Kako funkcionišu pozorišta?

• 3Ovo se svidja korisnicima: aleksmajstor, Sirius, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Са задовољством прочитах сваку реч. Овакав текст на војном форуму ме подсети да са некад на војним академијама поред "ратничког" дела образовања доста пажње посвећивало и "културном уздизању" кадета. Официри су се појављивали на баловима и позориштима у униформи и морали су да владају и том сфером живота. Мислим да се томе све мање придаје пажње, мада такво је нажалост стање у свим сферама живота.
Аматерски ме интересује архитектура па гледам како су изгледале фабрике пре стотињак година а како ове металне конзерве данас, све се свело на чисту функционалност и резање трошкова. Све што није потребно за "суво" функционисање је безпотребни трошак и одма се елиминише. Шта ћу маторим па ми свашта смета.
Ето мало се изјадах у очекивању још оваквих текстова.

хвала Милошу што се интересује за ову тему и Сириусу што је одвојио време за ове текстове.

поздрав

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

K-1A ::
Аматерски ме интересује архитектура па гледам како су изгледале фабрике пре стотињак година а како ове металне конзерве данас, све се свело на чисту функционалност и резање трошкова. Све што није потребно за "суво" функционисање је безпотребни трошак и одма се елиминише. Шта ћу маторим па ми свашта смета.
Ето мало се изјадах у очекивању још оваквих текстова.
хвала Милошу што се интересује за ову тему и Сириусу што је одвојио време за ове текстове.
поздрав

Поздрав и теби! Драго ми је да пратиш ову тему, мада нам се општи део форума одавно проредио. Српски официри су морали да знају бар два страна језика, окретне игре, један инструмент и - наравно - у месту у ком служе да буду пример својим понашањем јер представљају државу. То је свуда било исто, без обзира да ли су служили у Гарди или на некој караули. Иначе, између два рата, краљевски официри су морали да добију формалну дозволу за женидбу, толико се пазило на понашање и углед. Мој отац је био официр после Другог св. рата и знам да је морао увек да има једну руку слободну (за поздрав). Није смео да носи два кофера.

Ево још мало о архитектури. Претпостављам да си прочитао оно о ''бечкој мустри'', па да допуним.
Нису сви били у ситуацији да саграде узорна позоришта, па су многе зграде мењале намену и преправљане у позоришта. Пошто нам је то било и у настави, морали смо да знамо и о томе све. У време кад сам студирао, у Југославији је било 71 професионално позориште и за свако смо морали да знамо колики му је капацитет, шта има а шта нема, итд. Рецимо, Народно позориште у Београду, свечано отворено 1869. године (мада је завршено претходне године), пре реконструкције почетком осамдесетих година имало је 1010 седишта. Дозидане су административне просторије, проширена хинтербина, али је један проблем остао за сва времена: уста сцене (портал) је део главне носеће греде, заједно с потпорним стубовима. Колико год да се реновира, повећавају ''џепови'', украшава гледалиште, уста сцене ће остати толика колика су била и 1869. године јер би се, иначе, све урушило.

Прва позоришна зграда која је после рата изграђена из темеља код нас била је у Титовом Ужицу. Ево и једног лепог примера адаптације (а није једини). У Зајечару је зграда позоришта (које носи име Зорана Радмиловића), уствари леп пример ране архитектуре Србије. То је била зграда Еснафског дома с другачијом наменом, па се тек пажљивим посматрањем могу запазити детаљи који откривају да то није било одувек позориште. Многе позоришне зграде су, уствари, универзалног типа, а о адаптацијама електромреже (не трпе све мреже дигиталне уређаје), расхладним централним системима, итд, да не причам. Врло мало сцена у Србији има нагнуту бину. То се на самој бини и не примећује, али некада је било правило да под буде нагнут до пет степени у односу на гледалиште (према гледалишту, наравно). Разлог - да би гледаоци боље уочили кретње глумаца по дубини, дијагоналама, итд. Има тога још, само питајте...
ПС
Често сам био у Русији и обишао сам много њихових позоришта. То је посебна прича. Они имају и посебно министарство за позоришта. Почетком осамдесетих година у СССР је било готово 650 професионалних позоришта и сва су она морала да буду стандардизована, како архитектонски, тако и с опремом, фундусима, итд.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Sirius, Milos ZA, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Кад смо се дотакли позоришта ево кратке историје београдског. Текст је исечак из једног обимнијег рада који никако да завршим, биће једног дана:

