Hulio Kortasar

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Julio Cortazar: "Rayuela"

(en. Hopscotch)


"Shkolice"


84. poglavlje


"Dok lutam kejom de Selestin, gazim suvo lišće; kada podignem list i pažljivo ga zagledam, vidim da je pun prašine starog zlata a odozdo ima neku duboku zemlju kao miris mahovine koji mi se lepi za ruku. Stoga donosim suvo lišće u sobu i pričvršćujem ga za abažur. Dolazi Osip, ostaje dva sata, a lampu čak i ne opaža. Sutradan dolazi Etjen, s beretkom u ruci, Dis donc, c'est epatant ca! diže lampu, proučava lišće, oduševljava se, Direr, nervature itd.

Jedna ista situacija i dve verzije... Zamislim se nad svakim listom koji neću videti ja, skupljač lišća, zamislim se nad tolikim stvarima koje će biti u vazduhu a koje ove oči ne vide, jadni slepi miševi iz romana, bioskopa i sasušenog cveća. Na sve strane biće lampi i lišća koje neću videti.

I tako, de feuille en aigulle, mislim na ona izuzetna stanja kada se na časak naslućuje nevidljivo lišće i nevidljive lampe, kada se osećaju u vazduhu koji je izvan prostora. To je veoma jednostavno, svako uzbuđenje ili neraspoloženje gura me u stanje pogodno za

nazvaću to paravizijama

to će reći (a ono što ne valja to je da se kaže)

trenutnom sposobnošću da izađem iz sebe, da odjednom sebe obuhvatim spolja, ili iznutra ali u drugoj ravni,

kao da sam ja neko ko me gleda

(ili još bolje - jer u stvari ne vidim sebe - kao neko ko me živi).

To ne potraje, svega dva koraka na ulici koliko je inače potrebno da se duboko udahne (ponekada prilikom buđenja može i malo duže da potraje, ali onda je to basnoslovno)

i u tom trenutku znam šta sam jer upravo savršeno saznajem šta nisam (a to je ono što kasnije uopšte neću znati). Ali nema reči za materiju između reči i čiste vizije poput bloka očiglednosti. Nemoguće je učiniti objektivom, precizirati tu nedostatnost koju sam magnoveno uhvatio a koja je bila jasno odsustvo ili jasna greška i jasna nepotpunost ali

ne znajući čega, čega.

Pokušaj da se ovo drugačije iskaže. Kada se to desi, ja više ne gledam prema svetu, od mene ka onome drugom, nego sam za trenutak ja svet, spoljašnja ravan, ono ostalo što mene gleda. Vidim sebe onako kako drugi mogu da me vide. To se jedva primećuje, zato i traje tako kratko. Merim svoju nedostatnost, uočavam sve ono što usled odsustva ili kakve mane nikad ne vidimo u sebi. Vidim ono što nisam. Na primer (ovo naknadno sastavljam, ali otuda potiče): ima ogromnih područja do kojih nikada nisam stigao, a ono što čovek nije upoznao, to je ono što on nije. Čovek tada poželi da potrči, da uđe u neku kuću, u onu radnju, da uskoči u voz, da pojede čitavog Zunadaoa, da zna nemački, da upozna Aurangabad... To su lokalizovani i traljavi primeri koju mogu da daju neku predstavu, neku ideju (ideju?)

Još jedan pokušaj da se ovo iskaže: nedostatnost se više oseća kao intuitivno siromaštvo nego kao puki nedostatak iskustva. Zaista nisam preterano zabrinut što nisam pročitao celog Zundaoa, možda sam malko setan što je život isuviše kratak za tolike biblioteke itd. Nedostatak iskustva je neizbežan, ako pročitam Džojsa automatski žrtvujem drugu knjigu i obrnuto itd. Osećanje nedovoljnosti je oštrije u

To je donekle ovako: vazduh ima svoje struje pored tvoje glave, tvoga pogleda,

zona zaustavljanja tvojih očiju, tvog čula mirisa, tvog čula ukusa,

što znači da šetaš okolo sa svojom granicom spolja

a dalje od te granice ne možes stići kad pomisliš da si potpuno pojmio neku stvar, ta ti stvar, slično ledenom bregu, pokazuje jedan svoj delić, onaj spolja, a sav njen ogromni ostatak je podalje od tvoje granice i upravo zbog toga je "Titanik" i potonuo. Hovaj Holiviera daje huvek neke takve primere.

Budimo ozbiljni. Osip nije video suvo lišće na lampi jednostavno zato što je njegova granica s ovu stranu onoga što lampa znači. Etjen ga je odlično video ali, s druge strane, njegova granica mu nije dopustila da vidi da sam ja tmuran i da ne znam šta da radim sa Polom. Osip je odmah primetio i stavio mi to do znanja. I sve tako.

Zamišljam čoveka kao amebu koja baca pseudopodije da bi sustigla i obavila svoju hranu. Ima i dugih i kratkih pseudopodija, premeštanja, okolišenja. Jednog dana se to fiksira (to je ono što nazivaju zrelošću, odraslim čovekom). S jedne strane stiže daleko, a s druge ne vidi lampu na dva koraka. I tu se ništa ne može. Neki dasa može tako da živi prilično uveren da mu ništa zanimljivo neće izmaći sve dok mu jedan trenutni odron sa strane ne pokaže nesto za sekundu ali mu na žalost ne da vremena da zna šta,

pokazuje mu njegovo isparcelisano biće, nejednake pseudopodije,

slutnju da negde dalje, tamo gde sada vidi čist vazduh,

ili u ovoj neodlučnosti, u raskrsnici opredeljenja,

ja lično, u ostatku stvarnosti koju ne poznajem,

samog sebe uludo čekam.


