offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Onomad nas je napustio filosof i akademik Mihailo Marković, čovek sa čijim se opredeljenjima ne moramo složiti, ali kome svakako moramo priznati doslednost i uvažavanje njegovog dela u Evropi i svetu. Zvali su ga "filosofom slobode" i "najvećim levičarom", a on sam je pojam slobode vezivao za ljudsko samoostvarenje, smisao i lepotu ljudskog života, nalazeći da je svemu tome glavni neprijatelj upravo kapitalizam. Prikazujući lik i ideje Mihaila Markovića u tekstu objavljenom neposredno posle misliočeve smrti, Miloš Petrović (profesor na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju) je naveo da je, i kao mislilac i kao čovek, Marković bio toliko veliki, tako impozantan, tako human, da je praznina koju je ostavio gotovo veća nego sredina u kojoj se kretao.
"Upravo su ta njegova principijelnost, stamenitost i razložnost, kao i borbenost i vera u slobodu, odavali utisak jedne gotovo prometejske figure. Ako je ikada reč "utopija" imala u sebi pozitivno značenje, kao beskrajna želja da se u čoveku pronađe humanost, kao nada da su u ljudskoj istoriji pohranjene "objektivne" mogućnosti za humani život, onda je Mihailo Marković u tom smislu, i samo tom, bio utopijski čovek. Stoga nije ni čudo da je u našoj sredini, ali u svetu, Marković naprosto odskakao, pa i bio usamljen. Svuda gde uspeva improvizacija, mimikrija i priučenost, snobizam i blaziranost, niskost i podilaženje, taština i lažni asketizam, tu ne obitava utopijski duh. Tamo gde je čovek mali, preokupiran sopstvenom prezentacijom i sitnim interesima, tu nema ni buntovničkog duha ni produhovljenosti".
(Miloš Petrović, Tri života Mihaila Markovića; PEČAT)
U naučnom radu "UM I ETOS - posledice njihovog razdvajanja i neophodnost njihovog jedinstva" Mihailo Marković je dao izuzetnu analizu ovih pojmova dopirući do same njihove biti, iz čega nužno proizilazi i neophodnost koju ustvrđuje u samom naslovu rada.
Citat:Najdublji razdor između uma i etosa izazvala je moderna nauka, koja je s jedne strane svojim otkrićima i novim saznanjima unapredila ljudski život, oslobađajući čoveka od religijskog sujeverja i drugih oblika potčinjenosti, ali je s druge strane pokazala restriktivan odnos, ne samo prema svim vrstama vrednosnih sudova, već i prema mnogim dimenzijama uma. Pozitivno znanje novovekovne nauke bez ikakvog etosa lišeno je bilo kakve kritičke samosvesti o svrsi znanja, o tome kako se ono može upotrebiti na dobro čoveka i kako može biti zloupotrebljeno. Za uspostavljanje humanističke naučne kulture neophodna je reafirmacija veze uma i etosa u modernoj nauci.
Na našem potforumu već smo imali priliku da razmenimo mišljenja o mnogim značenjima Logos-a. Mihailo Marković sasvim jasno i osnovano potkrepljuje povezanost ovog pojma sa Kantovim pojmom uma (navodeći da je Kant bio prvi mislilac koji je razgraničio pojmove razuma i uma).
Citat:Koreni pojma uma nalaze se u pojmu logos u antičkoj filozofiji: logos je imao šest osnovnih značenja, od kojih su tri prisutna već kod Heraklita.
Jedno je: logička struktura ljudskog mišljenja i jezika, dakle, ljudska racionalnost.
Drugo je: racionalna struktura samog sveta, univerzalni poredak svih stvari i procesa.
Treće je: izvor te racionalne strukture nus koji ne mora biti svestan sebe i ne uključuje nikakvu ideju nadljudske nesvesne delatnosti, ali je imanentni princip sveta. Na izgled sličnu doktrinu razvio je Anaksagora. Bitna razlika je u tome što njegov sveopšti duhovni princip nije potpuno imanentan – zato ga je nazvao nus a ne logos. I za Platona i Aristotela izvor racionalne strukture sveta je nous – osnova „formi“ kod Platona i „nepokretni pokretač“ kod Aristotela. Međutim, kad Platon u „Republici“ analizira ljudsku dušu i kao njen najsavršeniji deo određuje moć logičkog mišljenja, ova dva pojma postaju gotovo istovetna.
Četvrto značenje je ono koje naglašavaju filozofi Stoe – logos nije samo princip svetske racionalnosti već je aktivni princip – logos spermaticos, koji deluje na pasivnu materiju da bi stvorio svet. Pluralitet oblika ovog stvaralačkog logosa se univerzalizuje i on deluje u samim stvarima u celini sveta. Kasnije, Platon je takođe istakao kreativni karakter ovog primarnog logosa; iz toga proističu posebni logoi kao stvaralačke moći na raznim nivoima sveta.
Peto je značenje logosa kao principa celokupnog morala – koje takođe nalazimo već kod stoičara. Za njih je bilo moralno načelo: „živeti po prirodi“, a to je opet značilo: živeti po logosu. Time je dobila svoj pravi smisao i sofistička doktrina o pravom razlogu (ordhos logos). Da bi se moglo otkriti i dokazati koji život je u skladu s pravom i moralom trebalo je „imati prave razloge“.
Najzad, šesto značenje je ono koje je pojam logosa dobio u hrišćanskoj teologiji. Prve reči Jovanovog jevanđelja tvrde da je „u početku bio logos", što je mnogima, pre svega Avgustinu, izgledalo kao direktna posledica uticaja Heraklitove, Platonove i Stoičke filozofije. Kod raznih hrišćanskih teologa Hristos biva upoređen s logosom. Kod Minucija Feliksa bog otac je nous, bog sin je logos a bog sveti duh – pneuma, duša). Mislim da se sva druga značenja termina logos mogu podvesti pod jedno od ovih šest.
Zavisno od interesovanja, nastavak rada koji čine delovi sa sledećim podnaslovima:
1. Pojam uma
2. Pojam etosa
3. Odnos uma i etosa
4. Posledice razdvajanja uma i etosa u modernoj nauci
5. Neophodnost jedinstva uma i etosa
možete da pročitate ovde:
http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0353-5738/2003/0353-57380321019M.pdf
|