Вековима је Београд представљало насеље које се налазило унутар тврђаве на простору данашњег горњег и доњег Калемегдана. Када су градске зидине постајале тесне, насеље се ширило и ван њених граница. Да би се и овом делу града пружила каква таква заштита, од Саве до Дунава је ископан дубок шанац. Урадио је то велики аустријски војсковођа Лаудон, па је шанац по њему и доби име Лаудонов. По сведочењу познатог путописца и хроничара Феликса Каница шанац је био пар метара широк и дубок, а у њему су били побијени зашиљени храстови стубови. У ово „насеље у шанцу“ се могло ући кроз четири капије: Сава капију, Варош капију, Видин капију и Стамбол капију. Од ове четири капије једино је Стамбол капија представљала грађевину каквом ми данас замишљамо капије. Каниц пише да је капија била грађевина од тесаног камена и цигле са једним централним пролазом за кола и два мања бочна улаза за пешаке.
И ако је ми подсвесно везујемо за Турску, ову капију су изградили Аустријанци за време своје владавине Београдом 1719.-1739. године. Капија се налазила на данашљем простору Трга републике а срушена је априла/маја 1866. године по наређењу Михаила Обреновића. У народном сећању је остала упамћена као страшно и злокобно место на којем су Турци непокорне Србе набијали на колац како би свако ко улази у Београд могао да види шта се дешава са непокорнима. Ван ове капије завршавао се град а пут се рачвао на два дела, један је водио ка Теразијама а други до Ташмајдана и Палилуле, у то веме све су то била насеља ван Београда.
Како је ово место које је почетком 19. века било практично ван града непун век касније постало центар Београда?



Реконструкција изгледа Стамбол капије према опису Феликса Каница

Све је почело већ поменутим рушењем Стамбол капије 1866. године. Србија се у то доба убрзано развијала, како економски тако и културно. Требало је у што краћем року надокнадити барем два века колико смо заостајали за напредним европским државама. Оснива се Велика школа, Народна библиотека, Српско учено друштво, Народни музеј, Народна читаоница, итд. Неке од ових институција имају среће да релетивно брзо нађу адекватан простор за свој рад, а неке су морале да се сналазе како знају и умеју.
Београдско народно позориште није имало зграду која би одговарала потребама такве државне институције. Прве представе су игране у згради царинарнице – Ђумрукане, у хотелима, кафанама па и у кнежевој пивари. Први озбиљан покушај да се подигне наменска зграда десио се половином века. Влада је поклонила плац на Зеленом венцу и 2.000 дуката, Александар Карађорђевић је даривао 1.000 дуката и 80 хвати камена, капетан Миша Анастасијевић је даривао 500 дуката. Подизање зграде је започето 11. септембра 1852. године према плану архитекте Јосифа Касана. Међутим мочварно земљиште слабе носивости је онемогућило почетак радова. Ни нови покушај градње три године касније на истој локацији није дао боље резултате.
Српско народно позориште из Новог Сада је у зиму 1867./68. имало велико гостовање у Београду и том приликом је одиграло 64 представе у неусловним и малим салама више београдских хотела. Прича каже да је кнез Михајло Обреновић после овога обећао да ће изградити одговарајући театар у Београду. За локацију је изабран бивши турски плац поред Стамбол капије. На жалост кнез је убијен јуна 1868. године и није могао присуствовати полагању камена темељца које је било августа исте године па је то уместо њега урадио кнез Милан.
Пројекат за изградњу новог позоришта је дело архитекте Александра Бугарског, а радове је изводио Штајнлехнер, познати предузимач. Уговор је закључен 23. маја 1868. године за суму од 12.550 дуката, а за изградњу је искоришћен и камен од срушених турских кућа са Стамбол капије. Радови су текли веома брзо и већ јанура следеће године је зграда покривена а 30. октобра је одиграна и прва представа. Тако имамо куриозитет да у граду од 25.000 становника, колико је Београд тада имао имамо позориште од 800 места!



