Ne, zaista nemam nameru da krenem od polazišta, odnosno od tvrdnje da u svakoj šali ima pola istine. Morao bih onda da dokazujem njenu (ne)istinitost, a to bi nas (verujte mi na reč) daaaaaaaaleko odvelo. Pogotovo ako bismo prethodno "izvukli" nesporne definicije istine, celine i njenog adekvatnog dela. "Mrka kapa", kažem ja, i sprečavam povod za moguću diskusiju u samome začetku.
Ali, zato nema ništa sporno da filosofiju, filosofe i njihova učenja posmatramo iz šaljivog ugla. Kao što nema mogućnosti da se opovrgava tačnost tvrdnje da u svakoj šali ima nešto filosofije. Pokušaću da vas odmah uverim u navedeno, sledeći Spinozin put:
DEFINICIJA
- Pod šalom podrazumevam ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata.
AKSIOM
- Iz šaljivog uzroka nužnim načinom nastaje filosofija; kada šaljivi uzrok ne postoji, nemoguć je nastanak filosofije.
POSTAVKA
- Svaka šala je u svojoj suštini šala, i zato ima sve potrebne atribute koje čovekov razum opaža u/na njoj kao bitna svojstva šale, angažujući svoje filosofske potencijale u cilju razlikovanja od zbilje, koja se u samome začetku shvata kao da ne postoji.
DOKAZ
Da bi šala postojala, nije potrebno ništa drugo osim nje same. Da bi se šala razumela, potrebno je gledati na nju kao na šalu koja u svojoj suštini ima postojanje, i ne dovoditi je u vezu sa stvarima koje nemaju suštinu, i zato mogu da se shvate kao da ne postoje. Ovo je sasvim jasno već iz onoga što sam rekao (vidi: definicija). Zbilja (stvarnost) nema niti jedan atribut koje razum opaža kao njeno bitno svojstvo, zato što se na zbilju može gledati isključivo kao da ne postoji. Zato stvarni uzrok sprečava nastanak filosofije, što sasvim jasno proizilazi iz gore navedenog (vidi aksiom). Pošto stvarni uzrok u sebi obuhvata nepostojanje, on niti proizvodi (tvori) nešto, niti je proizveden (stvoren) od nečega. Šala nužno postoji, pošto je savršena u svojoj vrsti, jer ni u njoj ni van nje ne postoji ništa što bi sprečavalo njeno postojanje. Njena bitna svojstva su opažljiva od strane čoveka, ukoliko čovek samo malo upotrebi svoje intuitivno-filosofske potencijale, koji bivaju stvoreni i razvijeni iz šaljivog uzroka (što je u potpunom skladu sa aksiomom). Kako je šaljivi uzrok odgovoran za intuitivno-filosofske potencijale koji čoveku omogućavaju opažanje atributa šale, više je nego jasno da u svakoj šali ima nešto filosofije, u meri u kojoj je čoveku to dostupno da opazi.
IZVEDENI DOKAZ
Pošto filosofija nastaje i opstaje iz šaljivog uzroka, i pošto su filosofski potencijali čoveka nužno potrebni za razlikovanje šale koja postoji i zbilje koja ne postoji, i za opažanje atributa šale kao njene suštine, sledi da se šala shvata samom sobom, a to proizilazi i iz definicije, kao i iz dokaza.
PRIMEDBA
Ako neko pomisli da nije ovako, neka proba da zamisli da se smeje šali koja ne postoji. Ili, još bolje, neka pokuša da se smeje šali koja postoji, ali čije atribute nije opazio. Jedno je nemoguće, kao i drugo. Sa druge strane, svako može da zamisli da se smeje šali koja postoji i čije je atribute makar delimično opazio, odnosno shvatio njenu suštinu u meri koju mu omogućuju vlastiti intuitivno-filosofski potencijali. Zato i kažem da u svakoj šali "ima nešto filosofije", pošto bi tvrdnja "ima cele filosofije" bila neistinita, iz razloga koje sam napred naveo.
Pošto smo geometrijskim načinom dokazali da u svakoj šali ima nešto filosofije, red je da to i primerima potkrepimo.
Izvol'te, dragi učesnici ovog potforuma, i dajte doprinos slanjem adekvatnih priloga.
Sa svoje strane, navodim jednu šaljivu priču o Sokratu.
One day the great philosopher Socrates came upon an acquaintance who ran up to him excitedly and said, "Socrates, do you know what I just heard about one of your students?"
"Wait a moment," Socrates replied. "Before you tell me I'd like you to pass a little test. It's called the Triple Filter Test."
"Triple filter?" asked the acquaintance.
"That's right," Socrates continued. "Before you talk to me about my student let's take a moment to filter what you're going to say. The first filter is Truth. Have you made absolutely sure that what you are about to tell me is true?"
"No," the man said, "actually I just heard about it."
"All right," said Socrates. "So you don't really know if it's true or not. Now let's try the second filter, the filter of Goodness. Is what you are about to tell me about my student something good?"
"No, on the contrary..."
"So," Socrates continued, "you want to tell me something bad about him, even though you're not certain it's true?"
The man shrugged, a little embarrassed. Socrates continued."You may still pass the test though, because there is a third filter -- the filter of Usefulness. Is what you want to tell me about my student going to be useful to me?"
"No, not really..."
"Well," concluded Socrates, "if what you want to tell me is neither True nor Good nor even Useful, why tell it to me at all?"
The man was defeated and ashamed. This is the reason Socrates was a great philosopher and held in such high esteem.