(Suite)

Tipovi poput Getea zasigurno nisu obilovali ovakvim iskustvima. Da li zbog urođenog dara ili zbog namerne sklonosti (genije je onaj koji bira genijalnost za sebe i pogađa cilj) - uglavnom takvi pružaju svoje pseudopodije do kraja i u svim pravcima. Obuhvataju uvek jednakim prečnikom, njihova granica je njihova koža projektovana u mislima na ogromnu daljinu. Čini se kao da nemaju potrebu da žele ono što počinje (ili se nastavlja) dalje od njihove goleme sfere. Zato i jesu klasici, nego šta.

Amebi uso nostro ono nepoznato prilazi sa svih strana. Mogu mnogo znati ili dugo živeti u jednom datom smislu, ali se onda ono drugo prikrada sa one strane koja ima najviše šupljina i počeše me po glavi svojim ledenim noktom. Nevolja je u tome sto me čese kad me ne svrbi, a kad me svrbi - kada bih želeo da upoznam - sve sto me okružuje je tako postavljeno, tako smešteno, potpuno i masivno i etiketirano, da pomišljam tada da sam sanjao i da mi je ovako dobro, da se ionako lepo snalazim i da se ne smem prepustiti mašti.


(poslednja suite)

Mašta je prekomerno hvaljena. A jadnica ne može ni makac dalje od granice pseudopodija. Prema ovamo - velika raznovrsnost i živahnost. Ali u onom drugom prostoru gde duva kozmički vetar koji je Rilke osećao nad glavom, Dame Imagination ne prolazi. Ho detto."



* * *

Post-ovacu jos...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hej ovu knjigu tražim.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

hocu li danas sresti magu?
tako nekako ide citat, sa pocetka knjige
orchid, ti si genije )))) obozavam tu knjigu, obelezila mi je prelepe dane tokom srednje skole
fenomenalno napisana, jaka, volim sto moze da se cita na vise nacina...posle je pavic 'pokupio foru'.....moram ponovo da je nadjem i procitam

ako nadjes, pls stavi onaj deo sa poredjenjem ljudi sa ribama u akvarijumu, pa ako se zidovi akvarijuma sklone....mi cemo nastaviti da se vrtimo kao da su jos tu.... (posto nemam kod sebe knjigu)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nashla, prekucacu vecheras, pa cu post-ovati To, i jos po neshto

Dopuna: 17 Jan 2006 1:57

>>

25.


Bolje bi bilo da Gregorovius umukne ili da pricha samo o Agdali, da je pusti da mirno pushi u mraku, daleko od oblika sobe, od plocha i knjiga koje treba zapakovati da bi ih Orasio odneo kada bude sebi nashao sobu. Ali uzalud, on ce zastati za trenutak ochekujuci da ona neshto kazhe i naposletku ce postavljati pitanja, svi uvek imaju neshto da pitaju, kao da im smeta shto ona vishe voli da peva Mon p'tit voyou ili da neshto nashkraba upotrebljenim shibicama ili da pomazi najshugaviju machketinu iz ulice Somerar ili da namiri Rokamadura flashicom.
- Alors, mon p'tit voyou - pevushila je Maga. - La vie, qu'est-ce qu'on s'en fout...
-I ja sam obozhavao ribnjake - reche Gregorovius prebirajuci po seccanju. - Preseli su mi kada sam se otisnuo u zanimanja svojstvena mom polu. U javnoj kucci u Dubrovniku, kuda me odveo danski mornar koji je tada bio ljubavnik moje majke, one iz Odese. Na kraju kreveta nalazio se chudesni akvarijum. A i krevet je pomalo lichio na akvarijum, sa svetloplavim ccebetom i nekim prelivom koje je debela ridjokosa pazhljivo razmakla pre nego shto me shchepala kao zeca za ushi. Ne
mozhete ni da zamislite taj strah, Lusija, sav taj uzhas. Lezhali smo na ledjima jedno pored drugog i ona me je mahinalno milovala, meni je bilo hladno, a ona mi je prichala neshto bez veze, o tuchi koja je izbila u baru, o martovskim olujama... Ribice su ishle tamo-amo, jedna je bila crna, druga ogromna i mnogo vecca od ostalih, ishla je napred-nazad kao njena ruka preko mojih nogu, gore-dole... Dakle vodjenje ljubavi je bilo to, ta crna riba koja uporno ide napred-nazad. Poredjenje kao i svako drugo, uostalom dosta tachno. Beskonachno ponavljanje jedne tezhnje za bekstvom i za probijanjem stakla da se pristupi ko zna chemu.
- Ko zna - reche Maga. - Meni se chini da ribe vishe ni ne zhele da izadju iz akvarijuma, skoro nikada ne dodirnu staklo nosem.
Gregorovius pomisli kako je Shestov negde pomenuo akvarijume s pokretnim paravanom koji se u datom trenutku mozhe otkloniti a da ribica, navikla na pregradu, nikada ne smogne snage da predje na drugu stranu. Sticci do jedne tachke u vodi, okrenuti se i vratiti nazad ne znajuci da vishe nema prepreke, da bi dovoljno bilo nastaviti napred...
- Ali ljubav mozhe da bude i to - reche Gregorovius. - Kakva krasota diviti se ribicama u akvarijumu i videti ih odjednom kako iskachu u vazduh i odlecu kao golubovi. Jasno, ovo je glupo nadanje. Svi mi ustuknemo iz straha da ne nabasamo nosem na neshto neprijatno. O nosu kao ishodishtu sveta, tema za disertaciju. Znate li kako se machke uche da ne prljaju u stanu? Tehnika pravovremenog ccushkanja po njushci. A znate li kako se svinja uchi da ne sme jesti gomoljiku? Brnjica pa shtap kroz nos, jezivo. Mislim da se Paskal vishe razumevao u noseve nego shto se mozhe zakljuchiti na osnovu njegovog chuvenog egipatskog razmishljanja.
- Paskal? - zachudi se Maga. - Koje egipatsko razmishljanje?
Gregorovius uzdahnu. Svi oni uzdishu kada ona neshto pita. Orasio, a narochito Etjen, jer ne samo da Etjen uzdahne nego i zashishti, zagrokcce i smatra je guskom. "Ludo lila je biti neznalica", pomisli Maga ozlojedjena. Lila ili ljubichasto. Kad god bi se neko zgranuo na njena pitanja, nju bi obuzeo nekakav ljubichasti oseccaj, ljubichasta masa bi je za trenutak obmotala. Onda je valjalo udahnuti i ljubichasto bi se rasprshilo, nestalo bi kao ribice, usitnilo bi se na bezbroj ljubichastih rombova poput zmajeva na divljim placevima Positosa, leta na plazhi, ljubichaste mrlje naspram sunca a sunce se zove Ra i ono je egipatsko kao i Paskal. Nju gotovo nije ni bilo briga zbog Gregoroviusovog uzdaha, posle Orasija malo ce mariti za bilo chije uzdahe kada bude neshto zapitala, ali opet, uvek ostaje ljubichasta mrlja za trenutak, zhelja da se zaplache, neshto shto traje koliko i da se otrese pepeo onim pokretom koji obavezno kvari tepihe, pod pretpostavkom da ih uopshte ima.



