offline
- DR
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Okt 2004
- Poruke: 5450
- Gde živiš: Beograd
|
Branjen sa zapada dvostrukim zidom, a sa severa, juga i istoka okružen morem, Konstantinopolj je bio neosvojiv. Mnoge moćne vojske svoj kraj našle su pod zidinama grada. Ali, čak ni hiljadugodišnje zidine nisu bile u stanju da izdrže izazov simbola novog načina ratovanja, baruta i topa.
piše: Nebojša Sekić
Nekada moćna Vizantija, u XV vek je ušla kao bleda senka svog nekadašnjeg sjaja i moći. Izuzev Konstantinopolja, vizantijski carevi druge posede gotovo da nisu ni imali. Slabi carevi na prestolu u teškim vremenima i unutrašnji sukobi koji su rezultovali građanskim ratovima, neminovno su doveli do stanja u kom carstvo nije bilo u stanju da se suprotstavi spoljnim neprijateljima. Kroz vekove, lagano opadanje uticaja i moći Vizantije dovelo je najdugovečnije carstvo u Evropi na sam rub uništenja.
U XIV veku Vizantija je izgubila poslednje značajne posede. Na zapadu, car Dušan je osvojio celu Grčku, izuzev grada Soluna i Peloponeza. Na istoku, poslednji grad u Maloj Aziji, Nikeja, pao je u turske ruke. Do kraja XIV veka, padom Srbije i Bugarske, Otomanska imperija se učvrstila na Balkanu. Vizantija se našla u smrtonosnom zagrljaju, bez mnogo nade da se iz njega izvuče.
Kroz vekove je legendarno bogatstvo i sjaj Vizantije, a naročito Konstantinopolja, bilo predmet mnogih pohlepnih pogleda. Pored ovog, Otomanska imperija je imala još dva razloga više da osvoji grad. Padom Konstantinopolja, uklonili bi dugogodišnji “trn u oku”, čime bi znatno olakšali sopstvenu komunikaciju između evropskog i azijskog dela imperije. Takođe, kontrola jedinog pomorskog puta iz Crnog mora bila je od izuzetne važnosti, kako u ekonomskom, tako i u vojnom smislu.
Okruženi i sa istoka i sa zapada moćnom Otomanskom imperijom, građani Konstantinopolja su upirali pogled u nebo, moleći se za čudo. I, čudo se dogodilo 1402, kada je mongolski vojskovođa Tamerlan porazio turskog sultana Bajazita I u bici kod Angore, omogućivši Vizantiji da preživi (1). Međutim, čudo se nije ponovilo pola veka kasnije.
Branjen sa zapada dvostrukim zidom, a sa severa, juga i istoka okružen morem, Konstantinopolj je bio neosvojiv. Mnoge moćne vojske svoj kraj našle su pod zidinama grada. Ali, čak ni hiljadugodišnje zidine nisu bile u stanju da izdrže izazov simbola novog načina ratovanja, baruta i topa.
Turski sultan Mehmet II znao je da opsada i osvajanje grada kao što je Konstantinopolj zahtevaju duge i opsežne pripreme. Prvi korak u tom pravcu načinio je podizanjem tvrđave Rumeli Hisar. Započeta u aprilu 1452, završena je u rekordnom roku, za samo 5 meseci. Tvrđava se nalazila na evropskoj strani Bosfora, tamo gde je moreuz najuži (oko 88m). Moćni topovi Rumeli Hisara (2), podržani turskom flotom, efektivno su zatvarali ulaz u Crno more svim brodovima koji nisu želeli da plate danak.
Vizantijski car Konstantin XI, sposoban i snažan vladar, imao je nesreću da sedi na prestolu u beznadežnim vremenima za carstvo. Ipak, učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da pripremi grad za odbranu. Velike količine hrane dopremljene su u grad, plaćeni vojnici unajmljeni, a zidine i kapije grada popravljene i ojačane. Očajničke molbe za pomoć upućene Zapadu bile su uzvraćene uglavnom lepim rečima i obećanjima, ili pak značajnim zahtevima (3). Ali, konkretne pomoći nije bilo.
nastavak http://www.b92.net/zivot/nauka.php?nav_id=196127
|
