|
Kod ove vrste instrumenata ton se dobija uduvavanjem vazduha kroz cevi. U zavisnosti od materijala kojim su pravljeni, duvački instrumenti se dele na drvene i limene...
Flauta
Flauta spada u grupu drvenih duvačkih instrumenata, jer je prvobitno pravljena od abonosovog drveta. Ali vremenom se usavršavala i sada se pravi od plemenitih metala (najčešće srebra i zlata).
Sastoji se od tri dela; glave, srednjeg i zadnjeg (trećeg) dela. Na glavi se nalazi bočni otvor, odn. usna. Preko nje se uduvava vazduh i on pravi vazdušni jezičak.
Drugi deo ima klapne i pritiskom na njih omogućava se dobijanje tona, (podrazumeva se i uduvavanje vazduha). One mogu biti popunjene, ali su najkvalitetnije klapne sa otvorom. Time se postiže pravilno držanje instrumenta. Levi palac svirača naleže na ovaj (srednji) deo instrumenta, a tonovi, koji se mogu dobiti na njemu su srednjeg registra.
Na trećem delu se takođe nalaze klapne, koje omogućuju dobijanje tona, ali u ovom slučaju nešto niže intonacije. Na njemu se mogu odsvirati najdublji tonovi c1 i cis1 .
Tonski opseg kod flaute iznosi od c1 do c4 , ali je najlepša boja srednjeg registra, od g1 do g3 . Notacija se vrši u violinskom ključu.
Koristi se kao solo instrument, ali je zastupljen u orkestru, a i u kamernim ansablima. U XVIII veku su najviše pisane sonate i svite Johana Sebastijana Baha, i Georga Fridriha Hendla i koncerti Jozefa Hajdna i Volfganga Amadeusa Mocarta.
Primer: Svita iz baleta”Ščelkunčik” VII stav, igra frula (Petar Iljič Čajkovski)
Sonata II Es-dur, g-mol, Es-dur - za flautu, violinu i čembalo (Georg Fridrig Hendl)
Koncert za flautu u G-duru (Antonio Vivaldi)
Pikolo flauta
Ova flauta je sastavljena od glave i drugog dela. Na glavi se nalazi bočni otvor, preko koga se uduvava vazduh, i on pravi, tzv. vazdušni jezičak (tj. treperenje vazduha).
Drugi deo ima klapne i pritiskom na njih omogućava se dobijanje tona, ( podrazumeva se uduvavanje vazduha u cevi). Kao i kod velike flaute, klapne mogu biti pune i prazne. Prazne omogućuju pravilnu postavku prstiju i samim tim pravilno držanje instrumenta.
Treći deo kod pikolo flaute ne postoji, jer ona nema tako duboke tonove. Njen raspon je od d2 do c5. Notira se u violinskom ključu za oktavu niže, zbog previsokih tonova.
Pikolo flauta je pretežno orkestarski, a retko je možemo naći kao solo i kamerni instrument. Ova flauta je jedna od najpokretljivijih instrumenata i zato je njena deonica uvek živahnog karaktera visokog registra. Koristi se po potrebi u orkestru.
Pored pikolo, postoje još i bas (za oktavu je niža od obične) i alt flaute, koje nalaze primenu u novijoj orkestarkoj muzici.
Primer: svita iz baleta “Ščelkunčik” VIIstav, Kineska igra (za pikolo i flautu) (Petar Iljič Čajkovski)
Koncert za pikolo flautu u C-duru (Antonio Vivaldi)
Istorijat:
Preteča današnjih flauta je Panova frula, koja umesto jedne, ima niz cevi različite dužine, koje proizvode zasebne tonove. U istorijskom razvoju flaute , javljaju se dva tipa: uzdužni i poprečni. Sve do XVIII veka je preovladavao prvi tip, a karakterisala ga je blokflauta, (kod nas je poznatija kao frulica). Građena je u sopran, alt, tenor i bas varijanti.
Tokom XVIII veka, razvojem klasičnog orkestra, razvio se i poprečni tip, čiji se mehanizam dugo usavršavao, dok nije nastala današnja flauta.
izvor
Sta te konkretno interesuje?
|
