Pomeranje kontinenata-ploca

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Svi kontinenti neprekidno plutaju po povrsini planete.
Sedam glavnih delova ili ploca koji cine Zemljinu koru jesu:
-Pacificka ploca
-Ploca naske
-Americka ploca
-Antarkticka ploca
-Africka ploca
-Evroazijska ploca
-Australijska ploca
Svake godine ove ploce se pomere za nekoliko centimetara.No tokom geoloskih vekova delovi Zemljine kore putovali su s jednog na drugi kraj sveta.Ta pojava,tektonika ploca,najvaznija je sila koja utice na oblikovanje nase planete.
Zemljina povrsina se satoji od dve vrste kore.Kontinentalna kora jeste ona na kojoj zivimo,a tu je i ona teza koja cini dno okeana.Kontinentalna je deblja,cesto vise od 40km,dok je kora u okeanu retko deblja od 8km.
Ispod obe vrste kora nalazi se omotac jezgra,debeo sloj gustog materijala koji odvaja koru od usijanog,metalnog jezgra Zemlje.Omotac jezgra se satoji od stena,ali je zbog velike vreline na nekim mestima u tecnom stanju-dovoljno mek da moze sporo da tece.Jos uzarenije rastopljeno jezgro utice na omotac.Ono pokrece konvekcijske struje zbog kojih se omotac podize,na vrhu se siri i gubi deo toplote,a zatim ponovo tone.Zapravo,konvekcijske struje su uzrok pomeranja kontinenta po Zemljinoj kugli.
Konvekcijske struje nastaju ispod velikih okeana.Vrelina prouzrokuje topljenje stena na dnu okeana,koje se potom podizu u tecnom stanju i izbijaju na povrsinu kao vulkanska lava.Rastopljene stene se probijaju kroz dno okeana,stvarajuci podvodne vulkanske grebene,a ponekad se podignu dovoljno visoko da stvore vulkansko ostrvo(kao sto je Island).Kada se struje u omotacu pocnu siriti od grebena,sa sobom ponesu tvrde ploce Zemljine kore koje plutaju po povrsini zajedno sa najvisim slojem omotaca.Podvodni vulkani na sredisnjim grebenima neprekidno stvaraju novu koru.Kako se u okeanu stvara nova kora ploce pod morem stalno rastu.Tako se kontinenti s dve strane Atlanskog okeana-obe Amerike na zapadu i Evropa i Afrika na istoku-sve vise razdvajaju,i to za 25mm godisnje.Kada bi se svi okeani sirili,trebalo bi da Zemlja postane sve veca,sto se ne dogadja,te se s'toga Tihi okean suzava.Na njegovim ivicama kora se podvlaci pod kontinentalne ploce Azije i Amerike,tako je nastao "vatreni prsten" koji se sastoji od vulkana i zemljotresa u zemljama koje izlaze na Tihi okean.
Podrucja na kojima okeanske ploce nestaju u omotacu nazivaju se subdukcijskim zonama,a oznacene su dubokomorskim rovovima.Najdublji takav rov je marijanski rov u Filipinskom moru,dubok 11 003m.
Atlantik se nece neprestano siriti,na njegovim ivicama stvorice se subdukcijske zone te ce se Juzna Amerika i Afrika vremenom spojiti,kako bi stvorile jedan veliki kontinent.
izvor:Sva cuda sveta

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

А) «Kada bi se svi okeani sirili,trebalo bi da Zemlja postane sve veca,sto se ne dogadja,te se s'toga Tihi okean suzava»

