V.S. Najpol: Pola života

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Naslov knjige: (Half a Life) Pola života; Autor: (Vidiadhar Surajprasad Naipaul) Vidijadar Suradžprasad Najpol; Godinja objavljivanja knjige: 2001; Izdanje na srpskom jeziku: Narodna knjiga, 2004, prevod: Nataša Trbojević
Napomena: prikaz knjige je preuzet sa sajta mojakritika.com


"Knjiga je bila vredna čitanja samo ako čitalac, razmišljajući o istoj nakon čitanja, potroši dva puta više vremena nego što mu je bilo potrebno da je pročita" (Miloš Arsić). "Bolje je jednu te istu dobru knjigu pročitati tri puta, nego za to vreme pročitati deset loših knjiga" (Zoran Živadinović).

Najpolovih "Pola života" su primer kojim ću predstaviti svoje viđenje "poželjne" knjige za čitanje, odnosno svrhu čitanja knjige, pod pretpostavkom da čitanje nije samo hobi niti služi za ubijanje dokolice. Jer, pod Knjigom (sa velikim početnim slovom) ne podrazumevam puko prepričavanje događaja. Tome služe hronike, udžbenici, radio i televizija.

Knjiga mora biti poučna, u smislu tumačenja (finesa) kulture koju ne poznajemo, u smislu tumačenja karakterologije naroda jednog podneblja, jedne kulture, jednog zanimanja, vremena ili prostora. Najpol to maestralo radi u tumačenju svakodnevnog života običnog afričkog čoveka, crnca, koga ostatak sveta gleda sa sažaljenjem / prezirom, ne znajući pritom za strasti i zadovoljstva koja taj isti afrički čovek proživljava svakodnevno. Najpol u plesu afričke devojke prepoznaje duh prisutan u svakoj takvoj devojci, a koji je deo nečega većeg. U afričkom srcu pronalazi nešto što prevazilazi politiku i prezir bogatih, a svoje novo poimanje nečega što je svakome dobro poznato vezuje za razumevanje sopstvenih sposobnosti.

Spoznaja – onoga što znamo, što smo preživeli ili doživeli u sebi, u toj meri da ljudi srodnih duša prepoznaju tu našu tajnu na našem licu, to je crta Najpolove književnosti koja autora čini besmrtnim. Spoznaja – tumačenje sopstvenih duševnih i emotivnih stanja nakon događaja koji se pamte, u smislu sagledavanja svojim očima, naizmenično otvorenim i zatvorenim, takođe čin srž Najpolovog pisanja. Praznina u duši koja se nasleđuje, praznina roditelja koja prati njihovu decu, karakterologija bogatih, koji umiru uprkos svim razlozima za življenje omogućenih im bogatstvom, spram sirotih, koji žive iako se čini da nemaju razloga za život, relativizacija pravde, nepravde i bede, insistiranje na razlikama koje novac stvara među ljudima svih rasa, samo su neki od Najpolovih motiva koji nagone čitaoca da "troše" vreme na razmišljanje o ovoj knjizi.

Sopstveni doživljaj drugačije kulture, Indijca koji tek u Engleskoj shvata veličinu sopstvene zemlje, nepomirljivost kultura i boja kože, duboka i tužna spoznaja veličine sveta pred kojim se čovek oseća nemoćno, tema su knjige u kojoj je Najpolov junak svuda na svetu svedok svakodnevnog menjanja sveta. Samoživost, ali ne i samodovoljnost su njegove upadljive odlike, a shvatanje seksa kao dela kulture jednog podneblja sa svim posledicama i kompleksima koje ta kulura nosi je nešto što daje pečat svim njegovim lutanjima.

Dok Meša Selimović u romanu Derviš i smrt postavlja nevidljivu granicu starosti i nemogućnosti promene bilo čega na četrdeset godina života, dotle Najpolov junak sa četrdeset i jednom godinom počinje život ispočetka, uz sugestivan naslov knjige – Pola života.

