offline
- bookman
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 02 Sep 2010
- Poruke: 10
- Gde živiš: Niš
|
Napisano: 06 Sep 2010 19:08
DreamingStar ::Nema ovde "davljenja" tu smo da razmenimo znanja 
Sve što smatraš da može da doprinese temi i daljoj diskusiji slobodno priloži...
Dobro, ako je tako, hajdemo dalje:
Gregorije Turski (Grégoire de Tours) je prvi pisac u trilogiji merovinške istoriografije. Njegovo pravo prezime je Florentius međutim, u ranoj mladosti ga sam menja u Turski u znak poštovanja prema jednom od svojih predaka - episkopu Tura. Rođen je 539. godine u provinciji Overnj (Auvergne), u gradu Klermon-Feran (Clermont-Ferrand), a poticao je iz aristokratske, senatske porodice.O njegovom obrazovanju su se starali, pošto je rano izgubio oca, njegov stric Gal, episkop Klermona, a zatim Avit koji je nasledio Gala na mestu episkopa Klermona. Pored ova dva episkopa o Grgurovom obrazovanju se starao i njegov ujak Uefronije koga je Grgur i nasledio na mestu episkopa Tura kada je ovaj preminuo 573. godine.
Najznačajnije Grgurovo delo jeste Historia ecclesiastica Francorum ili Crkvena istorija Franaka u kojoj, u najvećoj meri govori i merovinškim vladarima i istoriji ove kraljevske dinastije.
Pseudo-Fredegareva hronika je drugi po redu istorijski spis o Merovinzima i predstavlja najvažniji izvor za istoriju Franačke države i susednih naroda u VII veku i pripada trilogiji merovinške istoriografije. Pronađena je u XVI veku. Prvo se verovalo da je njen autor neustrijski opat Fredegar (Frédégaire). Međutim, docnije je utvrđeno da su autori ove hronike sa početka VIII veka tri monaha i to dvojica iz Burgundije, a treći iz Meca. Kako se prava imena monaha nikada nisu saznala očuvao se prvobitni naziv ovog spisa uz prefiks “pseudo”. Pseudo-Fredegareva hronika daje pregled događaja do treće decenije 8. veka. Hronika je značajna kao izvor za onaj period franačke istorije za koji je sačuvan mali broj dokumenata. Pruža svedočanstvo o Slovenima, knezu Samu, Dagobertu I i Arnulfinzima.
Liber Historiae Francorum je treći po redu spis o merovinškoj dinastiji i kao takav ripada trilogiji merovinške istoriografije. Ova istorija Franaka napisana je od strane nepoznatog monaha 727. godine u u Neustriji. Napisana je na latinskom, a značajna je jer daje obilje informacija o Merovinzima i stanju na njihovom dvoru sa kraja VI i početka VII veka.
Veliki anali manastira Lorš ili Annales Laurissenses maiores su, pored trilogije merovinške dinastije, možda najznačajniji pojedinačni spis koji precizno i pedantno beleži podatke o prvoj dinastiji koja je stvarala francusku državu. Veliki anali čiji je prvi deo sačinio monah iz lične pratnje Karla Velikog, a okončao franački istoričar Ajnhard (Einhard), daju pregled događaja od 741. pa sve do 829. godine. Pretpostavlja se da je Ajnhard izlaganje prekinio 829. godinom pošto ga je napustila svaka nada u obnovu jedinstva franačke države. Veliki anali manastira Lorš su prvi zapadni izvor koji razlikuje slovenske narode pri čemu se explicite pominju Srbi koji naseljavaju Dalmaciju.
Na osnovu raspoloživih istorijskih knjiga o Merovinzima lako je uočiti da se zajedno sa širenjem teritorije na kojima su oni upravljali pojavila potreba za povećanjem broja kvalifikovanih državnih službenika. Najveći broj pismenih i obrazovanih ljudi na jugu Francuske i tzv. Španske krajine je bilo među Jevrejima pa oni tako ubrzo postaju vrlo značajni u dvorskoj administraciji. Uzimanje Jevreja u državnu službu nije bilo uobičajeno za Evropu tog vremena. Međutim, Merovinzi među kojima je bilo dosta imena kao što su Samson, Solomon, Elizar, Jakov, Josif i sl. nisu ni najmanje marili za to. Naprotiv.