Ова реченица није баш потпуно прецизна па омогућује разне идеје. Могло би се односити на оно хипотетичко ширење океана које би подразумевало истовремено, уједначено и са идентичним интензитетом и радијалним смером ширење онога што се сврстава под појмом ''океан(и)''. У том случају би се након неког времена, вероватно, сви постојећи континенти свели на величину нпр. Пиринејског полуострва са просечном надморском висином од нпр. 8 хиљада или нпр. 20 хиљада метара. Исто тако може значити да би, када би се из сваке ''зоне уздизања'' могло формирати сувоземно копно, сваки нови континент могао ''гутати'' (преклапати) оба стара континента између којих се створио.
Оно што ме је одувек интересовало јесте шта ''спречава'' Светско море (овај термин разумем као неиспарцелисани, недељиви, срасли комплекс којег сачињавају сви океани, океански заливи и ''океанска'' мора и као такав нужно условљава да све сувоземно буде поострвљено) да потпуно превлада видљивом површином Земље (као планете). Или: шта је условило да водени део видљиве планетарне површине данас буде процењен на 70.98% (извор: «Ginisova knjiga rekorda, 1991.», str. 62.) наспрам мањег процента копненог дела видљиве планетарне површине? Свакако да се кроз ере (кенозоик, мезозоик, палеозоик, па и прекамбрија) и њихове периоде (квартар, терцијар, креда, јура, тријас, перм, карбон, девон, силур, ордовик, камбрија, алгонкија, архаик) – постоји и нешто другачија подела – тај проценат постепено или драстично мењао, али, колико знам, никада није регистрована теза о случају у којем је површина Земље искључиво (апсолутно) сувоземна. Свакако и да је површина Земље била земљана (или, бар, ужарено земљана) у оном почетном делу прекамбрије у којем још нису били стечени услови за спајање водоника и кисеоника и појаву водених агрегатних стања. Међутим, ти први праокеани, прамора или прајезера (настала ваљда као производ прапљускова) морали су се задржати на нечему а то нешто је очигледно било релативно охлађена земљана или можда кристаласт(н)а подлога. Сада је питање да ли су ти прапљускови били непрестани током милиона година или су понекад и престајали. Под претпоставком да су престајали (престајали током периода од појаве прве подлоге способне за задржавање водених целина до пред појаву – по Роџерсу – протоконтинената ''Ур-а'', ''Арктик(иј)е'', ''Балтикије'' и ''Атлантикије''), да ли је то могућ услов за однос који је, у неком тренутку, указивао на проценат који је био у корист земљаног (кристаластног), тачније сувог, дела над воденим ? С друге стране, да ли константност вишемиленијумских прапљускова нужно ствара искључивање могућности постојања било каквог сувоземног (суво-кристаластног) парчета видљиве планетарне површине ? Ту је и фактор не-равнина Земљине површине пре доба формирања архаичног Океана.
Да ли је могуће да је подлога (мислим на оно што је између ''зоне уздизања'' и ''зоне понирања'') данашњих океана изграђена искључиво од непропустних стена, а ако јесте шта, онда, онемогућава истицање океана кроз ''зоне понирања'' (''субдукцијске/деструктивне'' зоне/струје; места где се плоче, на којима су океани, подвлаче под нпр. тектонске плоче континената) и(ли) ''зоне уздизања'' (или ''конвекцијске/конструктивне'' зоне/струје; места где су океански гребени и која размичу две тектонске плоче) ? Код ''зоне уздизања'' вероватно је врелина мегме/лаве та која спречава океанску воду да продре (у облику течности) испод дна океана, али и хлађење исте јер океански гребени нису константно ''магмични'' (охлађена лава није водопропустива? – ту је, додуше, теза о ''волатилима''). Код ''зоне понирања'' води је, опет, онемогућен продор у дубину услед трења тектонске плоче која се подвлачи под другу. Када сам већ код овога, да ли би у случају да је хипотеза пропусности океанског дна (која подразумева да је пропуштена океанска вода негде испод океана задржала течни облик) могућа, сам притисак дозвољавао егзистирање некаквог херметички затвореног параокеана (тачније парајезера) испод (данашњег) океанског дна ?
Нужност да лакши елементи иду горе, а тежи да тону (хемијски елементи у унутрашњости планете имају већу масу од елемената на површини, кори, литосфери, али је литосфера такође тежа од атмосфере) можда указује да је првобитна водоодржива Земљина кора (та рана архаична ''кора'' нема исто значење данашње коре) настала истовремено са феноменом спајања (одређујући природу воде) одређене количине водоника и кисеоника. Или је охлађено водокисеонично једињење хладило лакше елементе који су се нашли на површини планете ?