Изглед Народног позоришта 1895. године

Прва преправка зграда је урађена већ 1870. године. Фасада зграде није дирана али је позорница проширена и продужена а поред ње су дограђене гардеробе и магацини. Планове за проширење је урадио Бугарски. На грађевинском делу зграде се можда и штедело али на уређењу ентеријера није. Опрема за унутрашње радове је набављена у Бечу, а из истог града су и многи од ангажованих мајстора и уметника.
Ово прво проширење позоришта је било више мање изнуђено, па је 1911. године донета одлука да се уради комплетна реконструкција и проширење зграде. Израду плана је преузео архитекта Јосиф Букавац. Радови су започети већ наредне године али због надолазећих ратова су практично били онемогућени све до 1919. године када су уз мање измене плана из 1911. настављени. Реконструкција је завршена 1922. године и позориште је поново засијало пуним сјајем. Повећан је капацитет на 944 места, уведено је централно грејање, изграђене нове гардеробе и фундуси.



Изглед Народног позпришта након реконструкције 1922. године

Новим немачким нападом на Београд 6. априла 1941. године зграда Народног позоришта је претрпела значајна оштећења. Санација и нова реконструкција је започела још за време окупације. Зграда је продужена великим анексон који је стилски сасвим одударао од остатка грађевине. И фасада старог дела зграде је преуређена, упрошћена и стилски сведена као и унутрашњост велике сале. Укунуте су ложе, монтирана су нова ужа седиша, а на под је постављен линолеум. Да не буде да је све урађено лошије него раније, постављено је ново централно грејање и бешунма вентилација.



Изглед Народног позоришта са почетка педесетих

Народно позориште у оваквој згради наставља са радом наредне четири деценије све до 1986. године када је покренута једна од најобимнијих доградњи и реконструкција. За овај пројекат су били задужени Љубомир Здравковић и Слободан Дрињаковић. Ентеријер је урадио Милан Палишачки, фасаду Бранка Бремец, Димитрије Иванчевић и Зоран Бадњевић, главни статичар је био Миленко Поповић, радове је извео „Трудбеник“. Ова обимна реконструкција је завршена 15. октобра 1989. године.
Било је много полемике у стручним круговима а и међу становништвом око спољашњег изгледа позоришта, тј. који облик фасаде да се врати. Одлучено је да то буде изглед између два рата. Укупна квадратура је скоро удвостручена, додата су два поземна нивоа. У велику салу су враћене ложе и велика слика на плафону главне дворане коју је урадио Колесников. У главном фоајеу је поново постављена биста кнеза Михаила оснивача позоришта.
Овим смо прошли кратку ретроспективу историје зграде Народног позоришта, зграда која је означила рађање новог градског трга, који уз Теразије чини центар данашњег Београда. Улога ове зграде и институције коју представља је толика да је цео трг све до краја Другог светског рата носио назив Позоришни трг, а било је више иницијатива да му се овај назив поново врати.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Milos ZA
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Да додам овом лепом тексту и један детаљ из недавне прошлости. Док је Боба Ђуровић био директор, замењен је чилер за расхладни систем, од кога увече пола Дорћола није могло да спава. Стављен је исто тако ефикасан, али практично нечујан. И ја сам у то време код мене реконструисао хлађење (за зграду од преко 4.000 квадратних метара), па знам које су то муке биле.

Иначе, ево једне допуне, односно да наставимо са мозаиком о позоришту и његовој историји. У свету су најчешће раздвојени опера, драма и балет, поготово у богатим земљама. Париз, Беч, Лондон, итд, могли су себи да то приуште (а то није луксуз већ стварна потреба). У Југославији је било другачије, а ништа се није променило ни сада. И сада се користи модел који смо ми на ФДУ изучавали као ДОБ (драма, опера, балет). Једну зграду, технику, сцену, помоћни простор, итд, користе чак три капиталне сценске уметности, од којих је оперска најсложенија. Замислите какав је живот костимографа, декоратера, техничара, реквизитера, а посебно сценске технике? Вечерас се игра опера (која за собом вуче обично два шлепера сценографије, али у Народном је то у заједничком фундусу). Кад они заврше, сутра се игра, рецимо, представа. Ако је компликована сценографија (а у Народном посебно воле да праве такве сценографије), онда радници морају одмах да почну да ''руше'' оперску сценографију и почну с постављањем театарске јер ће можда преподне бити нека ''италијанка'' или ''венецијанка'' (врсте ''трчећих'' проба када се раде само шлагфорти или спојеви сцена, уз укључивање и алтернација - да се не успавају).

