Pravi vernik - Erik Hofer

• 2Ovo se svidja korisnicima: Sorelag, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Posto smatram da velicinu ovog djela ne mogu da opisu moje sirote rijeci, ja sam odlucila da ovaj put pokusam i izvucem citate iz knjige koji su me se doticali onako kako sam ih citala. Fenomenalan prikaz/objasnjenje razloga/motiva, uzroka/posljedica masovnih pokreta. Smatram da ova knjiga pruza prihvatljivo i nadasve razumno objasnjenje za socijalna desavanja u svijetu, kako religiozna tako i politicka, a bome i licna. Ne znam da li je neko od vas imao prilku da sudjeluje u svojoj licnoj revoluciji, ali oni koji jesu znaju na sta mislim. Neprekidna potraznja za necim, nekad i ne tako jasnim ciljem. Zelja za promjenom (necega) sa nadom za bolje sutra. A nada ... ta licemjerna pojava u ljudima, kojoj ne treba mnogo da se rodi i izraste u monstruma cak i u par minuta zivota u covjeku, ta vodilja svakog fanatika (rijec jednako upotrebljena kako u dobrom tako i u losem smislu), taj nepresusni izvor koji se tako lako prodaje za cistu maglu. Prihvacena u citavom svijetu bez potrebe da joj se traze korijeni. Sarena laza, cesta u pojavama masovnih pokreta, nema ni oblik ni velicinu. Nikada je niko nije vidio, ali kao u najljepsoj bajci, jedno zrno je sve sto je potrebno da naraste dzinovsko stablo uz koje se masa ljudi penje bez razmisljanja na posljedice. Da ne duzim ...

- For though ours is a godless age, it is the very opposite of irreligious.

- "religiofication" - the art of turning practical purposes into holy causes.

- Illusions that we have tamed the unpredictable.

- Faith in the intrinsic goodness of human nature and in the omnipotence of science.

- To change things is to ask for trouble.

- When hopes and dreams are loose in the streets.

- Experience is handicap.

- A sense of purpose and worth by identification with a holy cause.

- It is not actual suffering but the taste of better things which excites people to revolt.

- We join a mass movement to escape individual responsibility, or, in the words of the ardent young Nazi, "to be free from freedom".

- Poverty when coupled with creativeness is usually free of frustration.

- The ideal potential convert is the individual who stands alone, who has no collective body he can blend himself in and mask the pettiness.

- When people revolt in a totalitarian society, they rise not against the wickedness of the regime but its weakness.

- When people are bored, it is primarily with their own selves that are bored. The consciousness of a barren, meaningless existence is the main fountainhead of boredom.

- The sardonic remark that patriotism is the last refugee of scoundrels has also a less derogatory meaning. Fervent patriotism as well as religious and revolutionary enthusiasm often serves as a refugee from a guilty conscience.

- It sometimes seems that mass movements are custom made to fit the needs of the criminals.

- It is perhaps impossible to understand the nature of mass movements unless it is recognized that their chief preoccupation is to foster, perfect and perpetuate a facility for united action and self-sacrifice.

I tako dalje. Izmedju ostalog pisac nam govori i o opasnostima za ucesnike masovnih pokreta kao sto su gubljenje individualnosti. Ucesnici masovnih pokreta misle na sve samo ne na zrtve koje se podnose u ime pokreta u kojem sudjeluju. Sa nadom u bolju buducnost, zrtve koje se podnose sada su zanemarljive (za neke) pa prema tome dati zivot za "nesto" je sasvim prihvatljivo, sta vise, to se u nekim pokretima i ocekuje.
Topla preporuka za sve one koji su sumnjali u kvalitet/istinitost/iskrenost masovnog pokreta koje su dozivjeli (na jedan ili drugi nacin).

• 1Ovo se svidja korisniku: Sorelag
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 01 Jul 2009 6:28

Kada sam u pogovoru knjige video kakav i koliki trud je Erik uložio da bi došao do spoznaje, pomislio sam: "Kapa dole!" Čovek koji se nije libio da se prihvati bilo kog fizičkog posla (bio je i lučki radnik, između ostalog), pri čemu njegova žeđ za istinom nikad nije jenjavala, već ga je gonila u pravcu biblioteke u svakom gradu/mestu gde se obreo...

Život kao iz filmova sa socijalnom tematikom... Dečačić koji je bistrinu pokazao u najranijoj dobi, u sedmoj godini ostao je bez vida (usled teškog pada). Ubrzo mu umire majka, a o dečaku se stara verski zatucana nemačka domaćica, koja mu sve vreme uliva strah od smrti. Zahvaljujući izvanrednoj fizičkoj konstituciji, a moguće i Božjoj promisli, Eriku se vraća vid u petnaestoj godini. Možemo samo da zamislimo kako je buknula želja za saznanjima svih vrsta! Dobroćudni div (visok preko 2 metra, težak preko 100 kg) počeo je prosto da guta sve knjige koje bi mu dopale šaka, na engleskom i nemačkom jeziku. Po smrti oca rasprodao je skromnu imovinu, i uputio se u nepoznato. U početku beskućnik koji je više dana gladovao na negostoljubivim ulicama Los Anđelesa, zahvaljujući izuzetnom samopregoru prihvatao se najtežih fizičkih poslova, i učlanjavao se u biblioteke gradova gde je obavljao poslove. Sve što je pročitao i saznao, pretočio je u knjigu Pravi vernik.

Jedna rečenica iz knjige posebno me je pogodila. Ona glasi:
"Ne možemo biti sigurni da imamo išta vredno življenja dok god nismo spremni da za to umremo".

