Njihova dela žive za sva vremena

• 5Ovo se svidja korisnicima: Sirius, natrix, _Sale, voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Историчар и теоретичар уметности, универзитетски професор и некадашњи директор Музеја савремене уметности (МСУ) Зоран Гаврић, преминуо је 13. јула 2020.

У време када култура и политика сећања опстаје само као оаза у теоријским расправама, и када смо сведоци разноврсних историјских ревизионизама, вреди подсетити се изузетног доприноса Зорана Гаврића историји и теорији уметности као научним дисциплинама, али и његовог активног деловања на југословенској и светској уметничкој сцени с позиције управника МСУ.

Гаврић је темељно образовање стекао студирајући историју уметности и филозофију на Београдском универзитету, и потом наставио стручна усавршавања у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Италији и Француској. Још као студент, почетком седамдесетих, објављује текстове из историје, теорије и науке о уметности, што ће уз издавачку делатност бити његово континуирано поље деловања на нашој културној сцени. Гаврићеви текстови о домаћим уметницима, као и расправе и есеји о уметности, носили су печат велике ерудиције, широког познавања теорије, и представљали су врхунске домете српске и југословенске историје уметности.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Sirius, _Sale, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Истакнути српски песник особеног лирског гласа Драган Колунџија преминуо је прекјуче у Београду у 82. години од последица вируса корона.
Рођен у засеоку Трњаци у Горњем Водичеву 1938. године, као четворогодишњи дечак нашао се у збегу и на Козари где га је отац заједно са мајком сакрио у земуници. Крај рата дочекао је као сироче и ти први доживљаји обележили су и његов живот и његову поезију.

Усвојио га је ујак Ђуро коме су усташе поклале читаву породицу, а средњу школу завршио је у Београду где је дипломирао југословенску и светску књижевност.

Био је уредник књижевности на Коларчевом народном универзитету, а једно време радио је као наставник у нашим школама у Француској. Објавио је тридесетак збирки међу којима су најпознатије „Затвореник у ружи“, „Орах“, „Заустављен живот“, „Тамне војске“, „Звоно за повратак“, „Очевина“, „Заустављене капи“... За које је добио награде Књижевни вијенац Козаре, „Бранко Ћопић“, „Драгојло Дудић“, награду „Младости“. Заједно са Бранком Миљковићем, Божидаром Тимотијевићем, Милованом Данојлићем, Петром Пајићем и другим песницима педесетих година прошлог века донео је велику свежину на српској песничкој сцени.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Sirius, _Sale
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
У Београду је у 83. години преминула професор емеритус Даринка Матић Маровић.
Даринка Матић Маровић била је српски диригент, некадашњи ректор Универзитета уметности у Београду и декан Факултета музичке уметности.Прва је жена ректор у Србији.
Рођена је у Херцег Новом. Отац Даринке Матић Маровић био је артиљеријски официр Краљевине Југославије, а мајка Зора радила је као службеница. Брат Стеван и Даринка рано су остали без оца, који је нестао током Другог светског рата. Породица никада није сазнала шта се са њим десило. Иако су живели врло скромно, њена мајка, пореклом из угледне породице, је била истрајна у намери да деци пружи могућност да се образују. Сматрала да Даринка, као женско дете, треба да има музичко образовање. Уписала је на приватне часове клавира. Већ са 13 година, Даринка је имала ангажман у џез оркестру Боке которске.
Као диригент водила је чувен хор Колегијум музикум (од 1971) и хор Обилић (од 1981) и за 45 година каријере дириговала на више од десет хиљада концерата.
Са својим хоровима, Даринка је премијерно извела и на стотине дела наших савремених аутора, па и једног од најплоднијих наших композитора Зорана Симјановића - који каже да нема композитора у Београду али и шире коме није дириговала бар једно дело.