Претпостављам да је ''постепено'' (или не-сразмерно етапно) формирање атмосфере, а и удаљавање од Сунца, успостављање ротације (али и ко зна шта још) доводило до онога што се нашом перцепцијом увиђа као процес ''стабилизације'' – успоравање динамичности и(ли) ритма мењања квантитета затекле планетарне воде и удаљење (на почетку стварања планета Земља је била, јел, хомогено ужарена?) хипоцентра односно ослабљење епицентра еруптивности ужареног (магматског) Земљиног лица. Управо ту видим основу оне могућности која претпоставља да на планети увек морају постојати овакви или онакви континенти, тј. делови Земљине коре који су изнад површине Светског мора, тј. основу разликовања површине копна и површине Светског мора. Другим речима, ''стабилизације'' атмосфере и унутрашњости Земље су, чини ми се, темпорално и квалитативно неускладиве. Земљине унутрашње силе односно атмосферски потенцијал су или прејаки или преслаби да о(не)могуће потпуно превладавање воденог аспекта. Под превладавањем мислим на ону запремину воде која је довољна да континенти буду потпуно преплављени-потопљени Светским морем без могућности формирања острва, тачније острвности континен(а)та = разлика између термина ''Светско море'' и ''континент-и'' нестаје апсолутним (100%) пре(о)владавањем искључиво једног – сувоземног или воденог – аспекта (елемента) Земљине површине.
Хипотетички (у хипотези у којој је услов потпуне непропустности океанског дна-корита одржив; и у хипотези која се ограничава на, рецимо, еру/период прекамбријског архаикa или на већи део прекамбрије) речено:
1. онај део (кишни (полу-метански, с обзиром да је метан оксидовао у воду и угљен-диоксид) праоблаци као једини извор прве појаве воде на површини Земље) атмосфере плодоносан за падавине, вероватно је био неупоредиво дебљи, динамичнији и постојанији од данашњег = учинак интензитета (покренутих од стране Земљиних унутрашњих сила) епирогеног обликовања (овде подразумевам све факторе који доводе до стварања једне равни која обухвата све тачке чији је заједнички елемент сувоземност = стварања острвности једног пра-континента) рељефа Земљине површине до једног момента није могао ''пратити'' учинак (временског и/или количинског) интензитета палеопадавина које су сачиниле Светско море које је у неком тренутку прекрило и највишу тадашњу (наравно, питање је, као што сам и назначио горе, колико је рана танка ''кора'' уопште била неравна) тачку Земље; Истањивањем (губљењем снаге, или можда истрошеношћу ?) такве атмосфере, интензитет епирогеног обликовања би, у том случају (а након момента апсолутног превладавања воденог елемента), морао/могао (како би се уопште појавила сувоземност) бити А) још интензивнији, Б) равномеран или, пак, В) незнатно смањен; две последње Б и В могућности подразумевају испарење оног дела Светског мора чија кондензација није дала запремину падавина идентичну запремини испарене воде али подразумевају и феномен геосинклинала (пространа и релативно плитка удубљења у Земљиној кори у која се, за геолошки кратко време, наталожи – посредством морске-океанске воде – огромна количина седимената) преко којег се и релативно мањим набирањима базичне (оне на којој леже ти седименти) коре стварају веначна узвишења седимената чији су врхови довољни да буду изнад површине Светског мора.
2. учинак интензитета тадашњих падавина није могао ''пратити'' учинак интензитета епирогеног обликовања па се зато моменат апсолутног превладавања воденог елемента никада није догодио. У том случају, завршетком претпоставњеног врхунца и отпочињањем опадања интензитета палеопадавина, спајање хиперјезера у комплекс целине Светског мора је А) искључиво производ интензитета епирогеног обликовања које је довело до тога да се први пут у историји Земље догоди појава острва званог ''континент'' или Б) није производ сила Земљиног језгра већ искључиво дате количине (која, овде, не подразумева ни апсолутно превладавање над сувоземним елементом али ни количину недовољну да сачини Светско море) створености воде, а Земља ни до данас није ''успела'' (дакле ипак има могућност?) да Светско море рашчлани претварајући га у хиперјезера.

