offline
- Pridružio: 17 Jul 2005
- Poruke: 3097
- Gde živiš: "Daleko od Negdje"
|
Jedno cudno bice
Da, evo nas opet. Kao sto vidis, kratki tecaj filozofije ce stizati u odgovarajucim obrocima. Ovde imas jos nekoliko uvodnih napomena.
Da li sam rekao da jedino sto nam je potrebno da bismo postali dobri filozofi jeste sposobnost da se zacudimo? Ako nisam, kazem to sada: JEDINO STO NAM JE POTREBNO DA BISMO POSTALI DOBRI FILOZOFI, JESTE SPOSOBNOST DA SE ZACUDIMO.
Sva mala deca imaju tu sposobnost. Kako bi drugacije i moglo biti. Nakon nekoliko meseci odjedanput se nadju u jednoj sasvim novoj stvarnosti. Ali izgleda da im sposobnost da se zacude opada kako rastu. Zbog cega? Da li Sofija Amundsen zna odgovor na to pitanje?
Dakle: Kad bi beba umela da govori, sigurno bi rekla nesto o tome na kakav je svet dosla. Jer mada dete ne ume da govori, mi vidimo kako pokazuje oko sebe i radoznalo grabi stvari koje su mu na dohvat.
Kako nauci prve reci, dete zastane i vice ”vau, vau” svaki put kada vidi psa. Mi vidimo kako dete poskakuje gore – dole u kolicima i mlatara rukama: “Vau, vau! Vau, vau!” Mi koji smo vec prozivili koju godinu, osecamo se mozda malo pregazeni decijim zarom. “Da, to je jedan vau – vau.” Kazemo mi kao ljudi od sveta, “ali sad sedi mirno u kolicima”. Mi nismo podjednako odusevljeni. Mi smo vec videli kucice.
Mozda ce ta razdragana predstava ponoviti nekoliko stotina puta pre nego sto dete uspe da prodje pokraj nekog psa a da pritom ne izgubi prisebnost. Ili jednoga slona, ili jednog nilskog konja. Ali mnogo pre nego sto dete nauci da dobro govori – i mnogo pre nego sto nauci da razmislja filozofski – svet mu postane navika.
Steta, ako pitas mene!
…
Jednog jutra mama i tata i mali Tomas, koji ima 2-3 godine, sede u kuhinji i doruckuju. Mama ubrzo ustane od stola i okrene se prema kuhinjskoj polici i tad – da, tad tata pocne da lebdi ispod tavanice dok mali Tomas sedi i posmatra.
Sta mislis, sta ce tada Tomas reci? Mozda ce pokazati prstom gore na tatu i reci: - Tata leti!
Tomas bi sasvim sigurno bio zacudjen, ali on je to svaki cas. Tata i onako radi citavu gomilu cudnih stvari pa to sto nesto malo leti iznad stola sa doruckom ne znaci tako mnogo u njegovim ocima. On se svaki dan brije jednom zanimljivom masinom, ponekad se popne na krov i okrece televizijsku antenu – ili mozda gura glavu u motor od automobila i vadi je crnu kao u crnca.
Onda dolazi na red mama. Ona je cula sta je Tomas rekao i odlucno se okrene. Sta mislis, kako bi ona reagovala kada bi ugledala tatu kako slobodno lebdi iznad kuhinjskog stola?
Njoj odmah ispadne tegla sa slatkim na pod i ona pocinje da vristi od cistog uzasa. Mozda ce joj trebati i lekarska pomoc kada se tata najzad vrati dole na stolicu. (Trebalo je da on odavno nauci da pristojno sedi za stolom.)
…
Kratak sadrzaj: Jednog belog zeca vade iz praznog sesira. Posto je to jedan strasno veliki zec, potrebno je mnogo milijardi godina za taj trik. Sva ljudska deca se radjaju na samom kraju tih tankih dlaka. Na taj nacin im je omoguceno da se zacude nad nemogucom madjionicarskom vestinom. Ali kako odrastaju, sve se vise zavlace dole u zecije krzno. I ostaju onde. I sad im je toliko prijatno da se vise uopste ne usudjuju da se se opet ispentraju na tanke dlake krzna. Samo se filozofi usudjuju na to opasno putovanje do krajnjiih granica jezika i postojanja. Neki od njih usput padnu, ali se neki grcevito drze zacevih dlaka i dovikuju svim ljudima koji sede duboko dole u mekom zecijem krznu i prezderavaju se dobre hrane i pica.
- Moje dame i gospodo – kazu oni. – Mi lebdimo u praznom prostoru!
Ali nikoga od ljudi dole u krznu ne zanima sta to filozofi vicu.
- Bljak, kakve galamdzije – kazu oni.
I onda nastavljaju razgovor od malopre: Mozes li mi dodati maslac? Koliki je danasnji kurs bankarskih dionica? Posto je paradajz? Jesi li cula da ce princeza Dajana opet dobiti dete?
…
Kada se majka vratila kuci oko pet, Sofija ju je uvukla u dnevnu sobu i gurnula da sedne u jednu fotelju.