Dopuna: 02 Jul 2009 19:37

Masovne pokrete odlikuje (često tragična) smeša fanatizma, oduševljenja, nade, mržnje i netrpeljivosti. Proglašavaju se sveti ciljevi za koje čovek treba da se bori, čak i da umre, a u osnovi njihovoj leži najčešće ista stvar.

Šta to odlikuje masovne pokrete, u čemu je njihova magična privlačnost i draž? Erik Hofer to pitanje razmatra u tri celine prvog dela knjige.

Želja za promenom

Svaki revolucionarni pokret javlja se kao "upadljivo oruđe promene", dok pokret dobija privrženike izgledima na naglu promenu njihovih života. Ali, oruđa promene mogu biti i religijski i nacionalistički pokreti. Neophodni činioci su uzbuđenost i oduševljenje, i to na širem, odnosno opštem planu. U skorije vreme masovno oduševljenje mahom budi nacionalizam. Oduševljenje prate strasti, ushićenje i luda nada. Uspeva da pokrene mase onaj, ko praktične ciljeve predstavi kao "svete stvari".

Ljudi mnogo toga (ili skoro sve) vezuju za stanje stvari izvan njih. Čak i kada je očigledno da su za stanje i položaj čoveka odgovorni njegov karakter, izgled, zdravlje itd, čovek traga za uzrocima takvog stanja koji su "negde izvan", odnosno van njega. Za lični neuspeh okrivljuje se svet. Uzrok ličnog uspeha ne sagledava se u vlastitim sposobnostima, nego u "povoljnom sticaju okolnosti". Uviđamo, dakle, da iz istog ubeđenja potiču otpor promeni i želja za promenom.

Želju za promenom ne budi samo nezadovoljstvo, već i osećaj moći. Ljudi mahom teže da se drže potvrđenog i poznatog, i zbog osećanja nesigurnosti pretvaraju vlastitu egzistenciju u "utvrđenu rutinu". Ali, ljudi usmereni na velike promene "obično osećaju da poseduju neku neodoljivu moć". Hofer to pokazuje na primerima Francuske revolucije (u osnovi: shvatanje o svemoći čovekovog razuma), Lenjina i boljševika (slepa vera u svemoć marksističkog učenja) i nacista (duboka vera u nepogrešivost vođe i novu tehniku). Ali, posedovanje moći ne dovodi nužno do nadmenog stava. Možda i važnija jeste vera u budućnost.
Citat:Nijedna vera nije moćna ukoliko nije i vera u budućnost - ako ne sadrži i sastavnicu obećanja novog hiljadugodišta. Isto je i s delotvornom doktrinom: kao god što je izvor moći, ona mora polagati pravo na to da bude ključ za knjigu budućnosti.
Oni koji bi da preobraze jednu naciju ili svet ne mogu to da učine pothranjujući i održavajući nezadovoljstvo niti dokazujući razboritost i poželjnost naumljenih promena, niti sileći ljude na novi način života. Oni moraju znati da potpale i raspale neku neobuzdanu nadu.
A prilikom izlivanja pokreta na ulice, uvek se javlja "čudovišna nesaglasnost" između nada (najčešće plemenitih i nežnih) i samog del(ov)anja koje sledi za njima. I što se ima manje iskustva, tim bolje za revoluciju, odnosno masovne pokrete uopšte! Kada se nema pojma o svim teškoćama i posledicama, lakše se upušta u tako velike poduhvate, bez skanjeranja i premišljanja.

Želja za zamenama

Za razliku od praktične organizacije (gde u osnovi leži lični interes i prilika za samounapređivanje), masovni pokret, pogotovo u svojoj početnoj fazi, privlači one koji žele da se "oslobode neželjenog sopstva". Sledbenici pokretu prilaze ne zbog podmirenja potrebe za samounapređivanjem, nego zato što mogu da utaže strast za samoporicanjem". Kada se na vlastiti život gleda kao na "neizlečivo oštećen", svrha ne može da se nađe u samounapređenju. Tada se kao najdublja javlja žudnja za novim životom, odnosno ponovnim rođenjem, a ako se to ne postigne, onda kroz priliku da se poistovećivanjem sa nekom "svetom stvari" postignu ponos, pouzdanje, nada, osećaj svrhe i vrednosti. Masovni pokret crpi snagu iz svoje sposobnosti da zadovolji strast za samoporicanjem. Kada tokom vremena lična korist i karijera počnu da izbijaju u prvi plan, pokret se pretvara u preduzeće.
Citat:Vera u svetu stvar u zamašnoj meri je zamena za izgubljenu veru u sebe.
Što je manje opravdano da čovek polaže pravo na vlastitu izvrsnost, to je on spremniji da polaže pravo na izvrsnost svoje nacije, svoje religije, rase ili svete stvari.
Stvoreni osećaj svete dužnosti prema drugima često je splav na koji se baca "poluudavljeno sopstvo". Bez svetih dužnosti život izgleda sićušan i besmislen. Sa njima, a bez sopstva, čoveku se čini da dobija na samopoštovanju. Masovni pokret je i zamena za svaku pojedinačnu nadu, za potrebu da se živi za nešto van nas. Očajnička potraga za vrednošću i smislom svoje ishodište ima u preteranoj i beskompromisnoj veri (u naciju, religiju, rasu, "svetu stvar"...).

