offline
- držte_lopova
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 14 Jan 2007
- Poruke: 11
|
" Narode, kad u mene ima, kome god treba neka dodje da mu dam.
Ali, kad u mene nema, ja ću oteti u koga god znam da ima".
Poznato je to da smo mi Srbi jako nemarni prema nekim junacima koji su nas zadužili i da im nismo bar ni na simboličan način odali pažnju za sve ono što su uradili za nas.U Beogradu postoje ulice, škole ili spomenici posvećeni Karadjordju, Milošu Obrenoviću, Dositeju Obradoviću, Nenadovićima... Ali, hajduk Veljko Petrović, taj najnemirniji dečak iz 1. srpskog ustanka, gotovo da ništa nije dobio. Nekadašnja Sarajevska ulica je tek nedavno promenila naziv u Hajduk Veljkov venac, a pre toga on nije imao svoju ulicu ili osnovnu školu nazvanu po njemu. Dobro, bar ne na nekom adekvatnom mestu shodno njegovom ugledu koje je imao u svoje vreme. Da su Amerikanci (čija istorija nije ni približno tako bogata i slavna kao naša) imali takvog junaka oni bi do sada napravili masu filmova o njemu, stvoril bi pravi brend od toga. Ovako ostaje im da izmišljaju neke karikature tipa Terminator, Predator, Rambo ili pak da pozajmljuju od ostalih naroda istorijske likove po kojima će snimati filmove: Troja, Kleoptara, Aleksandar Veliki...
I samo bi 2 čoveka u Holivudu mogla da odslikaju njegov karakter i temperament.
Samo bi Šon Pen i Miki Rurk mogli da dočaraju narav i unutrašnji impuls hajduk Veljka.
Šta god napisali o njemu-malo je, koliko god ga analizirali - opet je malo, jer je njegov život bio tako buran da bi i knjiga od 1000 strana o njemu ostala nedorečena.
Vuk Karadžić o hajduk Veljku:
"Po srcu je i po tjelesnom junaštvu bio prvi ne samo u Srbiji, nego se može slobodno reći i u cijeloj Evropi svoga svud ratnoga vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme bogzna bi li se oni mogli s njim usporediti".
DETINJSTVO HAJDUK VELJKA
Rodjen je i odrastao u istočnoj Srbiji, selo Lenovac(Crna Reka) i to u uglednoj i bogatoj porodici. Njegov otac Petar Petrović imao je nadimak Sirenjar, jer je posedovao mnogo stoke od koje je pravio sir i zatim ga prodavao.Ugled mu je bio toliki da su ga i Turci poštovali i rado zvali u goste.Eto, tu se odmah može uočiti razlika izmedju njega i ,npr. Karadjordja i Miloša koji nisu imali takve blagodeti u detinjstvu i koji su bogatstvo stekli svojim trgovačkim sposobnostima, a ne nasledstvom. Za ovu dvojicu se zna da su poreklom iz stare Hercegovine, dok familija Veljka Petrovića ima duži starosedeočki staž. Ni njegovo rodoslovno drvo nije detaljnije otkriveno, ali je očigledno da je reč o porodici koja se može svrstati u starosedeoce.Veljko se još kao dečak razlikovao od svojih vršnjaka : molio je starije da mu pričaju o 1389. godini, da mu otpevaju nešto uz gusle i draži mu je bio lov na vukove i divlje svinje nego obične igrarije koje su preokupirale ostalu decu. A onda je, kao što često biva u životu, za tren od dečaka postao muškarac. Dva Turčina su mu, prilikom čobanisanja, nasrnula na sestru Dudu za koju je bio mnogo vezan i on je bez razmišljanja digao ruku na njih. Ubio ih je, a zatim otišao kući po najosnovnije stvari i napustio Lenovac. Tada mu je bilo jasno da nikad neće moći
da živi životom običnog domaćina nego da će hajdučija biti ono što mu je sudjeno.