It also explains why he never found out that Plato was shagging his wife.
Dopuna: 22 Mar 2010 18:01
Добро, добро, треба да преведем ову шаљиву причу, сагласан сам.
СОКРАТ
Једног дана велики философ Сократ случајно се срео са познаником који му је, узбуђен, ужурбано пришао и рекао: "Сократе, да ли знаш шта сам управо чуо о једном од твојих ученика?"
"Сачекај мало", одговори Сократ. "Пре него што ми кажеш, желим да те проведем кроз један тест. Познат је као Тест троструког сита."
"Троструко сито?", упита познаник.
"Да", настави Сократ. "Пре него што ми испричаш о мом ученику, хајде да 'просејемо' оно што намераваш да кажеш. Прво сито је Истина. Да ли си потпуно сигуран да је оно што хоћеш да ми кажеш истинито?"
"Не", одговори човек, "у ствари, о томе сам управо чуо."
"Добро", рече Сократ. "Дакле, ти стварно не знаш да ли је то истина, или није. Да испробамо сада друго сито, сито Добра. Да ли је то, што ћеш ми испричати о мом ученику, нешто добро?"
"Не, напротив..."
"Дакле", настави Сократ, "желиш да ми испричаш о њему нешто лоше, и поред тога што ниси сигуран да је то истинито?"
Човек слеже раменима, помало збуњен. Сократ настави. "Још увек можеш да прођеш тест, зато што следи треће сито - сито Корисности. Да ли ће то што ћеш ми рећи о мом ученику бити корисно за мене?"
"Не, не баш..."
"Дакле", закључи Сократ, "ако оно што желиш да ми кажеш није истинито нити добро, па чак ни корисно, зашто би ми то уопште рекао?"
Човек је био поражен и посрамљен. Ето зашто је Сократ био велики философ, и уживао високо поштовање.
То уједно објашњава и зашто никада није открио да Платон "дрнда" његову жену.
Dopuna: 23 Mar 2010 20:48
Шаљива прича о Сократу је, наравно, производ нашега времена, и осим духовитог приказа вештине којом је Сократ "извлачио" одговоре од својих сабеседника доводећи их до истине (majeutika), нема много везе са истинитим дешавањима из његовог живота.
Али, зато је забележено много анегдота из живота Диогена из Синопе, понајвише захваљујући књижевном раду његовог имењака, Диогена Лаертија (дело "Животи и мишљења истакнутих философа"). Ево једног занимљивог "филмића" о киничару Диогену, за кога влада уверење да је живео у бурету, иако је вероватније да му је станиште представљао велики ћуп, који се у она времена користио за сахрањивања.
Ево и познатих анегдота из живота Диогена из Синопе, са основом у записима Диогена Лаертија:
* * * Када га је Платон једном приликом позвао у госте, Диоген је газио по његовим теписима говорећи: "Газим по Платоновој празној надувености", на шта је Платон одговорио: "Тако је, Диогене, и то другом надувеношћу."
* * * На питање где је у Грчкој видео ваљане људе, одговорио је: "Људе нигде, а дечаке у Спарти."
* * * Кад су Диогена (док су га продавали као роба) питали шта уме да ради, одговорио је: "Управљати људима." Гласнику је наредио: "Објави да ли неко жели да купи себи господара!" Говорио је да се чуди како то ми, кад купујемо лонац или неку посуду, куцнемо по њој, а кад купујемо човека, задовољавамо се само његовим изгледом. Ксенијаду, који га је купио, рекао је: "Мораш ме слушати иако сам твој роб, јер и лекара и крманоша би слушао под претпоставком да су робови."
* * * Када је Диогена неки човек повео у једну раскошну кућу и забранио му да пљује, Диоген се искашљао и пљунуо му у лице, говорећи како није нашао неко горе место за то. Једном је гласно викнуо: "Еј, људи!" А кад се народ на то окупио, он их је стао лупати батином говорећи: "Па звао сам људе, а не олош."
* * * Једном приликом су неки странци желели да виде Демостена; Диоген је испружио средњи прст и рекао: "Ево, ово вам је ваш атински демагог." Говорио је да код већине људи од једног јединог прста зависи да ли су луди или не; јер, ако неко иде са испруженим средњим прстом, сматраће се да је луд, ако испружи кажипрст, онда неће.
* * * Када се Диоген једном сунчао, пришао му је Александар Велики и рекао: "Затражи што год желиш!" Диоген му одговори: "Склони се са сунца!"
* * * Када је неки покварени евнух написао на улазу своје куће: "Нека не уђе никакво зло" - Диоген је упитао: "А како ће ући сам господар куће?"
* * * Када је Платон постављао дефиницију: "Човек је двоножно живо биће без крила", и кад су му то присутни одобравали, Диоген унесе петла ишчупаних крила у школу и рече: "Ево, ово је Платонов човек."
* * * Једном је Диоген тражио милостињу од једног кипа, и на питање зашто то ради, одговорио је: "Вежбам се у вештини да ми се нешто одбије. " Кад је једном од некога тражио милостињу (а то је најпре учинио звог велике немаштине), рекао је: "Ако си већ неком другом дао, дај и мени; а ако никоме ниси ништа дао, дај мени првоме." Другом приликом је замолио неког свадљивца да му нешто да. Овај му одговори: "Прво треба да ме убедиш." На то ће Диоген: "Да сам могао да те убедим, ја бих те већ убедио да се обесиш."