U Merovinškoj kraljevskoj kući, i njoj bliskim porodicama, nosila se duga kosa s razdeljkom po sredini glave. Zog toga su bili često nazivani i reges criniti – dugokosi kraljevi. Merovinzi su iz nekog razloga verovali da duga kosa daje posebnu moć i nikad je nisu skraćivali. Međutim, nešto drugo je veoma interesantno i važno za ovu dinastiju. Godine 496. g.n.e. Rimokatolička crkva je sklopila poseban Contractus (ugovor) sa ovom kraljevskom kućom. Ugovorom su se Rimske pape obavezale da ”za sva vremena poštuju merovinšku krv i lozu”. Rim je Klovisu priznao status Novus Constantinus što je, zapravo značilo da mu se priznaje pravo da vlada svim teritorijama nekadašnjeg Svetog rimskog carstva. Drugim rečima, Rim je Klovisa priznao za prvog i najvećeg među svim vladarima na svetu. Ovde je interesantno napomenuti da je priznanje Klovisa za kralja od strane Rima usledilo i pored činjenice da ga papski legat nije krunisao niti je on od Pape primio kraljevske insignije što je inače bila obaveza za sve druge vladare. Merovinzi su, kao ni jedna kraljevska kuća pre ili posle njih, na svoje kraljevstvo gledali kao na porodičnu baštinu i nisu priznavali nikakve privilegije drugim rodovima, ni po rođenju, ni po čemu drugom.
Merovinški kraljevski dvor je bio centar državne uprave odakle je kralj upravljao celokupnom teritorijom na koju je polagao pravo. Kralj je imao apsolutnu sudsku vlast ali ju je najčešće prenosio na Dvorski sud. Vlasteoske porodice predstavljale su najbližu kraljevu okolinu i u okviru njih su postojale dve vrste podanika: Leudi - pripadnici vlastele koje je kralj birao za najviše činovnike i koji su jedini mogli da mu se lično približe i anstrustioni – oružana pratnja kralja, odnosno prvi krug njegovog obezbeđenja. I leudi i anstrustioni morali su da polože doživotnu zakletvu na vernost kralju od koje ih je kasnije samo smrt mogla osloboditi. Posebnu kategoriju ljudi kod merovinga su pretstavljali oni koji su bili birani za vršenje vojne službe. Kralj je njima davao beneficij što je zapravo deo teritorije sa sve seljacima koji su na njoj radili, a oni su za uzvrat morali uvek da budu pripravni za stavljanje pod oružje u službi kralja. Posebnu kategoriju ljudi su pretstavljali i oni kojima je kralj davao imunitet što je pretstavljalo zaštitu njihovih poseda od samog kralja i njegove administracije. Naime, teritorija u posedu osoba koje su od kralja dobile povelju o imunitetu bile su nedostupne državnim činovnicima koji nisu smeli na nju da kroče. Na takvim teritorijama postojala je posebna sudska i upravna vlast, a nosilac imuniteta imao je čak pravo da prihode te teritorije preusmeri sa kraljeve u ličnu blagajnu.
Na svo stanovništvo, bilo Romane bilo Franke, merovinški kralj je gledao kao na ljude koji su od njega lično zavisni. Najbliže kraljeve agente, pomoćni personal njegovog dvora, činile su njegove provbitne lične sluge – ministerijalci, birani iz redova robova ili oslobođenih. Tako se činovnik koji je prvobitno stajao na čelu državne uprave zvao senešal (od senescalus – stariji rob) ili majordom (maior domus – upravnik imanja). Na dvoru je funkcionisala i kancelarija za izdavanje isprava, sklapanje mira i slanje pisama. Posebno mesto u okviru dvorske hijerarhije pripadalo je rizničaru koji je uvek pratio kraljevsku riznicu, koja je inače bila pokretna. Interesantno je da merovinzi nikada nisu pravili razliku između svoje i državne riznice, odnosno sav novac u državnoj kasi su smatrali ličnim bogatstvom.
Klovisa je početkom VI v.n.e. miropomazan od jednog sveštenika iz Langedoka i Rim je, bez sumnje, znao da je Klovis baštinik Davidove loze. Činjenica da je miropomazanje bilo obavljeno na način i na dan kada je Jovan Krstitelj miropomazao Isusa Hrista, Rimu je bila dovoljna da uspostavi posebne odnose s Merovinškom dinastijom. Pri tome, jedino na čemu je Rim u Contractusu insistirao bila je da Klovis zvanično uzme rimokatoličko hrišćanstvo za veru, i da Ugovor ostane “tajni dogovor dve vlasti”. Da bi osigurao svoju dinastiju, oduvek za intrige i spletke spremnog Rima, Klovis je prešao u hrišćanstvo, mada ga nikad nije prihvatio niti iskreno odobravao. Na Klovisovu odluku da prihvati Contractus dosta je uticala i njegova žena, fanatična katolikinja, ćerka kralja Burgundije Hilperika (Chilperic II), prelepa Klotilda (Clothilde).