7.


Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zahmurim pa da se sve raspline i sve ponovo pochne, svaki put stvaram usta koja pozhelim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu a koja se, pukom sluchajnoshcu koju ne nastojim da shvatim, podudaraju bash sa ustima shto se smeshe ispod ovih koja ti crta moja ruka.
Gledash me, gledash me izbliza, sve blizhe me gledash, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve vecce blizine a ochi postaju sve vecce, priblizhavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dishu a usta se sreccu, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde tezhak vazduh struji donoseci znani miris i tishinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cvecca ili riba, zhivih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravichnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca, i ja oseccam kako pored mene treperish kao mesec na vodi.



8.


... A ja sam mislio na hotelsku sobaricu koja mi je davala savete za gajenje paprati: "Nemojte je zalivati, stavite tanjir sa vodom pod saksiju i paprat ce da pije kad joj se bude pilo, a kada joj se ne bude pilo nece piti..."



19


"A to sredishte, koje ne znam shta je, zar ne vredi kao topografski naziv nekog jedinstva? Hodam po ogromnoj sobi sa poplochanim podom i jedna od tih plocha predstavlja tachno mesto gde bi trebalo da stanem da bi se sve poredjalo u svojoj pravoj perspektivi. Tachno mesto", naglasi Oliveira koji se vec malo shegachio na svoj rachun da bi bio sigurniji da se ne gubi u praznim rechima. "Anamorfoza u kojoj treba pronaci pravi ugao (a u hovom primeru je bitno to shto je hugao huzhasno hoshtar, nos treba skoro prilepiti na artiju ili platno da bi se hodjedared sve prugice zbrdazdolisale u portret Fransoa I u raskohoshnim aljinama ili u bitku pod Sinigalje, neshto nehopisivo hizapanjujuce, teli mi to ili ne)." Ali to jedinstvo, zbir chinova koji odredjuje jedan zhivot, kao da se opire svakoj pojavnosti pre nego shto se sâm zhivot okoncha, kao kada se tikva za mate opere, shto znachi da ce samo drugi, recimo biografi, videti
to jedinstvo, a to zaista nije ni najmanje vazhno za Oliveiru. Problem je kako da se dosegne svoje jedinstvo, makar ne bio heroj, makar ne bio svetac, makar ne bio zlochinac, makar ne bio bokserski shampion, makar ne bio gorostas, makar ne bio pastir. Da dosegne jedinstvo u mnoshtvu, da to jedinstvo bude kao sredishte ciklona a ne talog u opranoj i hladnoj tikvi za mate.
...
Pitanje ga je tishtalo zato shto mu se chinilo da chovek olako upada u najgore zamke. U svojim studentskim danima, negde tridesetih godina, iducci ulicom Viamonte, uverio se (prvo) sa iznenadjenjem a (potom) sa ironijom, da se chopori ljudi udobno uklapaju u navodno jedinstvo lichnosti koje je samo jezichko jedinstvo i prerano zakrzhljavanje karaktera. Ti ljudi izgradjuju nachela koja nikad ne prihvataju chitavim biccem nego su, u stvari, samo ustupak rechi, verbalnom poimanju snaga odbijanja i privlachenja, neumitno izbachenih iz svog stanishta a zamenjenih svojim verbalnim korelatom. Na taj nachin, duzhnost, moralno, nemoralno, amoralno, pravda, samilost, ono shto je evropsko i ono shto je americhko, dan i noc, supruge, verenice i prijateljice, vojska i banka, zastava, Jenki ili moskovsko zlato, apstraktna umetnost ili bitka kod Kaserosa, kao da se pretvaraju u zube ili u vlast, u neshto prihvaceno i sudbonosno ugradjeno, u neshto shto se ne prozhivljava niti se rashchlanuje jer to je tako i chini deo nas, upotpunjuje nas i pojachava. Nasilje rechi nad chovekom, ohola osveta rechi protiv svog stvoritelja ispunjavaju gorkim nepoverenjem svako Oliveirino razmishljanje s obzirom na to da je sam Oliveira prinudjen da se sluzhi sopstvenim neprijateljem da bi sebi prokrchio put do one tachke gde ce mozhda mocci da se lishi neprijatelja i nastavi sâm - kako i kojim sredstvima, u beloj nocci ili u tmurnom danu? - da nastavi do potpunog pomirenja sa sobom i stvarnoshcu u kojoj zhivi. Bez rechi sticci do rechi (kako je to daleko i kako malo verovatno), bez promishljene svesti dosegnuti duboko jedinstvo, neshto shto ce najzad biti nekakav smisao za ono shto je sada samo sedenje uz mate...