- Mama, zar ne mislis da je cudno sto zivimo? – pocela je.
Majka se toliko zbunila da nije znala sta da odgovori. Kada bi stigla kuci, Sofija bi obicno sedela i ucila.
- Pa – rece ona – Ponekad da.
- Ponekad? Mislim, zar ne mislis da je cudno sto svet uopste postoji?
- Ali Sofija, nemoj sad tako.
- Zasto da ne? Ti mozda mislis da je svet sasvim normalna stvar?
- Pa i jeste. Uglavnom.
Sofija je shvatila da su filozofi u pravu. Odrasli su prihvatili svet kao nesto dato. Jednom zauvek se uljuljali u Trnoruzicin san svakodnevnog zivota.
- Pih! Ti si se samo toliko navikla na svet da te on vise ne cudi – rece ona.
- O cemu ti to govoris?
- Kazem da si se suvise navikla na svet. Drugim recima, skroz otupela.
- No Sofija, tako mi se ne smes obracati.
- E onda cu da ti dokazem da jedan drugi nacin. Ti si se savim dobro prilagodila da zivis duboko u krznu jednoga belog zeca koga upravo u ovom trenutku izvlace iz crnog cilindra svemira. I sad ces da odes da stavis krompir da se kuva. Onda ces da citas novine i posle pola sata odmora gledaces Dnevnik.
Preko majcinog lica predje zabrinuti izraz. Ona, sasvim tacno, ode u kuhinju da stavi krompir da se kuva. Nesto kasnije se vrati u dnevnu sobu, a onda gurnu Sofiju da sedne u jednu fotelju.
- Moram da razgovaram sa tobom – poce ona. Sofija je osetila po glasu da je rec o necem ozbiljnom.
- Da nisi mozda probala neku drogu, mala moja?
Sofija poce da se smeje, ali je shvatila zasto je to pitanje postavljeno bas tad.
- Jesi li luda? – rece ona – Pa onda covek postane jos tuplji.
Toga popodneva nije vise nista receno ni o drogama ni o belom zecu.
…
Jako tesko izdvojiti samo neke djelove ove knjige. Ja bih je naradje cjelu "izcitirala".  Jednoga lijepoga dana, kad budem imala vise vremena prekucacu jos sto sta. A do tada ... ne znam ni ja sta.
Utisci o knjizi su "utisnuti".
Dopuna: 28 Feb 2006 5:09
...
Alberto Knoks je sedeo na pragu kao i kada je Sofija stigla prosli put.
- Sedi ovde – rece on, i toga dana predje pravo na stvar.
- Ranije smo govorili o renesansi, baroku i prosvetiteljstvu. Danas cemo govoriti o romantizmu koji se naziva poslednjom velikom kulturnom epohom Evrope. Priblizavamo se kraju jedne duge istorije, dete moje.
- Zar je romantizam trajao tako dugo?
- Poceo je na samom kraju XVIII veka i trajao do sredine proslog stoleca. Ali nakon 1850. nema vise nikakvog smisla govoriti o celim “epohama” koje obuhvataju i pesnistvo, i filozofiju, i umetnost, i nauku i muziku.
- Ali romantizam je bio jedna takva epoha.
- Govorilo se da je romantizam bio poslednji “zajednicki stav” Evrope o ljudskom postojanju. Poceo je u Nemackoj i nastao je kao reakcija na jednostrano obozavanje razuma iz doba prosvetiteljstva. Sudeci po Kantu i njegovom uzdrzanom razumu bilo je kao da su mladi u Nemackoj olaksano odahnuli.
- I sta su ponudili umesto toga?
- Nove krilatice su bile “osecanja”, “masta”, “dozivljaj” i “ceznja”. I pojedini mislioci iz doba prosvetiteljstva – a ne najmanje Ruso – ukazivali su na znacaj osecanja, ali je to bilo vise neka vrsta kritike jednostranog stavljanja tezista na razum. A onda je taj uzgredni tok postigao glavni tok u nemackom kulturnom zivotu.
- Kant, dakle, nije vise bio toliko popularan?
- I da i ne. Mnogi romanticari su sebe dozivljavali i kao Kantove naslednike. Kant je tvrdio da postoje granice onoga sto mozemo znati o “das Ding an sich”. S druge strane je ukazao na to koliko je vazan doprinos “ja” ili “jastva” spoznaji. Onda su pojedincu date “odresene ruke” da pruzi svoje sopstveno tumacenje postojanja. Romanticari su iskoristili to za jedno skoro neobuzdano obozavanje “jastva”. A to je dovelo i do viseg vrednovanja umetnickog genija.
- Da li je bilo mnogo takvih genija?
- Na primer Betoven. U njegovoj muzici srecemo osobu koja iskazuje svoja sopstvena osecanja i ceznje. Betoven je, posmatrano na taj nacin, “slobodan” umetnik – nasuprot majstorima baroka, na primer Bahu i Hendlu, koji su komponovali svoja dela u cast Boga, a cesto po strogim pravilima.
- Ja znam samo za “Mesecevu sonatu” i “Sudbinsku simfoniju”.
