Znameniti prijatelji srpskog naroda

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Sirius
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Патријарх московски Алексије II (рус. Алексий II), световно Алексеј Михајлович Ридигер (рус. Алексей Михайлович Ридигер; 1929 — 2008)

Био је шеснаести патријарх на трону Руске цркве, која је на ниво патријаршије уздигнута 1589. Алексеј Михаилович Ридигер био је изданак аристократске породице прибалтичких Немаца Фон Ридигер, која је у 18. веку прихватила православље. Школовао се у Санктпетербуршкој духовној академији. Патријарх је постао 1990. Важио је за личност ретког ауторитета у Русији, и имао је битан утицај у Кремљу, отуда је пресудно помогао да се обнови морални ауторитет Цркве након деценија прогона. Алексеј II био је осведочени пријатељ српског народа, боравио је у Београду током НАТО бомбардовања 1999. и доследно се супротставаљао отцепљењу Косова и Метохије од Србије.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Казуо Танака, историчар књижевности, писац и преводилац, који је својим радом дао драгоцен допринос ширењу српске културе у Јапану. Добитник је Ордена Вука Караџића, Награде Његошеве задужбине и Награде Српског ПЕН центра за животно дело. Предавао је на универзитетима Цудађуку и Ћиба, а као уредник и саветник директора издавачке куће "Кобунша" превео је и објавио дела српских књижевника као што су Иво Андрић, Миодраг Булатовић, Десанка Максимовић или академик Георгије Острогорски. Објавио је и превео (са М. Сузукијем, 1995.) и фотомонографију Хиландар. Танака је био и коаутор више приручника за учење српског језика и приручника за конверзацију. Био је члан одбора за израду Великог српско-јапанског речника (30.000 речи). Објавио је збирку есеја.

@Бане,додај или исправљај

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Др Елси Инглис (Elsie Maud Inglis;1864-1917),је била шкотска лекарка и суфражеткиња која се посебно истакла својим радом у оквиру шкотских војних болница у Србији у току Првог светског рата. Била је прва жена која је добила највише српско одликовање - Орден белог орла.

По избијању Првог светског рата оснива Шкотске женске болнице. Циљ ове организације је био помоћ војним снагама савезника широм свих фронтова на којима су ратовали. Британска влада није била расположена да прихвати да им помогне, па Енсли Инглис одлази у Француску децембра 1914. године и оснива болницу са 200 кревета која ради током читавог рата. Друга болница у Француској бива основана 1917. године.

Упркос раду у Француској и Русији, болнице су посебно постале познате по својој активности у Србији, за коју је оцењено не само да је од стратешког значаја, већ и да је у посебно тешком положају у односу на друге савезнице. Елси Инглис сама одлази у Србију тешке 1915. године када се земљом шири епидемија тифуса. Већ почетком године оснива прву ратну болницу.

Једна од болница налазила се у Младеновцу. У знак захвалности, септембра 1915. године у Младеновцу је је саграђена спомен-чесма „Црквенац“. На мермерној плочи чесме уклесане су речи на српском и енглеском "За успомену на санитарне мисије шкотских жена у Србији и њиног оснивача др Елзи Ингилс, подиже II резервна младеновачка болница. – Изградили војници Моравске дивизије I позива под руководством резервног капетана прве класе Бор. Поповића".

У новембру 1915. године бива заробљена у Крушевцу, али одбија да остави опрему болнице и да се повуче заједно са српском војском. Елси Инглис прати српске трупе све до одласка на Крф 1915. године. Ангажовањем Црвеног крста и Владе САД, враћа се у Велику Британију.

Бива заробљена 1915. године и репатрирана, али по повратку у Шкотску одмах наставља рад и почиње сакупљање финансијских средстава за руске болнице. Сама одлази за Одесу 1916. године. 1917. године се враћа у Шкотску и умире од рака 26. новембра 1917. године. На сахрану долазе представници британске и српске краљевске породице.

Сопственим примером подстакла је долазак у Србију многих других болничарки којих је у Србији 1915. било више од шест стотина. Због свега тога се може се рећи са сигурношћу да је рад Школских женских болница посебно био успешан баш у Србији.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Иван Степанович Јастребов(Иван Степанович Ястребов;Русија, 27. I 1839 – Солун, 7. I 1894.),дипломата, историчар, етнограф
Отац Степан био је војни свештеник, мајка домаћица. Детињство је провео на Кавказу. Школовао се у Астраханском семеништу па Казанску духовну академију завршио са степеном кандидата богословља 1864. Учио је класичне језике. Усавршавао се у Одељењу за изучавање источних језика при Азијском департману Министарства иностраних дела у Петрограду где је научио турски, арапски и персијски језик.

