Grbovi i zastave Srbije kroz istoriju

• 1Ovo se svidja korisniku: oblak
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Круне коришћене на грбовима Србије:




Различите варијанте грба из времена Душановог царства:




Грбови Кнежевине и Краљевине Србије у XIX-веку (извор дневни лист "ПОЛИТИКА"):




Грб Народне Републике Србије (НРС), а затим и Социјалистичке Републике Србије (СРС) и Републике Србије (РС):




Грб Савезне Републике Југославије (СРЈ), а потом и државне заједнице Србија и Црна Гора (СЦГ), користио се од 1992. до 2006. године:




Велики грб Републике Србије (у употреби од 2006. године):




Мали грб Републике Србије (у употреби од 2006. године):




Заставе од времена Првог српског устанка до данас:



















Извор за заставе од 1. до 27. је:




Наставак:








Државна застава Републике Србије у употреби од 2006. године:




Грбови српске властеле:

Балшићи: Бранковићи: Црнојевићи: Југовићи:

Косаче: Котроманићи: Мрњавчевићи: Обилићи:

Облачићи: Орловићи: Хребељановићи:

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Evo malo i mog doprinosa


«Грб Србије у ''Стематографији''

Путоказ судбоносних промена

Ова невелика књига, познатија по гравирама него по тексту, још увек пружа нова сазнања о сплету политичких идеја и акција покретаних из старог митрополијског двора у Сремским Карловцима

Када је године 1741. изашло из бечке бакрорезне типографије Томаса Месмера графичко-хералдичко издање ''Стематографија'', познато и као ''Изображеније оружиј илирических'', нико од Срба ни слутити није могао какву ће судбину имати ова драгоцена књига, посебно шта ће се 1804. године десити са грбом Србије који је у њој заступљен.

Имао је тај знак – штит са часним крстом и четири огњила – своје извориште у византијској хералдици и у старим рукописним грбовницима, а своје исходиште као озваничени грб српске државе у XIX и XX веку. Појавио се на заставама Првог и Другог устанка, на печату Правитељствујушчег совјета, прихваћен је као грб Кнежевине Србије, потом, са мањим и већим изменама, као грб Краљевине Србије, Краљевине Југославије (у стилизованом виду са грбом Хрватске и Словеније) и, најзад, знатно идеолошки измењен, постао је грб СР Србије. Због те дуге хералдичке улоге у историји српског народа и његове државности грб Србије у ''Стематографији'' зрачи својим амблематским и симболичким садржајем.

Младо српско грађанство

У испитивању сложеног политичког и културног стања српског народа у Угарској, ''Стематографија'' се уочава као непомерљиви путоказ, али и као полазиште за тумачење оних судбоносних промена које су наступиле у Карловачкој митрополији средином XVIII века.

Ова невелика књига, познатија по гравирама него по тексту, још увек пружа нова сазнања о сплету политичких идеја и акција покретаних из старог митрополијског двора у Сремским Карловцима, које је круг духовника и сарадника патријарха Арсенија IV Јовановића ширио по пространој Митрополији.

Све до појаве ''Историје'' Јована Рајића (Беч, 1794) ''Стематографија'' је била незаменљиви и најомиљенији историјски приручник са бакрорезним илустрацијама и хералдичким знацима. И младог је Димитрија, потоњег Доситеја, у детињству ''обајавала'', како је сам забележио.

''Илирска'' осећања и српски национализам будила је знаменита књига хрватског полихистора Павла Ритер Витезовића ''Stematographia''. Под латинским називом Витезовићева књига се појавила 1701. године у Бечу, превасходно намењена образованијим Хрватима и Аустријанцима. У времену изласка из штампе мали је број Срба мога знати за ''Стематографију'' на латинском. Могла је бити у рукама патријарха Арсенија III Чарнојевића када је српски архијереј, после Велике сеобе, боравио у Бечу, Коморану и Будиму.

Али, тек је патријарх Арсеније IV Чарнојевић четири деценије касније с пуно политичке мудрости наслутио да би ''Stematographia'' посрбљена и са замишљеним допунама могла постати духовна мана српском народу. Народни секретар Павле Ненадовић Млађи, епископ Јован Ђорђевић и зограф Христофор Жефаровић су, по налогу патријархову, потпуно изменили садржај и карактер латинског издања из 1701. године.

Српска ''Стематографија'' није више само хералдички зборник већ је томе додата поворка од двадесет девет ликова јужнословенских светитеља, са портретом светог Симеона Немање и светог Стефана Првовенчаног на челу, портрет патријарха Арсенија Четвртог, дугачка песма њему посвећена, ''Грб патријаршијски'', тријумфални портрет цара Душана између Хроноса и Минерве и, на крају, песма посвећена Христофору Жефаровићу, у којој се велича ово његово дело.

Књига коју је издао ''Арсеније Божјеју милостију православниј архиепископ пекскиј (пећки) и всех Сербов и Болгаров, Попорија, Далмација, Босни обонпол Дунаја и целаго Илирика патријарх'', постала је одмах књига младог српског грађанства у коме је управо јачала национална свест у ''инокултурној и иноверској'' средини, у условима просвећеног апсолутизма. Јер национална свест Срба, подигнута на виши степен нових друштвених услова у Хабзбуршкој монархији , била је предуслов културног преображаја. То је патријарху Арсенију Четвртом и његовим сарадницима било добро знано. Из свега овога што су петој деценији XVIII века започели, укључујући ту и графичке радове Христофора Жефаровића и специјално издање ''Стематографије'', јасно се види правац њиховог културног стремљења, које је пре свега условљавало бескомпромисно православље и снажно национално осећање.


