|
Piroklastični tok prati vulkanskie erupcije. Sastoje se od brze mešavine vrelog gasa i stenja ( znanih kao tephra ), prosečne brzine od 80 km/h. Gas u piroklastičnim tokovima postiže temperaturu od 1.000 stepena po Celzijusovoj skali. Pravac kretanja uglavnom ide niz brdo ili pak lateralno po obodima vulkana.
Piroklastit koji se sastoji pretežno od gas naspram manje količine stenja naziva se piroklastični talas. Zahvaljujući svojoj sadržini talas često može preći preko grebena ili brda. Ovakav talas se sastoji od pare, vrelog gasa i manje količine stenja, te je prosečna temperatura 250 stepena ( pa se nazivaju i hladnim talasima, koji najčešće nastaju kod erupcija u jezerima ili okeanima ).
Veličina piroklastičnih tokova varira od nekoliko stotina kubnih metara do hiljadu kubnih kilometara. Veći piroklastični tokovi mogu preći do stotinu kilometara, a najčešće prelaze nekoliko kilometara. Piroklastiti se najčešće sastoje od: bazalnog toka ( sastoji se od stena i kamenja ) i ekstremno tople pepeljaste perjanice koja lebdi nad tokom usled turbulencije između toka i vazduha. Kinetička energija stenja u toku kupi sve pred sobom ( drveće, zgrade ), a u kombinaciji sa vrelim gasom i velikom brzinom postaju još smrtonosniji. Tako na primer svima je poznata sudbina grada Pompeje iz 79 godine, a postoji i primer vulkanologa iz 1991 godine na planini Unzen u Japanu kada se piroklastit bukvalno popeo na stenu za koju se smatralo da je na bezbednom odstojanju, i zasuo ih sa 5mm pepela. 1883 godine prilikom erupcije Krakataua piroklastični tok je prešao preko vode i stigao do obale ostrva koje je bilo na udaljenosti od 40km od mesta erupcije.
Izvor: wikipedia
|
