vrlo široko prisvaja vlast, sasvim dole do prepona. A šta može razum protiv te dve udružene sile, dovoljno jasno pokazuje svakidašnji ljudski život. On jedino može da viče do promuklosti i da daje moralne pouke. Ti se, pak, podanici bune protiv svoga kralja i ružno ga nadvikuju, te on najzad, umoran, mora da se povuče i digne ruke.

Dopuna: 15 Jul 2009 20:46

▓ ▓ ▓ ▓ ▓


Već pominjani Štefan Cvajg u svom delu posvećenom Erazmu Roterdamskom navodi da to što se Erazmo najčešće postavljao kao posrednik, ne govori o njegovom pomanjkanju hrabrosti, već o spremnosti da sebe postavi u najopasniju sredinu i pokuša "da svojim golim rukama meša vatru i vodu". Kada neko vlastitim primerom pokušava da pomiri fanatike, čini to u veličanstvenoj nameri očuvanja sveljudskog. Sve dok je trajala nada kod suprotstavljenih tabora da će Erazma privući kod sebe, Erazmu su odavane počasti i upućivani hvalospevi od obeju strana. A kada je ustvrđeno da mislilac ostaje "svoj na svome", na njegovu glavu su bačene mržnja i poruga, i upućene su mu pretnje i psovke. Pravi čovek ne treba da vidi svoje mesto ni na jednom frontu, osim jednog: fronta protiv zajedničkog neprijatelja slobodnog mišljenja - fanatizma.

Citat:To Erazmovo držanje, tu njegovu neodlučnost, ili bolje, to njegovo nehtenje da se odluči, nazvali su savremenici i potomci vrlo glupo kukavičlukom i rugali se tom bistroumnom oklevalu kao mlakom i prevrtljivom čoveku. Zaista, Erazmo nije kao kakav Vinkelrid stajao otvorenih grudi protiv celog sveta; taj neustrašivi heroizam nije ležao u njegovom karakteru. On se oprezno sklanjao u stranu i učtivo se, kao kakva trska, povodio nadesno i nalevo, ali samo zato da se ne bi dao prelomiti, da bi se uvek ponovo mogao ispraviti. Svoje ispovedanje nezavisnosti, svoj "nulli concedo" nije on ponosno nosio pred sobom kao kakvu monstrancu, nego skriveno pod ogrtačem kao lopov svoju svetiljku: u skloništima i po skrivenim putevima on bi se povremeno šćućurio i skrivao za vreme najdivljih sudara masovne zaslepljenosti; ali on je - a to je najvažnije! - svoje duhovno blago, svoju veru u čovečanstvo iz strahovitog orkana mržnje svoga vremena doneo kući neokrnjenu, i na tom malom tinjavom fitilju mogli su Spinoza, Lesing i Volter, i moći će svi budući Evropejci da upale svoje buktinje. Kao jedini od svoje duhovne generacije, Erazmo je ostao verniji celom čovečanstvu negoli jednom jedinom klanu. Po strani od bojnog polja, ne pripadajući nijednoj armiji, od obeju napadan, on je umro usamljen, sam. Usamljen, a ipak - to je presudno! - nezavisan i slobodan.
(Štefan Cvajg; Erazmo Roterdamski)