– Ако сам добро схватио, тектонска плоча није идентичне величине као континентна ''плоча'' (тачније кора) која је на тектонској. На једној тектонској почи се могу налазити и океанско дно и континентно копно. Односно, на једној тектонској плочи је танка океанска и дебља континент(ал)на литосферска кора. Зато, ваљда, у случају када се океанско дно подвлачи под континент то значи да се једна тектонска плоча (на којој је океан) подвлачи под другу (на којој је континент), односно сме се рећи да се океанска кора подвлачи под тектонску плочу на којој је континентална кора али се не сме рећи да се кора подвлачи под кору (проблем је и сама одредница подвлачења јер је пре реч о ''клизању'' - косом задирању у релативну односно не драстичну дубину). Једноставније: никада се не догађа да се кора океана подвлачи под кору континента јер то аутоматски значи могућност и обрнутог случаја. Плоче Атлантског басена ваљда још увек (а можда и никада неће) не подривају околне континенте у оној мери у којој би било довољно назвати их ''тектонским плочама'' (зато се граница тектонских плоча Ј. Америке и Африке још увек води по средини Атлантског гребена?). Мислим да ће се, временом, континенталне коре сваком новом епохом све више и све чешће приближавати својим тектонским границама. Можда ће једном доћи и тренутак када ће се површине тектонских плоча потпуно поклопити са површином својих континената.
– Дугорочна еволуција Земље указује да унутрашњост Земље вероватно тежи хлађењу а то утиче да литосфера (и кора на њој) буде све инертнија, односно омотач језгра (на којем плива литосфера) тежи да се постепено трансформише у литосферу, а оно што је данас литосфера (горњи део мантила / доњи део литосфере) у кору. Дакле, Земља стварно расте (a propo података из «Sva čuda sveta») али ''ка унутра'' услед чега разграничења (границе) тектонских плоча, па самим тим и земљотреси, вулкани али и тектонски (орогени и епирогени) покрети и ''вруће тачке'' (феномен услед чега долази до пуцања коре), теже ишчезавању. За неколико милијарди (или милиона?) година, кора испод океана биће дебљине коре данашњег континента, а будући континенти биће масивнији (пространији и дебљи) од садашњих.

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

– Бар ми се чини да ће бити све пространији јер, дебљина слоја воде Светског мора (Св. мора као индикатора једне природе океанске ''базичне'' коре која је различита од природе континенталне ''фелзичне''), вероватно нужно тежи да се истањи с обзиром да (можда по неком од модела изостазије > sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%98%D0%B7%D0%BE%D.....1%98%D0%B0) неконтинентални (океански) део Земљине површине још није добио своју ''кору'' – континенте. Тј. хемијски гушћа и тежа млада океанска кора еволутивно стреми да створи (добије) сопствену лакшу кору која ће је прекривати. Оно што данас називамо ''континенти'' то је у ствари делимични омотач океанске коре.
– У том контексту, Земља збиља ''расте'' и увис, а главно питање постаје: који раст ће бити интензивнији – ''поконтинентавање'' (ту је међутим и таложење космичке прашине као додатак можда незнатан) Земљине површине или ''покоричавање'' Земљине унутрашњости ?
– Оно што је, чини ми се, чињеница (мада нисам сигуран) јесте да се тенденција (''гориво'') масовног спајања два атома водоника и једног атома кисеоника можда истрошила бурним реакцијама (чији је призвод она количина воде која је нужно повезала и спојила ''хиперјезера'' чинећи Светско море ?) у архаику (или целом прекамбрију). Да ли то води ка томе да, након све споријих (ми смо, изгледа, још у ери брзих) састављања у суперконтинент-е и све споријих цепања у више ''острвских'' континената, површина Земље, на крају оставши без последњих (51% површине Земље у корист воденог над сувоземним?) сегмената који чине разликовање Светског мора од (више?) хиперјезера, постепено постане ''марсовска'' и то много пре Сунчевих фаза ка ''црвеном џину'' ?


Б) «Atlantik se nece neprestano siriti,na njegovim ivicama stvorice se subdukcijske zone te ce se Juzna Amerika i Afrika vremenom spojiti,kako bi stvorile jedan veliki kontinent.»

