Kako funkcionišu pozorišta?

• 2Ovo se svidja korisnicima: dolinalima, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pozdrav svima.

Već neko vreme gledam epizode emisije "Moj Beograd" gde se često pojavljuju pozorišni glumci pa sam skontao da baš i ne razumem kako funkcionišu pozorišta. Često čujem da je neki glumac član tog i tog pozorišta. Da li to znači da učestvuje samo u predstavama koje organizuje to pozorište? Da li pozorišta imaju svoje pisce predstava ili bilo ko može predložiti svoj tekst? Voleo bih kada bi mi neko pojasnio kako to sve funkcioniše.

Unapred hvala.

• 4Ovo se svidja korisnicima: dolinalima, Bane san, aleksmajstor, Milos ZA
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Predavao sam četiri godine taj predmet i veruj mi da će te ovaj odgovor ''koštati'' desetine strana. Jesi li spreman?
PS
Možda, pre toga, pogledaj, za sada, na Vikipediji pa ćeš steći osnovne pojmove. Inače, član sam više stručnih žirija raznih međunarodnih festivala i pozorišni kritičar. Ne hvalim se, samo navodim kao pokriće koliko je odgovor na ovo tvoje dragoceno pitanje složeno.
Najmanje vidljiv deo je onaj kad publika uđe, sedi, gleda, aplaudira i izađe. Sve ostalo (najviše pripereme) traju mesecima (koristeći razne metode, da ne počnem baš odmah od njih), pa i godinama (posebno u moskovskim pozorištima gde se predstave postave da igraju decenijama, pa se tako i režiraju , da alternacije ulaze ''neprimetno''. Jednog dana gledaš, kroz nekoliko decenija, istu predstavu bez ijednog glumca iz prve podele.

PS
Bolje je da malo rašćlaniš pitanje, ovo je preširoko, imam više udžbenika na tu temu. Lakše će ti biti da kreneš od onoga što najmanje znaš.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Sirius, dolinalima
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Desetine strana mi nije preskupo . Krenuo sam od Vikipedije, ali mi je uvek draže da pročitam odgovore odavde. Imaju dušu, a i volim kada su zasnovani na iskustvima . U suštini, najviše su me zanimali odgovori na onih nekoliko pitanja koja sam naveo u prvoj poruci. Naravno, svako produbljivanje je i više nego poželjno. Imam ja mnogo pitanja, ali mi nema smisla da ih taksativno navodim. Siguran sam da ću i čitajući odgovore na dosadašnja pitanja naići na nova pitanja. Inače, nije mi toliko bio cilj da učim nauku o tome, više sam mislio na odgovore zasnovane na iskustvima, stavovima, mišljenjima, anegdotama, događajima itd.

Znam da je pitanje iz naslova teme preširoko. Ostaviću Vama da odlučite u kojoj meri je najbolje da se odgovori na njega. Što se mene tiče: što više, to bolje .

• 6Ovo se svidja korisnicima: dolinalima, amstel2, Milos ZA, aleksmajstor, Bane san, Peca
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 13 Dec 2024 15:42

Milos ZA ::Pozdrav svima.

Već neko vreme gledam epizode emisije "Moj Beograd" gde se često pojavljuju pozorišni glumci pa sam skontao da baš i ne razumem kako funkcionišu pozorišta. Često čujem da je neki glumac član tog i tog pozorišta. Da li to znači da učestvuje samo u predstavama koje organizuje to pozorište? Da li pozorišta imaju svoje pisce predstava ili bilo ko može predložiti svoj tekst? Voleo bih kada bi mi neko pojasnio kako to sve funkcioniše.

Unapred hvala.

Идемо овако - по тезама:
-Позориште без прекида постоји већ 26 векова. Појавило се у античкој Грчкој најпре у поворкама у славу бога Фалуса, односно плодности. Поворке су се звале комос - касније комедија. Тада је подељено и на основне жанрове (комос-комедија и трагос - трагедија; трагос је јарац који је жртвован). Најпре је то било хорско (речитативно казивање), па је онда уведен први глумац (као антифон-полемичар, онај који одговара), итд. До појаве Аристотела није се знало за јединство места, времена и радње, а драме би се завршавале тако што би се с крана (механе), спустио бог (деус екс макина) и решио ствар (''овај је победио, овај умире, овог ћу оживети, итд). Сцена се састојала из два дуга степеника - логеиона (степеник за хероје) и теологеиона (степеник за богове). Најпре је постојао театрон (брдо где је падина набијена прућем да глумци лакше стоје и да се виде). Када је освојена технологија израде камена, онда се ситуација преокренула и настали су амфитеатри, на природно погодним местима. Тада су , као и сада, гледаоци били под углом (као на стадиону), а сцена и сценска зграда доле.
Од декорација позоришта су имала перијакте (тростране призме) које би се са сваке стране сцене окретале по потреби и приказивале одређене слике. Између гледалишта и сцене постојали су пролази - пароде, а на оркестри,средњем делу између сценске зграде (сцене фронс) и гледалишта налазила се и ротациона бина (екиклема). Ту су била и Тесписова колица којима су одвожени ''мртви''. Први ред у публици био је резервисан за највише званичнике и децу погинулих јунака. Архонт је био редитељ, организатор, координатор, итд. Глумци су носили маске (чувени заштитни знак), с дугим брадама. Ходали су на котурнама (ципелама високим тридесетак центиментара), носили су хитоне (огртаче), итд.