Odlazi u Vidin, koji je u to vreme, bio jedna od važnijih varoši u Srbiji , jer se najveći deo trgovačkih poslova obavljao u ovom strateški značajnom gradu. Sve što je brodom dolazilo iz Turske u Srbiju išlo je preko Vidina. Tamo je bio sve i svja Pazvan-Oglu.
ODLAZAK U HAJDUKE
Imao je tu sreću da zanat peče kod dva prekaljena ratnika od kojih je imao mnogo toga da nauči. Bolje praksu nije mogao da prodje nego što je to škola kod Pazvan-Oglua i Stanoja
Glavaša.
PAZVAN-OGLU(Pazvandžija)je bio... Pa, najtačnije je reći da je bio odmetnik ili odbegli janjičar. On je sin čuvenog janjičara koji je život izgubio tako što je učestvovao u jednoj od pobuna protiv sultana. Pazvan-Oglu je krenuo očevim stopama i postao je ratnik od koga su se mnogi plašili i zazirali.U tom svetu stekao je veliki autoritet. Nikad nije zaboravio kako mu je otac izgubio život , tako da je mrzeo sultana i čekao da mu se osveti.I dočekao je taj trenutak. Kad je došao u Srbiju, rešio je da uzme Vidin i da bude potpuno nezavisan od sultana, da bude svoj na svome. Imao je takav rejting medju ostalim janjičarima u njegovom okruženju da su svi oni stali na njegovu stranu.I ne samo oni: primao je u svoje okruženje za poverljive ljude i Srbe i Vlahe. Jedini kriterijum kojim se vodio bila je hrabrost i lojalnost potencijalnog ratnika. Par puta je sultanu poslao kao poklon srebro i zlato, ali ga je u dnu duše mrzeo. Turskom dvoru je on bio rak-rana, ali zbog širine fronta, nisu bili u mogućnosti da pošalju vojsku na njega. Znali su da se radi o čoveku iza koga stoje prekaljeni borci koji će sa njim ići i u vatru i u vodu.Na nekakvu predaju ili isticanje bele zastave tu nisu mogli da računaju. Još kada je Napoleon ušao u Egipat i tako se približio Tuskoj, rešili su da ga ostave na miru.
Pazvan-Oglu: Kojim dobrom, junače?
Veljko: Muka me naterala, sirotinja...
Pazvan-Oglu: Ha, ha, mene lažeš. Vidim ti u očima da si hajduk. Koliko si ih pobio?
Reci meni slobodno, koliko ih nosiš na duši?
Veljko: Ama, nijednog. Muka i sirotinja me doveli ovde.
I Veljko je za kratko vreme stekao dobre pozicije kod Pazvan-Oglua, iskusni janjičar je odmah video kakvog ratnika ima u svojoj blizini. Sigurno bi njihovo prijateljstvo i saradnja potrajali duže da Veljko tada nije počeo da se interesuje za žene.Upustio se u vezu sa devojkom koja je bila ljubavnica Pazvan-Oglua. To se brzo pročulo, pa je Pazvandžija rešio da ga likvidira. Ali, na jedan lukav način kako i dolikuje čoveku velikog iskustva. Poslao je 2 svoja momka, od kojih je tražio da isprovociraju sukob sa Veljkom i da ga tek onda ubiju u samoodbrani, da sve izgleda kao jedna od mnogih svadja posle koje su grunule kubure. Tražio je da se to odradi pred što više ljudi, kako bi se kasnije što brže proneo glas da je Veljko prvi digao ruku na Turčina. Medjutim, umesto da oni ubiju njega , on je ubio njih i ponovo došao u situaciju da mora da beži i traži novu sredinu. Ovaj put sudbina ga vodi kod Stanoja Glavaša. Tada počinje njegov pravi hajdučki život i borbe sa Turcima.