Наравно, животно је важна координација директора опере, драме и балета, као и њихових тимова. Сваки дан промене, али и пробе нових представа, а главна сцена је једна. Има и она друга, бивши ''Круг 101'', сада сцена ''Раша Плаовић''. Ту могу да се раде пробе с маркацијом, без праве сценографије...али шта ако и ту увече има представа, а има? Онда - треба да вежба и оркестар (како балетски, тако и оперски), раде се читајуће пробе, израђују се костими, сценографије, маркетинг и РИП (реклама и пропаганда) иду пуном снагом, ту је и музеј позоришта где се одигравају свакодневно неке конференције за штампу. Рекао бих да могу ладно да баце кључ позоришта у Саву јер се оно не затвара чак ни понедељком, када нема представа.

И да не заборавим - ту је и координација на месечном нивоу с другим позориштима, што је тек ноћна мора! Треба уклопити глумце који играју у више позоришта (што сам већ споменуо), наступе на фестивалима (а то се не зна док се не огласи селектор), телевизијска, филмска и радијска снимања итд.

Нажалост, по извиканости и популарности предњаче позоришта из круга двојке (имали-немали добру преставу), па чак и наша проверена, изванредна позоришта (новосадско, крагујевачко, зајечарско, сомборско) тешко налазе публику на гостовањима по тзв. унутрашњости. То су наше комшије лакше решиле. Хрватско народно казалиште је и у Загребу, Сплиту, Шибенику, Осијеку (колико се сећам и у Вараждину). Наравно, оно у Загребу је главно, али и друга су под његовим окриљем и тесном сарадњом.

• 1Ovo se svidja korisniku: Sirius
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::Многи свршени глумци (у почетном заносу решени по сваку цену да упишу глуму), касније одустану и крену или стопама аматера (играјући у аматерским представама и ансамблима), или промене струку.Ovo me podseti i na pevače. Recimo Dima, čija je, verujem, najpoznatija pesma "Nije mene dušo ubilo", koji je odustao od pevanja (bar profesionalnog koliko znam) i počeo da vozi taksi. Ili recimo, Mile Anđelić, pevač u Grupi Bolero, koji takođe više ne peva, koliko je meni poznato, ali ne znam čime se bavi.

Sirius ::Нико се није пробудио јутрос и рекао - ''што ја не бих био професионални глумац? Идем на испит да пробам''.Bilo bi lepo da pevači, pre nego što reše da postanu profesionalci, ustanu iz kreveta i odu malo do neke škole ili bar na neki ispit pa da tek onda počnu da pokazuju širokim narodnim masama svoje umeće. Ali to je druga tema.

K1-A ::Официри су се појављивали на баловима и позориштима у униформи и морали су да владају и том сфером живота. Мислим да се томе све мање придаје пажње...Imam utisak da je to tako, jer je vojsci, kao instituciji, opao renome. Mojoj generaciji vojska baš i nije na, ne znam koliko dobrom, glasu.

Sirius ::Мој отац је био официр после Другог св. рата и знам да је морао увек да има једну руку слободну (за поздрав). Није смео да носи два кофера.Za ovo sam čuo, ali sam mislio da je preuveličavanje. Da li je to bilo propisano nekim pravilnikom ili je bilo nepisano pravilo?

@K1-A
Drago mi je da su poslednjom rekonstrukcijom pozorištu vratili izgled iz 1922. godine. Meni je tadašnji izgled najlepši od ovih prikazanih.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Milos ZA, dolinalima
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

За официре - није било неписано правило. Био је пропис. Треба да погледамо историјски контекст. Униформе мог оца су биле такве да није било кројача у граду који би умео да их сашије - у време кад ми нисмо знали да направимо жвакаћу гуму ни фармерке, а хит су били шушкавци из Трста. За војску и престиж морало је да буде. И сада чувам посребрену табакеру с грбом ФНРЈ коју је отац имао. Старешина је био представник државе.