Takođe pominjani Bogdan Suhodolski osnovano i sa velikim udubljivanjem zaključuje da je "Pohvala Ludosti" višeslojno delo. Svi bez razlike mogu da zapaze onaj površinski sloj - kritiku postojećeg društva koje se nalazi pod vlašću gluposti. Društvenim životom oduvek su vladale glupe legende, glupe zavisti i laskanja, glupi ratovi, dok su postupci velikih vođa i političara proisticali "iz glupe zaljubljenosti u slavu".
Citat:Mudrost stvara strašljivce. Stoga vidite kako se mudraci bore sa siromaštvom, glađu i nemaštinom i kako žive zanemareni, bez slave i omraženi; a ludaci plivaju u novcu, sede na krmi države; ukratko, žive kao bubreg u loju.
I duhovni život je sav ispunjen Ludošću, pod čijom su vlašću i gramatičari, i pesnici, i govornici, i pisci, i panegiričari, i pravnici (najveći ludaci među naučnicima), i filosofi (koji se ponašaju kao "pobočni sekretari prirode", i kao da dolaze ovamo "pravo sa veća bogova"), i teolozi, i redovnici, i propovednici... O tome da Ludost posebno vlada u crkvi, već smo imali prilike da se osvedočimo kroz Erazmovo delo. "Braniocima vere" samoproglašavaju se raznorazni pisci, kancelarijski pacovi, pisarčići, advokati, meničari i svodnici.

Drugi sloj Erazmovog dela otkriva nam duboku tragičnost, zapretenu pod satiričnim prikazom. Satira ismevanjem grešaka i krivice ukazuje na mogućnost postojanja dobrog, a demaskiranjem prividne vrline na postojanje stvarne vrline. Međutim, ako ustvrdimo da je ceo život pod vlašću gluposti, i satira prestaje da bude satira. Tragično je otkrivanje dramatičnog ništavila svih najuglednijih ljudskih institucija. Tragično je ako se vekovni stubovi nosači (papski i kraljevski presto) pokažu kao oronuli i izdajnički.

Tek u trećem sloju Erazmovog dela možemo da uvidimo da nije nužno uzbuđivati se zbog bede ljudskog postojanja. Vladajuća glupost daje iluziju sreće, koja je sama po sebi sreća. Na Ludost se tako može gledati kao na dobru vilu koja ljudima donosi radost i zadovoljstvo. Ništa što se dešava ne treba uzimati previše ozbiljno, ne treba se ni zbog čega preterano uzbuđivati, a lakomislen život u sebi sadrži veselost. Život bez te veselosti ne izgleda moguć...

Dopuna: 19 Avg 2009 20:08

▓ ▓ ▓ ▓ ▓


Zaista, iz mudrosti retko proizađe sreća. Ludost nam to sasvim lepo i uverljivo pokazuje na Sokratovom primeru, ustvrđujući da ga je upravo mudrost doterala na optuženičku klupu i prisilila da ispije otrov od kukute.
Citat:Jer dok ga je filosofija gonila da lupa glavu oblacima i idejama, da meri noge buve i da se divi zujanju komaraca, nije naučio stvari koje se tiču svakidašnjeg života.

Ni Platon nije mnogo bolje prošao u očima Ludosti. Pogotovo je izvrgnuta podsmehu njegova Država kojom bi vladali filosofi, sa utemeljenjem u istorijskom iskustvu. Ludost nam pruža istorijsko saznanje "da nikada nije bilo opasnije vladavine za državu nego kada bi vlast došla u ruke nekog filosofa ili književnika". Oni koji izučavaju filosofiju, mudraci, nesrećni su u svemu što svojim životom dotaknu i obuhvate. Da se ta nesreća u vidu kuge mudrosti ne bi mnogo proširila, pobrinula se Priroda. Skrećem pažnju da je svaka sličnost sa ovdašnjim prilikama i akterima sasvim slučajna, pošto Erazmo ipak nije raspolagao umećem "daljinskog" predviđanja budućih događaja, i uloge pojedinaca u njima.
Citat:Tako je poznato da je Ciceron imao sina izroda, a deca su mudroga Sokrata više ličila na mater nego na oca, tj. bila su luda, kao što je to neko lepo primetio.

