Znameniti prijatelji srpskog naroda

• 5Ovo se svidja korisnicima: natrix, Skywhaler, Bane san, Sirius, _Sale
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Наши људи,који су дали немерљив допринос у развоју српске државе и друштва,често су и неоправдано запостављени.Исту судбину,осим Арчибалда Рајса, су доживела дела и личности странаца,скрајнута уз ивицу историјске позорнице,а ишла у нашу корист.

Виктор Берар (1864 — 1931) био је француски хелениста, археолог, политичар дипломата и писац. Познат је по свом преводу Хомерове Одисеје на француски, и његовом покушају да дочара Одисејево путовање.У данашњој Србији је познат у ужим круговима,пре свега,по свом раду «Турска и хеленизам и Путовање у Македонију».
На месту председника друштва „Српски народ у Француској” Виктор Берар се старао о српским избеглицама, нарочито ђацима и студентима. Организовао је Српски дан 26. марта 1915. и тада је у више од 100.000 француских школа одата почаст српском имену и прочитан његов текст.

У тешким годинама почетка 20. века, одбрамбени напори једног малог народа пробудили су у Берару реминисценције на велике догађаје антике. Желећи да француској омладини пружи аутентичан пример правог херојства и служења домовини, са министром просвете постигао је, да у Француској буде организован Српски дан. Била је то једна од најдирљивијих манифестација наклоности коју један народ може осетити спрам другог.

Берар је прокрстарио Македонијом, Косовом, Грчком и Албанијом. Оставио је запис о Албанцима и турској власти у Старој Србији. У трактату „Србија” писао је о српској историји, ратовима, победама, патриотизму. Брошура се појавила у енглеском преводу под називом „Heroic Serbia” у Лондону.

Берар ту наводи: „У боју на Руднику, стари краљ Петар, стар 71 годину и оболео од реуматизма, уврстио се међу саборце и држао се као да им је отац или старији брат, те сам узео пушку као један од оних француских генерала револуционарног раздобља.

Говорећи о српској поезији, овај аутор је истицао да су песници од Битке на Косову 1389. до устанка 1804, били истински браниоци независности српске расе и језика. Аутор је и рецитала „Камен с Косова”. Беседио је на скупу „Победоносна Србија” у амфитеатру Сорбоне 16. јануара 1919. године.

Осим српском народу,Берар је помогао и Јерменима.Године 1896. отпутовао је у Османско царство, након чега је пуликовао рад «Политика Султана». У свом раду,Берард је оптужио султана Абдул Хамида за организовање масакра над Јерменима у периоду 1894-1896. У својој књизи, Берар је такође изразио уверење да је један број француских новина подмићен од Отоманскиx власти да ћуте о турским зверствима.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Skywhaler, Bane san, _Sale
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Евелина Хаверфилд (1867 –1920)

Евелина Хаверфилд рођена је као Пречасна Евелина Скарлет у градићу Инверлох у Шкотској.
Почетком 20. века била је укључена у рад Социјално-политичке уније жена, милитантне организације Емелин Панкхерст, која се залагала за женско право гласа.
Када је 1914. године избио Први светски рат Евелина Хаверфилд оснива Женски корпус хитне помоћи . Наредне године добровољно се пријављује у Болницу шкотских жена, и придружује се Елси Инглис у Србији.

Генерал Бојовић, командант прве Српске армије, је написао: заслужили сте дубоку и искрену захвалност целе Српске војске и целе Српске нације.
У историји Првог светског рата, октобар 1915. уписао је голготу српског народа - велико повлачење српске војске и народа. У исто време почело је повлачење страних медицинских мисија, када је др Инглис напустила Крагујевац и пошла на југ, у неизвесност. У Лазаревцу, госпођа Хаверфилд и др Едит Холовеј су имале само осам сати да евакуишу целу болницу и све пацијенте, па тако су последње напустиле варош. Приликом повлачења кроз Србију ушле су у бесконачну колону избеглица.

Евелина, која је течно говорила немачки, ишле су и код окупационе команде да би се заложиле за своје рањенике. Након вишемесечног рада болнице у окупираној Србији, почетком марта 1916, преко Међународног Црвеног крста извршена је репатријација свих чланова савезничких медицинских мисија. Тако се Евелина Хаверфилд са осталим чланицама Шкотских жена вратила у Енглеску, преко Мађарске, Беча, Швајцарске и Француске.

Након повлачења чланице Болница шкотских жена нису заборавиле Србе, већ су већим жаром наставиле своју борбу за српски народ у изгнанству. У Великој Британији су организовале прославу Дана Косова, која се славила широм земље, на дан Видовдана 1916. За прославу дана Косова организован је Национални комитет на челу са др Елси Инглис, са подршком леди Каудри, леди Пеџет, пречасне Евелине Хаверфилд, госпође Стобарт и Каргингтон Вајлд и других.

