offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18646
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Napisano: 19 Nov 2010 12:29
Hvala. Oprobaj se. Kratka priča je , kao i svaka minijatura, veoma zahtevna forma. Na jednoj, jednoj i po, stranici zaokružiti pripovedačku i estetičku celinu. Tu se naučiš jasnoći, preciznosti, slikovitosti. Za razliku od romana (romana-reke, romana-freske, itd), gde možeš pedeset strana da opisuješ vetar u proleće, meni je (u kratkoj priči) dovoljno da kažem - ''duva topao vetar koji umara ''. Onaj ko je to doživeo zna o čemu govorim, a onaj koji nije to tako doživeo, predstavljaće mu izazov da taj doživljaj drugačije sažme ; i, eto priče, odnosno interakcije sa čitaocem. To jeste zadovoljstvo pisanja.
Dopuna: 22 Nov 2010 13:06
Evo još jedne kratke priče, inspirisane istinitim događajem:
''Glumci su stigli...''
Svi mi koji volimo pozorište, odnosno - kako nemaštoviti hroničari kažu - daske koje život znače , znamo sudbu glumca. Od sedmog veka pre nove ere, od komosa, povorki koje su išle u čast falusa i plodnosti; od uvaženog publikuma Sofoklea, Euripida i Aristofana, preko komedijanata, atelana i fesceninkih pesama starog Rima; od jokulatoresa, klerici vagantes i histrionesa iz mračnog vremena papskih zabrana liturgijske drame do Kida, Grina, Šekspira, Korneja, Molijera, Rasinga...Konačno, od Turgenjeva i Gogolja, preko Bulgakova do Brehta: preko svih tih kolektivnih senki vuče se jedna slika koja menja mesta , ali suštinu nikada: otvaraju se vrata, ili diže zavesa, ili utišava muzika, svejedno. Zadrigli knez, kralj, car, suveren, ekselencija, predsednik, ili tako već nešto važno , s dosadom pomisli kako mora, zarad plebsa, da izdrži i to prokleto pozorište, sve zarad protokola i slike u javnosti. Kada dotični uzdahne, livrejisani dvorjanin (ili inspicijent s motorolom , svejedno) kaže: ''Glumci su stigli...''. Nekada se lupalo velikim štapom, a sada je elektronska komunikacija ono što celoj priči daje mistični ton nevidljive ruke svemoćnog reditelja. Ulaze, dakle, glumci čija sudbina, posao, a nekada i životi, zavise ne od toga koliko su dobre zanatlije, već koliko će moćnika zadovoljiti.
Ne bih ja nikad pričao ovako tužne priče niti sam mislio da se tako nešto još može glumcima dogoditi ili događati...a ipak se dogodilo. U jednom srpskom gradu nedavno su deljene važne nagrade odličnicima koji su protekle godine postigli više od drugih. Sve je sijalo od novih odela, kravata. Atmosfera je bila svečarska, kako bi inače drugačije i moglo biti. Najsvečanije su se ,svakako , osećali navedeni odličinci, takozvani laureati. Teklo je to po redu, spiker je prozivao, protokol je dodavao, a predsednik dodeljivao nagrade; dobitnici su se smeškali, blicevi su sevali, kapnula bi i neka suza u uzbuđenju zbog životnog uspeha. Shodno običaju, po završenom činu dodele priznanja, stigli su glumci i počeo je takozvani , prigodni, kulturno-umetnički program kog su zvanice, u euforiji svečanosti, bile spremne nekako da izdrže. Ali...u susednoj prostoriji počele su da zveckaju čaše, izdajnički su zamirisali ćevapčići ''na bocu'', a prvobitno, diskretno sašaptavanje kelnera bivalo je sve glasnije. Probudila se poluuspavana vlastela i počela veselo da žagori, konačno na svom terenu, opuštajući zategnute kravate. Neki su smesta prešli u tu, susednu prostoriju, a drugi su počeli manje-više prigušeno, pa sve glasnije da razgovaraju. Ceremonijal-majstor je rezignirano slegao ramenima a režiser je očajnički želeo da se ovo što pre završi. Pijanista je svirao rutinski, ne pokušavajući da registruje sve to što se dešava pa je , na neki sulud način, bio iznad cele situacije. Mladi predsednik, koji je u ranim danima (mladost-ludost) bio na tim famoznim daskama, nastojao je da prati program, pokušavajući da svojom koncentracijom kupi oprost od umetnika ..A u vazduhu se osećao miris poniženja; ne onog metaforičnog, književnog, već pravog , konačnog i nepopravljivog. Uostalom, zar i farsa ne pripada pozorišnom žanru, bar jednim delom?