Дипломатску каријеру започео је као чиновник у руском посланству у Цариграду у рангу вежбаника (1866). За секретара и тумача конзулата у Скадру постављен је 1867. а за руководиоца 1868. За вицеконзула у Призрену постављен је после Тимајева априла 1870. и на том положају остао до августа 1874. У више наврата замењивао је конзула у Скадру.

Дипломатском делатношћу успео је да заштити Србе на Косову и Метохији. Радио је на јачању њиховог просветног и духовног живота, трудио се да спречи њихово исељавање у Србију и однарођавање. Залагао се да се православнима осигура лична безбедност и уведе ред код српског свештенства. Обишао је многа тешко приступачна села Старе Србије и прикупљао историјске, етнолошке и етнографске податке.

Водио је свештенике који су крштавали и венчавали Србе и тиме спречавао прелазак у ислам. Заслужан је за оснивање, рад и опстанак Призренске богословије. Био је посредник између српске владе и управе богословије. Преко њега је ишла преписка, новац, књиге и све што је богословији било потребно. У финансијским кризама често је управи позајмљивао новац а школску библиотеку снабдевао књигама. У то време основан је лист Призрен који је излазио на турском и српском језику.

Окупљао је и саветовао виђеније призренске Србе и помогао их у спору са Цинцарима око Цркве Светог Спаса. Конзул у Скадру био је од августа 1874. до августа 1875. По избијању босанско-херцеговачког устанка постављен је за члана конзулске комисије у Мостару, задужене да испита узроке устанка (август – новембар 1875). За време српско-турских ратова и руско-турског рата био је конзул у Дубровнику. Сва помоћ из Русије Црној Гори ишла је преко њега. За конзула у Призрену постављен је јула 1879.




Краће време провео је као конзул у Јањини (септембар 1880 – фебруар 1881) те се вратио у Призрен и на месту конзула остао до марта 1886. У Призрену, где је владала анархија и Призренска лига деловала погубно по православни живаљ, штитио је не само богословију и школе већ и све српско становништво.

Писмено се обраћао српској влади, обавештавао је о стању у богословији и молио за финансијску помоћ. Постављењем за генералног конзула у Солуну марта 1886. доживео је врхунац у својој дипломатској каријери. И даље је помагао Србе у Старој Србији.

Наставио је да се бави научним радом, систематизовао је своје радове и у Русији објавио етнографско дело Обычаи и пьсни турецкихъ сербовъ (1886).
Друго издање допунио је писмима Македонаца конзулату у Солуну (1889) и у предговору доказивао да су словенски становници Старе Србије и Македоније Срби а не Бугари, због чега су Бугари књигу негативно тумачили.


Иако није био изразити бугарофил, помагао је бугарске школе а многе Бугаре који су примили католичанство вратио у православље. Прве радове о бугарском питању објавио је у руском листу Православное обозреніе (1866-1867). Као конзул упознао је Стару Србију и проучавао фолклористику, етнографију и историју цркве. Радове је објављивао у Гласнику Српског ученог друштва (1874-1876, 1879-1882, 1885) и сарађивао у Словинцу (1884).

Српска краљевска академија објавила је 1904. његов рукопис Стара Сербіа и Албаніа. Многи историјски споменици које је описао касније су нестали те су његове белешке једина сведочанства о њима. Велику помоћ у прикупљању материјала пружио му је Петар Костић, наставник и ректор Призренске богословије.

Објавио је прву велику збирку аутентичних српских народних песама са Косова и Метохије. Сакупљао је различит драгоцени материјал из српских ризница. Преко српског посланства у Цариграду послао је у Београд више вредних предмета из Призрена и оригинала као што су Хрисовуље Стевана Дечанског и Антиминс патријарха Арсенија Чарнојевића.

• 3Ovo se svidja korisnicima: amstel2, dolinalima, Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

amstel2 ::Казуо Танака, историчар књижевности, писац и преводилац, који је својим радом дао драгоцен допринос ширењу српске културе у Јапану.
@Бане,додај или исправљај
Превидех ово!?
Објављено на дан смрти.
Драги тихи господин, скроман чак и за Јапанца, Танака Казуо (1935- 2007 ).
Имао сам част и задовољство да га упознам.
Од младости је друговао и сарађивао са нашим професором Хирошијем Јамасаки Вукелићем.
Њих двојица и службеник Амбасаде у Београду Јошијуки Баба урадили су први конверзациони речник, још 1966. Мој лични примерак нестаде у позајмљивању.
Андрићева "Госпођица" (Сараево но онна, тј "Жена из Сарајева" ), одавно је превео,уз много других.
Пред крај живота, поново са нашим "чика Хиром", Горски вијенац и Лучу микрокозма!
Своју личну библиотеку поклонио је Филолошком, тачније Јапанологији. Син и снаха обишли су нас пре десетак година.