У Бајној Башти, Евелина је подигла Дом за ратну сирочад и помогла смештај за оболеле од туберкулозе. Она је сву своју имовину уновчила и дала за лекове, храну и одећу за српску сирочад. Даноноћно, не штедећи се, обилазила је и неговала болесне и изнемогле у најудаљенијим селима.

Умрла 21. марта 1920. године од упале плућа. Сахрањена је у порти цркве Светог пророка Илије у Бајиној Башти,

• 3Ovo se svidja korisnicima: Bane san, _Sale, Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Виљем Бадер, перспективни инжењер немачког племићког статуса, стигао је у Србију. Дошао је са троје деце и супругом Јулијом, која је била мађарско-италијанског порекла. Сам Бадер имао је у свом крвотоку немачко-италијанско-пољску крв, с тим да му је порекло било из породице пруских јункера, племића феудалаца.

Бадери су постали православци и веће патриоте него многи чије породично стабло је зачето овде.Идеја је, можда зачета још у време студија у Грацу, када је Бадер склопио дубоко пријатељство са ондашњим студентом из Србије, Пером Велимировићем. Испоставило се да су њих двојица постали веома блиски, па када је окончан Берлински конгрес 1878. године, а Србија уз независност преузела и обавезу да направи пругу, стручњака за тај посао овде није било.

Велимировић је тада био чиновник у Министарству грађевина и схвативши колико је значајан и тежак задатак стављен пред Србију, сетио се факултетског колеге. Да је Велимировић био визионар, јасно говори и податак да је касније постао и министар грађевина у ондашњој Србији.

Виљем Бадер је изгубио два сина у великом рату који су ратовали у редовима српске војске.

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 4Ovo se svidja korisnicima: amstel2, natrix, Bane san, _Sale
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Феликс Каниц, Ото Дубислав Пирх, Гете (!) , Евлија Челеби(ја)....Има о њима много података, да их не копирам овде.

• 3Ovo se svidja korisnicima: amstel2, Bane san, _Sale
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Flora Sands, Arčibald Rajs, Noam Čomski, Peter Handke, Arno Gujon.....

• 4Ovo se svidja korisnicima: Bane san, natrix, _Sale, Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Обнављање градива не шкоди...
Млади доктор наука, хемичар и професор Универзитета у Лозани, први пут долази у Србију 1914. године, на позив актуелне владе, како би истраживао злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске, почињене над цивилним становништвом почетком Великог рата. На ову тему написао је многе књиге и радове, а често је слао и извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газетте. Тако је као цењени и признати криминолог извештавао свет о положају српског народа и тако кварио пропагандну слику Немаца и Аустријанаца о Србима као дивљачком народу.
„Швајцарски добровољац српске војске“, како је себе називао, период од 1914. – 1918. године проводи на фронтовима са српском војском. Раме уз раме са војницима Моравске дивизије прешао је Албанију, а затим учествовао и у пробоју Солунског фронта, не би ли 1. новембра 1918. године умарширао у ослобођени Београд. Тада угледни и богати професор Универзитета у Лозани, даје оставку на том положају и остаје да живи у Србији.
Умро је 8. августа 1929. године, у расправи са бившим министром Капетановићем, управо једним од оних високих функционера о којима је и писао. Сахрањен је на Топчидеру, али је тестаментом своје срце завештао Кајмакчалану, да тамо почива уз његове саборце. Бугари су, према историјским списима украли његово срце у Другом светском рату.

• 3Ovo se svidja korisnicima: _Sale, Bane san, Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Етел Роуз Банкарт
Етел Роуз Банкарт је као члан Прве фармерске јединице Српског потпорног фонда стигла 1915. у Србију. Она је у Београду била административни директор Болнице за бебе, а у јесен исте године одбила је да сачека окупацију него је са српском војском кренула у повлачење преко Албаније.
Крајем новембра 1915. дошла је у Солун као прва Енглескиња која је стигла из Србије.

Бавила се хуманитарним радом у српским избегличким колонијама на Корзици. После рата дошла је у Бању Ковиљачу где је отворила Санаторијум за децу, који је, према досадашњим сазнањима, радио од 1919. до 1925. године. Прве три године сама је налазила новац за његов рад, а касније уз помоћ више фондација.

