Јуче је у Бањалуци у 66. години преминула Јадранка Стојаковић.
Све што бих написао чини се сувишним, можда је најбоље рећи да је њен специфичан глас једно од мојих сећања из детињства...
Još uvek ne mogu da verujem da više nije živa. Da više ništa novo neće odsvirati. Probdesmo nas dvoje mnoge noći zajedno a videli se ni poznali nismo. Čudan je život ovaj...
Kažu da voljeni umiru samo kad iščeznu iz naših srca.
U prilog večnoj, kosmičkoj ljubavi govore reči Gorana Lazovića
koje je posthumno uputio Jadranki Stojaković.
Godinama ih je vezivalo nežno prijateljstvo puno tajni samo njima znanih.
Putevi su im se često razilazili, ali uvek bi se vraćali jedno drugom.
Kada su mu javili da je umrla, nije verovao.
Nije verovao ni kada mu se nije javila na telefon.
A ipak je morao nešto da kaže.
Pa je napisao poemu ...
"Mila moja,
Danas su mi javili da si umrla i ja sam hteo da proverim koliko me lažu, pa sam okrenuo onaj tvoj tajni broj koji se završava sa nula pet dva.
Zvonilo je do kraja, zvonilo nekoliko puta tako, i, zamisli, niko se nije oglašavao, niti još ikome verujem da te više nema.
Da je bilo sreće, umesto ovog pisma, danas bih ti možda bio u gostima.
I sad mi žao što sam te poslušao, kad si rekla:-ne dolazi, ne bi me prepoznao, gasim se, moj Gorane!
Ako si zaista umrla, dopusti da u tvoje ime proleću prvi izjavim saučešće!
I svim bulevarima, i usamljenim platanima koje smo grlili posle ponoći.
Znaš da te volim izistinski, onako kako može da voli brat koji nema sestru.
Zato si ti bila moja telesna mana!
Jer, sve smo mogli mi.
Čak i one noći kad si odlazila u Japan, govoreći:- ne tuguj, bleso! Dopisivaćemo se preko Sunca!
Nismo se tada gledali u oči kao što ni sad ne smem da se pogledam u ogledalo.
Tamo bih ugledao tebe u mojim suzama, video te kako mašeš, i vičeš:-budi bar malo muško!
Ako je sve ovo istina, i ako je smrt zaista došla po tvoje haljine, danas ti se najviše raduju Duško, Arsen, Kemo, Mika i Toma!
Prvi put im zavidim, i psujem glasno, što su te prizvali, jer su znali – šta si ti meni!
Čuvam tvoja pisma i slike.
I tvoje ruke, koje su još na mom skutu.
Tršavo moje!
Sav sam se u sveću pretvorio.
I gorim za tvoju dušu, za tvoje oči, gorim tvojim glasom, koji šapće:-moj golube!
Je li ovo dan otkad nas više nema?
Ko će te sad zvati u ponoć?
Šta će meni Banjaluka bez tebe, Sarajevo, Dom sindikata, i hotel Moskva?
Odem li ikad više tamo, tražiću tišinu i ruže za tvoje ime.
Za mene ne brini, snaći ću se, ali onaj komad duše koji si mi otkinula stavi negde ispod jastuka.
Ja to govorim svima koje volim kad odu bez pozdrava.
Hoću malo da te žuljam kad me nema." ♥
