Njihova dela žive za sva vremena

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Драмски уметник Владан Живковић (81), председник Удружења филмских глумаца Србије, с којим Нишки културни центар организује Филмске сусрете у Нишу, преминуо је јуче након дуге и тешке болести данас у Београду.

Учио је глумачки занат у класи са Гојком Шантићем, Миром Пеић и Танасијем Узуновићем, а током студија на Академији дружио се, између осталих, и са Драганом Николићем (такође студирао у то време, класу испред Живковића) и Миленом Дравић (тада већ познатом глумицом). Заједно са Гагом играо је на сцени аматерског "Крсманца" и после једне представе пришао им је легендарни Жика Павловић, један од најзначајнијих филмских стваралаца са наших простора.

Широј публици се представио улогом Бубрега у култном филму "Kад будем мртав и бео". Неке од његових наjзначаjниjих улога имао jе у остварењима као што су "Доручак са ђаволом", "Балкански шпиjун", "Tри карте за Холивуд", "Први пут са оцем на jутрење" и "Црни бомбардер". Био је председник Удружења филмских глумаца Србиjе, с коjим Нишки културни центар организуjе филмске сусрете у Нишу.

Један од најбољих српских филмова до данашњег дана, драма "Кад будем мртав и бео" (1967) лансирала је бриљантног Драгана Николића у глумачку орбиту. Ондашња југословенска публика први пут је на великом платну пратила главног јунака који није узорни омладинац, партизан на линији револуције или ударник у железари, већ супротно - ситан лопов и нерадник, лажов без икаквог талента, врлине. Владан Живковић упечатљиво је одиграо улогу Бубрега, једног из плејаде маргиналаца у овом ремек-делу југословенског "црног таласа“.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sa fejsa:Citat:Otišao je veliki glumac malih uloga Vladan Živković, možda najpoznatiji po kultnoj ulozi u filmu Tesna koža neprevazidjenog Olivera Nedeljkovića. Iako je ostvario preko 130 uloga i glumio u oko 70tak filmova, ova uloga je najbolja karakterizacija uhljeba i besposličara ikada u nekom filmskom ostvarenju.
Hvala ti Nedeljkoviću, Olivere Nedeljkoviću što si nas na vrijeme pripremio na ono što će postati naša svakodnevnica.
I ako iz prve ne uspijete potplatiti komisiju za prijem u radni odnos, sjetite se magičnih Oliverovih riječi: AH MOLIM LEPO IMAAA I DRUGIH ČLANOVA KOMISIJE, IMA I DRUGIH ČLANOVA KOMISIJE…
Jer uvijek je bilo i bit će onih koji nemaju novac a imaju posao i onih koji nemaju posao a imaju novac [Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 2Ovo se svidja korisnicima: _Sale, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Књижевник Радован Бели Марковић преминуо је у 75. години.Бели Марковић рођен је у селу Ћелије, код Лазаревца 10. октобра 1947. Школовао се у Лајковцу, Лазаревцу, Београду. Као млад радио на бензијској пумпи, касније био новинар у ваљевском листу „Напред“, а затим, до пензионисања био је управник лајковачке Градске библиотеке. Био је члан редакција „Књижевне речи“ и „Књижевних новина“, Српског књижевног друштва, Српског ПЕН-а. Живео је у Лајковцу.

"Паликућа и Тереза милости пуна“ је први роман који је објавио 1976. Следе књиге приповедака: "Црни колач" (1985), "Швапска коса" (1989), "Године расплета" (1992), "Живчана Јапија" (1994), "Сетембрини у Колубари" (1996), "Старе приче" (1999), "Аша" (2007) , "Ћорава кутија" (2007).