STANOJE GLAVAŠ, je nesudjeni vodja 1. srpskog ustanka, čovek koji je do tog trenutka imao najviše posečenih dušmanskih glava(a, bogme, i autoriteta) je jednoglasno na Oplencu predložen od mase za vodju. On je to odbio uz izgovor da je hajduk, a ne političar i da mu savest to ne dozvoljava. Posle njega je tu ulogu odbio i jedan sveštenik, pa je tek onda izbor pao na Karadjordja. Realno gledano, Crni je imao daleko slabije pozicije u to vreme kod Srba negoli brkati Stanoje Glavaš.Ko god je prošao hajdukovanje kod Glavaša smatrao se pravim borcem. Karadjordje je bio samo jedan od momaka Stanka Harambašića. Da niko na njega nije računao govori i podatak da su Turci kad je nastala seča knezova i svih , po njihovoj proceni, opasnijih ljudi svrstan tek u treći krug.
Pogubili su Stanka Harambašića, a na kuću Crnog poslali par ljudi koji bi ga pogubili.
Veljko je brzo stejao naklonost Stanoja Glavaša, nije tajna da mu je postao ljubimac i slabost. Postao mu je čovek od poverenja koga je slao u najpoverljivije akcije.
Jednom mu poveravava zadatak posle koga ga upućuje na svog rodjaka Milana u Duboni, gde će prenoćiti i okrepiti se od borbe. Milanu je pre toga ubijen sin Jevrem od Turaka, a u kući mu je ostala mlada snajka Marija. Čim je Milan video kome treba da bude jatak, lupio se po čelu: " Ovaj Stanoje je poludeo, šalje mi deliju, a u kući imam mladu udovicu".
I izmedju Veljka i Marije je odmah planula ljubav.
Stanoje Glavaš je uvideo da mu njegov omiljeni hajduk izmiče kontroli i da će imati mnogo problema sa njim po tom pitanju.
" Otkako sam hajduk i harambaša nikad mi se nije desilo da neko iz moje čete nedelju dana ostane u kurvaluku. Veljko je to učinio. Priznajem da sam kriv što sam spojio vatru i slamu. Veljko je hrabar, ali nije za hajduka".
Normalno, da mu je Stanoje oprostio ovaj nestašluk, a nešto kasnije je teška srca morao da se rastane od svog miljenika.
"Vojvoda Djuša mi traži hrabrog i poverljivog čoveka. A boljeg od tebe nemam".
To je čovek koga su Turci svrstali u opasnije ljude i koji bi bio pogubljen u seči knezova i vidjenijih ljudi da pre toga nije pobegao u šumu.
I to je period kada Veljko počinje da se osamostaljuje, da postaje nezavisan od Djuše iako se vodi kao njegov čovek. Prvo odradjuje ono što mu Djuša kaže, a posle toga ide u solo akcije i već oko sebe ima nekoliko ljudi koji su mu bezrezervno verni.Momke koji su oko njega naziva bećarima i obećava im da će sa njima deliti sve što osvoje.
Tu nastaju i prvi nesporazumi sa vojvodom Djušom koga Veljko ne smatra za ratnika, već za domaćina i gazdu.
Tada je oženio Mariju i svo slobodno vreme van hajdučkih pohoda provodio sa njom.
Gazda Milan se protivio toj vezi :" Boljega nikada ne bi našla. Hrabar je, ali neće uspeti da se privikne na rad u kući".
KARADJORDJE I OSTALE VOJVODE
Manje je poznato da je Veljko Petrović bio vojvoda po činu, što je on svakako zaslužio svojim junaštvom, ali se on nikada nije pozivao na tu titulu. Zvučala mu je nekako odbojno i sebe je smatrao hajdukom , a društvo oko njega bećarima.
Od svih vojvoda u 1. srpskom ustanku on je najčvršće ostao nogama na zemlji i ostao je najbliži sa običnim seljakom. Svako je mogao da mu dodje i požali se na muku, da zatraži pomoć od njega. Delio je i šakom i kapom kad je imao, što se ne može reći za ostale vojvode.