Позоришта су се релативно касно поделила на аматерска и професионална. Све до краја седамнаестог века сценама су владали или школовани глумци, или забављачи (то је мало дужа прича, да не дирам сад то. Углавном, то су били народни забављачи који су од тога живели - скоромоси, минстрели, скуре ваги, клерици вагантес, итд, итд. Сваки народ је имао своје забављаче).
Права професионална позоришта појавила су се најпре у Енглеској у блиско пределизабетанско доба, захваљујући великој тројци писаца - Кид, Грин и Марло. Они су поставили темеље за појаву Ричарда Бебиџа (основао прво професионално позориште које се једноставно звало ''Позориште'', ван северних зидова Града Лондона, код ''Бискупове капије''). У граду су била дозвољена само два позоришта дечака, а женама је било забрањено на глуме. Прва позоришта на десној обали Темзе (која није припадала Граду Лондону, ''Глоб'', ''Завеса'', ''Лабуд'', ''Рукавица'', оснивали су Шекспир и његови конкуренти из практичног разлога - наплаћивана су ауторска права писаца (један од разлога што је Шекспир почео да пише - да не би плаћао права или се бавио пиратеријом) и улазнице, наравно. Представе су трајале само сат времена (да би се играло што више) и биле су забрањиване вечерње јер су позоришта могла лако да плану, што се много пута догодило. Тек јачањем Елизабете Тјудор позоришта су почела да наступају и у самом граду.

Аматери су се појавили у Америци где је развијен ''стар систем''. Један глумац се специјализовао, рецимо, за Хамлета и путовао од места до места. У граду би га чекали аматери који имају све глумце - сем Хамлета, итд. Код нас се аматеризам развио најпре у Војводини (прва представа играна је 1774. године у Вршцу, у Граматикалној школи). Зашто у Војводини? Зато што су градови могли да откупе лиценцу да говоре матерњим језиком. Он је био дозвољен само у цркви и у позоришту. Зато и дан-данас Војводина има оданију публику и позоришта него у централној Србији. О разлици између аматера и дилетаната ћемо касније.

Е, овде мала пауза, па настављамо даље. Прво ово да свариш...

Dopuna: 13 Dec 2024 17:03

Наставак:
Међуприча:
Ова дигресија односи се на таму средњег века, када су Европом владале папе из Свете римске империје и сваки слободоуман покушај (а уметност то јесте), спречавале на све начине.

Дуго се црква опирала позоришту античког типа, па је чак и прогањала народне забављаче. Када су, као прагматично предузеће, схватили да ''губе муштерију'', јер су литургије изводили на латинском језику, почели су да на литургијама изводе литургијске драме и то већ од деветог века! Како је то изгледало? Подели се хор на два дела. Један пева, други одговара (то су дијалози звани антифони). Зашто је то поновни почетак позоришта и то режираног? Зато што су свештеници ишли између хорова и шематизованим покретима (које су раније објаснили ''стаду'') показивали шта се дешава. То је била режија и глума! Апсолутно и без двоумљења. Попови су морали да иду по одређеном мизансцену (mises an scene - покрети на сцени) и да гестовима глуме. Поступак се нимало не разликује од данашњег јер има тројно јединство - публику (паству), дело (литургијску драму) и извођаче (свештенике). Дело има своју композицију, увод, разраду, кулминацију, расплет и поруку, само што је строго тематско.
Коначно, кад неће брег Мухамеду - браћа од Пасије добила су већ у четрнаестом веку дозволу да играју на народном језику и ту више повратка није било, нити је ико могао да спречи развој позоришта.
Шта је интересантно? Опет су се представе догађале у колонама! У Енглеској, пре велике тројке, колона се кретала са великим колима (као код Тесписа) и застајала на одређеним раскрсницама - мансионима. Тамо би оборили странице кола, испод њих ставили буриће или стубове и добили какву-такву сцену. То се дешавало поводом празника Тело Христово, или Тјелово (корпус Кристи). Успут, бар десетак градова у Америци има то име. Одатле до елизабетанског позоришта био је само један корак.

