|
Osamdesetih godina prošlog veka, američki psihijatar Albert Stankard je na osnovu rezultata studije koja je obuhvatila 500 usvojenih mališana utvrdio da se njihova telesna težina uglavnom podudara sa težinom njihovih bioloških, a ne "drugih" roditelja. Time se došlo do zaključka da geni utiču na našu telesnu težinu mnogo više od faktora sredine i vaspitanja, ali ne u potpunosti. Brzina metabolizma je genetski odredjena. Neke gojazne osobe imaju oštećen receptor za melanokortin-4, što znači da njihov mozak skoro uopšte ne prima poruke od leptina, hormona koji umanjuje apetit, dok druge gojazne osobe imaju oštećen gen za leptin.
Što neka osoba ima više masnih ćelija, to će te ćelije lučiti više leptina. Medjutim, organizam postaje otporan na prevelike količine ovog hormona i ne reaguje normalno na njega, odnosno može se desiti da osoba ne oseti na vreme potrebu da prestane da jede. Telesnu težinu treba početi pratiti na vreme i ne dozvoliti da čovek ima 20 kilograma viška, jer što su hemijski transmiteri u većoj neravnoteži, to im je teže da se posle vrate u ravnotežu.
Geni ne utiču samo na metabolizam i apetit, već i na ukus. Za odbojnost prema kupusu i spanaću je, na primer, kriv odredjeni tip gena koji dotične osobe poseduju, kaže profesor Volfgang Majerhof sa Instituta za istraživanje ishrane. Stručnjaci, medjutim, ističu da su navike u ishrani takodje veoma važne i da decu nikako ne treba uslovljavati da jedu, jer to može uticati na količinu hrane koju će kasnije u životu unositi.
http://www.iol.co.za/index.php...amp;art_id=qw1118378345626R131
|