Klovisa je početkom VI v.n.e. miropomazan od jednog sveštenika iz Langedoka i Rim je, bez sumnje, znao da je Klovis baštinik Davidove loze. Činjenica da je miropomazanje bilo obavljeno na način i na dan kada je Jovan Krstitelj miropomazao Isusa Hrista, Rimu je bila dovoljna da uspostavi posebne odnose s Merovinškom dinastijom. Pri tome, jedino na čemu je Rim u Contractusu insistirao bila je da Klovis zvanično uzme rimokatoličko hrišćanstvo za veru, i da Ugovor ostane “tajni dogovor dve vlasti”. Da bi osigurao svoju dinastiju, oduvek za intrige i spletke spremnog Rima, Klovis je prešao u hrišćanstvo, mada ga nikad nije prihvatio niti iskreno odobravao. Na Klovisovu odluku da prihvati Contractus dosta je uticala i njegova žena, fanatična katolikinja, ćerka kralja Burgundije Hilperika (Chilperic II), prelepa Klotilda (Clothilde).
Odmah po stupanju na presto Klovis je otpočeo seriju ratova sa ciljem da uvećava svoje kraljevstvo. Niz uspešnih bitaka doveli su do značajnog uvećanja njegovog kraljevstva. Kako je na novoosvojenim teritorijama bilo dosta hrišćana, kako je i njegova supruga bila hrišćanka, i kako je papa Feliks III (Felix III)od njega zahtevao da pređe u hrišćanstvo Klovis je, krajnje pragmatično, odlučio da primi hrišćansku veru. Ovim krštenjem Klovis je obezbedio mir među svojim podanicima i osigurao, kako je mislio, dodatnu podršku za svoju dinastiju. Papa je slavio ovo preobraćanje, a zbog svojih zasluga za Klovisov prelazak u hrišćanstvo, Klotilda je kasnije kanonizovana od strane Rima.
U svakom slučaju, izmedju Rima i Klovisa je krajem V veka sklopljen sporazum po kome je Klovis od Rima dobio titulu Novus Constantinus što je, drugim rečima, značilo da vlada Svetim rimskim carstvom. Klovis I je, sa svoje strane, trebalo da osigura opstanak crkve i da joj obezbedi vrhovnu duhovnu vlast na Zapadu. Ovaj sporazum i njegovo ostvarenje su jedan od najvažnijih momenata u hrišćanskoj istoriji. Udareni su temelji novog Rimskog carstva – hrišćanskog carstva čija su dva stuba bili rimska crkva i merovinška dinastija. Rim je bio duhovni autoritet, a Merovinzi svetovni. Ovim ugovorom sklopljen je neraskidiv savez izmedju crkve i države, koje su se obavezale na njegovo neprekidno poštovanje. Međutim, Rim je, čim je osigurao svoje pozicije u Evropi, prekršio ovaj savez pomogavši, a verovatno i organizovavši, ubistvo merovinškog kralja Dagoberta II (Dagobert II ili saint Dagobert).
Merovinška dinastija se razvijala, u svakom pogledu, sve do ubistva njenog, možda najčuvenijeg, kralja Dagoberta II. On je 679.g.n.e. ubijen od strane pripadnika judejske karolinške porodice koja je služila na njegovom dvoru, a uz odobrenje i podsticaj Rima. Za novog vladara Francuske krunisan je, po svim protokolima Rima, Pipin II. U znak zahvalnosti papi Agatu za podršku u ubijanju Dagoberta II i dolasku na presto, Pipin II okuplja moćnu vojsku sa kojom upada u Italiju i pobeđuje tadašnje papske neprijatelje Lombardijce. Teritorije Lombardije koje je Pipin II predao Papi će kasnije postati temelj papske države.
Pre nego što je ubijen, Dagobert II je na sigurno sklonio svog sina i naslednika Sigberta IV. Naime, Dagobert je bio obavešten o odluci rimokatoličke crkve da pogazi ugovor s merovinškom dinastijom od 496. g.n.e. i da ga, shodno toj odluci, ubije uz pomoć visokih dvorjana iz porodice Karolinga. Znajući da će, ako uspeju da ga ubiju, sigurno ubiti i njegovog sina on ga januara 679.g.n.e. šalje u Razes, Langedok kod oca njegove supruge Žizele, odnosno Sigbertovog dede. Sigbert je dobio titulu vojvode od Razea i grofa od Redea. Rede je zapravo bio tadašnji naziv za gradić Rene-le-Šato u provinciji Langedok-Rusijon. Sigbert IV je umro 758.g.n.e., a njegovi naslednici su uzeli prezime Plant-Ard. Iz krvne linije Sigberta IV, nakon nekoliko vekova, na istorijsku scenu stupa porodica Blanšfor, iz koje potiče i veliki majstor Templara Bernar de Blanšfor. Značaj ove porodice može se sagledati i iz činjenice da je Prvi krstaški rat predvodio Bernarov potomak Žofri de Božon. Ovde je interesantno napomenuti da je iz iste krvne linije i papa Klement V (Bertrand de Got, kršteno ime) koji je odigrao značajnu ulogu u uništavanju Templara i njihove vojno-finansijske organizacije u čuvenom procesu - Le procès de l'ordre du Temple.