Šta može da izazove vajni mudrac, večito nakomrđen i smrtno ozbiljan, nego opštu mržnju? Ludost nam otkriva da su filosofi sasvim nesposobni i za vršenje javne službe, i u vršenju dužnosti privatnog života. Nesrećni u sebi i po sebi, ništa drugo ne mogu okolo da šire, osim nesreću i dosadu.
Citat:Pozovi mudraca na gozbu, i on će pomutiti raspoloženje gostiju ili svojim sumornim ćutanjem, ili neprekidnim postavljanjem sitnih i dosadnih pitanja. Povedi ga na igranku, pa će ti skakutati kao kamila. Povedi ga na javnu predstavu, i on će izrazom lica pomutiti veselje naroda i, kao mudri Katon, biće prisiljen da ode iz pozorišta, jer ne može da odagna svoju mrku ozbiljnost. Ako vodiš razgovor, on lupi iznebuha kao onaj vuk iz basne. Ako treba nešto da kupi, da sklopi kakvu pogodbu, ukratko, ako treba da učini nešto bez čega svakodnevni život ne može teći, reći ćeš da takav filosof liči na panj, a ne na čoveka. U toj meri je on takav da ne može koristiti ni sebi, ni otadžbini, ni svojima, jer je neiskusan u svim običnim stvarima, a u mišljenju i navikama se potpuno razlikuje od naroda.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Evo šta o samom Erazmu kaze prof. Uzelac:

Citat:Sve namere humanista tokom epohe humanizma i renesanse bile su prožete željom za religioznom obnovom, a i sam pojam "renesansa" imao je duboke religiozne korene. Neki od humanista, poput Marsilija Fičina i Pika dela Mirandole, nastojali su da stvore "naučnu religiju", ali religiozni bum desio se van granica Italije. Erazmo Roterdamski (1466-1535) je stavio humanizam u službu reforme, ali nije pokidao odnose s katoličkom crkvom. S druge strane, jedinstvo crkve i hrišćanstva bilo je delovanjem Martina Lutera (1483-1546) bespovratno izgubljeno. Deziderij Erazmo (tako na latinskom zvuči flamansko ime Gerharda Gerhardsa) rodio se u Roterdamu; sveštenik je postao 1492. i tu funkciju je vršio narednih osam godina. Njegova filozofska pozicija, posebno kad je reč o kritici crkve i sveštenstva, sadrži neke od kasnijih stavova Lutera pa su ga s razlogom neki optuživali da je pripremio tlo za protestantizam. Jasno je video krizu rimsko-katoličke crkve ali nije išao dotle da krivicu nalazi u papi i njegovim postupcima. Smatrao je da je crkva samo prividno prevela mase pagana u hrišćanstvo a da se sama potčinila paganskom načinu poštovanja boga, što je ona prenela na obožavanje Hrista. Svaka svetovna pobeda crkve plaća se porazom na planu duha i stoga crkvom vladaju oni koji su od strane nje ranije bili poraženi.

Istorija njegovog života je istorija bežanja od sukoba u koje ga je uvlačila njegova delatnost; Erazmo se nije zanimao ni za filozofiju, ni za prirodne nauke, tuđi su mu bili stavovi Leonarda i Pomponacija, sporovi neoplatoničara i neoaristotelovaca, nije se zanimao ni za društveni ni za ekonomski život, tuđi su mu bili problemi države i prava (kako ih je u novom obliku formulisao Makijaveli). Odlikovala ga je duboka metafizička tuga; duboka melanholija prožima sva njegova dela. On je bio moralist koji osuđuje i apeluje, ali koji sam ne iznosi nikakav jasan program. Stalno je zaobilazio sporna pitanja i stalno je ostajao u sferi uopštenih uputstava, ne izlažući precizno svoje stanovište. Svojim zadatkom video je "ispunjavanje praznina, ublažavanje oštrih prelaza, sređivanje onog što je neuredno, objašnjavanje onog što je zapleteno, razmrsivanje čvorova i rasvetljavanje tame". Erazmova interesovanja su, pre svega, bila filološke prirode; to su interesovanje za autentičnost tekstova koje nam je predala tradicija i za lepo iskazivanje misli. Erazmo je izdavao spise klasika i crkvenih otaca, a njegova izdanja tekstova svetaca bila su plod velikog rada i velike erudicije. Ali ta izdanja udarala su na konzervativne navike, izazivala napade i Erazmo je težio ublažavanju suprotnosti gde god je to bilo moguće (pa i po cenu napuštanja prijatelja i raskidanja odnosa sa njima). Erazmo je čeznuo za slogom između države i crkve, između savremenosti i tradicije; njegov ideal bio je slobodan, tj. neangažovan ţivot. Držao je predavanja na više univerziteta ali nikad nije postajao čovek univerziteta; odbijao je da primi zvanja (svetovna i duhovna) kako ne bi imao obaveza. Bio je pravi literata kome su spisi koje je štampao obezbeđivali materijalne osnove za život ("Nemaju svi dovoljno snage da budu mučenici, plašim se da bih se na dan pometnje poneo kao sv. Petar").