Bitka za Grocku je bila prva njegova veća samostalna bitka sa bećarima. Posle bitke traži otkup od Turaka. Oni mu daju , ali ga upozoravaju da će se žaliti Karadjordju zbog toga.
Isto to se desilo i u Smederevu. Karadjordje je vodio napad na taj grad, a Veljko sa svojim momcima je bio onaj čije su zasluge najveće.Kad je došlo do raspodele plena, Veljka se niko nije setio, pa se on noću vraća u grad sa svojima i otima ono što smatra da mu pripada. Karadjordja je taj njegov gest toliko razbesneo, da je po Djuši naredio da mu Veljko dodje na noge.
Veljko:" Braćo, tamo me čeka kubura, nego ajmo mi svi mojoj kući u Dubonu. Što imam ja imate i vi".
I dolaze svi zajedno kod gazde Milana.
gazda Milan Mariji:" Rekao sam ja tebi da se ne udaješ za hajduka. Juče sam dobio od Stanoja poruku da Veljko ne izlazi Karadjordju na oči".
Milan- Zašto si napustio vojvodu Djušu?
Veljko-Najviše sam se tukao, a kad su plen delili zaboraviše na mene.
Onda je Djuša bio u situaciji da zatraži pomoć od Veljka,jer je imao dojavu da Turci iz Beograda treba da prodju kroz smederevsku nahiju. Dolazi mu sa pratnjom pred kuću.
-Dolaziš li kao prijatelj ili neprijatelj?
-A kako bih, Veljko, mogao doći tvojoj kući nego kao prijatelj.
I ubrzo Veljko postaje nekakvo "sanduče za žalbe" srpskih vojvoda. Ko god zapadne u nepriliku poziva ga da mu pomogne.
Hafiz-Paša sa svojom vojskom želi da dodje do Beograda, prolazeći preko požarevačke nahije. To mu ne dozvoljavaju Vojvode Milenko Stojković i Petar Dobrnjac.Traže od Veljka da im pomogne i svo troje su se istakli u toj borbi. Veljkov ugled je sve veći.
U Smederevu Turci ubijaju vojvodu Djušu, a komandu umesto njega preuzima njegov brat vojvoda Vujica. Veljko pristaje da ide kod njega, ali se brzo posvadja sa njim i napusti ga.
Kasnije su se sretali ali Veljko više nije hteo da mu bude podredjen.
- Tebe su Milenko i Dobrnjac pokvarili.
- Pij i ne zhadevaj kavgu.
-Ti si moj buljubaša, ne smeš da se izdireš na mene.
-Ja sam svoj buljubaša, a zapovedati mi može samo Karadjordje.
Ubrzo posle toga to nije mogao ni Karadjordje.I on je, kao i Glavaš, izgubio kontrolu nad
ovim slavnim hajdukom.
Uskoro će glavni čovek za Smederevo postati Mladen Milovanović(najbliži Karadjordjev saradnik) koji će ubrzo postati Veljkov najveći neprijatelj. Mladen zahteva da sav plen koji se zapleni ide njemu u ruke, a Veljko to kategorički odbija. To je čovek sa kojim do smrti nije izgladio svoje odnose. Tvrdio je za Mladena da je najveće zlo srpskog naroda.
Odnosi Veljka i Karadjordja su uvek bili toplo-hladni. Danas su u odličnim odnosima, a već sutra mu Karadjordje preti da će ga ubiti. I sve zbog toga što je Veljko nezadovoljan raspodelom plena uzimao ono što je smatrao da mu sleduje, bez prethodne dozvole Vožda.