Od ubistva Dagoberta II 679. Merovinška dinastija je samo nominalno vladala Francuskom, a stvarnu vlast su preuzeli članovi Karolinške porodice. Od 687. svu vlast u kraljevstvu Merovinga ima Pipin II, a nakon njegove smrti 714. vlast dele njegova dva sina, da bi već 725. svu vlast u kraljevstvu preuzeo Šarl Martel, njegovo vanbračno dete. Karlo Martel se pokazao dostojnim naslednikom svog oca. Učvrvrstivši se na položaju maior domus-a, na presto je doveo Teodoriha III, pripadnika dinastije Meroving. Teodorih III je samo formalno bio kralj Franaka dok je pravu vlast posedovao sam Karlo Martel. Kako bi osigurao svoju vlast ali i nastavio sa vojnim osvajanjima Martel je pristupio reformi vojske pri čemu je posebnu pažnju posvetio razvoju konjice. Kako su mu za ovu reformu bila potrebna ogromna finansijska sredstva on je jednostavno izvršio konfiskaciju velikih crkvenih imanja.
Najveći vojni uspeh Martela vezuje se za pokoravanje Akvitanije 732. i Provanse 739. godine. Naime, 732. akvitanski vojvoda Eudo poziva u pomoć Martela radi zajedničke borbe protiv Arapa iz severne Afrike. Arapi su se 711. godine iskrcali na obale južne Španije i posle bitke kod Jerez de la Frontera su srušili Vizigotsko kraljevstvo i time postali gospodari Španije. Godine 717. osvajaju oblast Septimanije, a 732. ugrožavaju i Akvitaniju. Do odlučujuće bitke između Karla Martela i Akvitanaca sa jedne i Arapa sa druge strane, došlo je kod Poatjea 732. Martel je uspeo da porazi Arape i tako zaustavi njihov do tada odlučan prodor ka ostatku Evrope ali je tom prilikom pod svoju vlast stavio i Akvitaniju koja je bez otpora priznala vrhovnu vlast Franaka.
Očekujući da je nakon iscrpljujućih sukoba sa Arapima i započetih sukoba sa Sasima Martel doveo svoje vojne i finansijske potencijale do granica pucanja separatistički nastrojene vojvode Provanse 739. godine otpočinju rat protiv Martela ali u pomoć zovu i Arape koji su bili više nego voljni da mu se osvete za sve ranije poraze. Arapska vojska je odmah krenula uz Ronu nadajući se da će lako potući Martelove snage koje su se već dobrano iscrpele na severu gde su ratovale protiv Sasa. No, tada je Martel pokazao da je pored unapređenja vojske unapredio i diplomatiju nekadašnje merovinške države: u pomoć pozvao langobardskog kralja Liutpranda (712 - 744) koji je, uz faktor iznenađenja, relativno lako porazio Arape ostavljajući Martelu posao pokoravanja Provanse.
Godine 737. umire legitimni merovinški kralj Teodorih III, a Karlo Martel odbija da na presto makar i pro forma dovede novog kralja. Nastavio je sam da vlada u svojstvu maior domus ali je tako de facto stavio tačku na merovinšku dinastiju. Neposredno pred smrt (741) državu je podelio među svoja dva sina: Karlomana i Pipina Malog. Vlast nad Austrazijom poverio je svom sinu Karlomanu, a vlast nad Neustrijom, Burgundijom i Provansom svom sinu Pipinu Malom.
Da bi ozakonili svoju vlast, Karloman i Pipin Mali su uzeli jednog dečaka iz kraljevske kuće Merovinga i doveli ga na presto pod imenom Hilderik III. Braća su zajedno vladala do 747. godine, kada se Karloman povukao u Italiju, u jedan samostan. Ovim je Pipin Mali ostao jedini pravi vladar Franaka. No, kako je bio samo de facto ali ne i de iure vladar Pipin Mali 750. godine odašilje pismo papi Zahariju u kome mu postavlja pitanje da li kraljevski naslov treba da nosi onaj koji nema moć ili onaj koji je sposoban da upravlja državom i ima svu vlast. Rim koji je odavno zazirao od merovinške dinastije je bio više nego spreman da iznese svoje mišljenje po kome kralj treba da bude onaj koji uživa pravu vlast. Uzimajući papin odgovor zdravo za gotovo Pipin Mali je sa vlasti svrgao Hilderika III i poslao ga u manastir. Odmah nakon toga - 751. godine, sazvao je sabor velikaša u Soasonu koji ga je proglasio kraljem Franaka dok ga je Bonifacije, episkop Majnca, odmah potom krunisao i miropomazao. Ovim krunisanjem počinje zvanični period vladavine Karolinške dinastije, druge francuske dinastije.