Код нас су народ забављали скоромоси, путујући забављачи на местима која су се звала позор (!). То су била јавна места где су се вршиле и продаје, погубљења, кажњавања, па и забаве.

О стварању позоришта на Балкану - следећи текст.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pročitao sam tekst odmah po objavljivanju, ali nisam hteo da kvarim tok poruka svojom porukom sa pitanjima, ali hajde da postavim nekoliko, uvek mogu da je obrišem i ponovo objavim kasnije.

Prvo bih želeo da se zahvalim na veoma opširnom odgovoru, verujem da će mnogo puta biti pročitan. Hvala!

Po mom mišljenju, prvo pitanje koje se nameće je, da li je ovo sve iz glave ili je konsultovana literatura ?

Sirius ::Ходали су на котурнама (ципелама високим тридесетак центиментара)... Koja je bila svrha ovoga (ili simbolika)?

Sirius ::Углавном, то су били народни забављачи који су од тога живели - скоромоси, минстрели, скуре ваги, клерици вагантес, итд, итд. Koja je razlika između svih ovih termina? "Skure vagi" ne nalazim nigde (jedino u Vašem tekstu) pa da li mi možete dati malo bliže objašnjenje izraza?

Sirius ::Представе су трајале само сат времена (да би се играло што више) и биле су забрањиване вечерње јер су позоришта могла лако да плану, што се много пута догодило.Zašto je bilo lako da planu?

Sirius ::Зато што су градови могли да откупе лиценцу да говоре матерњим језиком. Он је био дозвољен само у цркви и у позоришту.Od koga su otkupljivali licence i zašto nije bilo dozvoljeno?

• 3Ovo se svidja korisnicima: aleksmajstor, Milos ZA, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Milos ZA

Citat:Po mom mišljenju, prvo pitanje koje se nameće je, da li je ovo sve iz glave ili je konsultovana literatura ?


Ово је све из главе и то најсажетије. Предавао сам то у гимназији, срамота би било да не знам то ''у по дана и по ноћи''...а има тога још. Наравно, у главу је ушло све преко књига и предавања, личног увида. Било је то време када се озбиљно студирало.

Citat:Ходали су на котурнама (ципелама високим тридесетак центиментара)..Koja je bila svrha ovoga (ili simbolika)?

Глумци су били гласници богова (многобројних) и морали су да се на неки начин и физички издвоје изгледом. Није то ништа чудно, то је у људској природи. Сети се да су римски легионари носили на шлемовима оне смешне ''четке'' које ничему нису служиле, осим да импресионирају непријатеља. Као кад се Индијанци мажу ''ратничким'' бојама.

Citat:Углавном, то су били народни забављачи који су од тога живели - скоромоси, минстрели, скуре ваги, клерици вагантес, итд, итд.
Koja je razlika između svih ovih termina? "Skure vagi" ne nalazim nigde (jedino u Vašem tekstu) pa da li mi možete dati malo bliže objašnjenje izraza?


Наравно. То је био најнижи слој забављача. Израз се налази у стручној литератури која вероватно још није дигитализована (''Историја позоришта'' Чезаре Молинарија, ''Повјест драмског театра'' Силвија ди Амика, итд), а о њему нам је говорио и наш професор Драган Клаијић. Буквалан превод би било опскурне луталице. Они су имитирали своје озбиљније колеге (клерици вагантес, називани још и вагабунди, путујући проповедници).


Citat:Sirius
Представе су трајале само сат времена (да би се играло што више) и биле су забрањиване вечерње јер су позоришта могла лако да плану, што се много пута догодило.Zašto je bilo lako da planu?

Мислио сам да ћеш се сетити Све те ''зграде'' прављене су од дрвета јер је тако било јевтиније. Дрво је штићено смолом да би дуже потрајало. Када би се увече попалили фењери, то би плануло као шибица. ''Глоб'' је тако неколико пута горео. Чак и по дану ако неко буде неопрезан. По изгледу су то били кружни објекти, као силоси, набијени галеријама (''јарусима'') да би што више људи стало.

Citat:Sirius"]Зато што су градови могли да откупе лиценцу да говоре матерњим језиком. Он је био дозвољен само у цркви и у позоришту.Od koga su otkupljivali licence i zašto nije bilo dozvoljeno?

