Njihova dela žive za sva vremena

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, _Sale
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Сликар Миро Главуртић(1932-2023), један од оснивача чувене Медиале преминуо је данас.

Уз Леонида Шејку био је оснивач, главни теоретичар и кум уметничке групе Медиала.

Овај врсни уметник рођен је у Побрђу код Котора, у православно-католичкој породици, од мајке Српкиње из Паштровића и оца Вицка, жандармеријског официра Краљевине Југославије. По националности је Хрват, а по делу, како нам је недавно посведочио и захтевао да се тога држимо и урадимо, припада српском ликовном стваралаштву и српској историји уметности.

Завршио је Шумарски факултет у Београду али се бавио сликарством и списатељством. Био је уредник титоградског (подгоричког) листа „Овдје“ и сарадник више листова и часописа као што су: Видици, Дело, Савременик, Књижевне новине и Политика. Бави се проблемима савремене уметности како књижевношћу тако и ликовном иметношћу. Његова платна приказују надреални свет окружен неизвешношћу.

Први пут се ликовно представио баш на првој изложби Медиале 1958, да би потом био учесник свих изложби ове уметничке групе. Радови му се чувају у музејима и многим приватним збиркама у земљи и иностранству.

Citat:1953. године у Дому омладине, који се тада налазио на Обилићевом венцу у Београду, на изложби о Ле Корбизјеу - Леонида Шејке и Синише Вуковића - студента архитектуре дошли су Дадо Ђурић и Урош Тошковић, и то се може сматрати првим контактом чланова будуће групе Медиала јер они, ту, на самој изложби одмах налазе заједнички афинитете да остваре нешто што ће у њиховом стваралаштву сјединити време и човека, као и прошлост и будућност.

Језгро групе се полако шири када се, 1957. године формира друштво пријатеља Балтазар, које сачињавају Леонид Шејка, Синиша Вуковић, Миро Главуртић, Дадо Ђурић, Мишел Контић, Урош Тошковић, Вукота Вукотић, Пеђа Ристић и Оља Ивањицки.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Преминуо диригент и композитор духовне музике Владимир Милосављевић(1951-2023).Завршио је компоновање и дириговање на Музичкој академији у Београду, а након студија посветио се компоновању православне музике. Његова хорска дела, а пре свега "Псалм 86", "Покајничка молитва", "Молитва Давидова" и "Харувимска песма" успешно су извођена у Европи и САД.

Пуних 14 година водио је најстарији београдски хор (Прво београдско певачко друштво), а две године Београдски свештенички хор. Камерни хор "Свети Ђорђе" основао је 1989, а годину дана касније и хор Српске Патријаршије.

Владимир Милосављевић је први српски композитор који је написао комплетну Литургију Светог Јована Златоустог.

Године 2019, немачки Класик-радио(Klassik Radio) уврстио је хор „Сингидунум” у првих 20 хорова Немачке.

Познат је као стваралац са ретким талентом да у својим делима сачува православну аутентичност и молитвеност духовног певања српске црквене музике.Милосављевић је поред плодног стваралаштва у духовној музици, у сарадњи са Гораном Бреговићем, компоновао и аранжирао нумере за филмове "Дом за вешање" и "Аризона дрим".

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Велики добротвор Петар Срнић (1934-2023) преминуо је 11. јануара ове године у Београду, али је његов задужбинарски дух наставио да живи. Све што је стварао и стекао за готово шест деценија рада, оставио је младим нараштајима.