* * * На питање које је згодно време за женидбу, Диоген је одговорио: "За младиће још није време, за старе није више време." А на питање зашто људи удељују просјацима а не и философима рекао је: "Зато што замишљају да би и сами могли постати хроми и слепи, али никако да би могли постати философи."
* * * Када су Диогену пребацили зато што једе на тргу, одговорио је: "Па и гладовао сам на тргу." А кад му је неко пребацио што посећује прљава места, одговорио је: "Па и Сунце сија у клозете, па се ипак не упрља!"
За сада толико о Диогену из Синопе, познатом и по томе што је у по бела дана палио свећу (по некима - фењер) и тражио људе.
Ako mozemo reći da u svakoj šali ima nešto istine, a za filosofiju da je ljubav prema istini, onda iz toga sledi da se moze reći i da u svakoj šali ima nešto filosofije.
Takodje imati smisao za humor je dokaz visoke inteligencije al i duhovnog bogatstva...Taj dar me je uvek fascinirao
Dopuna: 24 Mar 2010 19:14
A to za Sokrata i učenika, i poznanika, Sokrat je sprečio čoveka da bude cinkara, cinkarenje nije baš etički.
Citat:ако оно што желиш да ми кажеш није истинито нити добро, па чак ни корисно, зашто би ми то уопште рекао
Možda je Sokrat zapravo znao da je to istina, a poznanika je očito ubedio testom da to nije istina plus da (nije dobro pa čak ni korisno) i tako se izdigao iznad situacije..
Sokrat je umeo da se izdigne iznad situacije čak i na samom kraju:
Filosofija je veština umiranja… Reče Sokrat pre nego što je popio otrov.
natrix ::A to za Sokrata i učenika, i poznanika, Sokrat je sprečio čoveka da bude cinkara, cinkarenje nije baš etički.
Može i tako da se sagleda ova ovovremena priča o onovremenim ljudima i događajima.
natrix ::Možda je Sokrat zapravo znao da je to istina, a poznanika je očito ubedio testom da to nije istina plus da (nije dobro pa čak ni korisno) i tako se izdigao iznad situacije..
Vezano za Sokratovu ženu Ksantipu (koja je najverovatnije bila dosta mlađa od njega), vremenom se uobičajilo da se njen lik predstavlja kao svađalački i bezobziran prema Sokratovom filosofskom opredeljenju. Ksantipa je postala simbol za oštrokonđu dugačkog i oštrog jezika, spremnu da u svakoj prilici omalovaži svog supruga i prebaci mu slabu posvećenost porodičnom domu. Da li je baš tako bilo? Ako kao verostojan izvor uzmemo Platonova dela, ovo nigde ne možemo da nađemo, a samim tim ni potvrdimo. Izgleda da je sve "zamesio" Ksenofont, u svojoj "Gozbi".
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%81%D0%B5%D0.....0%BD%D1%82
Kada se čovek prihvati da malo dublje sagleda ovaj "problem", može naći zaista zanimljive stvari. Na primer, jedno od poznatijih Ksenofontovih dela je i "O jahanju" (Ἱππαρχικὸς ἢ περὶ ἱππικῆς, On Horsemanship).
http://en.wikipedia.org/wiki/On_Horsemanship_%28Xenophon%29
Sledi objašnjenje porekla imena "Ksantipa":
Citat:Xanthippe means "blonde horse", from the Greek ξανθός "xanthos" (blonde) and ‘ιππος "hippos" (horse). Hers is one of many Greek personal names with a horse theme (cf. Philippos: "horse lover"; Hippocrates: "horse tamer" etc). The "hippos" in an ancient Greek name often suggested aristocratic heritage.
http://en.wikipedia.org/wiki/Xanthippe
Kada u Ksenofontovom delu "O jahanju" pročitate deo koji opisuje karakter konja, a u "Gozbi" sledeće:
Citat:It is only in Xenophon's Symposium where we have Socrates agree that she is (in Antisthenes' words) "the hardest to get along with of all the women there are" (2.10). Nevertheless, Socrates adds that he chose her precisely because of her argumentative spirit:
It is the example of the rider who wishes to become an expert horseman: "None of your soft-mouthed, docile animals for me," he says; "the horse for me to own must show some spirit" in the belief, no doubt, if he can manage such an animal, it will be easy enough to deal with every other horse besides. And that is just my case. I wish to deal with human beings, to associate with man in general; hence my choice of wife. I know full well, if I can tolerate her spirit, I can with ease attach myself to every human being else. (Symposium 17-19)
postaje nekako jasnija veza između ličnosti Ksantipe, Ksenofontovog dela i kasnije "nadogradnje".
Poznata je i priča o Ksantipinom prosipanju (prljave) vode na Sokratovu glavu:
The philosopher Socrates not only taught this gentleness, but practiced it carefully at home and abroad. He had plenty of opportunity to make use of it; for he had such a cross wife, that her name, Xanthippe, is still used to describe a scolding and bad-tempered woman.
[159] Whenever Xanthippe was angry, she used to scold poor Socrates soundly. He always listened without flying into a passion, or even answering her; and when her temper was too unbearable, he quietly left the house, and went about his business elsewhere.
This gentleness and meekness only angered Xanthippe the more; and one day, when he was escaping as usual, she caught up a jug full of water and poured it over his head.
E, to Sokratovo "posle grmljavine (mora da) pada kiša" u opisanoj situaciji može dvojako, trojako i višejako da se tumači.