Да сузимо одговор на српске наосеобине у Војводини. Све до Сентандреје (где се налази и пожаревачка четврт, и наша црква), сви они који су избегли у два таласа Чарнојевића (Арсенија Трећег и Четвртог, Шакабенте) и прешли Дунав, на територију Угарске, Румуније, итд, стварали су своје насеобине на које те државе нису благонаклоно гледале. Градови су били још увек по организацији касног средњевековног типа, па је управа одређивала шта ко може да ради, зида, продаје, итд. Језик је, као што знаш, најбржи и најлакши начин да се освоји нека територија (осим ратова, наравно). Стога су градске власти, колико год су могле, затезале око дозволе коришћења српског језика у службене и јавне сврхе. Најпре су то дозвољавале (јер су морале), верским заједницама (формирање црквених општина, служба на матерњем језику, итд), а затим и позоришним одборима, па касније и школама. Тако је било, мање-више, свуда где су дошљаци морали да се боре за своје место под сунцем. Сличан пример имамо чак и у Трсту, где су богати трговци зарад очувања сећања на стари крај, улагали новац у откуп лиценци и свих других права, како би постали пуноправни грађани, а сачували идентитет. Нови Сад је такође одличан пример за то, посебно борба за Матицу српску.

Извини што ти одговарам тек сад, био сам одсустан за викенд. Ако имаш питања око овога, па да наставимо са организацијом позоришта, њиховом архитектоником и деловањем у време јозефинизма, када су већина српских позоришта у Војводини (па и у Београду), прихватила модел ''мустре театра'', Бургтеатера.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hvala na odgovorima.

Sirius ::Ово је све из главе и то најсажетије. Предавао сам то у гимназији, срамота би било да не знам то ''у по дана и по ноћи''...а има тога још.Onda je sve jasno. Između ostalog, pažnju su mi najviše privukle nepoznate reči pa je to bio jedan od razloga zašto sam pitao da li je konsultovana literatura. Izgleda da stručnjaci drže u glavi stručne izraze .

Sirius ::Глумци су били гласници богова (многобројних) и морали су да се на неки начин и физички издвоје изгледом.Pretpostavio sam da je to bio razlog, ali sam hteo da potvrdim. Što se tiče rimskih legionara, negde sam pročitao da su im te četke služile za glancanje delova oklopa. Da li je to tačno ili nije, nemam pojma, ali nisam sklon verovanju u to. Takođe sam čuo da su im služile i za brisanje posle velike nužde, ali je to verovatno šala .

Što se tiče planjavanja pozorišta, prva pomisao mi je bila baš to, da će se zapaliti od fenjera ili neke vrste osvetljenja koje su imali. Onda sam pomislio da ipak možda nisu bili baš toliko neoprezni i da nisu dozvoljavali da im se tako nešto dešava. Pa sam pomislio da ste "planuli" iskoristili u smislu da je mnogo više ljudi dolazilo na predstave. Svejedno, sada je jasno.

Takođe, odgovor vezan za licence sam prilično nazreo. Jedino što me malo buni je zašto je to bilo vezano za Vojvodinu? Pretpostavljam da je Vojvodina, u odnosu na ostatak Srbije, bila "civilizovanija" pa je to razlog.
Sirius ::Нови Сад је такође одличан пример за то, посебно борба за Матицу српску.U kom periodu se ta borba odvijala?

• 3Ovo se svidja korisnicima: aleksmajstor, Milos ZA, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 16 Dec 2024 14:24

Milos ZA

Citat:Takođe, odgovor vezan za licence sam prilično nazreo. Jedino što me malo buni je zašto je to bilo vezano za Vojvodinu? Pretpostavljam da je Vojvodina, u odnosu na ostatak Srbije, bila "civilizovanija" pa je to razlog.


Драго ми је да си пажљив и опрезан читалац, не прескачеш редове и питаш оно у шта ниси сигуран. То је најбољи пут да се нешто дозна.
Кад је Војводина у питању, нема ту много дилема. Нису узалуд Нови Сад звали српском Атином. Нас, са ове стране Саве и Дунава ''укопао'' је Пожаревачки мир 1718. године. Тада постављене границе ми смо једном прешли и то тек после два века (1918), а и сада су оне на многим местима неизмењене. За та два века многи су нас претекли.

Центар српске културе и духовности била је Војводина. Сети се само фрушкогорских манастира. Иначе, Јован Стерија Поповић (средишни део наше комедиографске вертикале Трифковић-Стерија-Нушић) је у београдску касабу дошао из уређеног Вршца и тамо се касније, разочаран, и вратио.
О Матици српској, нашој најстаријој културној институцији мало дужа је прича. Погледај њихов сајт, све је лепо описано, да не дуплирамо.

Ево једног дела мог текста који неће бити дуплирање, јер је део белешки с предавања. Односи се на то како су код нас настајале позоришне зграде и позоришта. После ћемо се вратити на она питања из твог почетног поста. Има ту још много тога, али ти си сам изразио стрпљење..

Извини због латинице, текст је писан за један портал, да подсетим неке моје колеге на институцију позоришта код нас. Заснован је на предавањима и литератури из моје библиотеке.