28

[post-ovacu chim stignem ]


144


Mirisi, orfichke himne, cibet u svom prvom i u svom drugom znachenju... Ovde mirishesh na sardoniks. Ovde, sachekaj malo, ovde je kao pershun, ali tek u tragovima, samo kao listic na antilopu. E, a ovde pochinjesh da mirishesh na samu sebe. Chudno, zar ne, shto zhena ne mozhe sebe da pomirishe kao shto mozhe da je pomirishe mushkarac. Evo, bash ovde. Nemoj da se pomerash, pusti me jos malo. Mirishesh na mlech, na medovinu u tabakeri mada i to postaje opshte mesto. Toliko je algi, Maga je mirisala na svezhe alge, na alge koje su talasi tek izbacili na povrshinu mora. Mirisala je na sâm talas. Nekim danima miris alge se meshao sa gushccim modulacijama, onda ...
[...ce me oterati s foruma ]


Dopuna: 17 Jan 2006 2:11


1.

...

...Nikada te nisam odveo kod madam Leoni da ti chita iz dlana, mozhda sam strepeo da ce iz tvoje ruke prochitati neku istinu o meni, jer si odvajkada bila jezivo ogledalo, grozna naprava ponavljanja, a nashom ljubavlju smo nazvali mozhda to shto sam ja stajao pred tobom sa zhutim cvetom u ruci, a ti si drzhala dve zelene svecce, dok nam je nepogoda bacala u lice sporu kishu odricanja, odlazhenja i karata za podzemnu zheleznicu. Dakle, nikada te nisam odveo kod madam Leoni, znam, jer si mi sama kazala da ne volish da te vidim kako ulazish u malu knjizharu u Ulici Vernej, gde oronuli starchic pravi na hiljade kartica i zna sve shto se o istoriografiji mozhe znati. Odlazila si tamo da se poigrash s machkom a starac te bez zapitkivanja pushtao unutra, sreccan shto bi mu povremeno dodala poneku knjigu s gornjih polica. Pa si se grejala pored pecci s velikim crnim chunkom, mada ti nije bilo pravo da znam kako stojish pored te pecci. A sve je to trebalo recci u pravom trenutku, premda je teshko pogoditi pravi trenutak, pa se i sada, naslonjen na ogradu mosta, dok posmatram barku boje trule vishnje, prelepu poput ogromne blistave bube, na chijem pramcu zhena u beloj kecelji prostire rublje, a ja gledam njene zelene prozore sa Ivica i Marica zavesama, chak se i sada pitam, Maga, da li ovo obigravanje ima smisla, jer da stignem u Ulicu de Lombard, zgodnije mi je da predjem Pon Sen-Mishel i Pont-o-Sazh. Ali da si vecheras bila tamo, kao toliko puta ranije, znao bih da obigravanje ima smisla, a ovako samo je unizhavalo taj moj pokushaj makar ili bash zato shto sam ga nazivao obigravanjem. Poshto sam podignuo okovratnik svoje jakne, produzhio sam kejom i stupio u deo grada s velikim robnim kuccama sve do Shatlea, proshao kroz ljubichastu senku kule Sen-Zhak i zaputio se svojom ulicom, misleci pri tom na tebe koju nisam nashao i na madam Leoni.
...
Tog popodneva sve je krenulo naopako, jer su se moje argentinske navike protivile da neprekidno prelazim s jednog plochnika na drugi i da buljim u beznachajne drangulije po neosvetljenim izlozima u ulicama chijeg se imena ne seccam. Tada sam te bezvoljno pratio, uveren da si obesna i razmazhena. Najzad si se umorila od toga da ne budesh umorna, pa smo ushli u kafanicu na Bul'Mishu, gde si mi nenadano, izmedju dva kroasana, isprichala znatan deo svog zhivota.
Kako sam mogao slutiti da je istinito ono shto je izgledalo tako lazhno, jedan Figari s predvechernjim ljubichicama, pomodrela lica, oseccanje gladi i sudari na uglovima! Docnije sam ti poverovao, docnije je vec bilo i razloga, bila je madam Leoni koja mi je, zagledavshi ruku koja je prethodno spavala sa tvojim grudima, ponovila gotovo sve shto si mi isprichala. "Ona negde pati. Patila je oduvek. Vrlo je vesela, obozhava zhutu boju, njena ptica je kos, njeno doba je noc, njen most je Pon-dez-Ar." (Jedna barka boje trule vishnje, Maga; a zashto nismo tom barkom otplovili dok je jos bilo vremena?)
