|
"Увек смо сами са својим страховима и слутњама."
"Није реткост да други знају о нама и оно што смо вешто сакрили чак и од себе."
"Навикли смо да из дана у дан навлачимо те, друштвено прихватљиве образине. Нико се више ни не труди да загребе испод њих. Никоме то није ни потребно, у овој непрекидној јурњави у којој смо се задесили и коју живимо упорно и самотно."
"Постоје стазе које су сувише уске да двоје прођу њима руку под руку, а ја се управо пењем једном."
"Опет ме напада једна од оних одурних америчких серија. Тамо су сви добри и лепи. Па и кад погреше, лако се покају и увек учине све да грешке исправе и на видело изнесу неку судбоносну моралну поуку. Изазивају ми мучнину. Живот је негде другде…Нажалост, не можемо да живимо у тим серијама. "
". Никада не одрастемо довољно да не бисмо у тешком трену потражили заклон у мајчином топлом загрљају...Није лако. Ниједна припрема није сасвим довољна. "
"Невероватно је колико нашим размишљањима о величини нечега или некога преовладава утисак физичке величине. "
"Знање је моћ, кажу. О, али је и терет. И то какав!"
"Пред неизбежним не треба одуговлачити."
". Стара, неизбежна потреба...Поново...Тешко је бити део заједнице, а не мислити на свој углед у њој."
"Ипак је прича о лакшем подношењу у групи варка. Далека жеља. Док се све одвија нема повезаности ни олакшања. Свако болује своје како уме. "
"Безбројне су варке којима располажемо када треба да спасемо себе. "
"Бол сазнања усељава се у мене. Обузима ме...Знам, одомаћиће се. Ја сам пуцањ у празно."
"Oдлучност је једини расположиви заклон ."
Prvo je na mene ostavila utisak...Svaka cast na vjesto gradjenom ödrzavanju napetosti i neizvjesnosti,pa samim tim i drzanju citaoceve paznje.A kroz gradivo protice bezbroj malih rijecica piscevih misli,koje mi definitivno nismu mogle "umaci".
svidja mi se!A teska sam na pohvalama ko crna zemlja,kad su u pitanju neafirmisani (mladi) pisci.
|