Na jednom od prvih časova na Fakultetu dramskih umetnosti naš veliki i dobroćudni profesor Alojz Ujes, jedan od osnivača katedre, prava, enciklopedijska sveznalica (inače prvak Balkana u sablji), postavio nam je interesatno pitanje: ''Uvažene, mlade kolege, koliko ste puta upotrebili izraz ''bečka mustra'', ili ''mustro bečka... i kojim povodom? Znate li odakle je izraz potekao?''. Mi smo, naravno, onako mladi, ''prepametni'' i nadobudni, improvizovali ''letnji dan do podne'', prisećajući se kome smo sve i kada rekli ''mustro bečka'' i kojim povom, a naš dobri profesor se samo smeškao. Kad smo završili sa ''prolupavanjima'' (izvinite na žargonskom izrazu, ali tako je to, posle svega zvučalo), profesor je prisebno rekao: ''Uzmite sada vaše beležnice, počinjemo s predavanjem''.

Ako preskočim uvodne rečenice, stvari su tekle ovako:
U Beču je 1776. godine osvnovano nacionalno, carsko i dvorsko pozorište - Burgteater. Osnovao ga je Josip Drugi (ili Jozef, pa odatle naziv za tu kulturnu politiku - jozefinizam), sin Marije Terezije. Reč je, naravno, o ženi koja je ostavila kapitalan trag u oblastima gde je vladala. I danas u Vojvodini, Hrvatskoj, Bosni ili Sloveniji, možete čuti izraz: ''to je rađeno još za vreme Marije Terezije'', što će reći: postavljeno kako treba, kako valja, da traje kao uzor, odosno - mustra! Eto nas i kod te čarobne reči. Burgteater je osnovan sa sledećim ciljevima: da spreči strane pozorišne i kulturne uticaje (francuske i italijanske) i da postane ugledni, muster theater, za sve provincije imperije, da bude reprezentativna institucija carskog dvora i sredstvo germanizacije. I zaista, sve u njemu je tako i postavljeno, odnosno organizovano da traje - od izgleda zgrade, do same organizacije. Ako ste bili u Narodnom pozorštu u Beogradu, ili u Subotici, Vršcu, Somboru, Varaždinu, Splitu, HNK, Šibeniku, svuda ste mogli da vidite manje-više, istu strukturu. Za nju su bili zaduženi čuveni arhitekti Helmer i Felner. Zgrade se razlikuju po veličini i bogatstvu, u zavisnosti ko ih je i s koliko novca pravio, ali sve imaju zajedničko: veliku, luksuznu salu sa bar jednom galerijom (jarusom) i centralnom ložom za najviše zvaničnike. U toj sali obavezno se nalazi bogat kristalni luster, a preovladavaju bordo boja sa zlatnim aplikacijama štukature, odnosno tzv. ''male plastike'' - ukrasne, floralne ornamentike. Bogata, teška zavesa se, naravno, podiže po visini, retke su zgrade sa otvaranjem krila zavesa. Hol je veliki i često u mermeru, s mnogo ogledala, statuetama zaslužnih glumaca, itd. Oko galerija nalaze se posebni, uski hodnici koji ih dele od glavnog, spoljnog zida. Poznatiji su pod nazivom ''kuloari''. U njima su vođeni neprimetni, diskretni razgovori, a publika je često dolazila u pozorište više zbog tih razgovora i da bude viđena, nego zbog same predstave. Vremenom su tim zgradama dodavani i arhitektonski uklapani uslužni delovi (smeštaj za glumce koji su tu privremeno na pripremi predstave), obavezna letnja scena, restoran, pa čak i hotel, itd. Sistem garderoba i prilaza sceni, glumački klub, itd, takođe su doziđivani onako kako je ugled glumaca rastao.