Eto, tek smo se upoznali a zhivot se vec pobrinuo da nas brizhljivo razdvaja. Poshto nisi umela da se pretvarash, odmah sam shvatio da treba prvo da zatvorim ochi, da bih te video kako sam zheleo, a onda - gle! - stvari kao zhute zvezde (koje trepere po pihtiji od somota), zatim crveni uzleti rasplozhenja i chasova, da postepeno udjem u jedan Maga-svet sachinjen od zbrke i nespretnosti, ali i od paprati s potpisom pauka Klea, a tu je bio i cirkus Miro, tu su bila i pepeljasta ogledala Vieira da Silve, jedan svet u kome si se kretala kao shahovski konj koji se pomera kao top a koji se opet pomera kao laufer. ...
Vec tada sam shvatao da je traganje moj usud, beleg onih koji noccu izlaze i lutaju bez odredjenog cilja, razlog onih koji odbacuju busole. ...
Maga je na isti nachin bila ocharana nepojmljivim nevoljama koje su je uvek snalazile jer je njen zhivot tekao mimo prirodnih zakona. Bila je od onih bicca pod kojima se rushe mostovi chim stupe nogom ili koji se, ridajuci, seccaju da su u nekom izlogu ugledali broj koji je upravo izvukao pet miliona na lutriji. ...
...
I tako sam sreo Magu, koja je ne slutecci bila moj svedok i moja uhoda, tako sam nashao i razlog za nerviranje shto sam na sve to mislio, znajuci da mi je obichno lakshe da mislim nego da budem, da u mom sluchaju onaj ergo iz vajne Dekartove sentence uopshte nije ergo ni bilo shta slichno, tako smo ishli Levom obalom, a Maga nije ni slutila da je moja uhoda i moj svedok, bezmerno se divila mojim raznovrsnim znanjima, mom poznavanju knjizhevnosti pa chak i cool dzheza, shto je za nju predstavljalo nedokuchivu tajnu. Zbog svega toga oseccao sam se antagonijski blizak Magi, voleli smo se u jednoj dijalektici magneta i opiljaka, napada i odbrane, lopte i zida. Pretpostavljam da je Maga gajila neke iluzije o meni, mora da je mislila da sam izlechen od predrasuda ili da postupno usvajam njena, kudikamo leprshavija i poetichnija predubedjenja. Usred nestalnog zadovoljstva, u jeku lazhnog primirja, ispruzhio sam ruku i dotakao klupko Pariza, njegovu beskrajnu materiju koja samu sebe mota, magmu vazduha i onoga shto se crtavalo na prozoru, oblachke i potkrovlja; tada nije bilo nereda, tada je svet jos bio neshto skamenjeno i ustaljeno, igrachka sastavljena od delova koji se okreccu na svojim sharkama, klupko ulica i drvecca, imena i meseci. Nije bilo nekog nereda koji bi otvarao vrata iskupljenju, bilo je samo prljavshtine i bede, chasha sa ostacima piva, charapa u nekom uglu, bio je krevet koji je zaudarao na seks i na kosu, bila je jedna zhena koja me je tankom i providnom rukom milovala po bedrima odgadjajuci ono milovanje koje ce me na chas otrgnuti sa te mrtve strazhe. Uvek prekasno, jer ma koliko vodili ljubav, srecca mora da je neshto drugo, neshto mozhda i tuzhnije od ovog mira i zadovoljstva, neshto kao zvuk jednoroga ili zov sa ostrva, neki beskonachan pâd u nepomichnost. Maga nije znala da su moji poljupci kao ochi koje se otvaraju podalje od nje i da sam ja ishao kao izvadjen iz sebe, preruchen u drugu figuru sveta, kao vrtoglavi kormilar na crnom pramcu koji seche vodu vremena i poriche je.

...

