offline
- TiSi
- Ugledni građanin
- Pridružio: 25 Mar 2009
- Poruke: 388
|
За све који мисле да не могу да смршају. 21 дан без трунке хране!
Да напоменем: Ово сам већ једном покушао. Зове се ''Тотална дијета''. Ја сам је одржао здравља ради пошто немам никаквих проблема са тежином. Превенција је у питању.
У априлу сад већ прошле године морао сам да прекинем један покушај издржавања Тоталне дијете због непредвиђених околности. Али, да не давим.
Ове године се одлучих и ево изгурах свих 21 дан гладовања. Одмах да кажем: није било нимало лако.
Наиме, после дочека Нове године реших да урадим нешто за сопствено здравље и да рехабилитујем прошлогодишљу идеју да одржим једну куру превентивне Бројсове дијете. Одмах, 1. 1. сам прешао на припремни период који сам сам одредио да траје два дана (сад мислим да сам ипак требао да се држим рецептуре Бројса који каже да припрема треба да траје недељу дана). Значи: чаша сока од поврћа (цвекла, шаргарепа...) за оброк и било је - фино...подношљиво. Можда бих пре могао рећи да је то било стање егзалтираности у ишчекивању мог првог гладовања. Некако као да сам једва чекао да све почне ''па да се опустим''.
Осим себе, и све око себе сам једно две недеље пре дијете припремио на тај подухват: жену, децу, колеге... Накуповао сам сваковрсних чајева, припремио прилично новца ( наиме, ма како то чудно звучало, гладовање кошта), једном речју, окружио сам се позитивном атмосфером. Чак сам вратио и ситне дугове - да ме не секирају. 3. 1. је био дан Д.
Срећи никад краја. Замисли, ја гладујем!
Од узбуђења једва да сам ока склопио те ноћи, а ујутру рано сам поређао боцуљке припремљених чајева баш по реду испијања тог дана. Чак сам на етикетама написао редослед испијања, време и број гутљаја или количину. Дан је протекао у самоиспитивању стања које ме је снашло и у којем сам се нашао самовољно. Нисам осетио никакву глад иако су сви нормално јели око мене (жена и деца). Ни сутрашњи дан ништа ново није донео, све до вечери кад ми је тек крајичак свести окупирала мисао да ''овако'' треба изгурати још двадесетак дана.
Рекох себи: Кад сам могао до сад...
Трећег дана сам одлучио да радим нешто, било шта, само да не мислим на храну, макар и неки узалудан посао. И помогло је. Цео дан сам нешто куцкао на компјутеру, поправљао покућство, чак сам и судове опрао! Трудио сам се да не причам о гладовању, шалио сам се на сопсвени рачуни, на рачун свог гладовања; како-тако протекао је и трећи дан. Али вече...уф! Вечери су нарочито тешке. Нема шта да се ради, само мислиш на...на оно што се не говори.
Четврти дан боље да није свануо. Вече од синоћ са само пренело на јутро четвртог дана, још се и утростручило. Од ујутру сам почео да размишљам о храни. Онај један (један) децилитар чаја од здравца и 0,5 децилитара Бројсове повртне воде организам ми је апсорбовао и пре него што се та текућина и докопала желуца. После тог мог доручка су се разбудили моји укућани и сели да доручкују (виршле, мајонез, топле земичке, јогурт, маргарин и џем). Знам шта су јели иако сам ја у другој просторији гледао Јутарњи програм. Клинци су појели по једну виршлу и по кришку намаза са шољом чаја, а жена је, бездушница, појела две виршле и три, т р и ,кришке намаза, јогурт и шољу чаја. Једва сам дочекао оних 0,5 ''деци'' Бројсове повртне воде за ручак. Ипак, једно ми је било надасве чудно.
Нисам себи могао да објасним: Како то да иако сам ужасно гладан, ја ипак функционишем без проблема? Ходам, устајем, пењем се и силазим низ степенице, на крају крајева - мислим! И то без трунке хране!
У ноћи између четвртог и петог дана сам сањао кисели купус и...јабуке! Хеј, ја! Ја који сам последњи пут појео јабуку давне хиљаду деветсто и охо-хо-хо.
Пети дан је свима свануо као и сваки други, свима осим мени.
Овај последњи пост нисам постио јер сам се припремао за ову дијету, али зато сам недељу пред Божић испостио као никад, па и Божић.
Од петог дана више нисам смео да улазим у кухињу и тога сам се држао да краја дијете. Чак сам прорачунао и маршруте на улицама којима сам се крето да не бих случајно прошао поред неке трафике где се продаје храна. Избегавао сам кафане, ресторане, пијацу, бакалнице, пиљаре...
Кризу петог дана сам преживео још и једанаестог, шеснаестог и два дана пред крај, ал' је било много, много лакше.
Из неког мени необјашњивог разлога сам шестог дана престао да мислим на храну. У ствари, нисам престао да мислим на храну, него сам себе једноставно убедио да нисам гладан. Ја сам и даље мислио на храну, али нисам био гладан... Лажем, јесам био гладан и јесам мислио на храну, али нисам МОРАО да једем.
Почео сам да живим од децилитра до децилитра, па од гутљаја до гутљаја. Оних 0,5 деци три пута дневно оне Бројсове водице били су права гозба. Оброк, хеј!
И стварно, после тих 0,5 сам се осећао сито. Мислим, сито! Не сито, али задовољно. Славе су пролазиле, прославе, рођендани, позиви на седељке и у госте, ма свему сам одолео. Јабуке сам сањао још три пута, једном сам видео кисели купус и свако друго јутро сам пожелео кафу, ону јутарњу, кајмакушу. Пар пута сам пао у искушење да замолим жену да ми мало заслади чај и једном сам дошао на сулуду идеју да би можда могао да поједем комад хартије и да би ме целулоза могла заситити, а не можеда шкоди.
Међутим, после недељу дана ја више нисам ни СМЕО да поједем било шта што бих морао да жваћем, тако да ми је то помогло на психичком плану. Дакле, морао сам да гладујем..Нисам смео ништа ни да ''муљам'' по устима, да грицкам па да испљунем, ништа, ништа.
Воду нисам пио. Додуше, нисам ни осећао потребу јер сам у себе само течност уносио (два – два и по литра разних чајева дневно, али на по гутљај – два, па и по цео децилитар, ихај!).
И тако, драги моји: сви ви који као не можете да се уздржите од печења, кобасица, сарми, чорбица, разних салата, од ''само да пробам'' и ''нећу много'', од ''само једно пиво'', од колача, торти, чоколадица и грицкалица; од млека, сока, кафе, минералне и зашећерене воде, да знате – можете!
Ево сад, после завршене куре од 21 дан, могу да кажем да од ове дијете никад ништа боље за своје здравље нисам урадио.
Осећам се сјајно у сваком смислу (и физички и психички). Ово ћу поновити и наредне године, сигурно.
Да се разумемо: Ово није дијета за некога ко ради неки тежи физички посао, за некога ко живи стресним животом и слично. Мада, ако је здравље у питању, лако се баци и секира и сиђе са директорске фотеље. 42 дана ове дијете успешно лечи и најтеже болести, а као превенција је довољан и 21 дан.
За млађе од 18 година- Ово немојте пробати код куће !
|
...