Izmenljivost masovnih pokreta

"Zrelost" ljudi za masovni pokret nije vezana za neku posebnu doktrinu, ili program. Vezivanje za određeni program najčešće je stvar sasvim slučajnog izbora. Zato se često i dešava da od pravog vernika čovek postane vatreni preobraćenik. Primera radi, Hitler je u nemačkim komunistima video potencijalne nacionalsocijaliste, dok je socijalista i kasnioji komunista Karl Radek u pripadnicima nacističke S.A. "video rezervu za buduće komuniste".
Upravo iz toga što se iz istih tipova čovečanstva regrutuju pristalice masovnih pokreta, i što se ti pokreti obraćaju "istim tipovima svesti", sledi da su masovni pokreti uzajamno konkurentni (jačanje jednog znači slabljenje drugog), i izmenljivi (laka mogućnost preobražaja u drugi pokret).
Citat:Jedan religijski pokret može da se razvije u društvenu revoluciju ili nacionalistički pokret; društvena revolucija u militantni nacionalizam ili religijski pokret; nacionalistički pokret u društvenu revoluciju ili religijski pokret.
Pojedinačno posmatrano, skoro svaki masovni pokret u sebi ima vidove drugih tipova pokreta. Na primer, izlazak Jevreja iz Egipta je bio i pobuna robova, i verski i nacionalistički pokret, dok jke Francuska revolucija bila ujedno i nova religija (sa svojim dogmama, načelima, svecima, herojima i mučenicima).
Citat:Religijska priroda boljševičke i nacističke revolucije uglavnom se jasno razabira. Srp i čekić i kukasti krst u klasi su simbola krsta. Ceremonijal njihovih parada jeste ceremonijal verske procesije. Obe imaju svoja načela vere, svece, mučenike i svete grobove.
Zaustavljanje jednog pokreta najčešće označava zamenu jednog pokreta drugim. Podsticanjem verskog ili nacionalističkog pokreta može se zaustaviti društvena revolucija. Ali, u zameni se kriju brojne opasnosti od velikih postradanja. Međutim, postoje i bezbednije zamene za masovni pokret. Erik Hofer posebno ukazuje na seobu, odnosno iseljenje. Jer, i u osnovi seobe/iseljenja leži nada u promenu i priliku za novi početak. Ali, dešava se da upravo velike seobe budu pogodno tle za rađanje "istinskih masovnih pokreta".
Citat:Svaki masovni pokret je u izvesnom smislu seoba - kretanje prema obećanoj zemlji; a kada je to izvodljivo i podesno, dolazi i do stvarne seobe.

Dopuna: 11 Jul 2009 9:39

▓ ▓ ▓ ▓ ▓


Deo nacije koji čini prosek, odnosno sredinu, prilično je inertan. Na njega utiču i menjaju ga kako najbolji, tako i najgori pripadnici nacije. Svakako da veliku ulogu u oblikovanju jedne nacije imaju oni izuzetni pripadnici te nacije; međutim, ne treba zaboraviti ulogu neprilagođenih, gubitnika i otpadnika. "Igru istorije obično igraju najbolji i najgori, nad glavama većinske sredine".

Ti "manje vredni" elementi lišeni su svih obzira prema sadašnjosti; željni su da svoja besmislena sopstva utope u nekom uzbudljivom i pogibeljnom poduhvatu, i privlače ih haos i anarhija. Iz njihovih redova regrutuju se pripadnici raznih pokreta i revolucija; svojim delovanjem oblikuju karakter i istoriju jedne nacije. Nepoželjni, otpisani i odbačeni ugrađuju sebe u temelj svih promena. Erik Hofer takve nezadovoljnike smešta u nekoliko tipova.


Siromašni

Nije svaka sirotinja željna revolucionarnih promena. Osećanje uznemirene osujećenosti zahvata one čije je siromaštvo relativno novo - to je "nova sirotinja". Sećanje na bolje dane u njima pali vatru, koja u masovnim pokretima prerasta u požar. Dakle, za razbuktavanje vatre neophodan je osećaj obespravljenosti i poniženosti.
"Krajnje siromašni" nisu kategorija za regrutoivanje pripadnika masovnih pokreta. Svaki njihov dan usmeren je na borbu za golo preživljavanje. Ni na šta se ne žale, i ni o čemu ne sanjaju.
Citat:Iz bede se nezadovoljstvo ne rađa automatski, niti je snaga nezadovoljstva izravno srazmerna stupnju bede.
Kada je beda podnošljiva, nezadovoljstvo je najveće. Apsurdno, ali se kroz istoriju (primer-Francuska i Oktobarska revolucija) može videti da su "bednici" u razdoblju pre odigravanja promena živeli bolje u odnosu na neposredne prethodnike.
Citat:Snaga nezadovoljstva kao da je u obrnutoj srazmeri s udaljenošću strasno željenog predmeta.
Kad izgleda da nam nedostaje samo jedna stvar, naše je nezadovoljstvo nesravnjivo veće nego kada nam nedostaju mnoge stvari. Naša osujećenost je veća kada imamo mnogo i želimo više, nego kad nemamo ništa a želimo nešto. Smelost je veća kada se teži za suvišnostima, nego za neophodnostima. Kada je neki masovni pokret u usponu, on stavlja u izgled ostvarenje neposredne nade. Realizacijom težnji i dolaskom na vlast, naglasak se pomera na udaljenu nadu - san i viziju.