Ево још детаља из позоришног живота, иза сцене.
Како се припрема представа?
Свако позориште има своју репертоарску политику коју усваја уметничко веће или савет. По томе се разликује од других. Рецимо, непогрешиво знамо шта може да нам дође из Народног, шта је омиљено у Атељеу 212, шта игра БДП, Звездара, Позориште на Теразијама, итд. Народно позориште, као национални театар има и приближну размеру: треба да игра око две трећине домаћег текста. Од тог дела равноправно треба да буду заступљене комедија и драма у ужем смислу речи. Ми немамо класично булеварско позориште, каквих у Паризу има много. Једино такво позориште ( са становишта репертоара), сматра се Позориште на Теразијама које је у најстрожем центру. Сада се и те разлике разводњавају (посебно код Народног) јер наиђе период када се форсира једна глумачка екипа, а она је често фаховска. Ево примера с телевизије, који није безазлен, штавише: у бар три серије овог тренутка можете да гледате Драгана Мићановића (иначе изванредног, вансеријског глумца, првог двоструког добитника статуете Миливоја Живановића). Из језичке основице, сјајног хабитуса, видимо га и у ''Сабљи'' и ''Времену смрти'', и ''Што се боре мисли моје''. А шта кад некоме то досади и почне да форсира неког другог?

Начелне фазе припреме представе:
Метод који се користи назива се ПЕРТ (Program evaluation and review technique). Негде сам о њему већ писао. Замислите станицу у коју улази један колосек (то је идеја да се уради предства). У њој, станици, гранају се колосеци (то су радови на представи који теку у различито време - док се раде читалачке пробе, костимографи шију костиме, радници у радионицама праве сценографију, итд). На крају из станице излази један колосек - готова представа. Како то изгледа у пракси:

-На основу усвојеног репертоара, одабере се представа и формира екипа (редитељ са сарадницима - сценограф, костимограф, композитор). Изабере се глумачка подела. У професионалним позориштима за главне ликове често се спреми и алтернација јер је прескупо одложити представу због нечије кијавице. Понекад се алтернација спрема и намерно у смислу да се у једној представи у једном лику наизменично појављују два глумца.
-Следе читалачке пробе.
-Излази се на сцену (углавном са већ усвојеним текстом) и раде се мизансценске пробе (мисес ан сцене - покрети на сцени), разрађују дијалози, монолози, мајстори светла и тона се укључују. Стижу и костими, да би се глумци навикли на њих.
-Почињу вруће пробе (вруће у жаргону јер се користи светло, ефекти, итд).
-Следи предгенерална и генерална проба.
-Претпремијера (с публиком или без ње).
-Премијера.
-Даљи живот представе (репризе, гостовања, фестивали).

Ми обично кажемо да премијера и није представа, већ инциндент. Нико са сигурношћу не може рећи како ће то стварно изгледати с публиком у сали. Е, већ друга или трећа реприза каже своје. То се никад не зна. ''Бубу у уху'' Љуша је радио као (колико се сећам) дипломску представу 1971. године. Те представе се одиграју једном или двапут, добије се оцена, диплома и то је то. Е, ово се отргло и одиграло се готово две хиљаде пута. То није наша најдуговечнија представа. У ХНК у Загребу дуже се играју ''Стилске вежбе'' од Рејмона Кеноа. Нема ко их није играо.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::...наиђе период када се форсира једна глумачка екипа, а она је често фаховска.Koliko je to dobro? Verujem da se ta glumačka ekipa ne bi gurala kada ne bi odgovarala gledalaštvu i kada ne bi donosila odgovarajuće prihode. Siguran sam da i tu ima malverzacija, tj. da neko nekoga gura iz nekog razloga, ali ne znam u kolikoj je to meri moguće s obzirom na to da ipak od naroda zarađuju. Da li takvo forsiranje u praksi sprečava mlade nade da dođu do izražaja i pokažu svoje umeće? Možda je takva situacija češća kod snimanja filmova?

Sirius ::Понекад се алтернација спрема и намерно у смислу да се у једној представи у једном лику наизменично појављују два глумца.Koliko je ovo prihvaćeno od strane gledalaštva?

