|
Аеродром у Палерму зове се Фалконе-Борселино. Звучи као наслов неке америчке полицијске серије из 70-их година XX века, и нико вам не би замерио што не знате да је назван по двојици погубно храбрих судија који су покушали да Сицилију најзад ослободе традиционалног јарма организованог криминала. Обојица су смртно страдала у атентатима. Овдашњи становници нерадо разговарају о мафији с непознатима: мафија је срамотна породична брига, не тиче се људи изван Сицилије, то је приватна трагедија. Сицилија је затворена заједница. То можете да осетите по поцрнелим барокним улицама главног града Палерма, у коме оштећења од бомбардовања током савезничког искрцавања 1943. још нису потпуно санирана и где у старим вилама станују избеглице из Северне Африке. Палермо је неповерљиво и затворено место, прелепо али заостало.
Историја Сицилије је права европска трагична и романтична сага – до 50-их година XX века становници Сицилије су били међу најсиромашнијим сељацима у западном свету. Вековима су једва састављали крај с крајем, били су жртве сталних крвних освета и непријатељстава, неправди, израбљивања, убистава из части и убилачких кодекса, а све то било је обавијено мирисом расцветалих мандарина и тамјана из кадионица. На Сицилији крв зазива крв већ вековима.
Капуцински самостан у Палерму варљиво је неугледна зграда на мирном тргу поред гробља, на супротном крају града од места где је 1992. године мафија поравнала рачуне са судијом Борселином. Испред врата, стиснути у углу, два улична продавца нуде разгледнице и водиче; унутра за столом седи фратар. И он продаје разгледнице, као и улазнице и побожне дрангулије. Данас нема пуно посетилаца па чита новине.
У дну степеништа, поред дрвеног кипа Девице Марије, налази се улаз у катакомбу – чекаоницу за покојнике. Изненађујуће је пространа, са засвођеном таваницом и дугим ходницима који се пружају под правим углом. Унутра је прохладно и мемљиво, прожето јетким мирисом посмртних остатака и гњиле одеће. Прозори су високо и распршују сунчеву светлост у бледи сјај. Флуоресцентне сијалице трепере и својом светлошћу појачавају утисак анемичности обдукционе сале. Скоро 2000 покојника виси на зидовима, седи на клупицама, почива у својим трулим ковчезима, одевени у свечано рухо, униформе свог земаљског позива. Осим њих, овде доле нема никога.
У Европи је сушење и чување лешева искључиво сицилијански обичај. Има и других сличних примера у Италији, али већина их се налази на Сицилији, где је однос између живих и мртвих нарочито јак. Нико не зна колико мумија заиста има, или колико њих су фратри однели и сахранили, јер нису били начисто с теолошком оправданошћу чувања посвећених лешева. Овај феномен одмах намеће питање: зашто би ико овако нешто чинио? Зашто бисте излагали тела у распадању?
Збуњен пролазим између њих, покушавајући да докучим шта заправо осећам. На западу лешеве не виђамо често – престанак живота се обавија велом тајне. Али ови покојници поседују извесну мистичност, карактере и особености. Док са морбидним занимањем проучавам покојнике – значи тако изгледа смрт – схватим да је најважнија разлика између живих и мртвих та што у покојнике можете да зурите и да им се уносите у лице, што је врста радозналости коју живи не би трпели. А онда помислим да би као звучну подлогу требало да пустим „Трилер“ Мајкла Џексона с обзиром на то како лажно ови лешеви изгледају, попут зомбија из лоших филмова страве, како велики животни расплет комично и патетично опонаша не само уметност него јефтину уметност. Вилице су им разјапљене у немом јауку, кварни зуби се претећи кезе, очне дупље празно зуре, комадићи уштављене коже још се држе на упалим образима и квргавим прстима. Они су углавном мали и кржљави, а прекрштене руке им млитаво висе док се срозавају упркос жицама и клиновима који покушавају да их држе у усправном положају; главе им се клате на раменима, тела полако урушавају од напора опонашања бившег живота.
извор
Rosalija Lombardi , mumija dvogodisnje devojcice sa Sicilije - video + foto Izvinjavam se sto sam ovde pisala latinicom a prethodno cirilicom. Prvi tekst je kopiran a mene nesto muci sistem tako da mogu samo latinicu da pisem
|