"Slobodna sirotinja" takođe čini potencijalni zamajac promena. Osećaj pojedinačne osujećenosti nije bio izražen kod robova, koji su imali osećaj jednakosti i prisnosti zajedničkog života. Slobodom izbora pojedinac biva odgovoran za vlastiti neuspeh, što čini da raste osećaj osujećenosti. Zato se masovnom pokretu pristupa da bi se izbegla pojedinačna odgovornost, da bi se "oslobodilo od slobode". Ko svoj život vidi kao straćen i iskvaren, žudi više za jednakošću i bratstvom, nego za slobodom. Najglasniji "prizivaoci" slobode su oni, koji najverovatnije ne bi bili srećni u slobodnom društvu. Stabilnija su društva gde je ostvarena jednakost bez slobode, nego ona gde postoji sloboda bez jednakosti.

"Stvaralačka sirotinja" nije pogodno tle za regrutovanje u masovne pokrete. Kreativnost i opredmećenje stvaralaštva predstavljaju prepreku za osećaj osujećenosti. Ali, iščezavanjem stvaralačkih moći javlja se sklonost priključivanju nekom masovnom pokretu.

Ni "ujedinjena sirotinja", sama po sebi, nije podložna promenama i masovnim pokretima. Član kompaktne grupe ima "viši prag pobune" nego samostalni pojedinac. Do revolucije dolazi pre zbog slabljenja okvira u totalitarnom društvu, nego li zbog netrpeljivosti prema tlačenju i bedi. Kada se raskine veza sa skupinom, gubi se okrilje za sakrivanje vlastite beznačajnosti i besmislenosti, pa takvi "preobraćenici" postaju pripadnici masovnih pokreta. Zato je masovni pokret u usponu usmeren na raskidanje postojećih grupnih veza.
U svojim ranim stupnjevima, masovni pokret ima neprijateljski stav i prema porodici. Sredstva narušavanja porodice bila su različita: potkopavanje autoriteta roditelja, olakšavanje razvoda, preuzimanje odgovornosti za ishranu, obrazovanje i zabavu dece, podsticanje vanbračnih veza... Najizrazitiji primer takvog odnosa možemo zapaziti u ranom hrišćanstvu. Jevanđelje po Mateji navodi reči Hristove, kojima objašnjava kako je došao da rastavi "čovjeka od oca njegova i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine", da ga nije dostojan onaj "koji ljubi oca i mater većma" nego njega, kao ni onaj "koji ljubi sina i kćer" više od njega; na učenike je pokazivao rukom i govorio: "eto mati moja i braća moja"; a kada mu je jedan od đaka zatražio dozvolu da ode i pokopa mrtvog oca, odgovorio je: "Hajde sa mnom, a ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace".
Citat:Kako bi se i očekivalo, razbijanje porodice, ma iz kojih razloga, automatski podstiče kolektivni duh i stvara prijemčivost za čari masovnih pokreta.
Strah zaostalih zemalja pred zapadnom civilizacijom ne potiče toliko od osećaja eksploatacije, koliko od svesti o posledičnom slabljenju plemenske solidarnosti i komunalnog života, što dovodi do neželjenog izlaza iz anonimnosti i stvaranja osećaja osujećenosti i napuštenosti. Zapadnjačko naturanje individualne slobode i nezavisnosti dovodi do osećaja izdvojenosti i vlastite nemoći.
Citat:Jedan masovan pokret u usponu svoje sledbenike privlači i drži ne svojom doktrinom i obećanjima vewć utočištem koje nudi od teskoba, praznine i besmisla pojedinačnog postojanja.. On žestoko osujećene ne leči time što im poverava neku aspolutnu istinu ili što isceljuje nevolje i zloupotrebe koje su njihov život učinile jadnim, već time što ih slobađa od njihovih nedejstrvenih ličnih ja - i što to čini zamotavajući ih i apsorbujući u gusto istkanu i kličuću korporativnu celinu.

Zato je za masovan pokret najpogodnije tle tamo, gde se nekada kompaktna skupina nalazi u stanju vlastitog rastakanja, gde se javlja osećaj iskorenjenosti, a samim tim i podložnost propagandi. Na primeru kompaktnosti Jevreja to se dobro vidi; razaranje hrama i izdvajanje u geta samo je doprinelo učvršćenju veza. Vek prosvećenosti je predstavljao najveće iskušenje za jevrejsku zajednicu, pošto se pojedinac stavljao u prvi plan, a to je vodilo osećanju strašne usamljenosti u neprijateljskom svetu. Takav novoosamostaljeni, moderni Jevrejin postaje najosujećeniji pojedinac, preobraćenik sa kojim mogu da računaju masovni pokreti, između ostalog - i cionizam.
Uopšte, liberalizacija i reformisanje totalitarnih režima, pomalo apsurdno, dovode do veće prijemčivosti za masovne pokrete. Ugodnija je kompaktnost pod stegom, nego demokratizacija koja budi razdražljivost i osujećenost. Ljubav Nemaca prema kajzerovom režimu nije oslabila ni posle poraza u Prvom svetskom ratu; tek u godinama Vajmarskog ustava, koji je doneo veću slobodu, demokratski poredak i višepartijstvo, Nemci su se našli u zbrci i haosu, žudeći za novom veličanstvenom monolitnošću. Odgovor na njihove žudnje bio je - Treći rajh.