Kastinski sistem u Indiji, međurasni odnosi crnaca, belaca, mulata, Indijaca u Britaniji i u Africi (žigosanje ljudi bez usijanog gvožđa), odrednice koje definišu ljude – svetle oči mulata, crnci koji parenjem sa belkinjama očajnički pokušavaju da zatru svoj recesivni crnački gen u dalekim generacijama svog potomstva, očaj boje kože (koja diktira društveni položaj, izbor zanimanja) mešanih rasa, učestala laganja o svom poreklu i zemlji, prilagođavanje drugim kulturama i samim tim izvrtanje istine, sjajni opisi privremenih, posebnih i boemskih odlomaka života imigranata, začuđujući izostanak reakcije na nečiju neobičnost – samo su deo Najpolove književnosti.

Neka čudna "klica pobune" Najpolove junake, Vilija Čandrana i njegovog oca, nagoni na večito bežanje – od poznatog, zatim od nepoznatog, do bežanja od samog sebe, da bi se zaokružio neki put povratka k sebi. Kao da je to bežanje, izazvano predstavom o ništavilu našeg sveta, u neku ruku, suprotnost indijske kulture odricanja, samožrtvovanja na najčudnije načine, zavetovanja ćutanjem – komuniciranja ćutanjem. Verovatno otuda i toliki broj Mahatminih sledbenika, koji su svojim odricanjem prosto oterali moćnu britansku imperiju iz svoje domovine. Ali, upravo je ta Britanija postala utočište za sve one koji se nisu pronašli u prekomplikovanoj indijskoj kulturi, u kojoj se sreća traži isljučivo u okvirima svoje rođenjem zadate slobode.

Vidijadar Suradžprasad Najpol nam je ovom knjigom otškrinuo vrata jednog drugačijeg sveta, a od percepcije pojedinca zavisi doživljaj slikovitog sveta indijskog potkontinenta. Da li će neko biti inspirisan, ili pak zgrožen, zgađen, ili će poneti neki drugi utisak je koren svih naših razlika.

Direktno ili indirektno, svaki značajan pisac se obraća budućim piscima u svojim delima, savetima, diskretnim detaljima, ili svojim problemima koji su ga pratili na putu pisanja. Jer, svaka knjiga i jeste vrsta putokaza drugim piscima. Najpol nas uči kako jedan mladić oblikuje svoje prve (neuspele) priče, odakle uvek postoji mogućnost za crpljenje ideja, te kako se priča piše sama. Razlikuje ljude koji žele da pišu od onih koji žele da budu pisci, a insistira na tome da knjiga ima svoj život nezavisan od života pisca.

Najpol nas uči životu "izvan istorije", na pogrešnim mestima i sa pogrešnim ljudima. Kao Indijac u belačkom svetu, Najpolov junak (on sam) nosi žig svoje (potcenjene) rase na licu i ne uspeva nikada da bude opušten, da uživa u trenutku, da postane čovek koji ume da živi sa prošlošću. Umesto toga, on traži oslonac u ljudima (ženama) za koje smatra da to umeju. Nemir i stid zbog svog porekla progone Najpolovog junaka, mladog Indijca u Londonu, stid zbog načina života svog oca, drugačije poimanje raskoši i stid (kompleks) mu diktiraju život u bežanju od stida. Sa druge strane, naslućujući beskrajne mogućnosti života i razumevajući kakav utisak probrane reči ostavljaju na ljude, mladi Indijac počinje rečima, pisanim delima da prepravlja svoju ličnost, svoje poreklo, svoju zemlju, u toj meri da počinje da postaje druga osoba, prilagođena životu u belom svetu. Ali, nemogućnost promene boje kože i mentaliteta, iznova i iznova ga vraćaju tamo gde pripada – stalnom početku. Jer, pokondirenost samo i uvek šteti, služi podsmehu, nikako ne doprinosi integrisanju pojedinca u drugačiju kulturu. Jer, civilizacija i jeste sukob kultura.