Znameniti prijatelji srpskog naroda

• 3Ovo se svidja korisnicima: Bane san, amstel2, Sirius
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Михаил Черњајев (1828 -1898)

Руски генерал, словенофил, издавач и уредник листа „Руски мир“ који шири и популарише свесловенске идеје, и посвећује се панславизму.
Одликован Таковским крстом...

Сећање на генерала Черњајева

Citat:„Повратак генерала – 145. годишњица доласка руских добровољаца у Србију”

назив је изложбе која ће бити уприличена од 24. септембра до 15. октобра у Историјском музеју Србије у Београду, у оквиру манифестације „Дани духовне културе Русије у Србији”. Аутор поставке је проф. др Алексеј Тимофејев, а организују је Министарство културе Србије, Министарство културе Русије, Историјски музеј Србије, Државни историјски музеј из Русије и Руски центар за науку и културу – Руски дом у Београду.

Citat:– У периоду од 1873. до 1876. године Михаил Черњајев је у Санкт Петербургу издавао новине „Руски мир”. Када је у лето 1875. у Херцеговини избио устанак православног српског становништва против турских власти, „Руски мир” био је први лист у главном граду који је посебну пажњу посветио овом догађају – бележи Алексеј Тимофејев, као и да је „упркос директној царској забрани Черњајев отишао у Београд, у који је стигао у априлу 1876. године”. И бележи даље:
– Ратни планови свели су се на главну идеју: снагама тимочко-моравске војске изненадним нападом поразити Турке, ударом у правцу Ниша. Черњајев је пристао да ступи у српску службу 12. маја 1876. без икакве дозволе цара. Моравска групација Черњајева бројала је 50 хиљада људи, источна групација Лешјанина 25 хиљада, западна групација Алимпића 20 хиљада, а ибарска војска Заха 24 хиљаде људи. Насупрот њима била је турска војска, у којој се налазило 20 хиљада башибозлука, 25 хиљада резервиста и 133 хиљаде редовних војника...

ловенску борбу, против османског угњетавања, како наводи Тимофејев, на страницама дневне штампе, у дневницима и у јавним полемикама, подржавали су највећи умови Русије: композитор П. И. Чајковски, који је у септембру 1876. написао „Руско-српски марш”, хемичар Д. И. Мендељејев, хирург Н. И. Пирогов, писци Ф. М. Достојевски, који је писао о добровољцима у „Дневнику писца”, и башибозука. С. Тургењев. Фјодор Михајлович Достојевски је погинуле добровољце у јесен 1876. назвао „најбољим људима”, бранећи сећање на генерала Черњајева у најтежем тренутку за њега: „Словенска акција, шта год да се деси, треба коначно да почне, тј. да пређе у своју активну фазу, а без Черњајева не би добила такав развој. Ако је већ почела словенска акција, ко је онда, ако не Русија, требало да јој стане на чело, у томе је сврха Русије – и Черњајев је то схватио и подигао барјак Русије...”

Војну и санитарну помоћ Србима, бележи аутор изложбе „Повратак генерала...” пружали су поједини припадници бројних европских народа. Међутим, велика већина добровољаца је дошла из Русије. До краја јула 1876. у Србију су стигле вође војног добровољства, пензионисани професионални официри, међу којима су, поред Черњајева, били Н. А. Кирејев (погинуо 18. јула 1876) и Н. Н. Рајевски (погинуо 20. августа 1876). Руско друштво Црвеног крста послало је у Србију 95 лекара, 111 болничара, 60 сестара милосрђа и до 128 тона болничке опреме. Озбиљност ситуације само је подстакла жељу добровољаца да дођу у Србију. Повећана подршка јавности добровољачком покрету довела је до тога да је цар Александар Други дозволио официрима да дају привремене оставке како би учествовали у добровољачком покрету.

https://www.politika.rs/scc/clanak/488100/Secanje-na-generala-Cernjajeva




Василиј Поленов (1844 - 1927)

Руски сликар, учесник у Руско-турском рату 1877-1878, као ратни уметник..


Изложба „Василијe Поленов: српски рат очима руског уметника”

Citat:У част 145. годишњице Првог српско-турског рата (1876–1878) и руског добровољачког покрета за ослобођење Србије, биће постављена у Музеју поште, телеграфа и телефона у Београду, АД „Пошта Србије” 24. септембра. За ову прилику „Пошта Србије” припрема пригодну марку, урађену на основу скица уметника Василија Поленова.