Papa Zaharije je od jednog majerdomusa stvorio kralja ali je, za uzvrat, nekadašnji majerdomus od jednog pape stvorio ne samo duhovnog već i svetovonog vladara. Naime, godine 751. langobardski kralj Aistulf je zauzeo Ravenski egzarhat, a već 753. je odlučio da zauzme i Rim što je uplašilo papu Stefan II (752 - 757) pa je pobegao iz Rim u pratnji franačkog poslanstva. Narednih godinu dana papa provodi na dvoru Pipina Malog u Pontionu i tada odlučuje da ponovo ali ovoga puta lično kruniše Pipina Malog, a njegova dva sina miropomaže. To je bio prvi ali i poslednji put da papa nekog civila kruniše. Šta više, papa je Pipinu dodelio i titulu patricius Romanorum. Nakon ovog svečanog čina krunisanja u katedrali Cathédrale royale de Saint-Denis papa i Pipin Mali se sastaju u Kersiju gde se Pipin obavezuje tzv. Kersijskim obećanjem (Traité de Quierzy) da pomogne papi u borbi protiv Langobarda i da će mu vratiti sve stare počasti i imanja. Godine 756. franačka vojska je upala u severnu Italiju i ubrzo opkolila longobardskog kralja Aistulfa, koji nakon toga prihvata da papi prepusti Ravenu i Rim, kao i da prizna vrhovnu vlast Franaka. Tako je papa postao i svetovni vladar.
Neposredno pre svoje smrti 768. Pipin Mali upravu nad Austrazijom i Neustrijom poverava je sinu Šarlu, a upravu nad Burgundijom, Provansom i Septimanijom sinu Šarlomanu. No, kako je Šarloman preminuo 771. godine Šarl je jednostavno preoteo njegove teritorije iako su ove po zakonu pripadale njegovim sinovima. Karl (Charles Ier le Grand ili Karl der Große) je jednom serijom uspešnih ratova proširio franačku vlast na celu Galiju, Bavariju, Lombardiju i Saksoniju, a vladao je i dobrim delom centralne Italije. U savremenoj istoriji Šarl se najčešće naziva Karlom Velikim, a njegovo kraljevstvo se zvalo i Prvi rajh i obuhvatalo je teritorije koje danas poznajemo kao Francusku, Holandiju, Belgiju, Luksemburg, veći deo Nemačke, Austriju i delove Španije i Italije.
Godine 774. Karlo je došao u Rim gde ga je primio Papa i odmah imenovao za patricija, a Karlo je, velikodušno, papi potvrdio pravo na Patrimonium Sancti Petri, odnosno povelju iz 756. godine koju je izdao njegov otac i kojom se kao papski posedi smatraju Ravenski egzarhat, Rimski dukat, Veneciju i Istar. Leta 774. Karlo je na bojnom polju porazio Langobardskog kralja Deziderija, konfinirao ga u jedan manastir i odmah potom se sa njegovom krunom na glavi proglasio za Rex Francorum et Langobardorum. Rim koji je bezrezervno pružao sve vreme podršku Karlu je poželeo i sam da se malo proširi pa je tako papa 780. godine pokušao svojoj zemaljskoj vlasti pripojiti i teritorije Toskane, Spoleta, Beneventa i Korzike. Međutim, Karlu se ove papske pretenzije ni malo nisu dopale pa je lično došao u Rim da to kaže papi i da odmah potom za kralja Italije imenuje svog sina Pipina.
Karlo je veoma vodio računa da svoje odnose sa Rimom ni na koji način ne pokvari mada nije dozvaljavao da papske ambicije upliću u njegove planove. Ove veze najmoćnije svetovne vlasti i Rima su bile toliko čvrste da je papa Lav III na Božić 25. decembra 800. godine u crkvi svetog Petra krunisao Karla u cara Zapadnog rimskog carstva. Ovo carsko krštenje je od svih krštenja koje su pape do tada obavile bilo politički najkontroverznije i za istoriju novog sveta najvažnije. Naime, za tadašnju Evropu postojalo je samo jedno carstvo i jedna hrišćanska crkva. Vizantija je smatrana jedinim zakonitim carstvom; Novim Rimom koji je nasledio staru Rimsku imperiju. Krunisanjem Karla za cara prekinut je vekovni red pri čemu se Rim iskreno nadao da će Franačka zameniti Vizantiju. Svestan činjenice da bez priznanja Vizantije papsko krunisanje neće biti opšteprihvaćeno Karlo 802. šalje izaslanstvo u Konstantinopolj carici Irini (Ειρήνη) sa ponudom za brak, što bi i de iure dovelo do ujedinjenja Istoka i Zapada. Međutim, odmah pošto je Karlovo izaslanstvo stiglo u Konstantinopolj, Irina biva svrgnuta sa vlasti, a novi car postaje Nićifor (Νικηφόρος Α' ,802 - 811), koji je inače bio poznat po svojoj odbojnosti kako prema papi tako i Francima. Nakon ovoga de facto počinju paralelno postoje i funkcionišu dva carstva: jedno na Istoku i jedno na Zapadu.