Neprilagođeni

Ovde spadaju: privremeno neprilagođeni (koji se još nadaju nalaženju svog mesta u životu): maloletnici, nezaposleni diplomci, veterani, novi useljenici... Kod njih je izražen strah da će proćerdati najbolje godine života dok ostvare svoj cilj. Sa jedne strane, prijemčivi su za masovne pokrete, ali sa druge na sebe i svoje sopstvo ne gledaju kao na pokvarene. Na samostalnu egzistenciju gledaju kao na svrsishodnost, a svaki, čak i najmanji dokaz napretka i uspeha miri ih sa svetom i sopstvom.
"Trajno neprilagođeni" su oni, koji iz raznoraznih razloga (nedostatka, mane) ne mogu da čine ono što žele svim svojim bićem. Osećaj ispunjenosti ne može im dati nikakvo dostignuće u drugoj oblasti, osim u onoj gde žude ostvarenju, a što je nemoguće. Sve preduzimaju u strasnoj potrazi, ali na cilj ne stižu.
Citat:Oni dokazuju činjenicu da nikad ne možemo imati dovoljno onoga što odista ne želimo, i da najbrže i najduže trčimo kad bežimo od sebe.
Takvi ljudi spas nalaze u odvajanju od sebe, a to je najbolje realizovati u "kompaktnom kolektivitetu nekog masovnog pokreta". "Večna stvar" je mesto utapanja pojedninačnih volja i ambicija.
Među trajno neprilagođenima, "najopasniji" su "beznadežno osujećeni". Oni imaju neispunjenu žudnju za stvaralačkim radom (pisanje, slikanje, komponovanje, ...). Tu su, takođe, i oni čiji je stvaralački tok presušio. Njihovu glad ne mogu da utole ni veličanstvena ostvarenja u drugim oblastima. Čak ni predavanje "svetoj stvari" ovakve ljude ne može u potpunosti da "izleči".


Preterano sebični

Sa rastom sebičnosti, i neazdovoljstvo biva izrazitije. Opet možemo uvdeti apsurd, da upravo najsebičniji ljudi budu vatreni zagovornici i zalagaoci odustajanja od sebe. Sebični ljudi, bez vere u lično ja, često postaju najpomamniji fanatici, i svoju sebičnost stavqaju u službu nekoj "svetoj stvari". Ali, usvasjanjem nove vere ne postaju bolji: ne mogu voleti, niti biti skromni.


Slavoljubivi pred neograničenim mogućnostima

Ovde se valja prisetiti nečega što je na drugom mestu pominjano, naime - Kjerkegovorovog shvatanja mogućnosti. U smislu podobonosti za masovne pokrete, neograničene mogućnosti takođe mogu biti značajan uzrok osujećenosti. Posledica je u (ne)svesnom omalovažavanju sadašnjosti, jer sve što se čini slabo je prema onome što ostaje neučinjeno. Sa uvidom u neograničene mogućnosti, ljudi su podložniji zovu rodoljublja, rasne solidarnosti, revolucije, ...


Manjine

Zakonska zaštita ne doprinosi mnogo osećaju nesigurnosti položaja kod manjina. Osujećenost manje boli one ljude, koji pripadaju manjini rešenoj da očuva svoj identitet. Pojedinac nalazi utočište u kompaktnoj celini manjine. Kada je manjina sklona asimilaciji, pojedinac ostaje sam pred predrasudama i diskriminacijom. Tu se javlja i "osećaj krivice prebega". U manjini sklonoj asimilaciji, oni na krajevima (najmanje i najviše uspešni) imaju osećaj veće osujećenosti od onih u sredini. "Svest o drugosti" glavna je pritoka mora osujećenosti. Ti ponajmanje i ponajviše uspešni najviše su se odazivali: Musolinijevom pokretu (američki Italijani), pozivu De Valere (američki Irci), cionizmu (Jevreji), pripadništvu rasi (crnci).


Dosadom mučeni

Sva razdoblja koja su prethodila značajnim masovnim pokretima bila su nalivena neizmernom dosadom. Oni koji se dosađuju postaju simpatizeri masovnog pokreta pre eksploatisanih i potlačenih. Takvim ljudima su, pre svega, dosadna njihova vlastita sopstva.
Citat:Svest o jalovoj, besmislenoj egzistenciji glavni je uzrok dosade.
Onaj ko je zadržao i svestan je svog sopstva, istureni pojedinac, može da se izbori sa dosadom tako što će biti potpuno obuzet stvaralačkim radom (ili profesijom), ili borbom za opstanak. Zadovoljstvima i raspusnim životom dosada se ne leči - ona se tek delimično i kratkotrajno ublažava. Hofer zapaža nezaobilazno prisustvo usedelica i sredovečnih žena prilikom rađanja masovnih pokreta (čak i na primerima Islama i nacističkog pokreta, gde je u ranom stupnju vidljiva uloga takvog tipa žena). Zašto je to tako? Brak je ono, što za žene predstavlja ostvarenje ciljeva koje proklamuje i masovni pokret: nova životna svrha, nova budućnost, novi identitet (novo ime)... Svest o jalovom i straćenom životu izražena je kod usedelica i žena nezadovoljnih brakom rađa osećaj velike dosade. "Sveta stvar" za njih postaje nada u život ispunjen svrhom i značenjem.


Grešnici

Znamo za izreku da je rodoljublje poslednje utočište nitkova. Vatreni patriotizam je često utočište od nečiste savesti. Oštećene živote imaju i "povredilac i povređeni", "grešnik i onaj prema kome se zgrešilo". Bekstvo iz oštećenog života završava se u masovnom pokretu. Tako kajanje i osećanje ojađenosti gone ljude u istom pravcu. Od zločinca-pokajnika postaje najveći vernik. Masovni pokret prvo ljude zarazi bolešću, pa im nudi delotvoran lek. Tu je zaista preko potrebna ideja o grehu.
Citat:Ispovediti se i pokajati znači zbaciti svoju pojedinačnu izrazitost i odelitost, a spas se nalazi gubljenjem sebe u svetoj jednosti skupa vernika.
U relativno "normalnim" vremenima, nezadovoljni i neprilagođeni se često upuštaju u kriminal. Ali, uzletom masovnih pokreta (nacionalnih, rodoljubivih, verskih, revolucionarnih) običan kriminal opada. Jer, nezadovoljni i neprilagođeni zamenu za zločin nalaze u tom masovnom pokretu.