Iako je važio za najhrabrijeg Srbina u 1. srpskom ustanku, on gotovo nije imao ništa u poredjenju sa ostalim vojvodama. A i ono što je imao delio je sa svojim bećarima na ravne časti. Svi ostali su uzeli dobar deo kolača: Jakov Nenadović je držao valjevsku nahiju i Mačvu, rudnički okrug je bio pod kontrolom Milana Obrenovića(stariji brat Miloša Obrenovića), Pomoravlje i Resava su u rukama Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca, a smederevsku nahiju Mladen Milovanović koji je sa Karadjordjem vedrio i oblačio.
Nijedna važnija odluka nije mogla da se donese bez ove poslednje dvojice.
Jedina satisfakcija koju je imao je bila velika popularnost u narodu, što govore i pesme koje su o njemu počele da se pevaju po kafanama. "Raslo mi je badem drvi" i "Bolan mi leži Kara Mustafa".
Čak i nekim od poznatijih ličnosti iz današnje srpske rok scene je bio inspiracija. Ime prvog benda legendarnog Bore Čorbe bilo je "Hajduk Veljko i jataci", a on je uppravo ovu drugu pesmu obradio na početku svoje karijere.
" Bolan mi leži Kara Mustafa
ko će da ljubi tu vernu ljubu?
neka je ljubi taj hajduk Veljko
jer je on veći junak od mene".
SUKOB SA KARADJORDJEM
Nažalost, i u ovom periodu se ispoljila stara srpska boljka: nesloga. Nesloga i netrpeljivost medju nekim vojvodama je bila toliko očigledna da je ona prelazila u mržnju. Odmah su se formirala dva tabora izmedju kojih su sevale varnice. Na jednoj strani su Karadjordje i Mladen, a na drugoj Jakov Nenadović, Petar Dobrnjac, Milenko Petrović... Nekad su se i izmedju sebe svadjali , pa je Karadjordje smenio Mladena sa vrha Sovjeta(najvišeg vrhovnog tela), ali se kasnije predomislio pa ga vratio na to mesto.
Kako se radilo o čoveku koji je mrzeo Veljka, on je odmah počeo da ga opanjkava kod Crnog, verujući da će tako prikriti svoju nesposobnost i vojnu kilavost.
I Karadjordje mu je poverovao, naredio je da Veljko dodje u Beograd pred Sovjet kako bi raspravili o nestašlucima ovog momka iz Lenovaca i, eventualno, ga kaznili.
On je , dakle, trebao da bude glavna tema rasprave.
Veljko , kao neko ko se nije bojao nikog, odlučio je da ode u BG sa svojim bećarima i da se suoči sa ostalim vojvodama. Pre toga je svratio kod vojvode Petra Dobrnjca, koji ga savetuje da nikako ne ide tamo , jer je sve to farsa iza koje stoji Mladen Milovanović i da mu se tamo ništa dobro neće dogoditi.
I Veljko sa svojim bećarima kreće...
Prvo što su uradili kad su došli, bilo je da obidju kafane i lumpuju. Gradski stražari su pojurili da vide ko to pravi buku , ali bi odmah odlazili glavom bez obzira ne smejući da se zamere čoveku koji lako može da skine glavu sa ramena kad ga neko uznemirava.
I jutro posle toga su svi pred Sovjetom.
Veljko:" Ako grune moja kubura, jurnite odmah unutra".
I kad je ušao unutra odmah je počela svadja.
Veljko: " Kuš more, gibaničari, majku vam vašu.
Jakov Nenadović :" Odloži oružje da ti sudimo".
Veljko:"Izadji mi na megdan da se ogledamo, ako nisi BiiiiP. Dole su moji momci, a u silavu kubura koja još nije promašila".
Normalno da mu niko nije smeo izaći na dvoboj. On odlazi razočaran i prenosi svojim bećarima sledeće:
" Braćo moja, ja mislio oni me zovu da me pitaju koliko mi je ljudi ranjeno, treba li mi pomoć u oružju, a oni me pitaju kolio sam udovica poljubio, koliko vina popio i koliko popova i knezova uvredio".