[Prim. Hijerakul: u ''Политици'', u kojoj se nalazi navedeni tekst Dinka Davidova, je ova slika (bez ćiriličnog teksta na slici) koju sam našao na heraldikasrbija.com/galerija/main.php?g2_itemId=1596 tačnije heraldikasrbija.com/galerija/main.php?g2_itemId=1596&g2_page=8 ; u ''Политици'', ispod slike, piše velikim štampanim slovima:]
ГРБ СРБИЈЕ У ''СТЕМАТОГРАФИЈИ'' 1741: ЧАСНИ КРСТ СА ЧЕТИРИ ОГЊИЛА – ПРЕМА СРЕДЊОВЕКОВНИМ И ПОТОЊИМ ХЕРАЛДИЧКИМ ЗБОРНИЦИМА


Реч митрополита

Током XVIII века српски грб и ''илирска'' хералдика из ''Стематографије'' имали су повремену симболичко-декоративну примену у графици и сликарству, о чему се старала Српска православна црква. Особито занимање за хералдику показали су архијереји Карловачке митрополије.

Подстакнута ''Стематографијом'' и потоња српска бакрорезна графика повремено је доносила хералдичке знаке, грб Србије и остале грбове као саставни део већих композиција. ''Илирска'' хералдика је, најзад, заступљена и у ''Историји разних словенских народов'' Јована Рајића (Беч, 1794).

''Историја'' Јована Рајића са грбовима који потичу из ''Стематографије'' окончала је један период српске хералдике – и српске историје. Првом деценијом наредног века започео је други период српске хералдике – и српске историје. У српској револуцији хералдика је изашла из књига и ушла у битке на барјацима Карађорђевих , а потом и Милошевих устаника, да би се славом овенчана вратила и постала знамење српске државе.

Устаничке заставе из 1804. године израђене су у Сремским Карловцима, а грбове и композиције слика урадио је познати иконописац Стефан Гавриловић. За две се сматра да су Карађорђеви барјаци. На првој је насликан грб Царство од Немање остављено, према ''Стематографији'', а са друге стране лик светог Арханђела Гаврила. На другој застави је грб Србије – крст са огњилима (без круне) са четири позната стиха, такође из ''Стематографије'', док је са друге стране лик светог краља, Стефана Првовенчаног.

Не треба искључити могућност да је о хералдици на Карађорђевим барјацима саслушана и реч митрополита Стратимировића. То само значи да је из Сремских Карловаца – где је 1741. године под будним оком патријарха Арсенија IV Јовановића осмишљена српска ''Стематографија'' – године 1804. и на овакав начин изражена подршка идеји и стварности српске револуције. А када су аустријски шпијуни открили улогу ''Стематографије'' – предлошка за Карађорђеве барјаке – они су о томе обавестили царску цензуру у Бечу која је ''Стематографију'' забранила под претњом смртне казне. У историји српског народа мало је књига које су имале такву улогу и такву судбину. На хералдичка знамења ''Стематографије'' та мисија баца трајну светлост, а особито на грб Србије – крст са четири огњила.

Псеудокосмополитска свест

Тек у доба кнеза Милоша усвојен је као јединствен српски грб часни крст са четири огњила, а јавља се први пут 1819. године када и постаје хералдичко ''обележје српске владе и српског владара''. Сретењским уставом 1835. овај грб је озваничен.

У доба романтизма, српски народ је хералдичким огњилима почео да даје други смисао. У њима су многи видели четири слова ''С'', која су тумачена као допадљиве изреке: С(амо) С(лога) С(рбина) С(пасава), или као С(вети) С(ава) С(рпска) С(лава). Од тих времена српски грб је осим званичне употребе на двору, у министарствима, дипломатији и војсци имао и ликовно-декоративну примену на разним предметима занатске и индустријске израде од стакла, порцелана, дрвета и других материјала. А епске гусле и црногорска капа нису се могле замислити без српског грба.

Када је Кнежевина Србија 22. фебруара 1882. године проглашена за краљевину, измењен је и саображен том историјском чину и њен грб. Према идеји историчара Стојана Новаковића, најбољег познаваоца хералдике балканских земаља и тадашњег министра просвете и црквених послова, у грб Краљевине инкорпориран је хералдички знак двоглавог белог орла раширених крила, чиме се Србија и симболично ослонила на сердњовековну немањићку традицију, док је на грудима орла задржано већ класично знамење – часни крст са четири огњила.

После уједињења и проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца , 1. децембра 1918. године, припремљено је одговарајуће хералдичко знамење – грб нове државе. Након консултација у којима су учествовали представници сва три народа и регент Александар Карађорђевић, ликовно решење је израдио архитекта Пера Поповић: ''Немањићки бели орао примио је на своја прса грбове: српски, хрватски и словеначки''. То је од 1929. године био грб Краљевине Југославије.

И напослетку: садашњи званични амблематски знак (?) установљен поводом јубилеја Првог српског устанка, са смишљеним натписом ''Два века модерне српске државе'' (?) само је тужни показатељ псеудокосмополитске, мондијалистичке свести оних који су овај кич-знак усвојили.

Динко Давидов»

''Политика'', субота 6. март 2004.



Možda vezano za ovo: mycity.rs/Likovna-umetnost/Srpska-grafika-XVIII-veka.html