Ljut zbog neuspeha svoje misije u Konstantinopolju i činjenice da je Nićifor bio umešan u svrgavanje Irine koja je, nezvanično već bila prihvatila njegovu bračnu ponudu, Karlo počinje da podstiče neprijatelje Vizantije. Tako je u sukobu kod Pliske sa bugarskom vojskom car Nićifor ubijen, a obesni bugarski kan Krum (rodom Tatar) je od njegove lobanje napravio pehar. Nakon toga Karlo preduzima direktne napade na gotovo nebranjene vizantijske posede: prvo zauzima Istru i Dalmaciju, a 810. godine i Veneciju. Pod uslovom vraćanja ovih teritorija Vizantiji, car Mihailo Rangabe (Μιχαήλ Α΄ Ραγγαβέ, 811 - 813) je 812. godine preko izaslanika u Ahenu priznao Karla za vasilevsa što je značilo da od tada i formalno postoje dva carstva. Mada je Karlo od Mihaila priznat samo za cara ali ne i za rimskog cara, ipak je on ovim svojim priznanjem otvorio vrata Rimu da postavi pitanje opstanka daljeg isključivo vizantisko pravo na celokupno rimsko nasleđe. Mnogi istoričari tretiraju trenutak priznavanja carske titule Karlu od strane Vizantije za pravi početak srednjeg veka.
Želeći da se svetu prikaže u što je moguće glamuroznijem svetlu Karlo je počeo da kopira vizantijske careve i to prvenstveno podižući niz velelepnih zamkova i crkava u Ahenu, Ingelhajmu, Nimvegenu, Vormsu i drugim mestima. Tako je Karlov dvorac u Ahenu bio kopija dvorca Teodoriha Ostrogotskog u Raveni, a kapela u istom gradu je bila ništa više nego kopija osmougaone crkve sa kupolom sv. Vitala u Raveni. Nažalost, većina karolinških gradevina podignuta je od drveta tako da su gotovo sve propale. Sam Karlo se veoma trudio da podigne nivo svog obrazovanja kako bi, i na tom planu, bio što bliži vizantijskim vladarima. Tako je na svoj dvor doveo nekolicinu najučenijih ljudi među kojima i monaha Alkuina, episkopa orleanskog Gota Teodulfa, pisca Pavla Đakona i dr. No, i pored njihovih znatnih napora Karlo nikada nije naučio da piše ali se zato mogao pohvaliti da zna govoriti latinskim.
I, to je za danas dosta. Sutra - nastavak.
Dopuna: 07 Sep 2010 19:43
Merovinzi - 3 i последњи део:
Da bi rešio pitanje nasleđa, Karlo Veliki je 806. godine državu podelio između svoja tri sina. Međutim, kako su dvojica umrla još za Karlova života, Karlo je 813. godine u Ahenu za cara krunisao svog jedino preživelog sina Ludviga (Ludwig der Fromme). Tom prilikom doneta je odluka da Bernard, Karlov unuk i Pipinov sin, postane kralj Italije. Ludvig je stupio na presto 814. godine nakon Karlove smrti. Bio je znatno obrazovaniji od oca ali mu je nedostajala Karlova odlučnost tako da je ubrzo pao pod uticaj sveštenstva što je Rim odmah iskoristio. Tako mu papa Lav III nije položio podaničku zakletvu, a potenje pape od njega više nisu tražile carsku potvrdu za svoj izbor. Napokon, papa Paskal I dobio je od Ludviga potvrdu kojom se Rim izuzimao iz jurisdikcije carske vlasti što je značilo da franački car više nije imao pravo da se meša u izbor papa i papske poslove.
Godine 817., na predlog sveštenstva, u izboru franačkih kraljeva uspostavljen je sistem primogeniture što je značilo da se država više nije delila između vladarevih sinova. Sada je samo najstariji sin mogao naslediti carsku vlast, dok su ostali sinovi bili predviđeni za zavisne vladare. U skladu sa ovim Ludviga je trebao naslediti najstariji sin Lotar dok bi srednji sin Pipin dobio upravu nad Akvitanijom, a najmlađi Ludvig upravu nad Bavarskom.
Godine 817., na predlog sveštenstva, u izboru franačkih kraljeva uspostavljen je sistem primogeniture što je značilo da se država više nije delila između vladarevih sinova. Sada je samo najstariji sin mogao naslediti carsku vlast, dok su ostali sinovi bili predviđeni za zavisne vladare. U skladu sa ovim Ludviga je trebao naslediti najstariji sin Lotar dok bi srednji sin Pipin dobio upravu nad Akvitanijom, a najmlađi Ludvig upravu nad Bavarskom.