Evo kako su umetnici predstavili navedeni događaj:
______
Dopuna: 28 Mar 2010 8:21
Анегдоте из живота познатих личности најчешће осликавају представе њихових истовременика о личности и карактеру тих људи. Понекад могу послужити као драгоцена грађа, али је најчешће реч о споју догађаја и скривеног психолошког "нијансирања", којом приликом сенчење обавља неко ко је унапред утврдио свој став према догађају, односно личности.
Забележене анегдоте из Сократовог живота, са основом у штиву Диогена Лаертија:
* * * Људи су често наваљивали на Сократа стегнутим песницама, чупали га за косу, презирали га и исмевали због његових расправа у којима су били довођени до своје огољености. Сократ је све то стрпљиво подносио. Када га је један од таквих ритнуо ногом, а потом се чудио што Сократ то мирно прихвата, Сократ је одговорио: "Да ме је ритнуо магарац, да ли сам то добио по правди?"
* * * Када му је Еурипид дао своју расправу о Хераклиту и упитао га за мишљење, Сократов одговор је био: "Оно што сам разумео изврсно је, а мислим да је тако и оно што нисам разумео: само је за то потребан Делски ронилац да дође до дна!"
* * * Чувена је била Сократова неподложност материјалним стварима и потпуно одсуство жеље за животом у благостању. Достојанство и понос избијали су из целог његовог бића, невезано за начин живота и облачења. Када је Алкибијад хтео да му поклони велико имање за зидање куће, Сократ је рекао: "Претпоставимо да ми је потребна обућа, а да ми ти поклањаш читаву кожу да од ње начиним само један пар; зар не би то било смешно ако бих примио?" У приликама када би видео обиље разне робе на продајним местима, имао је обичај да прокоментарише: "Како много ствари ми је непотребно!"
* * * Сократ је налазио да никакве користи нема од цепидлачења и надмудривања. Видевиши заинтересованост Еуклида за еристичке доказе, пријатељски му је рекао: "О, Еуклиде, ти ћеш моћи да изађеш на крај са софистима, али никако с људима."
* * * Када су Сократа упитали да ли човек треба да се жени или не, одговорио је: "Што год да урадиш, кајаћеш се."
* * * Једном приликом Сократ је позвао на ручак угледне и богате људе. Његова жена Ксантипа је рекла да се стиди због оскудног јела које ће изнети на трпезу пред такве људе. Сократ јој је одговорио: "Не мари ништа, јер ако су разумни, они ће се с тим помирити, а ако су неваљалци, нећемо се бринути за њих." Говорио је да неки људи живе да би јели, а да он једе само зато да би живео.
* * * Када је Алкибијад указао на неподношљиво понашање Ксантипино, Сократ му је одговорио: "Па ја сам навикао на то, као на непрестано клопарање дизалице. Па ни ти не мариш за гакање гусака!" Алкибијад је приметио да му гуске носе јаја и легу младунце, на шта је Сократ узвратио: "Па и мени је Ксантипа родила децу."
* * * Када му је пренето да су га Атињани осудили на смрт, Сократ је одговорио: "А природа је њих осудила на смрт." Када му је жена са болом рекла да по неправди умире, одговорио је: "Па зар би ти желела да умрем по правди?" На понуду Аполодорову да обуче лепу опрему пре испијања отрова, рекао је: "Па зар је мој огртач био добар да у њему живим, а није добар да у њему умрем?"
Дијалог Трасимаха са Сократом познат је захваљујући Платону. Но, уколико је тачна претпоставка да "највише" Сократа има у Платоновим раним делима, а да каснија дела садрже Платонову мисао "изговорену кроз Сократова уста", онда је и овај дијалог, у ствари, нека врста полемике између Платона и Трасимаха.
У теми "Има ли историја смисла?" навео сам како Толстој размишља на тему силе која покреће народе, и како разматра појам власти. Он показује како никакве суштине нема у одређењу да је власт "укупна воља маса", пренесена неком врстом пристанка на управљаче, које су те "масе" изабрале. Нетачност овакве дефиниције власти потврдила је и историја, пошто нема примера такве "садржинске" везе између управљача (властодржаца) и народа (маса).
Зато, када Трасимах каже да свака власт доноси законе у своју корист, он под влашћу подразумева одређене људе, властодршце. Властодршци оно што је добро за њих, проглашавају добрим за народ, односно "масе". Тако се појам праведности изједначава са оним што је за власт корисно, односно са правом јачега. Из данашњег времена, прилично наивно звучи оно што Платон кроз Сократова уста "одговара" Трасимаху: да се свако знање залаже за слабије и поданике, а не у корист јачега, и да се, попут лекара који ради у корист других - болесника, и владар труди да ради у корист народа - својих поданика. По Платону, Трасимах се ипак сложио са Сократом.
Ако је Трасимах рекао: "Поштујте законе само кад морате, а кршите их кад год можете", то може бити и искрено указивање на властити појам суштинске слободе. Ако је суштина необухваћена оним што човек сматра ""природним" законима, како ли тек може бити обухваћена нечим тако непостојаним и временитим као што су закони које човек доноси? Дакле, још једна прича о нужности (морању) и слободи.
Јасно је да је Трасимахова мисао управљена према "народу". Но, изгледа да се њоме понајвише руководе властодршци, који законе доносе "у своју корист", али су и први спремни да их крше. У међувремену се, вероватно, појави нека "нова корист", коју не задовољавају чак ни закони "из властите кухиње".
natrix ::Žena je u svojoj biti zmija, od nje počinju sve nesreće sveta.
