|
SANJA DOMAZET
Disharmonija
u režiji Nebojše Bradića
"Disharmonija Sanje Domazet pokušava da poveže motive tipične za simbolizam kroz halucinantno i orgijastično poslednje Disovo putovanje brodom "Italija", na kome je i poginuo. Ona to čini prikazujući i suprotstavljajući svet utvara duša osuđenih na večito lutanje i realnu beskrupuloznost politike, pesnikovo beznađe i slutnje sa neostvarivim i neostvarenim ljubavima - kroz makabrične prizore poslednjeg veselja na smrt osuđenih putnika broda "Italija".
http://www.bdp.rs/Disharmonija.htm
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Nije recenzija predstave nego moje impresije...
Predstava inspirisana Disovim zivotom, ali nije samo to. To je pricha o brodu-kao simbolu skuchenog prostora, koji su odredjeni ljudi, razlichitog socijalnog ali i psiholoshkog stanja prisiljeni da dele. Upravo zbog toga njihove lichnosti se preplicu shto omogucava da radnja teche. Osim "ukletog pesnika" ovde srecemo niz likova koji u sebi nose neshto teshko, tmurno, mozda chak i obolelo na neki nachin. Tu je devojka koja je zaljubljena u Disa i cheka njegovo dete. Dis je zbog nje "sklonjen" iz Francuske, jer je ona cerka uglednog konzula. Medjutim ona krece na put bash zbog njega, jer smatra da upravo njemu duguje zivot-naime on je spasao ludila u koje je ogrezla nakon smrti majke. Ipak Dis nije zaljubljen u nju, zeli da se vrati svojoj zeni i porodici. U tom odnosu sa njom ispoljava se ona "naivnost" ili mozda ona detinja nezrelost Disa, koji nenamerno povredjuje ljude oko sebe svojom otvorenonoscu i neposrednoscu, koju ova devojka tumachi kao veliku ljubav.
Moze se reci da ova predstava ima dve ravni: realistichnu, "vreme koje se dogodilo u predstavi" i ono "dozivljeno vreme u svakom junaku." Upravo tom Disovom "unutrasnjem"vremenu pripada i devojchica od petnaest godina koja nema nikoga na svetu i koja je na granici izmedju devojchice i zene. Ona je njegova utvara, koja pricha o mesecu, talasima, snovima,koja je krhka i naivna u svom neiskustvu, koja jos vidi svet ochima deteta, ali deteta koje je prezivelo rat i izgubilo sve. Javlja se kad je Dis sam, uvek kada je na nekoj prekretnici u razmisljanju i vidjenju stvarnosti.
Meni je bio vrlo zanimljiv i lik kapetana, kod koga Dis odlazi da telegrafishe svojoj zeni. Naravno to je predvidjeno samo za posadu broda, ali kapietan ga pushta da i on telegrafishe. I shta bi Dis svojoj Tinki telegrafisao nego pesmu. To je prikazano na vrlo komichan nachin, naime, Dis brzo diktira i po zavrshetku pita kapetana da li je sve poslao a kapetan odgovara da je to toliko dugachko da se on vishe ni ne seca.  Na kraju se ispostavi da telegraf ni ne radi vec puno godina, a da je kapetan zadavio svoju zenu i sad chuje svuda njen glas kako ga doziva u talasima.
Pojavljuje se i lik prostitutke, koja pati zbog neuzvracene ljubavi, a njen izabranik voli glumice, pa se ona Disu zali. On joj obecava da ce je nauchiti da glumi i to bash Ofeliju.
Chitava predstava je koncipirana tako da vishe glumaca izgovara delove Disovih pesama, ali tek po neki stih, potpuno nenametljivo, tako da ukoliko niste chitali njegove pesme ne mozete prepoznati da je rech o pesmi.
Moto chitave predstave je: "ja se svemu smejem,pa me sve i boli."
Pochev od broda koji je simbola zivota koji neumitno teche, od izvora do uvira, do niza metafora i simbola, ova predstava je uzasno visheslojna, duboko psiholoshki motivisana i mislim da je jedno od najboljih dela Sanje Domazet.Vredi pogledati! Posle predstave nekoliko dana sam se osecala bukvalno ranjivo. Predstava tera na samoispitivanje i uopste ne gubi na svojoj aktuelnosti ni danas i upravo me je najvishe zabolela ta svevremensot(ili bezvremenost) u tekstu.
p.s. ima i komichni scena.Meni posebno zanimljiva jeste ona kad on za stolom, uz vino, sa mornarima, recituje svoje pesme u trenutku inspiracije i kad ga oni hvale a on kaze:" crkni Skerlicu!"
|