Međutim, Erazmo se našao u situaciji da je stalno morao da precizira svoje teze, da napušta dvosmislenost nekih svojih komenara; pojašnjavajući stavove gubio je pristalice u oba protivnička tabora; njegovi napadi na humaniste, koji su više cenili klasiku no hrišćanstvo, izazivali su reagovanja humanista, pa je Skaliđero, povodom Ciceronianus (1528-) pisao kako je Erazmo izdao samoga sebe i ceo svoj životni put, a koji je zapravo bio odbrana autentičnog klasicizma od neznanja i netrpeljivosti manastira i sveštenstva. Nakon raskida Lutera sa Rimom, Erazmo je istupio i protiv njega u traktatu O slobodi volje; ne tražeći podršku Rima, on je ostao neutralan i našao se u dvosmislenom položaju. Nalazio se iznad zaraćenih tabora zadržavajući svoju slobodu i svoju poziciju. U suštini niko, pa ni on na kraju, nije znao kakva je zapravo njegova pozicija. Pred kraj života skoro svuda je postao nepoželjna lutalica. Živeo je u Luvenu, Bazelu i Frajburgu; nastojao je da hrišćanstvo učini stvarnom sadrţinom svakoga čoveka i stoga je bio protivnik odvajanja hrišćanstva od svakodnevnog ţivota; hteo je da hrišćanstvo bude živo, jednostavno i sveopšte. Među Erazmovim delima posebno treba istaći Oružje hrišćanskog vojnika (1504), Poslovice (1508-), traktat O slobodi volje (1524), Pohvalu ludosti, knjigu koju je napisao za vreme svog boravka kod Tomasa Mora. Ono po čemu je možda u svoje vreme bio najviše cenjen i poštovan jeste izdavanje velikog broja radova otaca crkve, posebno, Kiprijana, Arnobija, Irineja, Ambrosija, Avgustina i drugih, a posebno kritičko izdanje Novog zaveta na grčkom jeziku i s odgovarajućim prevodom na latinski (1514-1516). Erazmo je bio protivnik filozofije kao konstrukcije po uzoru na sholastički aristotelizam; filozofija je za njega bila znanje, kao za Sokrata i druge antičke autore. Ona je mudro razumevanje života, smatrao je on i isticao da hrišćanskoj mudrosti nije neophodno da se usložnjava silogizmima i nju je moguće izvesti iz Evanđelja i poslanica sv. Pavla.

Velika religiozna reforma bi se po Erazmu sastojala u sledećem: zbaciti sa sebe sve što je nametnuto silom crkvenog autoriteta, osporiti one sholastičare koji ukazuju na jednostavnost evanđeoskih istina a koju sami zamršuju i usložnjuju. Put Hrista k spasenju je veoma prost: iskrena vera, milosrđe bez licemerja i besprekorna nada. Veliki svetitelji su veliki jer su živeli duhovno slobodno, u evanđeoskoj jednostavnosti. To znači da je neophodno vratiti se izvorima i to je razlog tome što rekonstruisanje tekstova i njihovo korektno izdavanje ima za Erazma filozofsko značenje.
...

Izvor: uzelac.eu/2KnjigeStudija/3IstorijaFilozofije1.pdf