|
Pravio sam predstavu kao L'Hommage Dušku Trifunoviću. Predstavu sam nazvao ''Ima neka tajna veza''. Tri recitatora razmenjuju poruke izmedju sebe, kao očajnici pred prodavnicom flašu pića, ubedjeni da su potrošili sve vreme ovoga sveta . Mladić dodirne devojku karanfilom i kaže joj: ''Ima neka tajna veza''. Ona mu odgovara:''Ima, ima''. Onda punkt na njega i dečko počinje stihove ''Jer, kad ostariš..''. Umorno, prisebno. Reč po reč. Kao da premešta teško kamenje s jednog kraja pejzaža na drugi. A pejzaž je mrak. ''Niko ne kuca na tvoja vrata...Niko.'' U sali muk. Ne tišina, već muk. Odjedanput se poznata balada pretvara u pravu, istinsku poeziju, tešku i konačnu. Odjedanput od te istine svi na sceni i u sali postanu stariji za milion godina. Ozbiljni i zreli, nekoliko minuta upoznaju sebe, kakvi će biti kroz izvesno, dogledno vreme koga sada nisu svesni. Jednog dana, kada ostare, njihova trošna tela držaće u zarobljeništvu njihove još mlade likove, devojčice i dečake.Dečko je prevukao rubato po žicama i započeo poslednji stih: ''O, pomalo je tužno...'', a cela sala je u onom čarobnom polumraku pozorišta prošaputala, kao za sebe:''...kada ostariš''.
Dragi moji prijatelji, ja ne mogu uživo da da vam dočaram magiju ovih stihova, no mogu da vas zamolim:
Izaberite svoj najusamljeniji kutak , sačekajte najdublju tišinu i onda pročitajte naglas ovu pesmu, kao da nikada niste slušali baladu. Osećaj je neponovljiv. I - naravno, samo vaš. To jeste misija poezije i njena najveća tajna. Lepo je Duško pevao: ''Pamtite me po pjesmama mojim''.
|
Gitara je najs. 