Између осталих награда за књиге прича добио је Андрићеву награду за "Септембрини у Колубари", за "Мале приче“ награду „Бора Станковић“, док је за роман "Лајковачка пруга" (1997) добио Нолитову награду за роман и награду „Бранко Ћопић“. За роман "Лимунација у Ћелијама" (2000) добио је признање „Вечерњих новости“ за књигу године „Меша Селимовић“. Аутор је и романа: "Последња ружа Колубаре" (2001), "Кнез Мишкин у Белом Ваљеву" (2002), "Девет белих облака" (2003), "Оркестар на педале" (2004), "Кавалери Старог премера" (2006), "Госпођа Олга" (2010).

Последњи роман „Стојна ветрењача“ објавио је у јулу 2021.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, amstel2
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Преминуо новинар Веља Павловић





02.02.2022. године
Citat:
Познати новинар, аутор култне емисије „Ниво 23“ и „Духовници“, на ТВ Студио Б Веља Павловић, преминуо је вечерас у 69. години.

Веља Павловић је више од четрдесет година у новинарству. Написао је и књигу „Ниво 23“ од култне емисије „Ниво 23”. Једну од најстаријих емисија на ТВ Студио Б је осмислио, уређивао и водиo. Како је и сам Павловић навео у опису емисије, то је ноћни касни термин опуштеног ћаскања са гостима који говоре о култури на ангажован начин.

Павловићиеви гости, између осталих, били су и академик Владета Јеротић, драмски писац Аца Поповић, Циле Маринковић, Предраг Ејдус, Светислав Басара, Ирфан Менсур и многи други…
У књизи су разговори са еминентним гостима вођени бурних деведесетих, који представљају изванредну слику времена, подсећајући нас и на неке друге који више нису међу нама.

Како је говорио, емисије о духовности, из којих је потекла и емисије "Духовници", почео је да ради по сопственој идеји, и то су биле прве емисије те врсте рађене о монашком животу изнутра.

Павловић је дипломирао је журналистику на београдском Факултету политичких наука 1978. године.
Од 1980. је радио као новинар Студија Б а писао је за Време, НИН, Политикин забавник, Илустровану политику, Православље.

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]


...Нема ко не зна за емисију Духовници на ТВ Судио Б....
Прави, школовани, новинар, са озбиљно обрађиваним темама, стара школа....

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, amstel2
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Један од ретких које сам могао да слушам до ујутру. Умео је тако пажљиво да ћути и прати саговорника. Ко је хтео, могао је од њега да научи да је основа сваког разговара у слушању.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Преминуо новинар,књижевник и књижевни и филмски критичар Милан Влајчић преминуо је у 83. години у Београду.
Влајчић је рођен 23. августа 1939. у Београду. Дипломирао је на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности београдског Филолошког факултета. Књижевне критике и огледе објављује од 1960. у часопису "Дело" и другим публикацијама. Уређивао је културне рубрике "Студента" и "Младости", књижевне листове и часописе "Видици", "Гледишта" и "Књижевни гласник". Од 1970. као новинар и уредник дневног листа "Политике" писао је о позоришну, телевизијску и радио-критику, а од 1985-2004. био је стални филмски критичар тог листа.

Од 2004. до 2017. био је је филмски критичар и културни коментатор дневног листа "Блиц". Током последње две године, био је критичар портала и дневног листа "Нова".

На конкурсу Морава-филма (Београд) добио је највишу награду за најбољу југословенску филмску критику 1977. године. Добитник је још низа награда, међу којима су "Милан Богдановић" за 1981. годину за најбољу новинску књижевну критику у новинама, на радију и ТВ, "Душан - Дуда Тимотијевић", коју додељује недељни лист ТВ новости, за најбољу телевизијску критику у југословенским медијима у 1984. години, "Златно перо",коју додељује Институт за филм у Београду, за најбољу филмску критику у југословенским медијима у 1988. години и Златни беочуг града Београда 2000. године за трајни допринос култури.

Био је један од оснивача и први председник Суда новинске части у Независном удружењу новинара Србије (НУНС), члан Српског књижевног друштва (СКД) и српског Пен-Центра, Међународне асоцијације филмских критичара ФИПРЕСЦИ (Минхен), академија АФУН и ПАНУ.