Поставка је јединствена по томе што су први пут у једном албуму обједињени дневнички записи, ратне скице и цртежи Василија Поленова, познатог руског сликара, академика и руског добровољца српско-турског рата који је за учешће у рату одликован Медаљом за храброст и Златним орденом Таковског крста, и почасном сабљом.

На изложби ће бити представљени радови Поленова и документа из две збирке: Државне Третјаковске галерије и Државног меморијалног историјско-уметничког музејског комплекса „Василије Поленов”, као и одломци из дневника који је, под насловом „Дневник руског добровољца”, први пут објављен у часопису „Пчела” 1877. године, а сада, након 145 година, први пут је обједињен с ратним скицама и цртежима у истој публикацији.

Изложбу прати албум, на руском и српском језику, где је његово стваралаштво из периода српско-турског рата представљено у целини.

https://www.politika.rs/scc/clanak/488100/Secanje-na-generala-Cernjajeva

Василиј Поленов и Србија
https://ruskidom.rs/sr/2021/03/19/vasili-polenov-i-srbi-a/

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Sirius
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Преминуо је професор Спиридон Сфетас, велики пријатељ српског народа, предавач балканске историје у Солуну .

Рођен 1960. године у селу Коилада код Ларисе, дипломирао је на Историјском одсеку Филозофског факултета у Солуну. Постдипломске студије историје источне и југоисточне Европе и славистике, завршио је на Универзитету у Минхену, докторском дисертацијом о македонском језику.

Војни рок служио је као тумач за немачки и бугарски језик, а течно је говорио и енглески, француски, руски и српски. Године 1999. постаје предавач модерне историје Балкана на Одсеку за историју и аргеологију Аристотеловог универзитета у Солуну. Аутор је многих студија и чланака о историји Балкана, али и о актуелним дешавањима, био учесник многих конференција широм света. Потписао је рецензију и предговор књиге "Грчка: рат за независност, стварање државе и препород нације", Душана Спасојевића, амбасадора Србије у Грчкој.

• 3Ovo se svidja korisnicima: _Sale, Bane san, natrix
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ребека Вест ( Cicely Isabel Fairfield)

Најзначајније дело Ребеке Вест јесте њен обимни путопис о Југославији "Црно јагње и сиви соко" 1941. Ово класично путописно дело на преко хиљаду страна је један поштен извештај о путу у Југославију 1937. године, извештај наклоњен Србима.
Чим се појавила ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. О њој се писало као о једној од »великих књига духовне побуне против 20. века« (Њујоркер), као о »монументалној хроници« (Њујорк Тајмз) и као »љубавној афери« са Југославијом која подсећа на Хемингвејев занос Шпанијом (Њујорк Хералд-Трибјун). Колико је интересовање ова књига изазвала у англосаксонском свету сведочи и чињеница да је доживела бројна издања.

• 3Ovo se svidja korisnicima: amstel2, Bane san, Sirius
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

amstel2 ::Најзначајније дело Ребеке Вест јесте њен обимни путопис о Југославији "Црно јагње и сиви соко" 1941.

U originalu "Rebecca West - Black Lamb and Grey Falcon". Knjiga je dostupna u Internet Arhivi.

• 5Ovo se svidja korisnicima: Skywhaler, natrix, Bane san, Sirius, bocke
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Нећу умрети од рака,него од бирократије"

Тимоти Џон Бајфорд (Timothy John Byford 1941 - 2014) био је британски режисер, сценариста и глумац, који је већи део свог радног века провео у Србији.

Постао је по режирању дечјих серијала „Невен“ и „Полетарац“. Режирао је дечију емисију „Отвори Прозор“ која се емитовала на ТВ Сарајево.

Добитник је Повеље Змајевих дечјих игара 2011. године.

Почетком 2013. године, добио је националну пензију Републике Србије. Више година је боловао од рака, али га то није спречавало да се бави преводилачким радом. 2013. године, добитник је признања „Стефан Првовенчани“, које додељују Рашке духовне свечаности.

"Ако повремено чујете врисак са Звездаре, могуће је да сам то ја, јер зависим од одређеног лека против бола којег више нема у апотекама. Знам да нисам сам, али волео бих да чујем за било ког политичара који је остао без лека од кога зависи."