Ову реченицу разумем као ''један од сценарија''. Наиме, донекле је разумљива кроз теорију ''Вилсоновог циклуса'' (по John Tuzo Wilson-у 1908-1993., канадском геофизичару и геологу) у којој би један од континената (да ли Ј. Америка или Африка), који се раздвајањем удаљују један од другог, постао ''јачи'' а други ''слабији''. Рецимо да се под ''јачим'' мисли на онај континент који се из неког разлога више (у односу на други континент) упире о клизећу океанску плочу која се подвлачи под ''јачи'' континент. ''Зона уздизања'' (која раздваја два континета) у међувремену губи јачину и функционалност па се упирање ''јачег'' усмерава ка ''слабијем'' континенту услед чега долази до спајања (судара) ова два континента у суперконтинент. Овај циклус од раздвајања континената преко њиховог присаједињења до поновног распада траје око 500 (живот целине једног суперконтинета је око 250) милиона година, али ово трајање изгледа зависи од случаја до случаја (од епохе до епохе) – [28.IV 2011.:] није једноставно утврдити дефиницију ''континента'' или ''кратона'', геологија и географија нису по томе сагласне али понекад и јесу; свако острво је један (минијатурни) континент а спајање, кратење и појављивање острва често није у вези са динамиком већих копнених (такође ''острвских'') маса; ако су стабилне стене и биле битне за неко фундаментније одређење ''континента'', то је можда престало бити пресудно онда када је откривено да су последњи преостали комплекси (тј. првобитне целине) стабилних стена попуцали распадом Пангее (на примеру распада ''Ур-а''?).
Међутим, поред ове теорије постоји (а добри су изгледи да ће тек настати) још низ другачијих претпоставки међу којим је и она да ће се обе (или једна уколико се садашње две временом стопе у једну) Америке пре сударити са Африком-Евроазијом негде на простору данашњег Пацифика неголи на источној страни сужавањем и нестајањем Атлантика. Ту је и податак да су (за разлику од Пацифичке плоче) плоче Атлантског басена донекле ''срасле'' за околне континенте, али и полу-прихваћена теза да (на примеру несубдуковане Северноамеричке плоче која се ''сама од себе'' креће) субдукција није довољна за по-кретање континената.
_____________________________________________

Теорија проф. Џона Роџерса (John Rogers, University of North Carolina, SAD; чланак објављен у часопису «Geology» за јануар 1996. год.) претпоставља појављивање првог прото-континента (тј. прве сувоземне површине ? – [15.I 2010.:] овде је опет проблем питања како то да је комплетна Земљина површина тада, пре, 3 милијарде година, створила изненађујуће малу количину стабилних стена – шта је условљавало да појава стабилних стена буде спорадична, гледано у односу на 100% површине Земље? Шта је уопште ''стабилност'' стабилних стена? Појављивање онога што се назива ''Ур'' чини ми се да не стоји у нужној вези са првом појавом сувоземности – ''Ур'' је тако могао егзистирати и под површином Светског мора или неког хиперјезера, а Вилсонов циклус се могао одвијати потпуно под површином воде. Исто тако, једно од мојих главних питања постаје везано за порекло прве појаве (која је тада могла бити, рецимо, једино епирогене а не и орогене природе ?) неравнина Земљине површине: теорија супротна теорији о првобитности хомогености ужарене планете – да је ''хладна'' међузвездана космичка материја створила планете Сунчевог система а не и њихову ''топлоту'' (у ствари температуру) која се тек накнадно мењала под утицајима гравитације, распада радиоактивних елемената и-ли еволуције Сунца (бар у случају Земље) – да ли је показатељ да је ''топлота'' та која је временом ''уништавала'' стабилност али и распрострањеност нечега што би се називало ''стабилне стене'' ? Да ли је распад радиоактивних елемената 1. на издисају или 2. тек предстоји повећање количине распада ? У случају друге поставке то можда значи да ће кретање континената бити убрзаније а омотач језгра све тањи ([28.IV 2011.:] готово ненормална ситуација када се тектонске плоче и-ли континенти, који би били масивнији од данашњих, сударају и ломе неупоредиво већом брзином од данашњих); ту је и еволутивност гравитације (оне између Земље и Сунца и између Земљиног језгра и површине – узгред, занимљива би била аномалија могућег удаљавања Земље од Сунца (смањење гравитације) и повећања гравитације из сопственог – Земљиног – језгра). Претпоставља се да је језгро приближног облика лопте. Међутим, ако је Земља на почетку била лишена ''топлоте'' да ли то значи да кретање облика језгра не стоји нужно у вези са кретањем облика целе планете ? У неком од случај(ев)а, биконвексија (поконтинентавање и покоричавање = испупченост с обе стране) не би имала утицај ни на раст ни на смањивање Земљиног пречника) пре 3 милијарде година (назвао га је ''Ур''). Пола милијарде година касније (пре 2.5 милијарде, а то се отприлике поклапа са прелазом касног Неоархаика у рани Палеопротерозоик) појављује се ''Арктика'', а пре 2 милијарде година, поред ова два, још и ''Балтика'' и ''Атлантика''. Ове четири формације (и саме својевремено континенти) биће добрим делом основе, базе (јер представљају најстарије до сада откривене стабилне стене) каснијих континената. Ове ''базе'' се у геологији називају ''штитови'' а млађе и обично пространије сувоземно континентално копно настало око штита или уз штит назива се ''плоча'' или ''табла'' ерозивног (неструктурног) – громадног карактера.
У време распада Панотије, од ''Арктике'' се изгледа одвојио мањи део звани ''Сибирија'' (Siberia) око којег ће се много касније формирати данашња северна и средња Азија, а преостали (већи) део ''Арктике'', који се такође нашао слободан нестанком Панотије, назваће се ''Laurentia'' и биће основа каснијем стварању данашње Северне Америке (тачније северног или североисточног канадског дела).
Још се не зна шта је условљавало да ''Ур'', током свих досадашњих епоха раздвајања и спајања континената, чува своју целовитост, и шта је утицало да се исти искида распадом управо последњег суперконтинента – Пангее.