- Ali ti mozes da cujes koliko je romanticna “Meseceva sonata” i ti mozes da cujes koliko se dramaticno Betoven izrazava u “Sudbinskoj simfoniji”.
- Ali ti si rekao da su i renesansni humanisti bili individualisti?
- Da, ima mnogo slicnosti izmedju renesanse i romantizma. Jedna takva slicnost, i to ne najmanja, jeste teziste koje je stavljeno na znacaj umetnosti za ljudsku spoznaju. I tu je Kant dao svoj doprinos. U svojoj estetici je istrazio sto se dogadja kada nas obuzme nesto lepo, na primer jedno umetnicko delo. Kada se predamo jednom umetnickom delu bez drugih interesa sem umetnickog dozivljaja, onda se priblizavamo dozivljaju “das Ding an sich”.
- Umetnik moze, dakle, da prenese nesto sto filozofi ne uspevaju da iskazu.
- To su mislili romanticari. Po Kantu, umetnik se slobodno igra svojom sposobnoscu spoznaje. Nemacki Pesnik Shiler je dalje razvio Kantove misli. On pise da je delatnost umetnika kao igra, a samo kada se ljudi igraju, to cine slobodno, jer tada stvaraju svoje sopstvene zakone. Romanticari su smatrali da nas samo umetnost moze pribliziti “neizrecivom”. A pojedini su otisli do kraja i poredili umetnika sa Bogom.
- Jer umetnik stvara svoju sopstvenu stvarnost bas kao sto je Bog stvorio svet.
- Govorilo se da umetnik ima “snagu uobrazilje koja stvara svet”. U svom umetnickom odusevljenju on moze da dozivi da razlika izmedju sna i stvarnosti nestane. Novalis, koji je bio jedan od mladih genija, rekao je da “svet postaje san, a san postaje stvarnost”. On je sam inace napisao jedan roman sa radnjom iz srednjeg veka i nazvao ga “Hajnrih fon Ofterdingen”. Roman nije bio sasvim zavrsen kada je pisac umro 1801, ali je ipak postao veoma znacajan. U njemu citamo o mladom Hajnrihu koji traga za “plavim cvetom” koji je jedanput video u snu i za kojim je kasnije uvek ceznuo. Engleski romanticar Koldridz je tu istu misao izrazio ovako:
“What if you slept? And what if, in your sleep, you dreamed? And what if, in your dream, you went to heaven and there plucked a strange and beautiful flower? And what if, when you awoke, you had the flower in your hand? Ah, what then?”
- To je lepo receno.
- Sama ceznja za necim dalekim i nedostiznim bila je tipicna za romanticare. Mogli su da ceznu i za nekim minulim vremenom – na primer srednjim vekom, koji je tada dobio mnogo bolju ocenu od negativnog vrednovanja iz doba prosvetiteljstva. Romaticari su mogli , osim toga, da ceznu i za dalekim kulturama, na primer “Istokom” i njegovom mistikom. Inace su ih privlacili noc, “praskozorje”, stare rusevine i natprirodno. Zanimalo ih je ono sto rado nazivamo “tamnom stranom” postojanja, to jest ono sto je mracno, uzasno i misticno.
- Meni to zvuci kao uzbudljivo doba. A ko su bili ti “romaticari”?
- Romantizam bio pre svega gradska pojava. Upravo u prvoj polovini proslog veka na mnogim mestima u Evropi je cvetala gradska kultura, u velikoj meri i u Nemackoj. Tipicni romanticari su bili mladi muskarci, mnogi od njih imali izrazen “antigradjanski" stav u zivotu i bili su spremni da, na primer, policiju ili gazdarice nazivaju “malogradjanima” ili jednostavno “neprijateljima”.
- Ja se onda ne bih usudila da izdam sobu nekom romaticaru.
- Prva generacija romaticara je bila u mladosti nege oko 1800-te i mi mirno mozemo nazvati romanticarski pokret u Evropi prvom pobunom mladih. Romanticari su imali podosta slicnosti sa hipijevskom kulturom 150 godina kasnije.
- Cvece i duga kosa, cupkanje zica na gitari i lencarenje?
- Da, govorilo se da je “besposlicenje ideal genija a lenjost romanticna vrlina”. Duznost romanticara je bila da dozive zivot – ili da se sanjarenjima sklone od njega. A svakodnevnom trgovinom neka se bave malogradjani.
- Da li je Henrik Vergeland bio romanticar?
- I Vergeland i Velhaven su bili romanticari. Vergeland je nosio u sebi mnogo od ideala prosvetiteljstva, ali je njegov nacin zivota – koji je ponekad bio pun nadahnutog ali nesredjenog prkosa – sadrzao skoro sve tipicne odlike jednog romanticara. A ne najmanje su njegove zanesenjacke zaljubljenosti bile tipicne za romanticare. Njegova “Stela”, kojoj posvecuje svoje ljubavne pesme, bila je podjednako udaljena i nedostizna kao Novalisov “plavi cvet”.
...
|
, pomenut "Sofijin svet":
jedva cekam da cujem utiske 