- Bеоградском Универзитету поклонио три стана

- Стипендирао тројке породице Влајковић, које су заједно уписали Машински факултет

- После пожара 1996. године обезбедио средства за реновирање Дома културе у родном селу Остра, у коме је била и здравствена амбуланта. Захваљујући његовом ангажовању, амбасаде Норвешке и Холандије су потпуно опремиле ту здравствену установу

- Учествовао је Петар и у изградњи водоводне мреже и асфалтирању путева, како би његови сељани имали пристојне услове за живот, био је један од највећих приложника за изградњу Храма Свете Петке у родном селу

- Имао је библиотеку од неколико хиљада књига. Двоумио се да ли да те књиге дарује школској библиотеци у Остри, али младих скоро да више нема у селу. Зато их је поклонио библиотеци "Владислав Петковић Дис" у Чачку

- Продао викендицу и имање у родном селу, а сав новац, око 30.000 евра, поклонио за изградњу Цркве Свете Петке у Остри

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Српски живописац Верица Беба Марковић премунула је у 90-ој години .Рестауратор-конзерватор дела старих мајстора, а посебно фресака и икона, стручњак за средњовековни живопис и једна од најбољих кописта фресака у бившој Југославији.
После завршене Академије ликовних уметности,као сасвим млад сликар се већ од 1951. определила за конзервацију и рестаурацију. Од тада па све до позних година, радила на терену на свим релевантним рестаураторско-конзерваторским пројектима под руководством Републичког завода за заштиту споменика културе Србије. Била је део конзерваторских екипа које су обнављале и штитиле бисере српске и европске културне баштине - у манастирима Дечани, Милешева, Сопоћани, Савина, Старо Нагоричане, Курбиново, Лесново, Овче Поље, у Пивском манастиру, у Пећкој Патријаршији...

Рестаурисала је и старе холандске мајсторе, ремек дела романтизма и реализма. Поред рестаурације, како се наводи у саопштењу поводом њене смрти, највише се бавила копирањем фресака и израдом икона. Њене врхунске копије се данас налазе у Галерији фресака у Београду, у приватним колекцијама широм света и у Србији.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Редитељ, драмски писац, сценариста и глумац Милан Јелић (1944-2023) преминуо је после краће болести. Филмови су му били међу најгледанијима у биоскопима, небројано пута репризирани на телевизији, али се, за разлику од његових колега, скроман по природи, годинама склањао од јавности.

Као редитељ, Јелић је дебитовао дугометражним играним филмом "Бубашинтер", а затим је снимио "Тигра", "Рад на одређено време", "Недељни ручак", "Мој тата на одређено време", и многе друге. Са Предрагом Перишићем написао је сценарио за "Љубавни живот Будимира Трајковића", сам - за филм "Још овај пут". Добио је силна југословенска признања, а од међународних издвајао је награду за режију филма "Рад на одређено време", на филмском фестивалу у Авелину, када је жиријем председавао чувени сценариста Ђузепе де Сантис. Пре две године примио је Награду за животно дело коју му је доделио Удружење филмских уметника Србије.

Јелићев филм "Чудна ноћ" отворио је последњи југословенски филмски фестивал у Пули. Он је тада, као југословенски редитељ, затворио редитељску бележницу, а последњих година намеравао је да је поново отвори, но није му се дало.

Само најближи пријатељи знали су га по надимку Виконт, јер је потомак грофова и писаца, Ивана Гундулића и Саве Владиславића.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Нaпустио нас је врсни писац, песник, теоретичар Мићо Цвијетић (1946-2023). Студије Историје југословенских књижевности и српскохрватског језика завршио је на Филозофском факултету у Сарајеву, где је и магистрирао. Докторирао је на Филолошком факултету у Београду 1989. године, са темом књижевних веза Лужичких Срба и Југословена.

Радио је као просветни радник и лектор на Универзитету у Лајпцигу (1978-1982), а највећи део радног века провео је на Радио Сарајеву, као дугогодишњи уредник Редакције за културу. На почетку грађанског рата отишао је из Сарајева и од новембра 1992. живи у Београду. Био је стални сарадник Радио Београда, у листу "Борба" десетак година уређивао недељни књижевни додатак "Свет књиге", а од 2005. до 2020. године, главни и одговорни уредник "Књижевних новина".