Пепео му је донет у Београд и на ушћу пуштен низ реке.

• 3Ovo se svidja korisnicima: amstel2, Bane san, Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Пред таквим људима само се поклонити и дуго ћутати.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Skywhaler, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Јоханес Аскеволд Јоханесен, Исланђанин, доктор који је из најсеверније европске државе, земље лаве, снега и леда, стигао у ратом оковану Србију и својски задужио не само српски народ...

Јоханес је рођен 7. новембра 1886. на Исланду, од оца Норвежанина из Бергена.
Завршио је медицину у Копенхагену 1914. и одмах са колегом одлази у Лондон. Тамо проналазе оглас у коме се траже лекари који би пошли у Србију на испомоћ, током Великог рата. Стигли су и прикључили се српској војсци. Колега је умро од тифуса, а др. Јоханес је са војском прошао албанску голготу. По завршетку рата једно време ради у Дебру, а највише у Рековцу.

Након окупације 1941. године, прикључује се партизанима, на које је наишао у Левчу.
После њиховог одласка враћа се свом позиву све до приступања југословенској војсци у отаџбини. Био је трупни лекар среза Левачког до 1944. године због чега је његов подухват и пао у заборав након рата.

Наиме, у исландским новинама се 1965. године појавио чланак о детаљима из његовог живота током другог светског рата.
У тексту се говори како је у то доба у Рековцу и околини живело много ромске дјеце, а општепознато је да су их Немци третирали као нижа бића, немилосрдно их пребацујући у концентрационе логоре. Једног дана, Немци долазе са намером да их све покупе и поведу у логор, објавиле су "Левачке новине".

Доктор Јоханес је сазнао за планове и досетио се да на вратима једне куће закуца папир на коме је писало: Жутица, не додируј!
Потом је појединој деци дао инјекцију од које је кожа постајала жућа и температура расла, али то није остављало озбиљније последице. Када су Немци стигли и видели упозорење покупили су се и у великој журби напустили Рековац.
Јоханес је био ожењен Српкињом, са којом је склопио брак 1948. године, а осим по витештву, био је познат као скромна особа. Иако су му нуђена политичка мјеста и лагодан живот, изабрао је да живи повучено у селу Ратковић, између Рековца и Крагујевца, не наплаћујући здравствене услуге сиромашним породицама.

Тихо, заборављен од јавности, умро је 28. фебруара 1958. године. Његов гроб посећивали су сељаци, а кад су отишле и те генерације, све је прекрио заборав.
Ипак, његов хуманизам није остао непознат на Исланду где су тамошњи медији на пар страна објавили причу о доктору Јоханесу, прогласивши га српским Шиндлером.
Најзад, тек данас, једна улица у Рековцу поред Дома здравља, носи назив по њему.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

У јапанском граду Окајама преминуо је у 73. години професор Мићитака Сава Сузуки.

Отишао је искрени пријатељ Срба, странац који је Србији поклонио срце у тешким временима када су јој многи окретали леђа.

Рођен 18. октобра 1950, овај византолог и предавач историје уметности и српског језика на Универзитету у родном граду, опчињен српском средњовековном уметношћу, у 51. години примио је православље. Крстили су га 2001. наши монаси на Светој Гори и дали му име - Сава Хиландарац. Тако и на званичној страници Универзитета Окајама пише: професор Мићитака Сава Сузуки.

https://www.novosti.rs/c/reportaze/vesti/1334194/j.....seg-naroda

Када је први пут видео Студеницу, причао је да је био потресен њеном лепотом:

- Без дилеме тврдим да је Студеница врхунац европске средњовековне уметности.

Помагао је да јапанска влада више пута одобри помоћ за пројекте обнове манастира на југу Србије. Да би лепоту српских светиња представио сународницима, на јапански је, 1995. са Казуом Танаком, превео монографију "Хиландар" Димитрија Богдановића, Дејана Медаковића и Војислава Ђурића.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Лудвик Куба (1863 -1956) био је чешки сликар, музичар, писац и професор Уметничке академије у Прагу. Био је један од постимпресиониста и сакупљач народних песама.