Odmah nakon smrti oca Ludviga 840. Lotar odlučuje da poništi očev testament i objedini celokupno carstvo. Naravno, ovakvoj odluci su se suprotstavila njegova braća koja su ga 841. godine u bici kod Oksera do nogu potukla. Tom prilikom braća su se zaklela da će se protiv Lotara boriti sve do njegovog uništenja. Ludvig Nemački (Ludwig II., der Deutsche) je zakletvu izgovorio na romanskom da bi ga razumela Karlova vojska, a Karlo na nemačkom da bi ga razumela Ludvigova vojska. Potom su se obe vojske obavezle da će napustiti svoje gospodare ako prekrše zadatu reč.
Godine 842. Ludvig Nemački i Karlo Ćelavi su među sobom podelili Lotarove posede ostavivši mu samo posede u Italiji. Lotaru je dozvoljeno da zadrži carsko dostojanstvo ali ono de facto više ništa nije predstavljalo. Ludvig Nemački je dobio zemlje koje su se prostirale istočno od Rajne, sa biskupijama Majncom, Vormsom, Spajerom... Karlo Ćelavi je dobio zemlje zapadno od Italije. Verdenskim ugovorom napuštena je ideja jedinstvene države, odnosno ideja obnove Zapadno-rimskog carstva.
Nakon smrti Ludviga Nemačkog i Karla Ćelavog došlo je praktično do raspada karolinške države što je dovelo u opasnost i samo papstvo u Rimu koje je ostalo bez svog vekovnog zaštitnika. Arapi koji su zaposeli Siciliju i bili poznati pod nazivom Saraceni šire svoju vlast na jug Italije tako da su već 842. došli do Rima, a već 877. su primorali papu da im plaća godišnji danak. Zbog svega toga papa među Karolinzima traži takvu ličnost koja će ga zaštititi, ali koja ga opet neće podvesti pod svoj uticaj. Nakon niza pregovora Rim se odlučuje za Karla Debelog, brata Ludviga II Nemačkog i poziva ga u Rim gde biva krunisan prvo za kralja, a zatim 881. i za cara. Karlo Debeli je pod svojom vlašću ujedinio Italiju i Nemačku ali je 888. umro tako da se opet otvorilo pitanje prestola.
Za vreme vladavine Karla Velikog karolinška dinastija je dostigla svoj vrhunac ali su potonji sukobi oko krune i uplitanje Rima doveli do njene prvo stagnacije, a potom i propasti. Istorija beleži da je Karolinška dinastija nestala s lica zemlje nizom tragičnih i neobjašnjivih smrti. Neki od naslednika dinastije su nesrećno nastradali u lovu, neki su umrli od tada neizlečivih bolesti, a nekolicina je ubijena. Karolinška dinastija konačno nestaje 911. kad umire njen poslednji naslednik koji za sobom nije ostavio ni jednog potomka.
Sve do 987. u Francuskoj se smenjuju mnogobrojni pretendenti na presto, ali krunisanjem Huga Kapeta (Hugues Ier Capet) na scenu stupa Kaptinska dinastija, koja je vladala sve do 1328, odnosno sve do kraja XIX v.n.e. ako se uzme u obzir da su je nasledile krvno bliske dinastije - Valoa i Burbon. Pod ovom dinastijom Francuska dobija konačne obrise kao država, a po njihovim bračnim i vanbračnim odnosima najbolje se mogu videti i shvatiti neverovatne veze krvnog srodstva koje je nastajalo još od vremena Marije Magdalene i Ješue ben Josifa.
Hugo Kapet je sin Huga Velikog i Hadvi, ćerke nemačkog kralja Ota I. Njegovo krunisanje označilo je definitivan kraj Karolinške dinastije, a on sam, kad je stupio na presto, vladao je malim delom Francuske. Njega je na prestolu nasledio sin Pio Avgust koji se relativno mlad oženio rođakom Bertom. No, ovaj brak nije dugo trajao, pa se on ženi Konstancom od Arla, ćerkom Vilijama od Arla i Blanše Anžujske. Pio je uspeo da osvoji burgundsko vojvodstvo i tako neznatno uveća nasleđene teritorije. Imao je četiri sina i ćerku, a nasledio ga je najstariji sin Henri I.
Henri I se oženio Anom od Kijeva, ćerkom Velikog vojvode od Rusije koji je, inače, bio direktan potomak vizantijskih careva i baštinik svih duhovnih vrednosti Istočnog carstva. Na prestolu ga je nasledio sin Filip I, koji se oženio holandskom groficom Bertom, ćerkom grofa od Frize i Holandije. Imao je više dece, a nasledio ga je sin Luj VI, poznatiji kao Debeli Luj.
