offline
- Pridružio: 17 Jul 2005
- Poruke: 3097
- Gde živiš: "Daleko od Negdje"
|
"Sâmo postojanje "teske knjizevnosti", njeno prezivljavanje u svetu koji je prema njoj u velikoj meri indiferentan predstavlja malo cudo. A svaka rasprava o cudima - ako niste prorok ili pop - nosi odredjeni rizik.
Sta je, u stvari, cudo? Mozemo li sa sigurnoscu da kazemo sta podrazumevamo pod "teskom" ili "ozbiljnom" knjizevnoscu? Stavili smo pojam u navodnike - znaci, priznajemo da ne umemo bas da ga definisemo. A opet, publika, reklo bi se, tacno zna na sta mislimo; u stanju je, to ce vam reci svaki izdavac, da tu stvar nepogresivo nanjusi - i izbegne. Ipak, ne treba zuriti sa zakljuccima. Postoje bar cetiri iskusenja kojima je sklona nasa bransa i na koja treba da obratimo paznju: parohijalizam, generalizacija, konfuzija i samosazaljenje.
Pisci zive u razlicitim svetovima. Jedina univerzalna struktura u nasoj civilizaciji verovatno je svetsko trziste, otelovljeno u entitetima kakvi su Svetska banka i Medjunarodni monetarni fond. Ostale nase naizgled svetske institucije u velikoj meri su iluzorne. Cak i Ujedinjene Nacije ili PEN-klub imaju malo nerealnu auru, a isto vazi i za gordu strukturu cije je ime Svetska Knjizevnost. Nema, prosto, nacina da se knjizevni zivot u Kambodzi ili Peruu uporedi sa nasom dnevnom rutinom u Stokholmu ili Cirihu. Sto god mi imali da kazemo o polozaju pisca, nasi zakljucci neminovno su parohijalni; oni vaze samo za nas deo sveta.
Ali, postoji i siri smisao u okviru kojeg opste tvrdnje o nasem radu naginju odredjenoj ispraznosti. Mogu mirno da kazem da nikada nisam cuo ubedljivu recenicu o pisanju, za koju ne bih smesta mogao da dam protiv-primer. S tim problemom se, dakako, suocava svaka teorija knjizevnosti. Zabavno je gledati kako stvaralastvo, svaki put iznova, izigrava pokusaje da mu se udje u dusu, da se definise, da se balzamuje opstim terminima i sistemima misljenja. Pisanje je carstvo izuzetka. Jedan stih nove pesme moze da se naruga citavoj nauci o knjizevnosti.
Postoji i treci rizik na koji mora da racuna svaki pokusaj da se smisleno odredi status knjizevnosti u danasnjem svetu. To je rizik cijom zrtvom padaju mnogi pisci: smesa sastavljena od teskoca, reputacije, kvaliteta i uspeha. Rekao bih da ove kategorije ne povezuje nikakva unutrasnja logika. Svaku od njih ili sve njih zajedno mogucno je danas sresti u svim mogucnim kombinacijama. One su, kako bi rekli matematicari, nezavisne promenljive. Tako delo moze biti tesko ali bezvredno, slavno ali necitano, bestseler ali vrhunskog kvaliteta, ili obrnuto, u svim zamislivim permutacijama. Ovo naizgled haoticno i nasumicno stanje stvari pojedinacni pisac tesko shvata i tesko guta, zeleci - sasvim razumljivo - da u bezglavom vrtlogu spoljnih sila koje odredjuju sudbinu njegovog dela pronadje nekakav red i sled.
S obzirom na taj zbunjujuci kontekst, lako je osetiti se kao zrtva. I to je cetvrto, i poslednje iskusenje koje bi dobro bilo da izbegnemo: tendencija da lamentiramo nad sudbinom pisaca. Nije, naravno, posredi nikakva nova sklonost. Pesnici i pisci imaju davnasnju naviku da oplakuju svoju zlu srecu, a generacije onih kojima je na srcu Kulturkritik ucinile su sto god su mogle da podrze ove individualne zalopojke i pretvore ih u optuzbu protiv citave moderne civilizacije. U svemu tome moze biti i nesto istine, ali je racionalna rasprava o nasim mukama mogucna jedino ako se oslobodimo pre svega samosazaljenja i pridavanja znacaja samima sebi, koji takvu raspravu deformisu.
Imajuci sve ove rezerve na umu, nudim vrlo jednostavan zakljucak. Ozbiljna knjizevnost, o "teskoj" i da ne govorimo, bila je i verovatno ce uvek biti, preokupacija i strasno zanimanje jedne manjine. Stvari tako stoje bez obzira da li govorimo o njenoj proizvodnji, distribuciji ili recepciji. Naravno, knjizevnost je, kao institucija, podlozna dubokim istorijskim promenama. Sluzila je u najrazlicitije drustvene svrhe i uzimala na sebe sve moguce uloge. Koriscena je kao kolektivno pamcenje, kao mnemotehnicki izum, kao medijum za religiozni ili politicki ritual, kao didakticko sredstvo, kao magijski instrument, i na mnoge druge nacine. Ali, kad ostavimo po strani usmenu tradiciju i ogranicimo se na knjizevnost kakvu znamo, sto znaci - na knjizevno delo, moramo da priznamo da se za nju nikada nisu zanimali svi. Drevne klasike citala je mala manjina, a isto vazi za velike pisce Srednjeg veka, renesanse i svih Zlatnih Vekova koji su usledili.
Ekskluzivno pravo malog broja privilegovanih na Visoku Kulturu nije dovodjeno u pitanje sve do osamnaestog veka. Za emancipaciju obespravljenih prvi su se zalozili proroci prosvetiteljstva. U devetnaestom veku, taj zahtev je u Evropi i Severnoj Americi probudio nevidjenu volju za sticanje opsteg obrazovanja. Kampanja da se ukine nepismenost ubrzana je potrebom industrije za bolje obrazovanom radnom snagom. Izdavaci i pisci po prvi put su se suocili sa mogucnoscu da osvoje siroku citalacku publiku i roman je postao popularni medij koji stize do miliona citalaca. Radnicki pokret preuzeo je sve snazniji zahtev za obrazovanjem i politizovao ga, a dobronamerni socijalni demokrati skovali su slogane Znanje je moc i Kultura za sve. Jedan vek kasnije, moramo sa zaljenjem da konstatujemo da je njihov programski zar u velikoj meri pocivao na iluziji.
S jedne strane, mora se reci da je u industrijskim zemljama Zapada srusen najveci broj klasnih barijera koje su precile prilaz Visokoj Kulturi. Tehnicki i ekonomski gledano, ogromna vecina stanovnistva danas ima mogucnost da uziva u gotovo svakom vrednom knjizevnom delu ikada napisanom, od kineskih klasika do najnovije zbirke poezije. Vecina tih knjiga moze se naci u jeftinim dzepnim izdanjima.
Medjutim, ista ta ogromna vecina cvrsto je odbijala da iskoristi ovu ponudu, na veliko nezadovoljstvo pedagoga, izdavaca i pisaca podjednako. Ocigledno, reformatori devetnaestog veka precenili su privlacnost Visoke Kulture. Ogroman uspeh stampe pokazao se kao cista fata morgana, kratak predah u istoriji medija. "
Nastavak je na:
http://www.rsrope.com/zines/mostovi/arhiva/96/100/10003-1.html
|
