|
Dunuo je vetar i odneo te kilometrima daleko.
Patila sam. Da li te je tamo čekao neko?
Sve se desilo brzo, vremena nije bilo
da konačno u lice ti kažem o čemu je srce snilo.
Eto, već četiri meseca ti si u tuđem gradu,
i svi mi govore da gajim lažnu nadu.
Da se nikada nećeš u Beograd vratiti,
i ako svratiš, nećeš se javiti.
Jako je to što ka tebi me vuče,
pri samoj pomisli, srce jače tuče.
Želim te silno, sanjam budna,
mesecima sam snena, čudna.
Amorova strela pogodila me u pogrešno vreme,
među nama nema mesta ljubavi, druge su priče, teme.
Nedostaju mi noći kad sam te mirno mogla gledati,
pokušavala sudbinu tebi predati.
Niko nije tu, ne može popuniti prazninu,
najdraže mi je ćutati i slušati tišinu.
I prizivam te mislima, da mi opet dođeš,
i da mojim životom, ponovo, kao vetar prođeš.
|
