|
Tako što uzmeš bušilicu, pričvrstiš jezgro magneta za nju, prebaciš je na mali broj obrtaja, zakačiš žicu sa kalema na jezgro, i sačekaš da se obrne 50 000 - 60 000 namotaja. Ako žica pukne, sve ispočetka. Motaš ravnomerno, od dna do vrha, onda nazad. Posle 40 000 obrtaja proveravaš otpor - ako je blizu specifikacije koja ti treba (a koja zavisi od toge je li magnet hambaker ili singlkoil, hoćeš li "underwound" ili "overwound", itd.), onda još samo malo i to je to. Strat - dobra mera je 5 700 oma.
Kada postigneš željeni otpor, završavaš motanje i potapaš ga u vreo vosak (ili vreo parafin, ili već šta ti treba, zavisno od toga šta hoćeš). Broj potapanja zavisi od toga šta želiš (manje fidbeka, više fidbeka, otvoreniji ili zatvoreniji zvuk).
Ako ćeš nešto "na o-ruk" i bez znanja (ili sa malo znanja), bolje batali. Proizvodnja magneta je nauka kao i proizvodnja televizora (plus muzičko obrazovanje - ne daje svaki magnet dobar zvuk na gitari) i ima razloga zašto, na primer, Simor Dankan naplaćuje toliko svoje magnete i zašto je toliko poštovan.
Ako ti još uvek nije žao što si pitao, i hteo bi da uletiš u tu avanturu (makar ručno motao magnet mesec dana), googlaj, sinko, googlaj...
|
