Vita brevis

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

...

Sad i ja kazem kao ti da preskacem mnogo stvari da bih brze stigla do onoga sto mi je nuzno. Osim toga, pola sam svoga imanja potrosila na pergament i nemam vise tako mnogo tabaka da na njima pisem.

Na putu kuci za Afriku vi ste stigli u Ostiju kraj Tibra. Onde ste ti i Monika (njegova (Aurelijeva) majka) imali jedan "cudesan razgovor" jer ste pokusali da "pronadjete kakav ce biti vecni zivot koji je dodeljen svetima". Razgovor vas je doveo do "tog rezultata da najvece zadovoljstvo koje telesna cula mogu dati u najblistavijem zemaljskom caru nisu vredna ni da se porede, da , cak ni da se pomenu zajedno s radoscu vecnosti".
Oprosti mi, milostovi biskupe, ali ja sam sada obrazovana zena. U svojoj poniznosti osecam zato odredjenu potrebu da nagovestim da to zvuci kao neka vrsta prizivanja. Jer zamisli da gresis upravo u toj odlucujucoj stvari. Onda bi dodelio nagradu Epikuru, tako si rekao onda kada si me jos poznavao. A ja licno mislim da biste se ti i Adeodat (njihov sin (Aurelijev i Florijin)) odmah vratili kuci u Kartaginu.Onda naime ne bi mogao da biras, onda bi ti morao da zivis kao potpun covek, sad i ovdje, i ja mislim da bi imao vise nego dovoljno zemaljske ljubavi da je podelis sa mnom i drugima.
Zivot je tako kratak(Vita brevis) da nemamo prava da izreknemo osudjujucu presudu ljubavi. Moramo prvo ziveti, Aurelije, onda mozemo filozofirati. (Primus esse, tum philosophari).

...

Ja smatram da se odbacivanje ovoga zivota – sa svim njegovim zemaljskim radostima – zarad jednog postojanja koje je mozda samo apstrakcija, moze smatrati ljudskom nadmenoscu. Valjda nisi zaboravio Aristotelovu kritiku svih predstava o svetu ideja?
Zivot je kratak, Aurelije. Mi imamo pravo da se nadamo u zivot nakon ovoga. Ali nemamo pravo da jedno s drugim i samima sobom postupamo lose skoro kao da je to instrument za postizanje jednoga postojanja o kome ne znamo nista. Osim toga, postoji i jedna druga mogucnost koju ti uopste ne razmatras u svojim knjigama. Kao carski besednik trebalo je bar da ramotris mogucnost da postoji vecni zivot za pojedine duse, ali da je osnova za sudjenje neka druga, a ne ona koju ti uzimas skoro kao datu. Ja, na primer, ne verujem da je negovati culnu ljubav s nekom zenom u zivotu veci greh nego odvojiti tu istu zenu od njenog jedinog sina. Ja licno uzivam u misli da je onaj Bog koji je stvorio nebo i zemlju, onaj isti Bog koji je stvorio i Veneru. Mozes li se setiti onoga vremena kada sam bila trudna? Ili kada sam dojila maloga Adeodata? Cak i tada se se usudjivao da me dodirnes i nijednu drugu nisi trazio. Jesi li i tada bio najdalje od Boga?
Ja ne kazem da znam nesto od toga. Ja samo kazem da ne znam. Ja cak ne kazem ni da ne verujem u Boziji sud. Ja samo kazem da mozda verujem i u sudjenje okretanja ledja svim onim radostima, svoj onoj toplini i svoj onoj neznosti koju biskup od Hipona sada porice. Tako zvuci Florijina ispovest!

Onda je, Aurelije, Monika umrla devetoga dana svoje bolesti, u svojoj pedest sedmoj godini – i u mojoj tridest trecoj. Onda se ta "bogojazljiva i smerna dusa odvojila od tela". Ti pises:"Kada je izdahnula svoj poslednji dah, Adeodat, moj decak, glasno je zaplakao od tuge." Ali ti nisi "smatrao da se pristoji suzama i uzdasima tugovati nad mrtvima. Jer tako sto spada onde gde se tuguje nad nesrecnom sudbinom mrtvih ili se smrt shvata kao potpuno unistenje. Ali za majku smrt nije bila nikakva nesreca. U sustini, to nije bila nikakva smrt."
Neka mir pociva nad njenom uspomenom, biskupe! Ti ne krijes da je i tebe zabolelo, veoma zabolelo, i cim si ostao sam pustio si suze da slobodno teku. Ti se, istina, pomalo stidis sto si prolio neku suzu nad svojom majkom, jer to bi se moglo uzeti kao znak da jos uvek imas neka zemaljska osecanja.
Mozes li se setiti kako smo jednom razgovarali o nadmenosti grckih junaka? Cini mi se da je sada na mestu podsetiti te da si i ti samo covek. (Te hominem esse memento). Koliko dugo ces, Aurelije, zloupotrebljavati moje strpljenje? Koliko god se ti uvijao, i ti imas "zemaljska osecanja" – mislim, ako uopste imas neka osecanja, jer kakva bi inace druga osecanja bas ti posedovao?

...


Ciceron kaze da je ispovediti se lek za onoga ko je gresio. (Fit erranti medicina confessio). Ali ti ne ispovedas svoje najvaznije greske! Kako samo mozes da izbrises poslednji cin tragedije? Jer sta mozemo nauciti o tragediji ako njega izostavimo?

...


U svom pismu napisao si da je Monika umrla, i ja te necu muciti prepricavajuci sada sve to, ali tebi je bilo stalo da ispricas da je veridba odavno raskinuta i da se vise nikada neces ozeniti. Ali mozda bi te trebalo podsetiti na zavrsni pozdrav. Ti pises: "Kako mi samo nedostajes, Florija! Zelio bih da si sada zajedno sa nama. Zelim da te vidim, ja istovremeno zelim da te vidim i da te ne vidim. Ja zelim, ali ne mogu, i ja ne mogu, ali zelim."
Ponekad coveku moze biti tesko da se odluci, i zar je zato cudno sto ponekad sve krene naopacke? "Ja vidim sta mi je od koristi, ali cinim ono sto mi steti", pise Ovidije. (Video meliora proboque, deteriora sequor).

...


I onda sam otputovala u Rim.
Tako smo ostali dugo vremena i gledali se duboko u oci, onoliko duboko koliko su nasi pogledi dosezali. Zar nije bilo kao da smo nas dvoje u tome trenutku bili jedina ziva dusa koja se nekako ogledala sama u sebi? A onda si ti, Aurelije, rekao nesto, mozes li se setiti toga? Sada ces, rekao si, ostati zauvek kod mene!


...



Justejn Gorder