offline
- Lulubi
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 21 Maj 2011
- Poruke: 548
|
Citat:ЈЕДАН ЈЕ ПРОНАЛАЗАЧ
Монолог о Раши Попову
Као познаник и познавалац лика и дела Раше Попова, говорио бих прво о
Раши па о његовом деловању јер су тим редом и настали. Чини ми се, ако
није помало ласцивно, да је Раша по рођењу помузао свих девет Муза.
Можда је поетскије казати, и њему би се више свидело, да су га оне
подојиле. Музе су, знате свакако из митологије старих Грка, Зевсове
кћери. Богиње науке и уметности.
Биће да је најтеже представљати познате људе. Колико и шта год рекли,
неко о њима зна више и другачије мисли. Срећом, Раша Попов спада у
личности- енигме, које нас непрестано бомбардују непредвиђеним
порукама и гестовима. Можда је и сам, понекад, затечен својим
неисрпним вербо-визуелним репертоаром.
То је човек који уме да пише и не уме да ћути. Мада народ сматра да је
тешко саставити два добра, овом ствараоцу је, ето, пошло за руком да
то изведе. Његово знање и његово незнање, мислим на знање писања и
незнање ћутања, једнако су драгоцене врлине, утолико пре што, махом,
они који пишу нису врсни говорници, а говорници су, опет, слабији на
перу. Код Попова, афинитети, таленти и потенцијали, шире се
математичком прогресијом. Његова поливалентност је фрапантна. Не зна
се, у ком издању је, успешнији. Као тв лице, као водитељ, забавитељ,
репортер, или песник.
Опсетимо се да је извесно време био и главни уредник Матице српске.
Не знам, постоји ли неко да се више од њега опире институцијама, а
доживео је, гле парадокса, да постане институција. Он је моно
позориште, покретни лексикографски завод, хуманизам у виду јединке а
ренесансно универзалан, жива енциклопедија.
Уколико вам се учини да се оригинални Банаћанин помало прави Енглез,
ништа чудно. Провео је две године међу Енглезима. На растанку су му
тамошњи студенти купили за сећање капу а ла Шерлок Хомс. Очигледно су
акадамески грађани са Острва били задовољни својим професором. Ту капу
је Раша дуго носио београдским улицама, али нисам чуо да је решио
иједан случај. Чак ни онај који је описао у једној песми, када је
бомба подметнута под нечији ауто у Станоја Главаша, где Раша станује
са супругом Радом.
Овог мештра писане речи и сцене познају и врапци по метрополи и
унутрашњости, а не само у родном Мокрину.
Воли га, и поштује, мало и велико.
Ако учествујете у неком програму, поред Раше, нема шансе да
пропаднете. Погодак је загарантован, аплаузи обезбеђени.
Шта он ради?
Изненађује и задивљује! О истом трошку, у исто време.
Како?
О неважним стварима, изражава се крајње озбиљно, а са веома озбиљним
темама безмало се шегачи.
Зашто тако ради, схватио сам накнадно. Као сви великани, далекосежно
поступа. Намера му је, бесумње, да нам, комотнијим и шармантнијим
приступом, праве теме приближи и омили, а целомудрошћу да нам
тривијалности и маргиналије удаљи.
Код првих збирки песама имао је, условно речено, ментора. И то
каквог. Страшног, сјајног. Васка Попу. Господин Случај, који уме
најфантастичније релације да уприличи, хтео је да се нађу Попа и
Попов.
Код треће књиге, тада млађани а вероватно и горопадни Раша, избегне
строгу ревизију надрећеног и добије благи прекор. По мени, тада се
Попов размахао, осамосвојио и кренуо у озбиљнију књижевничку
пустоловину. Чим је Попа престао да му попује, постао је Раша оно што
је данас - универалан, оригиналан и јединствен. Филозоф и проналазач.
Његови фазони и форе се не заборављају. Ни шешир без дна.
“Пустолов” Лане Гутовић није му раван по духовитости.
Театар носи дубоко у дамарима.
Беседник пар екселанс.
И кад смо већ код Попе, Попова и попова, уопште, примите к знању да је
Раша, баш као и Ђура Јакшић што је био, свештеников син, а усто и
свешеников отац!
Радомир МИЋУНОВИЋ
|