Dopuna: 17 Jul 2009 9:08

▓ ▓ ▓ ▓ ▓


Sklonost i sposobnost sledbenika na ujedinjeno delanje i samožrtvovanje predstavljaju glavnu snagu i hranu svih masovnih pokreta. U trenucima krize i opasnosti po opstanak, čak i država poprima obeležja jednog masovnog pokreta. Već smo videli da se pozivu na akciju, ujedinjenje i žrtvovanje odazivaju osujećeni, bolno svesni svog neizlečivo povređenog sopstva, spremni u svakom trenutku na bekstvo od tog ništavnog sopstva. Interesantno je da osujećenost, osim što rađa želju za jedinstvom i spremnost na samožrtvovanje, stvara i mehanizme za njihovo ostvarivanje. Ujedinjeno delovanje podrazumeva samoporicanje, kao i podložnost asimilaciji.

Razmotrićemo ukratko činioce koji podstiču na samožrtvovanje.

Poistovećivanje s kolektivnom celinom

Glavni preduslov jeste ostajanje bez pojedinačnog identiteta i odelitosti (posebnosti). Dobija se stanje u kome pojedinac bez svog kolektivnog tela nema svrhu, vrednost niti sudbinu. Izopštenost iz grupe, svest o tome da se više ne pripada grupi, poistovećuje se sa smrću. Hofer nalazi da se u tome ogleda primitivno stanje bića. Sposobnost da se neko odupre spoljnoj prisili izvlači se iz poistovećivanja sa grupom. U svim logorima prvi su se gubili i urušavali individualisti, a najjačima su se pokazali oni koji su se osećali članovima neke kompaktne celine (partije, crkve, homogene nacionalne grupe). Retko je (skoro nikad) pojedinac uspeo da se sa izvora vlastite pojedinačnosti nalije snagom i odlučnošću pred iskušenjima. Izvor snage se po pravilu nalazi u svesti da je "deo nečega moćnog, veličanstvenog i neuništivog". Totalitarni režimi ovo koriste ne samo za očeličenje duha svojih sledbenika, nego i za slamanje duha svojih protivnika (pravi primer: priznavanje izdaje i samounižavanje nekada "čeličnih drugova" za vreme Staljinovih čistki).
Citat:Osećali su se, kako kaže Buharin, "izdvojeni od svake stvari koja čini suštinu života". Zato su priznavali. Unižavajući se pred skupom vernih, oni su razbijali svoju izdvojenost. Obnavljali su zajedništvo sa večnom celinom opanjkavajući sebe, optužujući se za čudovišne i spektakularne zločine, i javno odustajući od svog ličnoj ja.
Isti ti "drugovi", spremni na samounižavanje i puženje pred Staljinovom policijom, pokazivali su besprimernu hrabrost pred Hitlerovim divizijama - tada nisu bili odvojeni pojedinci, već pripadnici moćne rase koju čeka veličanstvena budućnost. U "našem" slučaju, adekvatan primer možemo naći sagledavajući užase Golog otoka, koji se pre svega ogledaju na individualnom planu, i sudbinu "golootočana".

Opsena

Ritual, ceremonijal, dramska predstava - sa njima umiranje i ubijanje postaju lakši. Za ogoljeno lično ja ne postoji ništa, ni na zemlji ni na nebu, za šta vredi umreti. Kada sebe vidimo kao glumce u veličanstvenoj a nestvarnoj predstavi, i smrt sama postaje pozorišni gest, gubeći svoju užasnost i konačnost. Kada se pojedinac i masa ubede da igraju herojsku ulogu pred precima, savremenicima i potomcima, gluma zaista poprima herojske razmere, pogotovo kada pozornica biva osvetljena ratnim požarima i praćena muzikom topovskih salvi. Lako se može sagledati to pozorišno majstorstvo i primenljiva pirotehnika kroz istoriju. Čak i sama slava izgleda kao pozorišni pojam, jer je prati svest o publici, odnosno znanje da će naša "velika dela" doći do ušiju savremenika i potomaka. Opsena se ogleda i u mitinzima, ceremonijalima, procesijama, paradama - masovni spektakli podstiču zanos.

Oturanje sadašnjosti

Samo u svom začetku, masovni pokret zagovara sadašnjost nasuprot prošlosti. Paradoks je što su ljudi, u ime oslobođenja sadašnjosti, unapred spremni da ništa ne okuse od privlačnosti te sadašnjosti, pošto neograničeno samožrtvovanje podrazumeva i prethodnu spremnost da se dâ vlastiti život. Upravo zbog te apsurdnosti, akcenat se brzo pomera sa sadašnjosti na budućnost. Počinje se sa izazivanjem prezira prema sadašnjosti, isuviše zagađenoj prošlošću.