У Србији је више од 40 година живео је и радио “као туриста”, без држављанства, док му није тадашњи председник Србије(пред изборе) доделио српско држављанство. Почетком прошле године, након серије текстова по новинама и притисака јавних личности из света културе, Бајфорд је коначно добио и националну пензију од Србије, чију је културу толико задужио.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Skywhaler, Sirius
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Николај Хартвиг, посланик руског царства своју службу у Београду обављао је у време Анексионе кризе 1914. године. Био је велики пријатељ Срба и човек коме су сви скидали шешир док је шетао улицама престонице. Заправо, Београђани су га чак радо својатали и прозвали Никола Хартвић.

Хартвиг се родио на Кавказу у Грузији. Потекао је из, некада, богате породице која је, због околности које је то време носило са собом, остала без иметка. Отац му је био војни лекар, натурализовани Рус иначе немачког порекла.

Хартвиг је сматран творцем Балканског савеза који је разбио Отоманску империју и скоро потпуно решио вишевековно питање владавине Турака у Европи. Веома је био поштован посебно у Србији: ово словенско краљевство називао је „руском авангардом на Балкану”, успео је да заинтересује Русију да подржи његов слободан развој. Током свог дипломатског рада у Краљевини Србији (1909-1914) дао је велики допринос развоју дипломатских односа између Русије и Србије, уложивши доста напора да заустави сукоб између Србије и Аустроугарске.

А о љубави коју је Николај Хартвиг гајио према Србији сведочи и сам крај његовог живота.

Када је Гаврило Принцип извршио атентат на Франца Фердинанда, аустријска штампа одмах је отпочела кампању у којој је за убиство кривила званични Београд и самог Хартвига који је, како су новине лажно писале, приредио банкет на дан атентата, док застава на згради руског посланства није била спуштена на пола копља у знак жалости.

Тада је аустроугарске интересе у Београду представљао отправник послова Владимир Гизл фон Гизлинген. Исте вечери када се Гизл вратио из Беча (где је учествовао у изради ултиматума), Хартвиг је затражио хитан пријем, не би ли добио одговор на питање шта ће Аустроугарска учинити са Србијом. Већ на самом почетку састанка, током разговора у згради аустроугарског посланства, Хартвиг доживљава срчани удар и умире. Његово, иначе већ слабо срце није издржало овај шок и руски посланик је постао познат као „прва жртва Великог рата“.

На молбу српске владе, руски цар Николај Други, као знак посебне наклоности према Србији, дозволио је да Хартвиг буде сахрањен у Београду.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Sirius, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

На данашњи дан 2008. године умро је Митрополит Неапољски Дионисије, велики добротвор српског народа. Рођен је 1929. у Кастелу, на Криту, а Богословски Факултет је завршио на Халци, Цариград, 1965. Током ратова 90-их његова митрополија је била једна од најактивнијих и најорганизованијих у слању помоћи страдалима Србима у Босни и на Косову. Његовом заслугом Митрополија Неапољска годинама је стипендирала школовање 2.000 српске деце, ратне сирочади. Током 30 година управе Митрополијом која обухвата западна солунска предграђа, показао се као необично активан у добротворним и сличним активностима. Због огромних заслуга одликован је 1995. Орденом Светог Саве првог реда, највишим признањем Српске цркве.

• 2Ovo se svidja korisnicima: natrix, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Преминуо Немац који је Србима даровао велики позлаћени крст на годишњицу НАТО агресије

У Немачкој, у Гихфорну, преминуо је Хорст Вробел (87), власник највећег интернационалног музеја ветрењача и воденица на свету, велики пријатељ недавно упокојеног епископа шабачког Лаврентија, који је више од две деценије био на челу западноевропске епархије.

Владика и Вробел су се давно упознали и спријатељили, пошто је епископ освештао копију руске ветрењаче „Наташа“.Били су нераздвојни пријатељи.Вробел је на своје имање уврстио и воденицу „Милица“ из Кржаве, код Крупња, еписковог завичаја.

На свом имању Вробел је изградио и копију најлепше руске цркве брвнаре...

https://www.novosti.rs/c/srbija/vesti/1150781/tuzn.....o-agresije

Линк за музеј

https://www.suedheide-gifhorn.de/poi/internationales-muehlenmuseum

Ево руске цркве брвнаре,а српски млин нема слику.

• 3Ovo se svidja korisnicima: natrix, Bane san, Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Самсон Чернов (1887–1929),руски јеврејин, сликар и фотограф Срба, не само у току Првог светског рата, него и у време оба балканска рата. Управо је он фотографисао Драгутина Матића.