Suprotno sali, scene su u prvim godinama bile male, neudobne, kao da je ono što se na njima dešavalo bilo nebitno. Iz garderoba se izlazilo pravo na scenu. Najveći broj tih sala ima i obavezni ''ferzenk'', odnosno ''orkestarsku rupu'', za slučaj da u grad dođe opera ili balet. Ona se nalazi u produžetku scene, na tzv. proscenijumu. Kod velikih, bogatih zgrada kakve su bile i jesu one u Beču, Budimpešti, Zagrebu, Beogradu, postoje i hinterbine (manja bina iza glavne bine), prostor koji služi za smeštaj smenjujućih delova scenografije i neometano kretanje tehničara. Sada hinterbine zovu, bez ikakvog jezičkog i funkcionalnog opravdanja ''bekstejdž'' (!). Na zidovima unutar ''džepova'' scene (koje publika ne vidi jer su zaklonjeni vertikalnim zavesama-sufitima), nalaze se na nekoliko nivoa (slično galerijama u sali), ''šnirbode'', odnosno mali metalni rešetkasti prolazi - hodnici (kao na brodovima) za ''cugmahere'', odnosno radnike koji u određenom trenutku moraju da podižu ili spušaju ''cugove'', konopce koji vuku sistem vitla sa cevima na kojima su okačene zavese (draperi i sufite koje čine ''scenu - kutiju'') ili delovi scenografije, odnosno dekoracije. Na nekim scenama nalazi se i ''rotacija'', kružna, pokretna scena kakva se nalazila još u antičkoj Grčkoj (za brzu smenu scenografskih elemenata), a pored rotacionih scena, neke scene imaju i ''propadališta'': to su delovi poda koji mogu da se podižu i spuštaju i tako prave neku vrstu stepenika ili ''brda''. Takvu scenu imalo je Skopsko narodno pozorište, ali to više ne radi jer je ugašena engleska firma koja je to montirala. U Engleskoj su ta propadališta deo gotovo svakog pozorišta, još od vremena Šekspira. Iza hinterbine nalaze se fundusi i depoi, velike prostorije za smeštaj garderobe kao i izradu scenografskih elemenata. Mi imamo običaj da kažemo da je jedno pozorište bogato i spremno onoliko koliko su mu bogati i puni fundusi i opremljeni depoi.

Ispod bine se nalazi podbinski prostor ništa manji od scene i tamo se osećate kao da ste ispod nekog velikog železničkog mosta. Ogromna konstrukcija koja nosi kružnu šinu za rotacionu scenu, vitlovi i protivtegovi za cugove, glavnu i čeličnu zavesu, itd. Sve u svemu, publika vidi deseti deo onoga što u pozorištu stvarno postoji. Koga ova oblast interesuje, neka obavezno pogleda film ''Fantom u operi'', neće zažaliti. Organizacija Burgteatra (ili Burgteatera, kako je govorio naš profesor) je do danas ostala ista za celu Evropu, ne samo za nekadašnje delove habsburške monarhije, tako da je prosek zaposlenih u takvim pozorištima - šest radnika na jednog glumca. Naravno, organizacioni planovi, način kupovine i rezervacije karata (šparsic - godišnje rezervisane karte), ostao je do danas nepromenjen.
Kad spominjem bečku mustru, moram da navedem još jednu: reč je o čuvenoj Geteovoj i Šilerovoj mustri! Gete je u svoje vreme bio poznatiji kao utemeljivač pozorišta u Vajmaru, odličan organizator, a usput i pisac, prevodilac. Kakvu je on to mustru, uz Šilerovu pomoć, napravio? Napisao je ''Sto pravila za glumce'', a da bi bilo sve jasnije, on je pozvao crtača koji je nacrtao sto poza tako što je kao model koristio tada veoma poznatog klasicističkog glumca Iflanda (Vilhelm Ifland (1759-1814). Ifland je bio i pisac, dramaturg, reditelj, ranga jednog Kocebua, veoma popularan i uticajan. Slična pravila pisali su i Didro, Stanislavski, a i naše Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu objavilo je ''Pravila za družinu srbsko-narodnog pozorišta'' , 17. marta 1863. godine.

Velike svetske kulture branile su se od kulturne kolonijalizacije (a i same su je tako sprovodile) time što su prilagođavale i prirođavale svome jeziku poznata dela dramske literature. Kod nas su se takvi komadi zvali ''posrbljenice''. Tako je Joakim Vujić preuzimao i prevodio komade Augusta fon Kocebua i prikazivao ih kao svoje tvorevine (što je, u neku ruku, bilo istina jer je u pitanju bio ne samo prevod , već i adaptacija, pa i dramatizacija). Međutim, isto to su radili i Nemci! Kristijan Feliks Vajse bio je taj koji je germanizovao Šekspira. Tako prilagođeni, Šekspirovi naslovi širili su se prostranom teritorijom kojom je tih decenija vladao nemački uticaj

Dopuna: 16 Dec 2024 18:32

Milos ZA ::Pozdrav svima.

Već neko vreme gledam epizode emisije "Moj Beograd" gde se često pojavljuju pozorišni glumci pa sam skontao da baš i ne razumem kako funkcionišu pozorišta. Često čujem da je neki glumac član tog i tog pozorišta. Da li to znači da učestvuje samo u predstavama koje organizuje to pozorište? Da li pozorišta imaju svoje pisce predstava ili bilo ko može predložiti svoj tekst? Voleo bih kada bi mi neko pojasnio kako to sve funkcioniše.

Unapred hvala.