Sa sigurnom nadom u bolju budućnost, lakše se otura sadašnjost. Takva nada je moćan izvor neustrašivosti i samozaborava. Opšta patnja nije sama po sebi dovoljna - ona mora biti udružena sa čvrstom i bezgraničnom nadom.
Citat:Svi masovni pokreti oturaju sadašnjost slikajući je kao kukavan uvod u veličanstvenu budućnost - puki otirač na pragu hiljadugodišta. Za jedan religijski pokret sadašnjost je mesto izgnanstva, dolina suza koja vodi u nebesko kraljevstvo; za društvenu revoluciju ona je puka stanica na pola puta do Utopije; za nacionalistički pokret ona je ponižavajuća epizoda koja prethodi konačnom trijumfu.
Umanjivanje sadašnjosti može da se sprovodi i veličanjem prošlosti. Ali, i tu moraju biti prisutna snažna očekivanja od budućnosti. Tako sadašnjost postaje obični patuljak, "puki beočug između veličanstvene prošlosti i veličanstvene budućnosti". Kroz pojačanu istorijsku svest pruža se intenzivniji osećaj trajanja. Pravi vernik tako sebe sagledava "kao deo nečega što se beskonačno proteže unazad i unapred - nešto večno".

Kakve stavove prema sadašnjosti, prošlosti i budućnosti imaju različiti tipovi ljudi? Konzervativac, skeptik i liberal cene sadašnjost, i ne prihvataju rado i bezrezervno ideju o samožrtvovanju. Konzervativac sumnja u popravak sadašnjosti, i pokušava da budućnost oblikuje prema sadašnjosti; za skeptika, sadašnjost je zbir svega što je bilo i što će biti ("nema ništa novo pod suncem"); liberal na sadašnjost gleda kao na "zakonito dete prošlosti, koje stalno raste i razvija se prema boljoj budućnosti". Radikal i reakcionar, međutim, mrsku sadašnjost vide kao skretanje i deformitet. Radikal strasno veruje da su beskonačne mogućnosti oblikovanja i usavršavanja ljudske prirode; "reakcionar ne veruje da čovek nosi u sebi neiscrpne mogućnosti za dobro".

Takav odstranjujući, oturajući stav prema sadašnjosti odgovara svim osujećenim ljudima. Njihov osećaj poraza i izdvojenosti ublažava se osudom svih niskosti i gadosti kojima obiluje sadašnjost. Kada pričaju o crnilu sadašnjosti, kod njih se lako može zapaziti neizmerno uživanje. Poništavanjem sadašnjosti, oni stiču nejasan osećaj ravnopravnosti sa ostalima. Tim pre su spremni da prihvate iluziju sopstvene snage, ako masovni pokret više zagovara neizvodljivo i nemogućno, i da se upuste u "nemoguće poslove". To je izvanredno sredstvo za prikrivanje vlastitih mana.

"Stvari koje još nisu"

Psihologija je neizbežna pratilja svih masovnih pokreta, ne samo prilikom njihovog tumačenja, nego i prilikom njihvoog stvaranja i delovanja. Podsticanje samožrtvovanja obavlja se na osnovu poznavanja istine: Manje smo spremni da umreno za ono što imamo ili jesmo, negoli za ono što hoćemo da imamo ili budemo. "Žudnja, nemanje, majka je nehajnog davanja sebe". Tako se "ono što jeste" povlači pred intenzitetom "stvari koje još nisu". Oni koji vole i grle sadašnjost, najmanje su spremni da je brane. Kao moćna oružja i stvarna oruđa javljaju se snovi, vizije i puste nade. Kada se ima nada, lakše je žrtvovati vlastiti život. Ljudi su spremniji da umru za zastavu, reč, mit, tradiciju, čast nego za nešto opipljivo što se može realno posedovati.
Citat:Tamo gde nema nade, ljudi ili beže ili bez borbe dopuštaju da ih ubijaju. Drže se za život kao zaslepljeni.
Očajni Jevreji, lišeni nade, mirili su se sa samouništenjem u koncentracionim logorima i gasnim komorama. Bili su grčevio vezani za svoj život, bez spremnosti na žrtvu, ali su bili bez nade, sa svešću o neumitnom udesu. U Palestini dolazi do izražaja njihova neustrašivost i nehajna spremnost na samožrtvovanje, zbog toga što ih je obuzela strast za obnovom drevne zemlje i drevnog naroda.

Doktrina

Samožrtvovanje je, po sebi, nerazuman čin. Slobodan i uman čovek, na osnovu vlastitog iskustva i posmatranja, ne teži mučeništvu. Zato svi masovni pokreti između vernika i realnosti postavljaju neku vrstu "rešetke" koja ne propušta činjenice. Svoju doktrinu predstavljaju kao konačnu i apsolutnu istinu, koju nikakve činjenice ne mogu oboriti. Dokazna građa čula i zaključivanja predstavljaju se kao jeres i izdaja.
Citat:Upravo ta sposobnost pravog vernika da "zatvori oči i zapuši uši" za činjenice koje ne zaslužuju da se bilo vide ili čuju jeste izvor njegove besprimerne istrajnosti i postojanosti. Njega ne može da uplaši opasnost niti da omaloduši prepreka niti da zbuni protivrečnost, jer on osporava njihovo postojanje. Snaga vere, kako je isticao Bergson, ne ispoljava se u pomeranju planina, već u neviđenju da se planine pomeraju.
Doktrina je delotvornija i jača, ukoliko je spremnija da pojedinca izoluje od njegovog sopstva i realnog sveta. To je mnogo važnije nego dubina doktrine, njena uzvišenost i valjanost. Uspešna doktrina je ona koja se predstavi kao "otelovljenje jedne jedine istine". Doktrina se ne sme razumeti, ali se u nju mora verovati.
Citat:Možemo biti potpuno sigurni samo u vezi sa stvarima koje ne razumemo. Shvaćena doktrina lišena je snage. Čim jednu stvar razumemo, ona kao da je nastala u nama. A jasno je da oni od kojih se traži da odustanu od ličnog ja i žrtvuju ga, ne mogu da vide večnu izvesnost ni u čemu što nastaje iz tog ličnog ja.
Od odanih, sledbenika i vernika, traži se da aspolutnu istinu traže srcima, a ne umovima. Ako se desi da doktrina bude makar delimično pojmljiva, onda mora da bude nejasna; a kada je pojmljiva i jasna, onda je nužno da makar ostane neproverljiva. Pravi vernik je onaj koji se ne čudi i ne okleva. On poseduje apsolutnu istinu, i za njega nema iznenađenja niti nepoznanica. Masovni pokret ga je ubedio da je knjiga budućnosti pročitana do poslednjeg slova, tako da je na sva pitanja već odgovoreno, sve odluke su donete i sve mogućnosti predviđene. A osujećeni, spremni na bekstvo od vlastitog sopstva, podložni verovanju u čudesni spas, traže da bud varani.