За сада се мисли да је постојало око 5 суперконтинената, а списак је предмет расправа: 1. Кенорланд (настао пре око 2.45 милијарди а распао се пре око 2.10 милијарди година), 2. Колумбија (пре ~1.8 – 1.5 милијарди год.), 3. Родинија (''Rodinia'', пре ~1.1 – ~750 милијарду год.), 4. Панотиа (''Pannotia'', пре ~600 – ~540 милиона год.), 5. Пангеа (''Pangaea'', пре ~300 – ~180 милиона год.) – извор: Wikipedia. Поред њих ту су још и ''Нена'', ''Лауразија'' (северни део Пангее = тадашња Северна Америка, Гренланд и знатан део Евроазије) и ''Гондвана'' (јужни део Пангее) вероватно у смислу неке врсте псеудосуперконтинената.

sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A2%D0%B5%D0%BA%D.....1%87%D0%B0
research.unc.edu/endeavors/spr97/maps.html
www2.nau.edu/rcb7/globehighres.html
jan.ucc.nau.edu/~rcb7/globaltext2.html
jan.ucc.nau.edu/~rcb7/mollglobe.html
afrika.heim.at/Berichte/Gondwanaland.htm
fmboschetto.it/didattica/Anno_della_Terra/Algonchiano.gif
democraticunderground.com/discuss/duboa.....105x533722



Родинија ?

пре 600 милиона година

пре 560 милиона година

пре 540 милиона година

пре 500 милиона година

пре 470 милиона година

пре 450 милиона година

пре 430 милиона година

пре 400 милиона година

пре 370 милиона година

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hijerakul ::А)
Ова реченица није баш потпуно прецизна па омогућује разне идеје. Могло би се односити на оно хипотетичко ширење океана које би подразумевало истовремено, уједначено и са идентичним интензитетом и радијалним смером ширење онога што се сврстава под појмом ''океан(и)''. У том случају би се након неког времена, вероватно, сви постојећи континенти свели на величину нпр. Пиринејског полуострва са просечном надморском висином од нпр. 8 хиљада или нпр. 20 хиљада метара.

Зашто мислиш да би било овако? Када се каже ширење океана, мисли се на ширење океанских басена, који се постепено испуњавају водом. То ширење се одвија услед процеса океанске рифтогенезе. Међутим, исто тако у једном тренутку, на другом крају океана, започиње процес субдукције. Е сада, у зависности од тога који ће процес бити бржи, зависи и да ли ће океан почети да се затвара, или ће се још неко време ширити. Наравно, ниједан од ових процеса није уједначен, са идентичним интензитетом и радијалним смером (мада не знам зашто мислиш да треба да има радијални смер). Неки делови океана могу нешто брже да се шире од других, а то зависи од много фактора.