Luj VI je ostao upamćen po tome što je počeo proces smanjivanja prevelike vlasti visokog plemstva i postepenog prenošenja te vlasti na sveštenstvo i niže plemstvo. U vršenju vlasti značajno se oslanjao na Rim, a najveću pomoć su mu pružale dve opatije: Sen Deni i San Žerman de Pre. Oženio se princezom Adelaidom Savojskom. Na prestolu ga je nasledio sin Luj VII, koji se prvo oženio Eleonorom od Akvitanije s kojom je imao dve ćerke. Pošto se razveo od Eleonore, oženio se Henrietom iz čuvene porodice Plantagena, a potom Konstancom od Kastilje i, na kraju, Adelom Šampanjskom. Nasledio ga je sin Filip II, koji se oženio princezom Izabelom Hajnu.
Luj VI je ostao upamćen po tome što je počeo proces smanjivanja prevelike vlasti visokog plemstva i postepenog prenošenja te vlasti na sveštenstvo i niže plemstvo. U vršenju vlasti značajno se oslanjao na Rim, a najveću pomoć su mu pružale dve opatije: Sen Deni i San Žerman de Pre. Oženio se princezom Adelaidom Savojskom. Na prestolu ga je nasledio sin Luj VII, koji se prvo oženio Eleonorom od Akvitanije s kojom je imao dve ćerke. Pošto se razveo od Eleonore, oženio se Henrietom iz čuvene porodice Plantagena, a potom Konstancom od Kastilje i, na kraju, Adelom Šampanjskom. Nasledio ga je sin Filip II, koji se oženio princezom Izabelom Hajnu.
Jedini kanonizovani kralj Francuske, Luj IX, oženio se Margaretom od Provanse koja ga je pratila na njegovom prvom krstaškom pohodu 1248. Iako je Francuska tokom njegove vladavine ekonomski relativno dobro napredovala, Luj IX će ostati poznat kao kralj koji je počeo s inkvizicijom u Francuskoj, i po neviđenoj okrutnosti protiv svih neprijatelja Rima. Na prestolu ga je nasledio sin Filip III.
Poznat po ženama, Izabeli Aragonskoj i Mariji od Brabanta, Filip III se baš i nije previše trudio da unapredi krunu, ali, istine radi, nije učinio ništa ni da je dovede u pitanje. Najpoznatiji je kao otac Filipa IV koji ga je nasledio na prestolu.
Filip IV je značajno ojačao kraljevsku poziciju na račun katoličkog sveštenstva i državne administracije. Oženio se Žanom, naslednicom Šampanje i Navare. Međutim, istorija ga najviše pamti po tome što je odgovoran za uništenje organizacije vitezova Templa i po besmislenom ratu koji je poveo protiv engleskog kralja Edvarda I. Ratom ništa nije rešeno, a na kraju se njegova sestra Margareta udala za Edvarda I, a njegova kćerka za Edvarda II. Dovodeći na papski presto Klementa V, Filip IV je uništio organizaciju vitezova Templa i ubio Velikog majstora Žaka de Mola. Dok je u zoru 18. marta 1314. goreo na lomači de Mol je obećao papi Klementu V i Filipu IV da će mu se u roku od godinu dana obojica pridružiti na onom svetu. Klement V je iznenadno preminuo posle samo mesec dana – 20. aprila 1314, a Filip je ubijen 29. novembra 1314. Istoričari se slažu da se Francuska nakon ubistva Filipa IV našla u gotovo bezizlaznoj međunarodnoj poziciji. Nasledio ga je njegov srednji sin Filip V, koji je, srećom, bio izuzetno nadaren i umeren vladar, što je umnogome sprečilo politički i ekonomski haos u Francuskoj. Međutim, njegova vladavina je nasilno prekinuta 3. januara 1322. kada je ubijen u svojoj 31. godini. Nasledio ga je mlađi brat Šarl IV ali je i on ubijen već 1328.
Blanš od Burgonje, Marija od Luksemburga i na kraju Žana Devro su bile žene Šarla IV. Ni sa jednom nije imao dece pa je tako de facto sa njegovim ubistvom prekinuta loza Kaptinske dinastije. Osveta za ubistvo velikog majstora Templa de Mola je tako bila potpuna. Na francuski presto tada dolazi Šarlov ujak Filip od Valoa, koji je poneo naziv Filip VI. Međutim, kad je Šarl IV ubijen pravo na Francusku krunu je, pored članova porodice Valoa, polagao i engleski kralj Edvard III; dva prava, a jedna kruna su neminovno doveli da rata između Francuske predvođene Filipom od Valoa i Engleske.
И, тако, почесмо од Меровинга а завршисмо са Filip VI-им. Ако је пропширно - опет се извињавам, нисам могао да одолим пориву па да мало проширим тему а све у циљу да људима неке ствари буду јасније јер све што се дешава у људској историји је један непрекидни низ повезаних и испреплетаних догађаја који имају утицаја до данашњих дана.
Свако добро и поздрав свима!
|