Етел Роуз Банкарт је одликована Крстом милосрђа 1915, а док је боравила на Корзици Орденом Светог Саве петог реда. Одликована је и Британским орденом и Медаљом победе за заслуге савезницима.
Прешла је дуг пут од 1914, као добровољац у медицинским и хуманитарним мисијама, до рада у избегличким центрима на Корзици.
Одлучила је да од 1919. живи у Бањи Ковиљачи.Успела је да реши питање изградње државног санаторијума за лечење болесне деце, он и данас постоји изнад Бање Ковиљаче као део Опште болнице Лозница.
Живела је у згради задужбине Стаке Пејић уз децу коју је неговала, сачекавши да градња њене куће буде завршена. Кућа названа Бенкара, као и брдо на коме се налази, позната је у Ковиљачи, али запостављена.
Кућу на имању од два хектара, које је купила, како се претпоставља, пројектовао је чувени архитекта Милан Минић. Мештани су је назвали према начину изговора презимена Етел Роуз, а улица у којој се налази Бенкара звала се Енглеска улица.
Бенкара је пре пет година проглашена за споменик културе од посебног значаја због јединственог облика и архитектонског израза у српској бањској архитектури.

По затварању Санаторијума, Банкартова је године проводила у Британији, али је лети боравила у Бањи Ковиљачи. После рата кућа је 1951. национализована. Други светски рат провела је у Лондону, а умрла је 1961. у родном Ексетеру.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Писац, новинар, песник, Пол Полански , који је писао књигу о бомбардовању Ниша и касетним бомбама, преминуо је данас после тешке и кратке болести.
Пореклом из Ајове, већи део живота је провео у Европи, проучавајући кретање и миграције ромског становништва. Пред сам крај бомбардовања Југославије дошао је на Косово, где је, на захтев УН, требало да волонтира у ромском избегличком кампу.

Живот је наставио у Нишу, јер га је 2004. позвала јеврејска организација ЈWЦ из Париза. Они су чули за јеврејско гробље у Нишу, једно од најстаријих на Балкану, са натписима на споменицима које нико није умео да протумачи, а које је требало очистити.
После мисије на КиМ вратио се у Ниш, где је 2006. купио кућу. Причао је да је у Кнез Селу, надомак Ниша, пронашао свој мир, а и да му је ваздух изузетно одговарао за његове бронхијалне проблем са којима се борио читавог живота.

Иако је на српском знао само по коју реч, дружио се са комшијама, које су му помагале и током ванредног стања због пандемије.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ернест Дени (1849–1921), историчар и професор са Сорбоне, који је своја истраживања посебно посветио проучавању Јужних Словена.
Денијево поље интересовања захватало је и међународне догађаје на Балкану, а на то су посебно утицале генерације балканске елите која се школовала у Француској. Ернест Дени је први пут посетио Србију 1873. године, у време када се код њега појавило интересовање за Јужне Словене, а 1911. на свом путовању обишао је и Београд и Загреб, Љубљану, Ријеку, Цетиње, Босну и Херцеговину.

У време анексије БиХ, Дени је схватио опасност која је Србији претила од Аустроугарске. Заједно са Албером Малеом, Огистом Говеном, Емилом Оманом и једном неформалном групом француских интелектуалаца, преко штампе и предавања против Аустроугарске подржао је Србију и Србе.

Дени је 1908. покренуо развој културне и научне сарадње Француске са словенским народима. Тада је основано француско-словенско удружење у Паризу, чиме је организована сарадња Француза и свих словенских народа на институционалним основама. Током Првог светског рата одбрана чешке и југословенске идеје била је у средишту његових активности. У својој кући у Паризу основао је Институт за словенске студије и часопис „Словенски свет”. У време Првог светског рата Дени је написао књигу „Велика Србија”, која је панегирик српској историји и победама.

Међу српским интелектуалцима владало је велико поштовање према личности и делу Ернеста Денија и назван је „највећим пријатељем Словена на Западу”. Дени, који је од 1912. био члан наше Академије наука, сматрао је да Јужни Словени морају да задрже своју индивидуалност и не уроне у Руску империју, заступајући тезу „Панславизам да, али не панрусизам”.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Велики пријатељ Срба Ремзи Кларк (1927 — 2021), бивши високи званичник америчког министарства правде у време администрација председника Џона Кенедија и Линдона Џонсона, преминуо је у 94. години.

Кларк је на функцији државног правобраниоца САД био од 1967. до 1969.
Као државни правобранилац, био је познат по свом енергичном противљењу смртној казни, подршци грађанским слободама и грађанским правима и својој посвећености у спровођењу антитрустовских одредби. Кларк је надгледао израду Закона о бирачким правима из 1965. године и Закона о грађанским правима из 1968. године. Од напуштања јавне функције, Кларк је водио многе кампање прогресивног активизма, укључујући противљење рату против тероризма, и пружао је правну одбрану личностима попут Чарлса Тејлора, Слободана Милошевића,Садама Хусеина и Линдона ЛаРуша.

Кларк је био копредседник Међународног комитета "Слободан Милошевић", именован је за почасног доктора Београдског универзитета и носилац је Сретењског ордена 2. степена.