offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18598
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Провео сам 45 година професионално у култури (страх ме и да споменем бројку, а почео сам са 20 година да радим, одмах по доласку из војске). Прошао сам све што у култури може да се прође, и зашта су нас школовали на ФДУ, једној од најпрестижнијих светских академија. Позориште, филм, радио и телевизија. Издаваштвом и књигом се баве други факултети, но мене је то интересовало лично, тако да сам био један од пионира Књижевне омладине, члан или уредник више редакција, редактор стотина рукописа и књига, медијатор небројано промоција...Овако могу још три дана да пишем и да не напишем све, уз луду наду да нико неће помислити како се хвалишем. Реч је, једноставно, о таленту и жељи да знам што више.
Посебно сам писао о томе како је деценијама систематски уништавана српска књижевна сцена (наћи ћу тај текст па ћу га овде окачити, па нек чита ко хоће). Интернет је стигао да све сроза, упростачи и уназади (наравно, зависи од тога како му приступите). Ја сам интернету приступио као ватри - ''добар слуга, зао господар'' и често сам у прилици да млађим колегама звоцнем у стилу - ''драги моји, пре нета су постојале књиге. Ја их још увек имам''.
Велики (можда наш највећи) социолингвиста, мој драги пријатељ и ментор мр Бранко Брборић (из чувене лингвистичке породице) је о томе писао: ако хоћете да уведете деспотију, прво срозајте културу. Да ли се неко још сећа оних ратних година када је на , до тада престижном, трећем каналу РТС почели да се редовно приказују порно филмови? Одакле су изникле Цеце, Јеце, Мице, Пице? Оне су државни производ, то потписујем као професионалац који је формално у пензији, а дневно преведем и напишем десетине страница.
Нађох и овај текст. Мазохисти, навалите... Ко стигне до последњег реда, има част од мене.
Citat:Како је разарана српска књижевна сцена, или: страх од летења на српски начин.
Дуго сам у књижевном животу бавећи се издаваштвом, штампом, организацијом промоција, књижевних вечери, итд. Нагледао сам се свега и свачега : набеђених писаца, дрских скрибомана, фолираната и блефера, безочних акрибичара који су сваку своју правописну рупу у знању проглашавали ''песничком слободом'', итд, итд...Извесно време, крајем седамдесетих, налазио сам се у најужем руководству Књижевне омладине Србије наивно мислећи да ћу бити од неке користи; довољно дуго да ми се згади тај свет, свет самољубивих, полуписмених кланова, земљака, ''ја-теби-ти-мени'' награда, лукративних типуса који су , бежећи од стада, мотике или , једноставно, рада, тражили своје ухљебљење и синекуру у тада богатом и обимном књижевном животу. Генератор тог лажног књижевног живота (сазданом на клановима) било је УКС и чувена ''Француска седам''. Наравно, тај ''књижевни живот'' даље се ''гранао'' по кликама око часописа, издавачких кућа , сталних и вечитих жирија, ''већа стараца'' код којих се по неколико година унапред знало ко ће добити (а ко никада неће ) неку књижевну награду.
Такав књижевни полусвет, жилав, осоран и безобразан, изродио је преко 200 књижевних награда у нашој земљи. Упоредо с тим наградама створен је и свет професионалних ловаца на награде , тако да ја знам бар тридесетак ''књижевника'' који су, градећи филигранску мрежу веза, протекција и узајамног награђивања, у својој биографији накупили више награда него читалаца.
Упоредо с њима рађао се и свет јевтине књижевности. Оно што су пре рата били Мирјам или Марија Јурић, ових година заузеле се ''домаћице'' типа Љиљана Ђурић . Суноврат је још већи када се погледа на нову, само за нас типичну врсту - ''трафика издаваштво''. Данас буквално свако , ко је стекао какво-такво име на јавној позорници, јможе да напише књигу и да је продаје на киосцима; тако сада наслови типа ''Година прође, дан никад'' и слични, већ служе за урбане поштапалице и зезање (година прође, ''Мала невеста'' никада). У односу на њих, једини наш ''булеварски'' писац , Момо Капор, делује као класицистичка громада и гигант .
Како нам се то догодило? Као и све друго! Са суновратом једне државе уследио је и суноврат културних вредности - и обратно: сав талог и шљам који се налазио тамо где му је и било место (на дну септичке јаме), неометано је похитао на јавну сцену, па сада можемо да се ''похвалимо'' непорецивим, срамотним чињеницама да је извесна Житорађанка на Ушћу окупљала више људи него неки хуманитарни концерти, да је Дино-имитатор-Мерлин ''пунио'' двапут Арену, да на киосцима неке новокомпоноване новинарке с лакоћом продају по стотинак хиљада примерака својих ''сећања'', итд, итд...
Постоји још један, веома важан, технички разлог што је то тако. Захваљујући компјутеру и деск тејбл паблишменту, дошло је до више него драматичног појевтињења штампарских трошкова. Оно што је раније био сан и врхунац једног ствараоца (штампа књиге), данас је рутинска ствар и може се, уз мало напора и знања (и врло мало пара) извести у ''домаћој радиности''. Имам познаника који је до сада тако објавио шеснасет књига поезије (!!) и нема намеру да се заустави. Наравно, ту поезију, сем њега, не чита нико, али он уредно бележи своју статистику.
Ситуација јесте црна, и готово непоправљива.
Шта је, међутим, охрабрујуће?
Споменуо сам вишегодишње искуство и навео лоше примере које сам срео. Сретао сам, на сву срећу, и супротне примере: дивне, мирне, спокојне ствараоце, упорне и стрпљиве, свесне својих вредности, али и суровости времена у коме су се дохватили писања. Посматратрајући њихово предано и талентовано стваралаштво, а имајући у виду ону полуписмену хорду ''књижевника'' о којој сам већ нешто написао, уверио сам се да је највећи облик јаловости - скрибоманија. На срећу, талентовани са њом проблема немају јер се њихов дар не може сакрити никаквим тиражима, наградама и гомилањем наслова. Чак и да ту врсту неправде доживе, чека их врховни судија - Његово Величанство Господин Време. Оно, време, све стави на своје место и свему да тачну оцену. Само треба веровати у себе и бити стрпљив, а правим ствараоцима то не мањка. За разлику од набеђених књижевника, они не морају да страхују за свој таленат јер је он дар божји ...а то нико не може да узме.
Увек је био мали број оних који су се могли одржати на свом путу. Зашто? Одговор је, најсажетије речено, врло једноставан: на висинама се не лети у јату. Само прави ствараоци немају ''страх од летења'' и знају суштину и вредности речи као што су одрицање, жртвовање и посвећеност.
|