Onda se dogodilo čudo: jedan od glumaca usudio se da skine svoju kapu sa zvončićima, da se ispravi na zadnje šape , izađe iz lika i izgovori privatni tekst; zamolio je sve one koji nemaju strpljenja da odgledaju program do kraja, ili misle da on nije vredan njihove pažnje, itd..da odu tamo gde im je interesantnije i bolje, kako ne bi, itd, itd..Čak je dotični glumac birao reči, kao da je on njih vređao, a ne oni njega...Mali, veliki ,glumac odigrao je rolu života, a pola prisutnih je smesta , oslobođeno i poslednjeg ostatka stida, prešlo u prostoriju s posluženjem..A u ćošku, ni od koga primećen, stajao je Šekspir, ili Molijer, ili Joakim, Sterija ; svako od njih mogao je da nastavi beskrajno šaputanje na očaravajućem jeziku iluzija, snova i psovki : ''Glumci su stigli...''
Dopuna: 09 Jan 2011 19:22
Gde su ovi silni pisci, samo izgleda ja pišem kratke priče...Ili samo ja mislim da to treba neko da čita. 
Svilen konac
Ili: priča starog momka
Nisam ni ja oduvek bio od kamena, niti ovako ozbiljan. Dešavalo se čak i meni da se zaljubim, nego šta, ali to nije bilo problem. Problem je uvek bila količina emocija – ili ih je bilo previše, ili premalo. Tu, tako dragocenu supstancu, fluidnu i nemerljivu, pokretača života i svega što postoji, nikad nije lako uravnotežiti. Ako je emocija bilo previše, mi, okoreli momci smo znali da na vreme zbrišemo, kako se stvari ne bi zakomplikovale i završile pred matičarom. Ako ih je, pak, bilo manje, onda priča ne bi ni bila započeta. Zbog nekog drugog, da ne kažem trećeg, sreća vam se smeši, ali sa strane, iz daljine. Neko joj dodirne vlas kose, neko veo, a neko je uhvati za gušu. Ja sam , kada je sreća bila u pitanju, nekako uvek stajao iza vrata. Izuzetak je bila jedino Vanina Hofman. Jedno bečko poznanstvo pretvorilo se u dedićevsku priču u stilu ’’sve bilo je muzika’’. Zvao sam je Pegi, ali nikad nisam propuštao da je predstavim punim imenom. Sve je bilo kao u snu...izvesno vreme. To ’’izvesno’’ vreme počele su da popunjavaju priče o budućnosti. Najpre su njeni počeli da se interesuju za karakter i dužinu naše veze, a onda i moji. Nena majka je umela da podseti kako neki njihov bliski rođak svira violinu i tradicionlano u staro Zdanje uvodi mladence, predvodeći, po tradiciji slavljeničku kolonu. Kako je to, je l’te , lepo, on svira, sitniš iz kumovskih kesa leti okolo , poleti bidermajer...svi se razneže, a poneko i rasplače...Uzbuna, lafe! Diži ti sidro dok se nisi nasukao jer se zlokobni oblaci već vide. Možda nije baš zbog toga, ali Vanina i ja smo našu vezu okončali na pristojan način, evropski i ostali dobri drugari. Tako sam propustio moj put u Evropu, ali sam ostao slobodan.
Od tada sam posvećivao više pažnje ličnoj bezbednosti i samozaštiti. U tom oprezu pomoglo mi je lično iskustvo. Jednog leta sam u ulazu starog, gradskog Zdanja oslikavao pseudo-fresku. Isti ulaz su koristili i svatovi, pa kad oni naiđu, ja iz pristojnosti prekinem slikanje i gledam prizore. A prizori su bili razni: nailazile su skomne, usamljene, sirotinjske svadbe. Potom bi sve ječalo od obesnih, gastarbajterskih iživljavanja i šenluka, ljutitih bogataša kojima je bilo krivo što ne mogu kolima da stignu što bliže matičaru, da se vidi njihov limeni ponos. Ponekad su neprimetno ulazila dva para – maladenci i kumovi, da ’’potvrde pogodak’’. Mlada je , tom prilikom, bila naglašeno ili diskretno proširenog struka, dakle, akontacija je stigla, kako su govorili gradski mangupi. Svega sam se nagledao, svašta se tu promenilo i izređalo, samo su dve stvari nikako nisu menjale: moje sve čvršće ubeđenje da se takvih ceremonija klonim kao đavo od krsta i – predvodnik svadbi! Po već prepoznatljivom scenariju stvari su tekle ovako: najpre bi se začuo zvuk klaksona i sirene dolazećih automobila, a zatim bi kalajčići uleteli tukući se za što bolje mesto, blizu kumovske kese. Tu bi se našli i fotografi-’’divljaci’’, poneki uporni muzičar i neizbežni prosjaci. Svi su oni morali da zaborave na svoju borbu za mesto pod suncem i rasklone se da prođe ’’bliski rođak’’ – deda-Draga! Lep, naočit, sedokosi čikica. Na sebi je imao bridž pantalone, građanski sako, belu košulju zakopčanu do grla, šešir sa diskretno zataknutim ruzmarinom i – najbolje, kožne opanke. Lagano, ritualno, prelazio bi put od ulaza do matičara svirajući ’’Svilen konac’’ kao da nema nikoga, kao da se iza njega ne tiska nestrpljiva, polupijana gomila veseljaka, prividno ozbiljna pred neposredno predstojećim činom. To je uvek tako teklo i ništa nije moglo deda-Dragu da spreči kako bi se pojavio. Oprezniji svatovci čak su se pravovremeno raspitivali za njegovo zdravlje, radi uroka.