Bilo je pokušaja psihološkog sagledavanja ove Ničeove "ženomrzačke strane".
Ovo me podseti na lucidni odgovor našeg Sirijusa na Ničeovo: "Ideš ženi (kod žene)? Ponesi bič!" Evo tog sjajnog odgovora:
http://www.mycity.rs/Blog/Poznate-muske-sovinisticke-svinje.html#549986
Sirius ::''Bog je mrtav.'' (Niče)
''Niče je mrtav.'' (Bog)
Ovaj sjajni grafit nepoznatog autora ima u sebi sve što treba da sadrži jezgrovita misao da bi se smatrala aforizmom, pa makar ta misao bila opredmećena i učinjena dostupnom javnosti "post festum" (nakon Ničeove smrti). Pred kraj Ničeovog života bilo je nedostojnih komentara vezano za njegovu bolest (u smislu: "Eto, taj ateista je doživeo ono što je zaslužio, da razgovara sa tanjirima"). Ali, zato je navedeni grafit pun duha, i deluje kako na prvu, tako i na drugu, treću ... loptu.
Dopuna: 31 Mar 2010 12:33
▓ ▓ ▓ ▓ ▓
Pošto je na današnji dan 1596. godine rođen Dekart, red je da mu posvetimo pažnju i u ovoj temi.
Rene Dekart, Blez Paskal i Isak Njutn igraju žmurke. Dekartu pripadne da prvi žmuri. On se disciplinovano okrete zidu, zatvori oči i otpoče naglas da broji do deset. Paskal požuri da se sakrije, a Njutn u neposrednoj blizini Dekarta brzo po zemlji iscrta kvadrat stranice 1m, i čučnu usred njega.
"Deeeeevet, deeeeeset - polazim!" - reče Dekart i okrete se da započne traženje. Ugleda čučećeg Njutna: "Njutne, pa vidim te, što se nisi sakrio!?" Njutn slavodobitno odgovori: "Pobrkani lončići, šerpe i poklopčići!!! Vidiš Njutna po metru kvadratnom, a to je Paskal!"
Dopuna: 01 Apr 2010 9:50
▓ ▓ ▓ ▓ ▓
I "montipajtonovci" su odali svojevrsni, odnosno samosvojni omaž Dekartu. Tako se u čuvenoj Bruces' Philosophers Song Dekartovo Cogito ergo sum - na engleskom I think therefore I am - pretvorilo u
I drink therefore I am (pijem, dakle, postojim/jesam).
Vidim ja da poslednjih nekoliko dana sve manje imam razloga za tvrdnju da jesam. Moraću nešto da preduzmem, čim prođu današnji, sutrašnji i preksutrašnji dan.
Konfučijevo štivo je učinjeno popularnim naročito putem njegovih aforizama, koji mahom potiču iz knjige "Lun Yu" ("Analekta"). Ti aforizmi su nezaobilazni prilikom sastavljanja zbirki mudrih misli i izreka. Na ovom mestu, videćemo kako su neki od njih i nastali, tako da "spajamo" anegdote i aforizme.
* * * Tokom jednog od svojih putovanja, Konfučije se obreo u zemlji Vei, gde je živela kraljica Nan-Si, čuvena po svojoj lepoti, ali i raskalašnom načinu života. Kraljica i njen muž učinili su mu počast, tako što su se zajedno vozili ulicama, s tim što su kraljica i kralj sedeli na prvom, a Konfučije na drugom sedištu. tokom prolaska, narod je blenuo u kraljicu, dok je na našeg mislioca malo ko obraćao pažnju. Malo u šali, više u zbilji, Konfučije je to prokomentarisao rečima: "Nikad nisam video da svet privlače naučnici puni vrlina, koliko lepe žene."
* * * Jednom je učenik Vangsun Čia upitao: "Zašto ljudi kažu da je bolje biti u dobrim odnosima sa bogom kuhinje nego sa bogom jugozapadnog ugla kuće?" Konfučije je odgovorio: "Gluposti! Ako si se ogrešio o nebo, onda nemaš boga kome bi se molio!"
* * * Učenik Cekung je hteo da ukine uobičajenu ceremoniju žrtvovanja jagnjeta u zimu. Konfučije je na to reagovao: "Ah, Ce, ti voliš jagnje, ali ja volim instituciju!"
* * * Cekung je jednom naglas komentarisao. "Ovo je dobar komad nefrita (kineski žad)! Čuvan je u kutiji, da bi se u pravo vreme prodao po dobroj ceni!" Konfučije je duhovito primetio: "Da bi se prodao! Da bi se prodao! Ja sam onaj koji čeka na dobru cenu, da bih se prodao!"
* * * Kada je neko upitao za Ceč'ana (dobrog ministra iz Čenga), Konfučije je rekao: "On je dobar čovek." A kada je postavljač pitanja zatražio izjašnjenje u pogledu princa Cehsija iz Č'ua, Konfučije je zavapio: "O, taj čovek! O, taj čovek!"
* * * Jednom su Cekung i Konfučije razgovarali o ljudskom karakteru i osobama koje imaju pravo da se zovu učenjaci. Konfučije je na prvo mesto stavio osobu koja ima osećanje časti, na koju se čovek uvek može osloniti da će uspešno i dostojanstveno obaviti neku diplomatsku misiju u stranoj zemlji. Na drugo mesto stavio je čoveka koji je poznat kao dobar sin u svojoj porodici, i koji zbog poniznosti i poštovanja uživa ugled u svom selu. Na treće mesto stavio je osobu koja je pažljiva u pogledu svog ponašanja i govora, i koja drži svoju reč; Konfučije je takvima, i pored izvesne uobraženosti, priznao pravo da se zovu učenjacima. Cekung je zapitao: "A šta misliš o današnjim službenicima?" Konfučije je odgovorio: "O tim vrećama pirinča?! Njih ne ubrajam ni u šta!"