Хајде да и ово објаснимо, у најкраћим цртама.
-Како се запошљавају глумци? Пошто сам и ја члан УДУСА (Удружење драмских уметника Србије), где је моја колегиница с класе била дугогодишња ''алфа и омега'', а водио сам и установу која има четири позоришна фестивала, своје аматерско позориште, итд, могу да ово максимално поједноставим:
Глумац може имати стални радни однос као и сви други грађани, односно бити стални члан неког професионалног позоришта. То се постиже путем конкурса. Свако позориште има свој Правилник о систематизацији послова и задатака који описује које обавезе и права имају глумци као запослени у сталном радном односу. Тај Правилник мора да буде заснован на Закону о раду и на Колективном уговору.

Међутим, постоје и специфичности (глумац може да одбије понуђену улогу јер сматра да не припада његовом фаху), али то је већ мало сложенија прича. То нас доводи до тога да има глумаца који примају плату годинама, а да нису изашли на сцену. То не зависи само од њих, већ и од редитеља који предлаже глумачку поделу у конкретној представи. Исто тако, тај глумац из сталног радног односа може (под условом да не угрожава своје позориште и обавезе у њему) да игра ''на уговор'' за друго позориште. Има и глумаца који су слободни уметници, односно немају матичну кућу. Реч је о врло популарним и успешним глумцима који могу да (условно речено) бирају посао. Знам глумце којима се више исплатило да буду слободни уметници него да се вежу за једну кућу. Они умеју да буду заузети у седам, осам активних представа, на телевизији, филму, итд. За једног је била позната анегдота да је у једном позоришту наступао само у првом чину. Пошто је у другом позоришту наступао у трећем (а представе су почињале у исто време), њега је чекао аутомобил, па се он већ у аутомобилу костимирао. Све то, наравно, у ''кругу двојке''. То је ризично, али је тако. Може да се догоди да одједанпут неки глумац не буде више никоме интересантан (Вера Чукић више од две деценије, колико се сећам, није имала улогу, још од представе ''Убише књаза''). При том остаје и питање уплате пореза и доприноса (Град Београд, рецимо, може да бенефицира неке слободне уметнике на основу утврђених критеријума, итд).

Нешто мало о писцима: они су најчешће слободни уметници јер је позоришту много важније да има стално запосленог драматурга. Нико не може да пропише законом колико је успешних драма писац обавезан да напише, па да сходно томе добија и лични доходак. Драмски писци су ретка врста, врло драгоцена (поготово успешни). Може да се догоди да писац напише 50 драма (као рецимо Матија Бан), а да се запамти само једна, а има писаца који постану славни по једној драми (''Камен за под главу'', Милице Новковић). Писање је таленат (наравно, као и све друго у позоришту), али најнеизвеснији. Зато је пожељно, готово нужно да позориште (ако држи до себе) има запосленог једног или више драматурга јер њихов посао јесте креативан, али и значајно занатски: њихово је да процене који ће се текст узети, да га прилагоде и предложе Уметничком већу (па оно ако га усвоји предлаже редитеља, итд, итд).

У следећем наставку: организација и структура позоришта као установе; разлика између дилетаната, аматера и професионалаца. Пут до славе и како изаћи из анонимности.
Милошу, ниси одустао?

• 1Ovo se svidja korisniku: Sirius
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::Центар српске културе и духовности била је Војводина. Сети се само фрушкогорских манастира.Sećam ih se prilično dobro. U sedmom razredu smo ih obilazili kada smo bili na ekskurziji. Iz ugla deteta, najdosadniji deo ekskurzije je bilo to obilaženje manastira. U našu odbranu, stvarno smo obišli previše njih za prekratko vreme. Sticajem nekih okolnosti, imao sam sreću da su mi ipak ostali u lepom sećanju.

Sirius ::Oko galerija nalaze se posebni, uski hodnici koji ih dele od glavnog, spoljnog zida. Poznatiji su pod nazivom ''kuloari''.Kada god naiđem na "kuloare", prva asocijacija mi je bordel. Ne znam zašto, ali ta reč ima negativno značenje za mene. Verovatno sam je nekada pročitao u tom kontekstu.

Sirius ::Najveći broj tih sala ima i obavezni ''ferzenk'', odnosno ''orkestarsku rupu'', za slučaj da u grad dođe opera ili balet.Za ovo nisam znao da postoji. Inače, reč me je podsetila na "frezenkovanje" u majstorstvu. S obzirom na to da su oba izraza povezana sa rupama, verujem da vuku koren iz iste reči.

Sirius ::Na nekim scenama nalazi se i ''rotacija'', kružna, pokretna scena kakva se nalazila još u antičkoj Grčkoj (za brzu smenu scenografskih elemenata)...Ovo mi nikada ne bi palo na pamet da postoji dok nisam video nešto slično u emisiji "Audicija".