Necu da pishem o Rokamaduru, barem necu danas, trebalo bi da se vishe priblizhim sebi, da odbacim sve ono shto me odvaja od sredishta. Vechito na kraju pominjem to sredishte bez ikakvog jemstva da znam shta govorim, podlezhem olakoj zamki geometrije kojom zapadnjaci nastoje da urede svoj zhivot: Osa, sredishte, razlog zhivljenja, Omfalos, sve sami nazivi indoevropske nostalgije. Chak i ovo postojanje koje ponekad pokushavam da opishem, ovaj Pariz po kome lebdim kao uveli list, ne bi bili vidljivi da iza toga ne kuca osovinska zebnja, ponovno spajanje sa stabljikom. Koliko rechi, koliko nomenklatura za jednu te istu zbunjenost. Ponekad sebe uveravam da se glupost zove trougao, da je osam puta osam ludilo ili neki pas. Priljubljen uz Magu, tu zgusnutu nebulozu, pomishljam da pravljenje chovechuljka od mrvice hleba ima smisla koliko i pisanje romana koji nikada neccu napisati ili kao kad se zhivotom brane ideje koje izbavljuju narode. Klatno opisuje svoju trenutnu putanju i opet se upisujem u umirujuce kategorije: beznachajni chovechuljak, transcendentalni roman, junachka smrt. Stavljam ih u red, po velichini: chovechuljak, roman, junashtvo. Mislim na lestvice vrednosti koje su Ortega i Sheler podrobno izuchili: estetichko, etichko, religijsko. Religijsko, estetichko, etichko. Etichko, religijsko, estetichko. Chovechuljak, roman. Smrt, chovechuljak, Magin jezik me golica. Rokamadur, etika, chovechuljak, Maga. Jezik, golicanje, etika.

<<


Treba li naglasiti da kupite knjigu?

(Teshko ju je nacci, pa... mozhda probati ovako:
Izdavach: No limit books (Beograd)
Prodaja: 063 271 570
E-mail: nolimitx@eunet.rs
...
*Note: podaci su iz 2001)


Dopuna: 22 Dec 2006 1:01

prvi deo poglavlja + fusnota :

62


Svojevremeno je Moreli smishljao knjigu koja je ostala u nesredjenim beleshkama. Najbolje je sazheta u ovoj beleshki:

>>Psihologija, rech koja deluje kao matora baba. Neki Shvedjanin radi na hemijskoj teoriji mishljenja°. Hemija, elektromagnetizam, tajno strujanje zhive materije, sve iznova pochinje da neobichno priziva pojam tajne snage mana; tako bi, po strani drushtvenog ponashanja, mogla da se nasluti drugachija interakcija, bilijar koji neke individue igraju ili su igrom obuhvacene, drame bez Edipa, bez Rastinjaka, bez Fedre, drama bezlichna u onoj meri u kojoj svest i strasti likova bivaju upletene tek a posteriori. Kao da sublimirani stupnjevi vezuju i razvezuju klupko one skupine koja je upletena u drami. Ili, da bismo se izrazili po uzoru na nasheg Shvedjanina: kao da neke individue i nehotice utichu na dubinsku hemiju ostalih i obrnuto, tako da se onda odigravaju najneobichnije i najuzbudljivije lanchane reakcije, fisije i transmutacije.
(...)

___________

° L' Express. Pariz, bez datuma.
Pre dva meseca shvedski neurobiolog Holger Hiden sa Univerziteta u Getenborgu izlozhio je svoje teorije o hemijskoj prirodi mentalnih procesa pred najistaknutijim specijalistima sveta okupljenim u San Francisku. Za Hidena, chin mishljenja, pamcenja, oseccanja ili odluchivanja ochituje se tako shto se u mozgu i u nervima koji ga povezuju sa drugim organima pojavljuju neki posebni molekuli koje nervne celije izluchuju u funkciji spoljashnjih nadrazhaja... Shvedski tim je obavio delikatno razdvajanje dveju vrsta celija na jos zhivim tkivima zecheva, izrachunao njihovu tezhinu (u milionitim delovima milionitog dela grama) i analizom odredo nachin na koji ove celije koriste svoje gorivo u razlichitim prilikama.
Jedna od osnovnih funkcija neurona je prenoshenje nervnih impulsa. Taj prenos se odvija putem gotovo trenutnih elektrohemijskih reakcija. Nije lako zateci nervnu celiju dok radi, ali su izgleda shvedski nauchnici uspeli u tome primenom raznovrsnih metoda.
Dokazano je da se podsticaj ochituje kad u neuronima dodje do porasta izvesnih proteina chiji se molekul menja vec prema prirodi poruke. U isto vreme smanjuje se kolichina proteina satelitskih celija, kao da se njihove rezerve zhrtvuju u korist neurona. Informacija koju sadrzhi proteinski molekul pretvara se, prema Hidenu, u impuls koji neuron shalje svojim susedima.
Vishe funkcije mozga - pamcenje i moc rasudjivanja - objashnjavaju se, po Hidenu, posebnim oblikom proteinskih molekula koji odgovara svakoj vrsti nadrazhaja. Svaki neuron mozga sadrzhi milione molekula razlichitih ribonukleinskih kiselina koje se razlikuju po rasporedu svojih prostih sastavnih elemenata. Svaki posebni molekul ribonukleinske kiseline (RNK) odgovara tachno definisanom proteinu, kao shto se kljuch savrsheno prilagodjava bravi. Nukleinske kiseline diktiraju neuronu oblik proteinskog molekula koji ce uoblichiti. Ti molekuli chine, prema shvedskim istrazhivachima, hemijski prevod misli.
Memorija bi, dakle, odgovarala rasporedu molekula nukleinskih kiselina u mozgu, koje imaju ulogu perforiranih kartica kod savremenih elektronskih rachunara. Na primer, impuls koji odgovara noti "mi" koju je uho uhvatilo, brzo prelazi sa jednog neurona na drugi dok ne dosegne sve neurone koji sadrzhe odgovarajuce molekule RNK za ovaj nadrazhaj. Celije smesta proizvode molekule odgovarajuceg proteina shodno ovoj kiselini, i time ostvarujemo slushanje pomenute note.
Bogatstvo i raznolikost mishljenja objashnjavaju se chinjenicom da prosechni mozak sadrzhi nekih deset milijardi neurona, a svaki od njih sadrzhi sa svoje strane nekoliko miliona molekula razlichitih nukleinskih kiselina, cifra mogucih kombinacija je astronomska. S druge strane, ova teorija ima tu prednost shto objashnjava zashto u mozgu nisu otkrivene zasebne i jasno omedjene zone svake pojedine vishe mozhdane funkcije; poshto svaki neuron raspolazhe raznim nukleinskim kiselinama, mozhe da uchestvuje u razlichitim mentalnim procesima i da evocira raznovrsne misli i seccanja.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Knjiga je ostavila neizmjerno dubok utisak na mene. Malo je teza za citanje, jer zahtjeva kompletnu koncentraciju citaoca. Nije jedna od onih koje mozes citati jednim okom a drugim cuvati djecu .... ili ovce.
U njoj je ukljuceno sve: ljubav, mrznja, strast, pozuda, nedostajanje, filozofija, razumjevanje, razlicitost i voljenje istog, kompletni haos jednog zivota i savrsenstvo u tom istom haosu ... ma svasta pomalo. Knjiga je jedinstvena, ne samo po nacinu citanja (jer nije klasicni redosljed poglavlja, mada moze i tako da se cita) nego i po svom sadrzaju, koji eto spomenuh gore.
Ima toliko odlomaka koje bih i ja mogla da izdvojim, toliko onih koji su tako jedinstveni i jasni, kada se malo bolje procitaju, sazvacu i uoce. Imala bih, ali eto ... vec imamo dosta.