* * * Cekung je jednom prilikom pitao svog učitelja: "Šta ćeš da kažeš, ako u jednom selu svi vole jednog čoveka?" Konfučije odgovori: "To nije dovoljno." Cekung nastavi: "A šta ćeš da kažeš ako u jednom selu niko ne voli jednog čoveka?" "To nije dovoljno", opet reče Konfučije, i nastavi: "Bolje je kad tog čoveka dobri ljudi u selu vole, a rđavi ljudi ga ne vole."
* * * Drugom prilikom Cekung je postavio sledeće pitanje: "Šta misliš o čoveku koji nije ponizan kad je siromašan, i nije uobražen kada je bogat?" Konfučije odgovori. "To je prilično dobro. Ipak, bilo bi još bolje da taj čovek bude srećan kad je siromašan, i samodisciplinovan kad je bogat."
Na ovom mestu, izdvajam Konfučijevo razmišljanje o pripadnicima vlasti i ministrima. Nije zlonamerno, ali je svakako asocijativno, makar sa moje strane (na kojoj preteže satira). Ukoliko bi nekog asocijacija pogodila, taj bi uzeo sebi previše slobode da procenjuje na koga (ili na šta) mene asociraju Konfučijeve misli.
Kada u zemlji vlada red, sramota je biti siromašan i običan čovek. Kad je u zemlji haos, sramota je biti bogat i visoki službenik.
Možeš li da zamisliš sićušnu dušicu na položaju ministra? Pre nego što dođe do tog položaja, on je pun brige kako do njega da dođe. Pošto dobije položaj, pun je brige da ga ne izgubi. Ako počne da se brine da ga ne izgubi, ne postoji ništa što ne bi bio u stanju da učini da bi ga zadržao.
Citat:Na ovom mestu, izdvajam Konfučijevo razmišljanje o pripadnicima vlasti i ministrima. Nije zlonamerno, ali je svakako asocijativno, makar sa moje strane (na kojoj preteže satira). Ukoliko bi nekog asocijacija pogodila, taj bi uzeo sebi previše slobode da procenjuje na koga (ili na šta) mene asociraju Konfučijeve misli.
Sićušna dušica (namerno tako stoji), je tipičan primer neuzvišenog čoveka kod Konfučija, karakterističnog čoveka na vlasti u 21 veku..
Konfucije je još na taj račun rekao:
-Ja se mnogo divim čoveku koji ceo dan hoda sa punim stomakom i praznom dušom. Kako to uopšte moze? Više bih voleo da igra šaha, meni bi to izgledalo mnogo bolje.
-Vidjam ja mnogo sveta koji se skuplja celog dana i nikad ništa ozbiljno ne razgovara, i koji voli da se šali na račun drugih ljudi. Čudno kako to moze!
Zabeležene duhovitosti vezane za njegovo ime imaju u sebi više značenja, i utoliko su vrednije, bez obzira da li potiču od "originala" (Čuang Cua) ili nekog od njegovih učenika. Kako tadašnje sagovornike, tako i današnje čitaoce nagone na razmišljanje o postojanju i vrednostima ljudskog života.
Once, when Chuang Tzu was fishing in the P'u River, the king of Ch'u sent two officials to go and announce to him: "I would like to trouble you with the administration of my realm."
Chuang Tzu held on to the fishing pole and, without turning his head, said, "I have heard that there is a sacred tortoise in Ch'u that has been dead for three thousand years. The king keeps it wrapped in cloth and boxed, and stores it in the ancestral temple. Now would this tortoise rather be dead and have its bones left behind and honored? Or would it rather be alive and dragging its tail in the mud?"
"It would rather be alive and dragging its tail in the mud," said the two officials."
Chuang Tzu said, "Go away! I'll drag my tail in the mud!"
Jednom prilikom, kada je Čuang Cu pecao na reci Pu, car Ču posla dvojicu plemića da mu saopšte sledeće: »Želeo bih da Vas zadužim izvesnim upravnim poslovima mog Carstva.«
Držeći svoj štap i ne okrećući glavu, Čuang Cu reče: «Čujem da Ču ima svetu kornjaču koja je mrtva već tri hiljade godina. Car je čuva kao svetinju u tapaciranoj kutiji u dvorani pradedova. Da li mislite da bi ta kornjača radije pristala da bude mrtva i da odaju počast njenom oklopu? Ili mislite da bi bila srećnija da može da mrda svojim repom u mulju?«
»Ona bi radije bila živa, i mrdala repom u mulju!«- odgovoriše dvojica plemića.
Čuang Cu im odgovori: »Onda se gubite! Ja hoću i dalje da mrdam svojim repom u mulju!«
_______________________
Chuang Tzu and Hui Tzu were strolling along the dam of the Hao River when Chuang Tzu said, "See how the minnows come out and dart around where they please! That's what fish really enjoy!"
Hui Tzu said, "You're not a fish—how do you know what fish enjoy?"
Chuang Tzu said, "You're not I, so how do you know I don't know what fish enjoy?"