I razočaran kreće , ne sluteći da će naleteti na Karadjordja koji dolazi iz pravca Grocke.
Uz Crnog su njegov verni pratilac Pljaka i još nekoliko momaka.
Crni: " Kojekude, Pljako, mogli bi danas još i da poginemo ako naletimo na onog ludog Veljka".
I naleću jedan na drugog.
Posle par uobičajenih reči , Karadjordje traži da mu Veljko da kuburu i da ga ponovo vodi u Beograd da mu sude.
Veljko: " Ne dam. Molim te kao oca, ne dovodi me u iskušenje da se bijem sa tvojim momcima."
I pored svog besa i srdžbe Karadjordja, Veljko sa svojima prolazi pored njega ne dozvoljavajući mu da ga razoruča.
Karadjordje:" Pasja duša, platićeš mi za ovo".
Veljko:" Naljuti se crni na mene, ali mi ne smede izaći na megdan".
To se brzo pročulo, pa je druga strana odmah shvatila da će ako pridobije Veljka moći da strgne Mladena i Karadjordja sa vlasti. Svi se utrkuju da ga imaju pored sebe.
Kad je Petar Dobrnjac saznao za ovo, odmah je pozvao Veljka i ponudio mu brda i doline samo da bude u njegovoj blizini.
Veljko:" Nudiš mi da budem tvoj harambaša, a zaboravljaš da sam ja vojvoda kao i ti".
A sukob izmedju Crnog i Veljka je izgladjen odmah par dana kasnije. Kad se Karadjordje u jednoj bitci našao u bezizlaznoj situaciji , znao je kome da se obrati. Pozvao je Veljka da dodje sa svojima i pomogne mu. Tu su se pomirili i izljubili i posle toga više nisu medju nije bilo težih svadja.
Ali bitka za Niš je najbolji primer srpske podele i nesloge. Petar Dobrnjac i Veljko treba da budu glavne pesnice u ovoj borbi, ali Mladen Milovanović smenjuje Petra plašeći se da će prvi ući u Niš i tako uzeti sav plen. Umesto njega postavlja svog nesposobnog kuma Miloja Petrovića. Petar odbija da se stavi pod komandu Miloja i gubi se dragoceno vreme. Kad se videlo da nema druge, Sovjet naredjuje Miloju da pomogne Veljku i njegovima, ali on to odbija. Nije hteo ni da priskoči u pomoć vojvodi Stevanu Sindjeliću, jer je smatrao da je on čovek Petra Dobrnjca.
Tek posle svega ovoga Crni smejuje Mladena, a Miloja osudjuje na smrt.
ČOJSTVO I JUNAŠTVO HAJDUK VELJKA
Možda su samo 2 primera dovoljan pokazatelj.
1. Ruski car je poslao Srbima vojnu pomoć u ljudstvu. Tu se Veljko toliko zbližio sa Rusima i zavoleo ih da je odlučio da jedan svoj ratni trofej( sablju Enver paše) pošalje u Rusiju kao poklon ruskom komandantu.
Ovaj mu je vratio tu sablju , uz 1000 dukata i poruku:
" Takvu sablju treba da nosi samo onaj ko ju je na bojnom polju osvojio".
2. U jednoj borbi je prvo porazio izvesnog Osman-bega, a onda nije hteo da ga ubije nego mu poklonio život.
Osman -bega su izveli pred Karadjordja.
Crni:" Šta to bi, juče u svili i kadifi, a danas poražen".
Osman-beg:" Meni je hajduk Veljko poklonio život".
Crni:" Poklonjen život ne sme da se oduzme, slobodan si".
Osman-beg:" Hteo bih da zauzvrat Veljku koji me časno pobedio u borbi poklonim moj konak u Jagodini, da mu se tako odužim".
To je konak u kome je posle živela Veljkova žena marija sa sinom Rakom.
Jula 1813. hajduk Veljko gine braneći Negotin.
|