Био је члан међународних жирија на филмским фестивалима у Кану, Берлину, Венецији, Монреалу, Бечу, Минхену, Кракову и Монпељеу. Током 70-их и 80-их, у два мандата био је члан НИН-овог жирија.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Пре два дана,преминуо је Боривој Довниковић, један од највећих југослованских аниматора, стрип цртача и илустратора.
Боривој Довниковић - Бордо је преминуо у уторак у Загребу, у 92. години. Био је, између осталог, један од пионира југословенске анимације, један од оснивача Загребачке школе цртаног филма и коаутор чувене анимиране ТВ серије ‘Професор Балтазар’.

Као десетогодишњак српског порекла је, почетком Другог светског рата, морао са оцем да побегне из НДХ у Београд. Након ослобођења се преселио у Загреб, где је, у сарадњи са другим уметницима, прославио југословенску анимацију широм света. Његов филм "Знатижеља" уврштен је 2000. године међу 84 најбољих анимираних филмова свих времена. Аутор је књиге "Школа цртаног филма", која је преведена на неколико страних језика, а на чувеној прашкој Филмској академији службени је уџбеник за увод у анимацију. Био је и генерални секретар АСИФЕ, Међународне асоцијације анимираног филма.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
У Сремској Каменици јуче је, 76. години, преминуо истакнути писац Стеван Тонтић, човек драматичне судбине и изузетног стваралачког опуса.
Рођен 1946, основну школу завршио је у Лушти Паланци, средњу у Санском Мосту и Приједору, а студије филозофије са социологијом у Сарајеву. Почетком 1969. постао је главни уредник часописа "Наши дани", чији је трећи број био судски забрањен, а редакција распуштена. Следеће године објавио је прву збирку песама "Наука о души и друге веселе приче" која је овенчана тадашњом наградом "Младост" за најбољу дебитантску књигу.

Радио је у културној редакцији Телевизије Сарајево, био секретар Удружења књижевника БиХ, а потом као уредник у издавачкој кући "Светлост", у којој је касније уређивао и часопис "Живот".
Због неслагања са третманом неких српских писаца у "Великој едицији књижевности народа БиХ", 1984. даје оставку на уреднички посао да би се после три године вратио у исту кућу, али са новим руководством.

У збирци "Сарајевски рукопис" (1993) објавио је песме о ратним страхотама које су преведене на више језика. У биографији му је остало забележено да је одбио да служи у босанско-муслиманској армији због чега је натеран да копа ровове на првој линији фронта.

Искључен је из чланства Удружења књижевника БиХ, у које се никад није вратио. Из Сарајева је средином јануара 1993. успео илегално да изађе и дође у Београд, одакле је крајем априла 1993, на позив немачких писаца и преводилаца, отишао у Берлин.
У том граду ће као избеглица без запослења остати готово девет година. Прву подршку добио је од Фондације нобеловца Хајнриха Бела, у чијој кући је провео девет месеци.

На немачком језику објављено му је неколико дела, а имао је и књижевне вечери и сусрете у многобројним градовима.
О њему је снимљено и више радио и ТВ емисија. Учествовао је 1995. на чувеном песничком фестивалу у Јерусалиму, а пет година касније на шестонедељној турнеји писаца по Европи.

На Универзитету у Инзбруку држао је предавања студентима славистике, учествовао на књижевним сусретима у десетак земаља. У берлинском недељнику "Слободан дан" противно већини медија подржао је дело "Правда за Србију" Петера Хандкеа.

У време егзила у Немачкој, његова супруга је била у избеглиштву у Београду. Брачни пар се 2001. после повраћаја окупираног стана у Сарајеву из којег су нестали сви рукописи и библиотека, вратио у тај град. Како је касније објашњавао, у томе је видео неку врсту "обрнутог егзила". Од 2014. живео је у Новом Саду.