• 2Ovo se svidja korisnicima: _Sale, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
У болници КБЦ Звездара, захваћен опаком короном, 11. јула, преминуо је и у звезде се преселио песник Манојле Гавриловић.
Родио се у Бјелуши код Ариља 1945. године. Јединац, рано је остао без мајке. Студирао на Педагошкој академији у Ужицу, завршио Филолошки факултет, радио у Народној библиотеци "Петар Кочић" у Београду. Добио је Вукову награду и признање Одзиви Филипу Вишњићу.
Необична појава у нашој поезији, огласио се 1973. године књигом "Сунце и кочије", а 1975. збирком "Зачарано огњило", обе у издању "Просвете". У то време већ згорева покрет српског певања на селу "Орфеј међу шљивама", али се у Колу СКЗ појављује обимни избор огледа Веселина Чајкановића "Мит и религија у Срба", излазе родољубиве песме Васка Попе "Усправна земља". У тим књижевним датумима треба тражити и рукопис овог песника... Из астралних висина прве збирке Гавриловић се спушта у земаљске просторе домаће традиције. Те просторе доцније ће пренети на словенски свет ("Бубњеви на Карпатима", "Словенска роса"), али и продубити на немањићки, косовски и уопште српски историјски регистар мотива и појмова.
На почетку, Манојле пева о звездама, небеским телима, птицама, биљкама, чаролији завичаја. У његовим бојама и тајанствима одвија се нека дубља драма доживљаја и преобраћања бића у свет, а света у биће. Љубавни мотиви изражавају се у ритму и светлости свеколике природе. Најпознатија његова песма "Пријездина љубав" остварена је у лирском декору славне јуначке песме.
Наслови његових књига сугеришу тематска опредељења: "Светлост ћирилице", "Недеља у завичају", "Чувар златне јабуке", "Црна плавет", "Пчеле бога Перуна".
У поезију Манојла Гавриловића ушли су родитељи, стричеви, сестра. Песникове родбина проширује се на митске и историјске јунаке, све до Светог Саве и ариљског Анђела. Оно што је било детињство словенског и српског племена сада постаје детињство самог песника и његове поезије. Коси се небеска ливада, жање се златним српом Месеца. И људи се, налик небеским појавама, покрећу у зачараном простору и ритму природе: лете, теку, језде, пролазе. Светле. Тај флуид је специфични израз љубави. Рођење и смрт такође су део те природе. Најважнији ритуали живота: рат и лов поново се подижу у висину песничке слике. Жене сеју, плету, ткају и везу, сплићу косе. Позадина песничке слике је небеска - у сменама доба дана и годишњих доба; Гавриловић воли звездану ноћ и свитање које именује као "разасвит".
Породични песнички круг природним путем се шири у национални, почев од Немањића и њихових задужбина, према новим временима знамењима и симболима. Сјај Хиландара дочаравају светле слике и речи. Острво Видо и Шумарице имају своја места у колажу Гавриловићевих тема. У том сјају жуборе и пчеле, а духовни одјек песник изражава сликом: "Српске речи низ столећа плове".
Нек плове српске речи Манојла Гавриловића низ будуће време. Његове стихове већ готово пола века знамо напамет.

• 2Ovo se svidja korisnicima: _Sale, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Истакнути српски слависта, лингвиста, преводилац, књижевник и пензионисани професор Филолошког факултета Миодраг Сибиновић преминуо је јуче у 83. години, саопштила је његова породица.

Рођен у породици просветних радника 6. IX 1937. у Зајечару. Основну школу учио је у Кожељу, Минићеву и Књажевцу, гимназију у Књажевцу и Неготину. Дипломирао је на Групи за руски језик и књижевност Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности Филозофског факултета у Београду 1959. године. На тој Катедри, која је после поделе Филозофског на Филозофско–историјски и Филолошки, припала Филолошком факултету, од 1960. ради на предмету Руска књижевност, прошавши сва наставничка звања. На свом матичном факултету и на факултетима на којима је био ангажован као хонорарни наставник држао је курсеве: Увод у науку о књижевности, Руска народна књижевност, Стара руска књижевност, Руска књижевност XVIII века, Руска књижевност прве половине XIX века, Руска поезија средине XIX века, Увод у теорију превођења, Руска лирска поезија XVIII и XIX века (специјални курс), Руска поема (специјални курс), Поетика Сергеја Јесењина (специјални курс). Као млади доцент, две године је провео на раду у настави на Катедри за словенску филологију Филолошког факултета у Москви. Радио је у одређеним временским интервалима као хонорарни наставник и на универзитетима у Новом Саду, Скопљу и Приштини. Држао предавања као гостујући професор на Филолошком факултету МГУ, Филолошком факултету у Кијеву, Карловом универзитету у Прагу и Институту за превођење Удружења књижевника Грузије у Тбилисију. Докторат књижевних наука стекао је на Универзитету у Београду 1970. године (тема: Љермонтов у српској књижевности до 2. светског рата). Његови курсеви из руске народне књижевности и из теорије превођења заправо су први курсеви из ових научних дисциплина на београдској славистици и Београдском универзитету. На предлог Научног савета Московског државног универзитета 1996. добио је звање почасног доктора Московског универзитета.
Његова књига О превођењу (1990) била је основни уџбеник за све средњошколце преводилачког смера у Србији (који су учили француски, немачки, енглески и руски језик).