Pogle samo ovo:

Skolice ::
Dok lutam kejom de Selestin, gazim suvo lišće; kada podignem list i pažljivo ga zagledam, vidim da je pun prašine starog zlata a odozdo ima neku duboku zemlju kao miris mahovine kji mi se lepi za ruku. Stoga donosim suvo lišće u sobu i pričvršćujem ga za abažur. Dolazi Osip, ostaje dva sata, a lampu čak i ne opaža.Sutradan dolazi Etjen, s beretkom u ruci, Dis donc, c'est epatant ca! diže lampu, proučava lišće, oduševljava se, Direr, nervature itd.

Jedna ista situacija i dve verzije... Zamislim se nad svakim listom koji neću videti ja, skupljač lišća, zamislim se nad tolikim stvarima koje će biti u vazduhu a koje ove oči ne vide, jadni slepi miševi iz romana, bioskopa i sasušenog cveća. Na sve strane biće lampi i lišća koje neću videti.

I tako, de feuille en aigulle, mislim na ona izuzetna stanja kada se na časak naslućuje nevidljivo lišće i nevidljive lampe, kada se osećaju u vazduhu koji je izvan prostora. To je veoma jednostavno, svako uzbuđenje ili neraspoloženje gura me u stanje pogodno za nazvaću to paravizijama to će reći (a ono što ne valja to je da se kaže) trenutnom sposobnošću da izađem iz sebe, da odjednom sebe obuhvatim spolja, ili iznutra ali u drugoj ravni, kao da sam ja neko ko me gleda (ili još bolje - jer u stvari ne vidim sebe - kao neko ko me živi).

Haoticni balans zivota.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ih sad, pa taj deo sluzhi nechem drugom...
Btw, zaboravila si psihologiju, otudjenost, i jos shtoshta tako

I da mi je nacci knjigu koju bih mogla chitati jednim okom ...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Moze i bez i jednog. Ima knjiga u braille-u.

Da nema psihologije - ja je nebi ni citala. U stvari mozda i bi, ali u mojim ocima (ili oku ) nebi imala utisak koji je ostavila.

A dio koji sam izdvojila je samo da pokaze zasto treba da imamo vise dobrih prijatelja. Jedan ce vidjeti lampu, drugi je nece ni primjetiti tako da imamo sa kim da pricamo i o liscu. Ne razumije svako svakoga na isti nacin. Bez obzira koliko se taj neko voli i razumije, uvijek ce biti nedostataka.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ne slazhem se, mada je dosetka - dosetka. Oni gledaju iznutra.
(A htela sam recci, da ili chitam ili ni ne chitam, odnosno, chitam ja, ali chitam. Manje je do knjige, koliko do chitaoca... A ja se ponekad tako pitam, "dar ili prokletstvo?"... Eto )