Стеван Тонтић је објавио књиге песама "Наше горе вук", "Црна је мати недјеља", "Праг", "Ринг" као и неколико антологија. Добио је велики број најугледнијих награда као што су Шантићева, Змајева, Кочићева, "Хорст Бинека" Баварске академије лепих уметности, награду "Милош Н. Ђурић" за преводилаштво.

Био је међу првима који су се отворено крајем осамдесетих и почетком деведесетих супротстављао догађајима који су најављивали грађански рат.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Професор др Павле Бубања (1936-2022) из Крушевца, генерални секретар Асоцијације за културу мира,толеранцију са музејом мира и један од најзаслужнијих што је Крушевац одликован за рад на миру Медаљом мира 1986,односно Медаљом Весника мира УН 1990.године, преминуо је у 86. години.

Био је филозоф и теолог, аутор више научних књига,студија,монографија и радова,а најзначајнија дела су му „Философија мира“, Философско теолошки лексикон,“Педагогија мира“, Мајке мира“, „Свет и ми за мир“.

До пензије је радио као професор на Економског факултета Универзитета у Нишу,где је,према сопственим речима „имао намеру да развије једну потпуно нову науку,која се тиче економије и мира“.Умео је да говори и да је „економија слуга и узрок ратова“, као и да отуда „немамо историју мира,већ историју ратова“.

Научна уверења пропагирао је и у пракси, у граду где је живео дуже дуже од пола века.Асоцијацију култура мира заједно са више интелектуалаца под окриљем Учитељске школе оснива 1965.године, ради на организовању значајних конференција Међународне асоцијације градова весника мира,којих је у свету више од 80.Неуморно сакупља,прочува феномен светског мира и толеранције. Фондови и збирке музеја имају више од 1.500 експоната, фотографија, докумената,публикација и уметничких предмета.

Захваљујући тим напорима, Крушевац је добио два значајна признања,а 2013.године обележио и пола века миротворства.

-Образовно-васпитним радом, мислилаштвом, откривалаштвом, стваралаштвом и визионарством, отворили смо у Крушевцу школу мишљења о миру на матерњем језику-говорио је за „Новости“ проф. Др Павле Бубања.- Крушевац је препознатљив и по промоцији мира кроз урбанистичка обележја:има Споменик посвећен миру на Газиместанском тргу,заједно са заставом добијеном из Њујорка 1990.године, Споменик Мајка Србија и Мајка Грчка (једина скулптура сликара Милића од Мачве), обданиште „Голуб мира“,читаво насеље које носи име Уједињене Нације, као и назване по генералним секретарима УН.

Проф. др Павле Бубања био је и један од оснивача Филозофско-књижевне школе, а 2006.године био је номинован и за Нобелову награду за мир.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Истакнути песник, преводилац, писац за децу, новинар и културни посленик Драган Мраовић преминуо је изненада у суботу увече у 75. години.

Рођен 4. октобра 1947. у Новом Саду, основну школу и гимназију завршио је у Зајечару, а студије италијанског језика и књижевности и француског језика на Филолошком факултету у Београду. Иза себе је оставио импресиван опус од 185 књига, од чега су 22 ауторске (пет их је објављено на италијанском језику), а остало књиге превода на италијански и са италијанског, као и са француског .

Од њега није било већег популаризатора наших писаца у Италији, о чему сведоче његови преводи књига многобројних наших аутора, међу којима су Десанка Максимовић, Бранко Миљковић, Милован Витезовић, Љубивоје Ршумовић, Драгомир Брајковић, Саша Хаџи Танчић, Срба Игњатовић, Душан Ковачевић, Адам Пуслојић, монографије о манастирима Дечани и Хиландар.

Мраовић је радио као новинар, генерални конзул СРЈ у Италији, професор италијанског језика и књижевности у гимназији у Сремским Карловцима, доцент на Филолошком факултету Универзитета у Барију. Обновио је и водио "Песничке новине", био је председник управних одбора Удружења књижевника Србије, Завода за проучавање културног развитка Србије, КПЗ Србије.