Посебно се бавио истраживањем књижевноисторијских и теоријских аспеката превођења. Објавио је преко 300 стручних и научних радова и 20 ауторских књига из области науке о књижевности. Аутор је одељака о романтизму у руској књижевности прве половине ХIХ века и о руској поезији средине ХIХ века у познатом Нолитовом коауторском издању Руска књижевност I–II. Радови су му објављивани, осим на српском, на руском, чешком, француском, белоруском и украјинском језику — у Русији, Чехословачкој, Бугарској, Белорусији, Украјини и Швајцарској.

• 1Ovo se svidja korisniku: _Sale
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Вајар Миодраг Живковић преминуо је јуче у 93. години.
Миодраг Живковић, рођен је 1928. године у селу Лесковац код Лазаревца.Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Београду. Године 1946. уписао је Школу за примењену уметност у Београду, где је 1952. дипломирао на вајарском одсеку. Године 1948. учествовао је на изложби „Фестивал омладине Југославије“ у Београду, где је освојио прву награду за скулптуру. Живковићево прво дело била је скулптура „Борац“ из 1951, коју је направио у току пете године студија. Скулптура је 1959. постављена у месту Рашка.

Од 1954. до 1957. године радио је као наставник ликовног образовања у гимназији у Младеновцу и основној школи „Жикица Јовановић Шпанац“ у Новом Београду. Године 1968. избран је за доцента на Академији за примењене уметности у Београду за наставни програм Примењена пластика. Од 1969. до 1970. године боравио је у Чилеу ради остварења Споменика Југословенском усељенику и Споменика протеста. Од 1974. до 1977. и од 1991. до 1996. године био је декан Факултета примењених уметности у Београду.

Одржавао је самосталне изложбе у Сантијаго де Чилеу (1970), Пунта Аренасу (1971.) и на Бијеналу у Венецији (1980.), те учествовао на многим групним изложбама у земљи и иностранству. Био је редовни професор на Факултету примењених уметности у Београду.
Живковић је у камену овековечио стихове свевремене "Крваве бајке" Десанке Максимовић.
Међу његовим најзначајнијим делима су споменик Храбрима у Остри код Чачка, споменик битке на Сутјесци на Тјентишту, спомен-костурница у Гонарсу у Италији и Спомен-комплекса на Кадињачи.
Данас Живковићеви споменици красе тргове у Брчком - споменик "Српским браниоцима Брчког", Бијељини - споменик "Борцима Бијељине и Семберије", Приједору - споменик "За Крст часни", Дервенти - споменик "Борцима отаџбинског рата", Модричи - споменик "Борцима за слободу" и Мркоњић Граду -споменик "Браниоцима отаџбине".
Уметник крхке грађе стварао је, како се наводи, по свему моћне јавне споменике међу којима се посебно издвајају они у Шумарицама, на Кадињачи, Сутјесци, у Приштини, Пријепољу и бројни други.

• 1Ovo se svidja korisniku: _Sale
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Јуче је књижевник Исидора Бјелица изгубила је битку са са тешком болешћу, са којом се борила годинама.
Рођена у Сарајеву. Дипломирала и магистрирала драматургију на ФДУ. Једно време радила као асистент на предмету Сценарио. Као колумниста и филмски критичар писала је за готово све веће новине са екс-југословенског простора. Најдуже се задржала у Куриру, где је писала колумну од 2003. до 2007. године, под називом Блек сабат. Запажене колумне имала је и у Дуги, Студенту, Блицу недеље, Правди, Експресу, Лиси, Тини, Она, Сторију, Објективу, Таблоиду, Српској речи, Погледима… Фељтоне, путописе и репортаже годинама је писала за Профил и Даму.

Објавила преко шездесет књига, педесет под својим именом, петнаест под псеудонимом. Скоро све њене књиге су бестселери који су доживели и по десет, петнаест издања. Најпопуларнији су: Спас, Спас 2, Сама, Волети и умрети на Карибима, Љубав у Тунису, Мој деда Луј Витон, Тајни живот славних Српкиња, Принцезе ди Монтенегро, Дама из Монака, Српкиња – продате су десетине хиљада примерака. Своју прву књигу Први пробуђени објавила је у едицији „Пегаз“ још са 18 година и дуго времена је била најмлађи члан УКС. Њен магистарски рад објављен је под називом Технотрилер као савремени облик трагедије.

Као позоришни писац и редитељ највећи успех доживела је са драмом Сарајка у Београду, која је десет година пунила хале. Веома успешни комади били су и Озлоглашена, Псовачи, Тако је говорио Броз… За драму Скадарлијка добија и престижну награду за најбољи текст и режију на интернационалном фестивалу у Сарајеву.

Као ТВ аутор радила је неколико пројеката, од тога Клот–Фркет на БК телевизији и БН телевизији, и Исидорин љубавни водич на телевизији Метрополис.