Hui Tzu said, "I'm not you, so I certainly don't know what you know. On the other hand, you're certainly not a fish—so that still proves you don't know what fish enjoy!"
Chuang Tzu said, "Let's go back to your original question, please. You asked me how I know what fish enjoy—so you already knew I knew when you asked the question. I know it by standing here beside the Hao."
Čuang Cu i Hui Cu prolazili su utvrđenom obalom pored reke Hao, i Čuang Cu reče: "Vidi kako se gregorci (vrsta ribe) praćakaju i strelovito plivaju gde požele! To je ono u čemu zaista uživaju!"
Hui Cu primeti: "Ti nisi riba - kako ti znaš u čemu ribe uživaju?"
Čuang Cu odgovori: "Ti nisi ja, kako onda znaš da ja ne znam šta je zadovoljstvo riba?"
Hui Cu nastavi: "Tačno je, nisam ti, i sigurno ne znam šta ti znaš. Sa druge strane, ti sigurno nisi riba - dakle upravo to dokazuje da ne znaš u čemu ribe uživaju!"
Čuang Cu reče: "Da se vratimo na tvoje prvobitno pitanje. Pitao si me kako znam u čemu ribe uživaju - dakle, već si znao da ja znam kada si postavio pitanje. A ja to znam zato što stojim ovde, pored reke Hao."
Dopuna: 18 Apr 2010 6:59
█ █ █ █ █
Vraćamo se starim Grcima, i njihovim mudrolijama.
Aristip se od većine ostalih mislilaca u to vreme izdvajao spremnošću za životom u raskoši. Privučen Sokratovom slavom, dospeo je iz Kirene u Atinu i postao njegov sledbenik. Posredno (iz zabeleški i nekih dela drugih filosofa) zaključujemo da o njemu lepo mišljenje nisu imali ni Sokrat, ni Ksenofon, ni Diogen, a ni Platon. Posedovao je izuzetnu moć prilagođavanja mestu, vremenu i osobi sa kojom je bio u kontaktu.
Životni stav Aristipov možemo sagledati iz kraćeg dijaloga koji je vodio sa Diogenom.
* Diogen je jednom prao povrće i ugledao Aristipa kako prolazi pored njega. Izgrdio je Aristipa rečima: "Da si naučio da ovo bude tvoja hrana, ne bi se udvarao kraljevima." Aristip mu odgovori: "A i ti, da si znao kako se treba družiti s ljudima, sad ne bi prao povrće."
Aristip je korist od filosofije video u sticanju sposobnosti da se čovek lako druži sa svima, dok je prednost filosofa u odnosu na druge ljude objašnjavao time da bi oni živeli kao i do sada, čak i kada bi se svi zakoni ukinuli. Raskošan život pravdao je time da se isto događa i na svetkovinama u čast bogova, dok je uzimanje novca od poznanika obrazlagao time da novac ne uzima za svoju ličnu potrebu, već da bi poznanici uvideli u koju svrhu novac treba trošiti.
* Neki čovek je često govorio da uvek vidi filosofe na vratima bogataša. Aristip je na to primetio: "Pa i lekari su kod svojih bolesnika, pa ipak niko zbog toga ne bi više želeo da bude bolestan nego da bude lekar."
* Otac je doveo svog sina kod Aristipa da ga podučava. Aristip mu zatraži nagradu od 500 drahmi. Dečakov otac primeti: "Za tu sumu mogu da kupim roba!" Aristip mu odvrati: "Kupi, pa ćeš imati dva!"
* Nekog čoveka optuživali su da živi sa heterom (obrazovanom kurtizanom). Aristip, voljan da čoveka ohrabri, postavi mu pitanje: "Ima li kakve razlike između toga da uzmeš neku kuću u kojoj je pre toga živelo mnogo ljudi, ili da uzmeš kuću u kojoj nikad niko nije živeo?" - "Nema!" "A između plovidbe brodom kojim je pre toga putovalo deset hiljada ljudi i broda kojim niko nije putovao?" - "Nema!" "Onda nema nikakve razlike ni u tome da li je žena s kojom živiš živela s mnogima ili ni s kim."
Sačuvani su i neki duhoviti razgovori Aristipovi sa vladarem Dionizijem, kao i Aristipove "vađevine" na prebacivanja zbog snishodljivog odnosa prema vladaru.
* Kada ga je nekom prilikom Dionizije upitao zašto je došao, Aristip mu odgovori: "Kad mi je bila potrebna mudrost, ja sam otišao Sokratu, a sad, kad mi je potreban novac, ja dođoh kod tebe."
* Jednom prilikom je Aristip molio Dionizija za nekog svog prijatelja. Kada nije postigao što je želeo, pao je vladaru pred noge. Na zameranje drugih zbog svog čina, odgovorio je: "Pa nisam ja kriv, nego Dionizije koji ima uši kod nogu."
* Jednom je Dionizije naložio Aristipu da mu iznese neko filosofsko učenje. Aristip mu odgovori: "Bilo bi smešno da ti od mene učiš šta treba da govoriš, a da ti mene učiš kad treba govoriti." Dionizije se na to naljutio, i posadio Aristipa u začelje stola. Tada Aristip reče: "Svakako si hteo da to mesto učiniš istaknutijim."
* Jednom zgodom je Aristip primio novac od Dionizija, a baš u tom momentu je Platon nosio neku knjigu. Dionizije poče da se podruguje Aristipu zbog toga. Aristip mu odgovori: "Pa, dobro, meni je potreban novac, a Platonu su potrebne knjige."