Објавио збирке песама "Заумице" (1976), "Записи" (1999), "Чворови и узлови" (2006), "Узалудни послови" (2012), "Свет и кућа" (2015), "Гласови ведрине" (2018), "Божје семе / Господово семе" (2007), књиге критика и есеја "Критике и коментари" (2004), "Раздаљине и близине" (2006), "Кроз времена и књиге" (2007), "Ослонци и укрштаји" (2010), "Лица и образине" (2021). Његове књиге путописа "У лепој домовини Лужичких Срба" (2009), "Блиске даљине - Москва и Кијев" (2013) и "Француска надахнућа" (2018) спадају у сам врх путописне прозе у нас.

Као врсни зналац лужичкосрпског и немачког језика, превео је две књиге лужичкосрпских бајки: "Три красна прстена" и "Лепа и ружна девојка", антологију савременог песништва Лужичких Срба, као и збирке стихова немачких песника Петера Гериша и Констанце Петерсман.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Преминуо је глумац Танасије Узуновић(1942-2023), познати позоришни, филмски и телевизијски глумац који је остао упамћен по улози Рајка Малешевића у телевизијској серији „Мој рођак са села“.

Танасије Узуновић је рођен у Нишу,а глуму студирао на Академији за позориште, филм и телевизију у Београду. Играо на београдским, новосадским и нишким позоришним сценама.
Члан Југословенског драмског позоришта постао је 1967. године. Од 16. јануара 2002. године био је у сталном ангажману у Народном позоришту у Београду. Пензионисан је 25. септембра 2005. године.

Остварио је више запажених улога у ТВ-драмама и фимовима: Кораци кроз маглу, Јад, Девојачки мост, Тренер, Човек кога треба убити, Шта је с тобом Нина?, "Лагер Ниш", "Атоски вртови", "Косовски бој", "Сабирни центар"...

Играо је, поред Винсента Переза у филму "Скандал у римској банци" ( Стефан Реали).

Тумачио је улоге у бројним ТВ серијама - "Горки плодови", "Мој рођак са села", "Мирис кише на Балкану", "Последња аудијенција", "Трагом Карађорђа", "Алекса Шантић", "Повратак отписаних...

Добитник је више награда, међу којима се посебно издвајају Октобарска и Стеријина награда, Печат Народног позоришта, који се по одлуци управника, додељује поводом посебног доприноса животу и раду Народног позоришта (2021)...

• 3Ovo se svidja korisnicima: amstel2, Skywhaler, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Мој млађи колега, Бојан Николић, велемајстор за позоришни портрет, усликао је пре 12 година ову фотографију. Таса у ''Кањошу Мацедоновићу''. Као да је сишао с Каравађовог платна...

• 2Ovo se svidja korisnicima: saten, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Писац, романсијер, сценариста, драматург Драгослав Михаи(ј)ловић(1930-2023),преминуо је у Београду у 93. години.
Студирао је Филозофски факултет у Београду на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Факултет је завршио 1957. године, али није успео да нађе стално запослење и често је мењао посао.

Године 1949. избачен је из кандидатуре за члана Комунистичке партије Југославије, а 15. септембра 1950. је ухапшен. На Голи оток пребачен је 28. фебруара 1951. и тамо је провео 15 месеци.

Роман Кад су цветале тикве први пут је објављен 1968. и изазвао је значајну реакцију социјалистичке власти. Пoсле премијере у Југословенском драмском позоришту у Београду представа која је требала да се игра по роману је забрањена.

Објавио и следећа дела: Фреде, лаку ноћ, Петријин венац, Чизмаши, Голи оток, Црвено и плаво, Време за повратак, Гори Морава, Лов на стенице, Увођење у посао.

Михаиловић је био редовни члан Српске академије наука и уметности. Добитник је многих књижевних награда и признања.

Његов књижевни опус обухвата приповетке, романе и драме. Изабрана дела су му штампана два пута, у шест књига 1984. и у седам књига 1990. године.

• 2Ovo se svidja korisnicima: amstel2, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Поред Црњанског, наш најубедљивији приоведач. Ко није прочитао ''Кад су цветале тикве'', као да ништа није прочитао...