Као сценариста и редитељ потписује 2000. године први српски независни филм Дорћол–Менхетн.

Као модни дизајнер шешира имала је преко десет ревија, за које је добила низ интернационалних признања.

Аутор је награђиваних радио-драма, од којих је највећи успех доживела драма о Исидори Секулић. Творац је низа перформанса и уметничког пројекта Политарт, који је доживео велику интернационалну промоцију, а посебно је запажена њена изложба са Н. Пајкићем у Музеју савремене уметности „Егзибиција националног помирења“.

Исидора је добитник и два Београдска победника за књижевност, два Златна бестселера, Самсунгове награде за културу, награда Гала писац ТВ Политике 2002, Највољеније жене 21. века, Карић награде за публицистику и награде „Драгиша Кашиковић“ за публицистику, награде за књижевност студената Сорбоне и многихдругих награда за бројне хуманитарне ангажмане.

За роман Спас додељена јој је награда „Златни Хит либер“ 2014. године.

• 2Ovo se svidja korisnicima: _Sale, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
У петак нас је напустио Светозар Тоза Обрадовић (1950), великан југословенске стрип сцене које и какве више нема, не само зато што нема оне велике државе.
Најплоднији и најпопуларнији сценариста обележио је управо оно време када је девета уметност на нашем тлу била у највећем замаху и оставио за собом стрипове објављиване у милионским тиражима - у доба када су они излазили редовно и тачно на време стизали на трафике где су стајали раме уз раме са лиценцним издањима.

Рођен у Новом Саду, у родном граду се школовао и након студија на Грађевинском факултету каријеру започео на Телевизији Нови Сад, али се убрзо потпуно професионално посветио стрипу.
Успешно се бавио и кошарком, као играч и тренер у новосадском клубу Славија, а затим и као кошаркашки судија, а био је и војвођански вицешампион у релију.
Ипак, победила је детиња љубав према деветој уметности, а како је одрастао у истој улици са Браниславом Керцем, управо ће са овим уметником касније Тоза чинити легендарни, свакако најпопуларнији стрипски тандем на овим просторима и прославити се хит-насловима разних жанрова.

Тозини почеци везују се за стрип-серијал "Поручник Тара", те доцније серијале "Кобра", Cat Claw и "Нинџа". Био је први професионално ангажовани стрип-сценариста у новосадском "Дневнику", за који ради на лиценцном стрипу "Велики Блек" (најмање 43 епизоде), а касније и на домаћим серијалима "Лун краљ поноћи", "Троје несаломљивих", "Извидник Род", "Зека Пега", "Породица Срећковић", "Кики и Рики"... Написао је бројне сценарије за лиценцни стрип "Тарзан", као и за стрип Billy The Pljuc. Средином ове деценије учествовао је у изради стрипа "Невоље са Рокијем и друге приче о људским правима", који је постао средство у настави у основним школама у Црној Гори.

• 2Ovo se svidja korisnicima: _Sale, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
У својој родној кући ,у Чачку, преминуо је у 92. години Антоније Ђурић - писац, новинар, публициста и аутор култне драме "Солунци говоре".

Рођен је у Сјеници 21. јануара 1929. године. Гимназију је завршио у Ужицу, а због писања против комунистичког режима робијао је седам година у Сремској Митровици, између осталих, и са Бориславом Пекићем. Највећи део радног века провео је као новинар у "Експрес Политици", у којој је објавио фељтон "Солунци говоре" 1978. године. Само три сезоне касније, створена је култна позоришна представа на сцени националног театра, која је доживела више од 350 извођења. Од ње је деценију касније настао и истоимени телевизијски филм, а сва ова остварења допринела су да кроз аутентична сведочанства јавност више сазна о великим јунацима - Великога рата.

Ђурић је написао двадесет шест књига, поред "Солунаца" пажњу је привукла и његова трилогија "Црвена куга", као и потресно сведочанство о пожртвованости бранилаца Београда у Првом светском рату, под називом "За част отаџбине". Запажен успех постигла су и дела "Крај Мораве долина наде", "Обавештајац каплар Милоје", "Жене солунци говоре", "По заповести Србије", "Јуриш у поробљену отаџбину"...

Био је члан Удружења књижевника Србије и добитник највишег одликовања Српске православне цркве (2008) Ордена Светог Саве. Том приликом, истакнуто је да је Ђурић "сав свој живот ставио у службу имена Божјег и достојанства имена српског, светосавског и православног, што је посведочио не само уметничким радом него и животом".

• 2Ovo se svidja korisnicima: amstel2, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Нека им је вечна слава, а теби свака част што то пратиш и што нас подсећаш!