• 4Ovo se svidja korisnicima: Milos ZA, aleksmajstor, Bane san, dolinalima
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Гледао сам много пута (из прикрајка, наравно), нашу публику како разгледа билборде и плакате на нашој згради кад је неки фестивал у питању. Ако тамо пише ''Југодрп'' (тако смо увек звали ЈДП) или ''Атеље 212'', њима је свеједно ко игра. Публици је важно да види позната лица, а и то има своју тамну страну.

Десило се једном (сад ћу лепо да пишем иницијале, сетићеш се о коме је реч) оваква ствар: пошаље ме тадашњи директор да одгледам ''Чикашке перверзије''. Тада је БЦ био уметнички директор. Ја се вратим и кажем директору који ми је био и приватно другар -'''ово је сјајно, узми их обавезно''. ОК. Дођу они. Почне кревељење, зна се од кога (ДЈ), повуче остале. Ја гледам занемео, а онда и бесан - то није та представа! Може да се зове исто, али није то то...После представе позове ме диша и каже, онако невољко (а зна да сам пажљив гледалац и критичар), вртећи главом: ''Бре, ово није десети део онога како си ми ти описао...Црвенео сам уместо њих''. Ја, не правдајући се, поновим то исто. Разумео ме човек и рече - као за себе - ма, барабе, мисле да смо ми село.

Шта се после догодило. Није нам ђаво дао мира. Зовнемо Бумбара и онако, другарски му кажемо: ''Ајд, сви смо ми наши, стопут сте наступали код нас, али оно синоћ није имало никаквог смисла. Сад треба да некако вратимо публику у салу после оног циркуса синоћ...''. Он почне онако искрено да псује уз клетве шта ће све да им ради и каже - ''сад ћу поцепати рачун, немојте да платите представу''. А ми му кажемо - ту више новац не значи ништа, млеко је просуто, али ти треба да знаш како ти се понашају глумци ван матичне сцене.

Ово је само молекул мојих сећања и догодовштина. Наставићу после тога о анегдотама - ко с ким не говори, ко се кад потукао, напио, ко не може да игра без пола литра вињака, итд, итд. Све је то позориште.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ne znam šta je razlog takvom ponašanju... premalo novca, dosada od igranja jedne predstave mnogo puta, eksperimentisanje na mestu za koje misle da nije previše važno?

Sirius ::Ово је само молекул мојих сећања и догодовштина. Наставићу после тога о анегдотама - ко с ким не говори, ко се кад потукао, напио, ко не може да игра без пола литра вињака, итд, итд. Све је то позориште.Ovome se radujem .

• 4Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Milos ZA, aleksmajstor, dolinalima
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Многи глумци су још раније, пре ових криза, умели да се снађу. Рецимо, још почетком осамдесетих Жарко Радић и Берчек су држали фабрику селотејпа. Лане је производио пилиће, колико чујем Кубура прави вино, на село је отишао и Ћетковић.
Много је незгодан тај посао. Могу људи зачас да те скину с листе и да блејиш, а навикло се на велике паре. Једна наша колегиница од хонорара купи нови мерцедесов џип, а после, кад је требало да га региструје - нема пара. Онда га прода буд-зашто. Друга има исти такав џип, али не вози она, него возач. Кад дођу код нас она пита - а где смо то? Где вечерас играмо (опрем!)? Таса Узуновић и Бекјарев су се побили на два минута пред излазак на сцену (мислим да су биле ''Баханткиње'' у питању) - а на сцени, љубав, дружење, пајтоси...
Наш професор Мијач био је велики за.ебант. Пошто на врата просценијума треба да изађе са сцене Миша Јанкетић, он намерно блокира врата. Миша нешто импровизује и врати се иза уста сцене да изађе на главни излаз сцене, а Мијач се помери само три корака (то су врата до врата на истој страни сцене), па затвори и та. И тако га шетао три четири пута, док је овај импровизовао како је знао и умео...На крају му ослободи обоја врата.
Уђе Чкаља једном у моју канцеларију, а нас неколико седи и нешто трачаримо. Он врло озбиљан пита - где могу да нађем Ћиру (нашег колегу). Ми почнемо да се смејемо и кажемо му куда да иде. Затвори он врата и после две секунде отвори и мртав озбиљан пита - ''А што се ви смејете? Смејете се мени?'' Ми се нађемо у мало непријатној ситуацији, а онда он почне да се смеје...Преварио нас матори на стару фору...