Dopuna: 23 Sep 2010 13:30
Бесмртном Волтеру посветили смо заслужени простор у посебној теми, а овде ћемо се кроз неколико анегдота осведочити да је "најдуховити Француз свих времена" био човек сатиричног духа.
* * * Имао је Волтер гомилу "пријатеља", који су му дојављивали шта о њему мисле и говоре његови непријатељи. И тако, спази Волтер једног дана да му такав "пријатељ" долази у поесту, па уздахнувши рече:
- Сачувај ме, боже, од пријатеља, а са непријатељем ћу се већ некако сам изборити!
* * * Познаник упита Волтера:
- Да ли Вам је познато неко ефикасно средство против сплеткарења?
Волтер му одговори:
- Да, знам! Идите међу људе, али увек први долазите и последњи одлазите!
* * * Један париски издавач је у писму упућеном Волтеру навео следеће:
"До мене су стигле неке срамотне приче о Вама. Нећу их штампати, уколико ми пошаљете сто златника."
Виспрени Волтер у писму му одговори:
"Захваљујем на обавештењу. Но, драги господине, и ја имам подоста шкакљивих прича о себи, које Вам могу уступити за 50 златника."
* * * Замолио млади песник Волтера да га удостоји тиме што ће саслушати његове стихове. Волтер му услиши молбу, и стаде пажљиво да слуша младићево декламовање. На одређеним стиховима Волтер се више пута поклони, а то учини и на крају песникове тираде. Младић га упита:
- Извините, шта то треба да значи?
Волтер му, насмешен, одговори:
- Ништа чудно. Када сретнем старе познанике, увек их поздрављам на исти начин!
* * * Адвокати свакако нису спадали у људе које је Волтер волео. У току разговора о адвокатима и парницама не издржа, и рече:
- Два пута у животу умало нисам пропао: први пут када сам изгубио једну парницу, а други - када сам је добио.
* * * Дешавало се и Волтеру да га неко надговори, или духовито "тушира". Волтер се није много љутио, али је због нечега ипак био киван на француског песника Пирона, познатог по својој духовитости. Одговарајући на позив за једну забаву, Волтер своје присуство услови неприсуством реченог Пирона. Како је духовити песник већ био позван, Волтер измени свој захтев - Пирон није смео да проговори више од пет речи током забаве.
На забави, Волтер је просто сијао. Пленио је духовитим репликама, шалама, расипао око себе духовитост са основом у учености и књижевности. Посебно се "дохватио" библијског јунака Самсона, који је победио Филистејце магарећим чељустима. У једном тренутку му се оте:
- Ако ћемо искрено да говоримо, могао бих и ја да поновим Самсонов подвиг.
Дакако, одмах зачу Пиронових пет речи:
- И то са једнаким чељустима.
* * * Своју трагедију "Олимпија" Волтер је доставио Даламберу на критичку оцену. Посебно је нагласио да је дело написао за свега шест дана. Ускоро му је дело било враћено, уз писану примедбу: "Аутор не би смео да се седми дан одмара."
Волтер је са осмехом прихватио духовиту опаску, одмах сео и прионуо на "поправљање" свог дела.
* * * Нашем филозофу Даламберова гувернанта је често спочитавала због несналажљивости и непоседовања знања да искористи бројна познанства. Једном приликом му рече:
- Јадниче, Ви никада ништа у животу нећете постићи. Остаћете филозоф заувек!
Волтер је, са осмехом, упита шта она подразумева под речју "филозоф". Гувернанта му спремно одговори:
- Ма, то је будала која се читав живот мучи зато да би се о њему говорило после смрти!
* * * Волтерова Филозофска писма штампана су 1734. године. Француска јавност прихватила је "Писма" са одушевљењем, пошто јој се допала похвала енглеског начина живота и тамошње верске и политичке толеранције. Али, званично мишљење се није поклапало са том оценом, па је Волтерово дело проглашено јеретичким, књиге спаљиване, док је сам Волтер био приморан да напусти Париз. У проласку, док је гледао како му књиге горе на ломачи, Волтер рече:
- Моје књиге су као кестење. Што их више пеку, више се продају!
Dopuna: 24 Sep 2010 7:41
█ █ █ █ █
Није Волтер уступао ни пред краљевским величинама, чак и онда када му је егзистенција зависила од њихове милости. Следећи пример то одлично потврђује.
Из биографских података на одговарајућој теми сазнали смо да је Волтер једно време живео на двору пруског краља Фридриха Првог. Ако је на свету постојао краљ који је био убеђен у сопствену славу војсковође, а да при том на бојном пољу није добио нити једну већу битку, то је била ова пруска крунисана глава. Ипак, у његовој подсвести је радио црв сумње у властите ратничке способности, па је Фридрих одлучио да се прослави на књижевном пољу. Дворска камарила и сви дворјани почели су неумерено да хвале књижевне и филозофске домете свога господара.
Слушао то Волтер, слушао, па му досадило. Када је један од ласкаваца превазишао самог себе у љигавим хвалоспевима, Волтер рече:
- Краљева књига слична је Његовом мачу.
Окупљени љигавци стадоше да се одушевљавају Волтеровим речима, и да хвале тачност и лепоту изреченог. Онај први ласкавац га упита:
- Ви желите да кажете да је књига Његовог Величанства оштра и блистава попут Његовог мача? - Не, већ да је баш толико дугачка, и танка.
______ 
Moraću nešto da preduzmem, čim prođu današnji, sutrašnji i preksutrašnji dan. 