Лудвик Куба је највећи део свог живота посветио практичном изучавању словенских народних песама, ношњи и обичаја и сматра се оснивачем словенске народне музике. Његово обимно животно дело чине збирка народних песама свих словенских народа у 15 свезака (увек по једна за сваки словенски народ), стотине слика које приказују народне ношње, народне обичаје и друге теме, књиге с његових збирних путовања по словенским земљама и многа друга дела.

Куба је остварио више студијских путовања у Србији.прво 1890. године, затим 1925. и 1927. године (поред низа других краћих путовања). Имао је преко шездесет година када је и први пут повео свог сина Мариа на ова путовања.

Путовао је о свом трошку (често по цену значајних финансијских потешкоћа). За Србију је добио само малу стипендију Царске руске академије наука, која је тада финансијски подржавала словенску идеју. Од Министарства просвете Београда добио је званично важно писмо подршке.

Покушао је да се приближи обичним људима, посебно на селу, који су му певали своје песме. Због тога је научио и српски језик, да би могао да комуницира са становништвом и да може да запише текстове њихових песама, укључујући и разне регионалне језичке особености.

На слoвенском делу југоисточне Европе, Куба је написаo укупно 2.673 народне песме – без могућности снимања – од чега стотине (мелодије и стихови) у Србији. Чак и у Србији, он је био први који је записао већину њих. У Србији је Куба упознаo и друге сакупљаче народних песама, посебно своје вршњаке, Стевана С. Мокрањцa и Владимирa Р. Ђорђевићa, а касније и генерацију млађег Косту П. Манојловића.

Снимљене песме је поделио на „Стару Србију” и српске песме „из Краљевине”. Срби су били једини словенски народ коме је у свом животном делу Словени у својим песмама Куба посветио два тома (11. из 1923. и 13. из 1928. године). Усклађивао је песме за клавир и певање и о свом трошку објавио њих 90 у Прагу уз великодушан допринос чехословачког председника Т. Г. Масарика.

Врло авантуристички описује своја путовања у бројним новинским текстовима и у обимном путопису Читање о Старој Србији (1932) пуном живописних прича с локалним становништвом. Жалио је што је на многим местима налазио само остатке слoвенског становништва. О томе да је Србија зачарала Кубу сведочи и податак да је, поред текстописца и етнолошког рада накнадно објавио низ текстова о српској средњовековној уметности, српским манастирима и проблематичној српској историји у Прагу.

Објавио је и неколико мањих књига о Србији. Тада су чешки новинари то чак називали необичном речју у Чешкој – србофил.

У Србији је, поред збирке песама, створио и обимну збирку слика које приказују свакодневни живот људи, народне ношње и локални пејзаж, коју је самостално излагао на изложбама у Чехословачкој.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Катарина Мери Харлеј (енгл. Katherine Mary Harley1855 — 1917), била је британски и српски хуманитарац која је као шеф администратор шкотске војне јединице из Француске стигла у Србију. Била је млађа сестра британског фелдмаршала Џона Френча, команданта британских снага на Западном фронту 1914-1915. године.

У Солун је стигла 1915. године, где је отварила малу болницу која је у почетку припадала француској војсци, али је доласком српске војске на солунски фронт, она је пришла српском војном санитету, ставивши се под српску заставу. За услуге дотад учињене француској Источној војсци одликована је Крстом Легије части, који јој је лично уручио генерал Сарај.

Због уоченог значаја транспорта рањеника са фронта, она се вратила и водила пропаганду у Великој Британији и САД, у циљу прикупљања средстава за опремање мобилних амбуланти. Њеним великим залагањем створена је могућност за настанак и опстанак транспортне амбулантне службе. Транспортна амбуланта припадала је болници у Остров[потребна одредница]у, на делу фронта Прве српске армије.

По ослобођењу Битоља она је амбуланту преместила у тај град, да би помогла становништву и била ближе фронту. Приликом једног бомбардовања града погинула је 7. марта 1917. године.

Сахрањена је уз највеће војне почасти на Зејтинлику, на енглеском делу војног гробља. Једини крст налази се на надгробном споменику Катарине Харлеј који су подигли српски официри Допунске команде у знак захвалности за све што је током рата учинила за српски народ.

На њеном гробу је записано:

Катарина Мери Харлеј, рођена 3. маја 1853. године, умрла у Битољу 7. марта 1917 - жртви светског рата, племенитој Енглескињи, великој добротворки српског народа.

Велика жено,
На твоме гробу уместо цвећа
Српска захвалност вечно ће цвати
За твоја дела и твоје име
Поколења ће далека знати.