Sirius ::За једног је била позната анегдота да је у једном позоришту наступао само у првом чину. Пошто је у другом позоришту наступао у трећем (а представе су почињале у исто време), њега је чекао аутомобил, па се он већ у аутомобилу костимирао.Za ovu anegdotu sam čuo ili pročitao negde, ali ne bih mogao da se setim za koga je vezana pa da mi život zavisi od toga.

Sirius ::Милошу, ниси одустао?Nisam ni blizu odustajanja . Teško nalazim vreme da se svrtim na jedno mesto pa da mogu natenane da pročitam tekst.

• 3Ovo se svidja korisnicima: aleksmajstor, Milos ZA, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Не журимо никуда.
За наставак: како се постаје глумац?
Глумац се, наравно, рађа као и сваки други уметник. Мора да има талента. Онда долази на ред онај чувени рад.
Постоје три групе глумаца:
-Аматери: (они који из љубави играју у аматерским позориштима, а реч је стигла из француског језика и буквално значи - љубитељ, amateur. Руси их тако и зову - любители, самодеятели). Они наступају у културно-уметничким друштвима при Центрима за културу, Домовима културе, итд, а могу се и самостално организовати као група грађана, тамо где су такве околности. Основна разлика је што за свој рад не добијају новац.
-Професионалци: глумци који су се (по правилу) школовали на групи за глуму, мада има и славних времена (додуше, то је већ историја) који нису имали формално глумачко образовање (као Миливоје Живановић, нпр). Они су за свој посао плаћени и живе од тога. Сада је њихов опстанак значајно угрожен у односу на период од пре тридесет, четрдесет година када су на територији Југославије постојале две позоришне академије (Београд - ФДУ и Нови Сад), уз глумачку школу у Нишу и Академију драмске уметности у Загребу. Тако су се с нама на ФДУ налазили и Љубљанчани, Сарајлије, Тузлаци, итд, итд.

Данас је то беспотребно умножено па само у Београду имамо три факултета који школују глумце: ФДУ (у саставу државног Универзитета уметности), Факултет савремених уметности и Академија уметности (у саставу ''Алфа БК универзитета'', некадашњи ''Браћа Карић''). Али, то није све! У Новом Саду постоји престижна глумачка школа - Академија уметности при Новосадском универзитету , а у Косовској Митровици и Звечану је седиште факултета који се службено зове Факултет уметности у Приштини. Има још! У оближњој Бањалуци постоји Академија Умјетности где се такође студира глума, а и на Цетињу постоји Факултет драмских умјетности. Само на српском говорном подручју (у Скопљу постоји такође Факултет драмских уметности, а у Загребу Академија драмске уметности), у кругу од петсто километара сваке године изађе осам класа са минимумом од 100 до 130 нових глумаца. Како обично кажу - мала бара, много крокодила, али много и кланова, заузетих места, итд. А следећи уписни рок много брзо дође.

Многи свршени глумци (у почетном заносу решени по сваку цену да упишу глуму), касније одустану и крену или стопама аматера (играјући у аматерским представама и ансамблима), или промене струку. Знам у име и презиме глумце који су после пет-шест па и десет година мрцварења по разним позориштима, на уговор од представе до представе, нашли друго занимање. Један узгаја козе (сир, млеко, сурутку), други псе, један ради у кафићу, многи од њих су прешли у продуценте и редитеље, итд, итд. Прилично би се изненадио када бих ти навео нека имена за која многи не знају да су завршили глуму, а раде као тв водитељи, новинари, итд.

Постоји и трећа група, то су дилетанти. Код нас је тај израз у претпрошлом веку био уобичајен и нимало увредљив (Летећа дилетантска дружина). Временом је стекао врло ружну конотацију - незналица, па и штеточина. Међутим, истина је да је реч о људима који за свој новац у слободно време упражњавају глуму (у Француској је то нормална појава, и на западу уопште). Упореди то с друштвом које воли фудбал и изнајми салу на два сата...а међу њима има и доктора наука. Код нас је тај израз, кад је реч о глуми, потпуно изумро и заменио га је израз аматер и ни случајно не би требало да буде увредљив. Мој другар, Саша Дунић (''Ћирко'') каже искрено - једина разлика између нас и аматера је то што смо ми занат учили, а они га стичу на свој начин. Иначе, или си талентован или ниси, то са школом нема везе. Наравно, притисак да се мора живети баш од глуме јесте тај који прави разлику.

Истина је генерално следећа: не постоји професионални глумац који најпре није био аматер, рецитовао у школи, глумио, итд. Нико се није пробудио јутрос и рекао - ''што ја не бих био професионални глумац? Идем на испит да пробам''.

Тако му је то с глумачким светом.