Fanatizam

Promena zahteva atmosferu burne strasti. Sposobnost za ujedinjeno delanje i samožrtvovanje, koju im masovni pokret daje, stiču ljudi obezličeni i lišeni samostalnosti ljudskog identiteta, pretvoreni u anonimne čestice bez vlastite volje i suda. Dobija se kompaktno i neustrašivo sledbeništvo, ali i "homogena plastična masa koja se može mesiti po volji". Otuđivanje od sebe odvija se u pomenutoj atmosferi burne strasti. Masovni pokret sprečava uspostavljanje unutrašnje ravnoteže, i uspostavlja trajnu otuđenost od ličnog ja.
Citat:Samo pojedinac koji se pomirio sa sobom može da ima nepristrasan stav prema svetu. Čim se sazvučje sa sobom poremeti,pa je čovek primoran da odbaci svoje sopstvo, odrekne ga se, ne veruje mu ili ga zaboravi, on postaje reaktivan entitet. Poput kakvog nestabilnog hemijskog radikala, on je gladan vezivanja za ma šta što mu dođe nadohvat. Ne može da stoji po strani, uravnotežen i samodovoljan, već mora da se svesrdno vezuje za jednu ili drugu stranu.
Fanatik je spreman da žrtvuje vlastiti život, da bi dokazao svoju vrednost. Kao čovek, on je nepotpun i nesiguran, bez samopouzdanja. Fanatik ima očajničku potrebu da se za nešto veže, i tu nije mnogo važna pravičnost i svetost stvari za koju se vezuje. To nam potvrđuju brojni slučajevi preobraćenika, koji sa istim žarom prigrljavaju neku sasvim suprotnu stvar.

Svi fanatici, ma koliko bili međusobno suprotstavljeni prema pokretima kojima pripadaju, u suštini se nalaze na jednom kraju. Kao da su rodbina, dok njihova međusobna mržnja lični na mržnju rođene braće. Suprotnost religijskom fanatiku, tako, nije fanatičan ateist. Zašto? Zato što je i ateist duboko religiozna osoba, koja veruje u svoj ateizam kao religiju. Ispravno je Ernest Renan primetio sledeće: "Sutradan pošto svet više ne bude verovao u Boga, ateisti će biti najžalosniji od svih ljudi". Prava suprotnost religioznom fanatiku zato je nežni cinik kome je svejedno ima li Boga, ili nema. Kao što suprotnost šovinisti nije izdajnik, nego razboriti građanin nesklon mučeništvu i herojskim gestovima.

Teško da fanatik, koji ostane bez svoje "svete stvari", može ikada da se prilagodi samostalnom pojedinačnom postojanju. Takvo postojanje za njega je beznačajno, jalovo i grešno. U miru i trpeljivosti on vidi slabost, bestidnost i neznanje. Žudi za potpunom potčinjenošću i vezivanjem za "svetu stvar". Zaključujemo da za fanatika nije važna sadržina stvari za koju se vezuje, već potpuna predanost i zajedništvo sa skupom vernika.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ovo je izvanredno napisan prikaz knjige i ujedno preporuka za citanje, zahvaljujem tuzoru. Nadjoh u Republici jos neke odlomke iz dela.

http://www.republika.rs/348-349/23.html

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

A ja zahvaljujem na lepim rečima.

Kada me nešto oduševi, vazda sam spreman da to podelim sa drugima. Bude tu, verovatno, i opširnih priloga (nadam se, ne i preterano dosadnih), ali na tu podrobnost navodi me želja da štivo što je moguće više približim ostalim učesnicima, tj. članovima našeg foruma.

Sviđa mi se što Erik Hofer ne polaže prava na "otkrivanje večnih istina"; on kroz knjigu nikoga ne optužuje i nikome ne sudi - samo pokušava da objasni i tumači, kako sebi, tako i drugima. Što se mene tiče, prihvatio sam sa punim poverenjem i (nadam se) razumevanjem postavku o predodređenosti osujećenih ljudi za sledbeništvo i postajanje "pravim vernicima" u raznim masovnim pokretima. Ta njihova žudnja za gašenjem vlastitog sopstva i utapanjem u nešto što oličava "veliku i svetu stvar" upravo i proizilazi iz bolne svesti o vlastitoj trajnoj osujećenosti, o ništavnosti svoga "ja", a tu bi svakako i psiholozi mogli da daju doprinos rasvetljavanju i spoznaji ovog fenomena.