|
"...
Najzad izidjosmo i stadosmo na travnjak da posmatramo zalazak sunca. Otac reche: 'Da nije bilo umetnosti, vec odavno bismo nestali sa lica zemlje.'
Shta je upravo umetnost, i shta je upravo ljudsko bice, i shta je upravo svet, to nikako ne znam, eto u tome je stvar.
Dok smo tako stajali i posmatrali kako sunce zalazi, otac reche: 'U svakoj kucci bi trebalo da postoji jedan sto umetnosti na koji bi, jedna uz drugu, bile smeshtene razne stvari, tako da svako u kucci mozhe pazhljivo da ih razgleda i da ih vidi.
- Shta bi ti stavio na takav jedan sto?
- List. Novchic. Dugme. Kamen. Komadic iscepanih novina. Jabuku. Jaje. Shljunak. Cvet. Mrtvu bubu. Cipele.
- Svak je to video.
- Naravno. Ali ih niko ne gleda, a to je umetnost. Gledati poznate stvari kao da ih nikad ranije niste videli. Obichan list hartije na kojoj je neshto nashtampano. Kravatu. Dzhepni nozhic. Kljuch. Viljushku. Bocu. Zdelu. Orah.
- A bejzbol? Bejzbol je lepa stvar.
- Sigurno da jeste. Neshto bih stavio na sto i posmatrao. Sledeceg dana bih to odneo i stavio neshto drugo - ma shta, jer ne postoji nishta shto je stvorila priroda ili chovek shto ne zasluzhuje da se narochito pogleda.
Sunce je bilo potpuno zashlo. Na vodi je bilo puno narandzhaste boje, i na nebu nad vodom. Breg Legije chasti utonuo je u mrak; otac izvadi cigaretu, zapali je i povuche dim, a onda pusti dim kroz nos i usta i reche:
- Dakle, mladiccu, jos jedan dan ovog divnog sveta zauvek je nestao.
- Ali sutra je nov dan.
- Shta kazhes na to da se odvezemo u Embarkadero i da vidimo brodove iz svih krajeva sveta?
..."
(Vilijam Sarojan, odlomak iz romana "Tata, ti si lud")
|
) Fora je u tome shto imam knjigu samo na nemachkom, tako da... nema vajde od toga... 