Први пут је стигао у Србију 1912, са 25 година. Дошао је као репортер руских новина „Новоје времја” и „Рускоје слово”. Самсон Чернов није само био ратни фотограф у току Првог и Другог балканског рата, него је те фотографије и штампао у руским новинама.

Кад је 1914. године почео Први светски рат, Самсон Чернов је све време био са српским војницима, фотографишући злочине аустроугарских јединица у Мачви и Посавини, заједно с Французом Анријем Барбисом. У септембру 1914. године врховна команда српске војске прикључила га је филмској екипи Ђоке М. Богдановића, власника биоскопа „Касина”. Екипа је снимала дешавања на територијама реке Саве и прелазак српске војске преко реке, дејства у Срему, град Шабац у рушевинама и разарање Београда.

Чак ни 1915. године, кад је било решено да се српска војска повлачи преко Албаније, Самсон се није одвојио од Срба. Прошао је целу албанску голготу и у исто време фотографисао муке српског народа због глади, хладноће, напада Албанаца и епидемије тифуса, која је избила још у почетку Првог светског рата. Управо у почетку рата Чернов је снимио своју најпознатију фотографију „Око соколово”.....


https://www.politika.rs/scc/clanak/528171/Ko-stoji-iza-fotografije-Oko-sokolovo

• 3Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Skywhaler, bocke
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Олив Меј Келсо Кинг (1885–1958) у ратом захваћену Србију стигла је као добровољац 1915. године. Возећи своје возило претворено у амбулантна кола помагала је српским рањеницима. Храбро их извлачећи и са линије фронта до ратних болница. Незаборавну хуману мисију је остварила, углед и висока одликовања (Орден Милоша Обилића за храброст и Орден Светог Саве) стекла, слободарску Србију заволела.

Олив се родила у предграђу Сиднеја као најмлађа кћи имућног сер Џорџа Келса Кинга. Богатство јој је омогућило да путује по свету. „Објава Првог светског рата затекла ју је у Лондону. Пријавила се добровољно да иде на фронт у оквиру мисије шкотских жена хуманитарки".

Олив је дошла у Србију и хуманост у ратним страдањима исказала. Средином маја 1916. у Солуну возила је камионет који је својим новцем купила и прерадила у санитетско возило. Тада јој се указала прилика да буде возач у српској војсци на Солунском фронту. Постала је важан члан српске санитетске службе.

„На камиону је исписала назив ’Слоница Ела’. Имао је снагу кумовања, али и упорност власнице да се нађу увек тамо где је било најпотребније. Извлачила је рањенике са линије фронта до привремених ратних болница, пратећи у стопу померања наших положаја. Кад је 1917. избио катастрофални пожар у Солуну, Кингова је возила свој болнички камион 22 часа непрекидно извлачећи унесрећене. Њен подвиг је био за дивљење о издржљивости и жене и машине.”

„На фронту се заљубила у српског капетана Милана Јовичића. Он је био уз њу када се Олив 1916. разболела од маларије. После оздрављења вратила се редовним дужностима. Годину дана касније Олив Меј Кинг унапређена је у чин српског наредника, а затим одликована сребрном медаљом за храброст и златном за пожртвованост. Научила је српски језик и рањенике храбрила, певала им док их је возила.”

„Када је њен вољени Милан 1917. отишао у Лондон на дипломатску службу, она је то раздвајање тешко поднела, али је наставила да ради свој хумани посао са својим драгим Србима. После рата уз помоћ оца покреће фонд за помоћ Србији. Џорџ Кинг прикупља донације и шаље их у Србију. Олив организује центре за помоћ најугроженијим у храни, одећи, лековима. Када је престала потреба за помоћ и фондација угашена, остатак новца су добили београдски универзитет и болница у Сремској Каменици.”

Тако је Аустралијанка и након рата помагала Србима, доприносећи да обнове ратом разорену отаџбину. За љубав према српском народу и хуманитарни рад краљ Александар ју је 1920. одликовао краљевским Орденом Светог Саве.

„После шест година вратила се у своју земљу и наставила с хуманитарним радом. Олив је умрла 1958. године. У њеном срцу остала је Србија и капетан Милан чију је фотографију чувала на столу своје спаваће собе”.

https://www.politika.rs/scc/clanak/532601/veliki-rat