* * *

Tako si je ti dozhivela. Interesantno. Eto instant potvrde 2 razmishljanja.
Onog mojeg, koje ti je vec poznato:
"Znate li, btw, koliko je zapravo chitanje individualno, i koliko je 'opasno' povoditi se za onim 'wow, volimo iste knjige', kada je vrlo moguce da ih volite iz sasvim razlichitih razloga, i dozhivljavate na potpuno drugachiji nachin?",
i ovog, Kortasarovog, detaljno objashnjenog u 84. poglavlju Shkolica.
A obama je, osim niti o razlichitom dozhivljavanju stvari (akcenat u drugom je na "granicama.."?), zajednichka i dokazanost u zhivotu 'sa ove strane'. Nazhalost. I na srecu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pa to je (po mom misljenju) i draz citanja - da bi mogao poslije (ako si sretan) da prokomentarises s' nekim to sto si procitao. Naravno da je taj neko s' kim mozes da komentarises. Ne djelo kao djelo, ne pisca tog djela nego kako je ko dozivio djelo. Aspekti gledanja istog. Nove ideje, nesto sto je tebi (ili meni - sada skroz nebitno) promakelo ili u tom trenutku nije bilo dovoljno jasno ili prepoznatljivo. Neko ce je citati sa uzitkom jer ce se pronaci u zivotu/ima junaka, neko jer ce se zadiviti istim a neko jer samo voli da cita i nada se da ce jednoga dana naici na "pristojnog" sugovornika - da podjeli vidike i shvatanja.
Sta vrijedi citati za sebe, ako nemas s' kim da podjelis misljenje o procitanom djelu? I tako se ljudi i upoznaju i prepoznaju.

To je za mene draz citanja.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

'gle kad bih skocio, pao bih tacno na nebo', rece oliveira.
...
'nemoj vise da razbijas glavu' rece oliveira. 'zasto trazis objasnjenja, stari? jedina stvarna razlika izmedju tebe i mene u ovom trenutku jeste u tome da sam ja sam'.
...
'nisi sam, orasio. ti bih hteo da budes sam iz ciste tastine, da bi izigravao portenjskog maldorora. pominjao si nekog doppelgangera, zar ne? pa eto, vidis da te neko prati, da je kao i ti, iako je sa druge strane tvojih prokletih kanapa.'
...
'kada bi zaista slutio da ovo moze i da ne bude ovako, kada bi stvarno stigao do srca articoke...niko ne kaze da poreknes ono sto vidis, ali kada bi samo bio u stanju da malko poguras, razumes, vrhom prsta'...
...
'...sto se tebe tice, neces mi poreci da si budniji nego ikada. a kada kazem budan ti znas na sta mislim, je l' tako?'
'pitam se nije li mozda obratno'.
'eh, to su olaka resenja, fantasticne price za antologije. kada bi bio u stanju da stvar sagledas i sa druge strane, mozda vise ne bi hteo da se maknes odande. kada bi iskocio iz teritorije, na primer, na primersa podeoka jedan na podeok dva, ili sa dva na tri...djavolski je tesko, doppelgangeru, proveo sam celu noc bacajuci opuske a pogodio sam samo osmi podeok. svi bismo hteli hiljadugodisnje carstvo, neku vrstu arkadije, gde bi smo mozda bili znatno nesrecniji nego ovde, jer uopste nije rec o sreci, doppelgangeru, ali gde vise ne bi bilo ove gnusne igre zamene koja nas zaokuplja pedeset ili sezdeset godina, i gde bismo stvarno jedni drugima pruzali ruku umeseto da ponavljamo pokret straha zeleci da saznamo da li onaj drugi nosi kakav noz skriven medju prstima. govoreci o zamenama, ne bi me uopste iznenadilo da ti i ja budemo jedan isti, samo svaki sa svoje strane. posto kazes da sam tast, izgleda da sam za sebe izabrao pogodniju stranu, ali ko ce to znati, manu. jedno ipak znam: sa tvoje strane vise ne mogu da budem, sve mi se lomi u rukama, pravim takve stete da je to da covek poludi kada bi to bilo tako lako. ali ti koji si postigao sklad sa teritorijom, neces da razumes ovo odlazenje i dolazenje, poguram i nesto mi se desi, a onda me pet hiljada godina upropascenih gena vuku nazad i ponovo padam u teritoriju da se u njoj nogatam i koprcam dve nedelje, dve godine, petnaest godina....

jednog dana stavim prst u naviku i neverovatno koliko prst upada u naviku dok se ne pojavi sa druge strane, cini se kao da cu najzad stici do poslednjeg podeoka kad ono, recimo, jedna zena se udavi, ili dobijem napad, napad saosecanja, potpuno izlisnog saosecanja, jer to ti je saosecanje...govorio sam o zamenama, je l' tako? kakva gnusoba, manu. pogledaj sta dostojevski kaze o zamenama. avaj, pet hiljada godina me ponovo vuku nazad i treba poceti iz pocetka. zbog toga osecam da si moj doppelganger, jer sve vreme lutam od tvoje teritorije do moje, ako uopste dolazim do svoje teritorije, a u tim zalosnim prolazima mi se cini da si ti onaj moj oblik koji ostaje tamo da me gleda sa zaljenjem, ti si tih pet hiljada godina coveka savijenih u metar i sedamdeset dok gledas ovog klovna koji hoce da izadje iz svog podeoka. eto tako.'

Dopuna: 10 Dec 2008 10:36

lingvisticka misao l. vitgenstajna svakako je uticala na kortasarove stavove da upravo rec onemogucava dubinsku komunikaciju.. kortasar pokazuje nemogucnost transcedencije reci u prici 'aksolotl', a u poglavlju 8. romana dvosmislenim znacenjem glagola franquear ukazuje na teznju junaka ne samo da se probije izmedju akvarijuma, nego i da prodre u njih da bi se neposredno poistovetio sa ribama kao pojmom neke druge dimenzije, dimenzije nemog sveta. (fusnota u knjizi 'skolice')