Kao i mnoge druge ljude, i njega sam izgubio iz vida, valjda zato što ne odlazim na svadbe. Otvorivši jednog dana lokalne novine, video sam da se deda-Draga izvoleo preseliti bogovima. Stigao je taj dobri čovek ’’na banderu’’, ne stigavši da povede moje svatove. Kada smo moja draga i ja rešili da se skućimo i umnožio, moja jedina želja je bila da ne učestvujem u tom cirkusu ...i na tome je i ostalo. Da li sam pogrešio? Ne znam, međutim, kada sam jednom morao da se pojavim na nekoj svadbi, doveo sam u pitanje svoje principe, bar na kratko vreme. Svi su pojurili da zauzmu što bliže mesto do matičara, kako bi videli ritual koji već znaju napamet. Ja nisam žurio, nagledao sam se toga. Išavši nogu pred nogu, najpre sam primetio da je zavladala tišina i krenula je melodija. Naslonio sam se na zid i slušao kako se nad sve tišom gomilom svatova izvija prigodna, mladenačka muzika. Gle čuda! Nije to bio ’’Svadbeni marš’’ Mendelsonov ili Vagnerov, ili možda Ofenbahova ’’Barkarola’’; uporno i strpljivo vezlo je deda-Dragino gudalo i svuda , oko nas , po sali , hodnicima i baroknim stepeništima, odmotavalo se klupko ’’Svilenog konca’’! Ni mrtav deda-Draga nije dao ispred sebe nekome drugom. Eto, kako su čudni putevi do besmrtnosti.
Dopuna: 24 Jan 2011 11:34
Dukat
Ili: umetnost darivanja
Nikada nisam ništa nosio kao ukras pa o tome nisam mnogo razmišljao. Ima muškaraca koji vole nakit - teško prstenje, lanac, brazletu, narukvicu, iglu u reveru ili kravati, dugmad za košulju...Meni te manifestacije sjaja i prestiža nikad nisu nešto značile. Možda zato što mislim o tome da su samo dekoracija - a nisu.
Dvaput sam u životu imao nakit. Jednom mi je tadašnja devojka dala malu bogorodicu na zlatnom lančetu. Nije to bio poklon, već onako -da ga nosim izvesno vreme dok ne isteram želju. Možda bi mi ga jednog dana i poklonila. Posle izvesnog vremena ustanovim da ga nema. Kako? Pojma nemam. Valjda zato što nisam imao naviku ni da nosim, pa ni da čuvam. Mislio sam da me je neko zakačio na basketu i pokidao lanče. Dešava se to u žaru igre, pa čovek i ne primeti. Taj privezak je sitan pa kad padne na zemlju nema šta ni da se vidi od njega. Prošlo je pet-šest dana dok sam ja sakupio hrabrost da joj to kažem. Bilo mi krivo što nisam sačuvao tuđu stvar. Ona je nešto promrsila, kao nezadovoljna, i prećutala mi. Posle tri-četiri dana rekla mi je , raspoložena i nasmejana, da mi ga je ona skinula dok smo vodili ljubav; bila je, bože moj, nešto na mene ljuta! Ja sam mislio na to kako da je zadovoljim, a ona mislila o tome kako da mi skine lanče... Tu lekciju, o darežljivosti i koncentraciji na ono što partner može da izvede kad hoće , rano sam , na sreću, naučio. Shvatio sam da nema te emocije i transa koja ne može da se odglumi, samo ako se hoće - i kad se hoće.
Drugom prilikom jedna Austrijanka (morska avantura) poklonila mi je prelep privezak sa tri platinasta srca na jednoj alki, sa tri geme od safira. Moglo joj se ; njen otac je imao fabriku krzna, a za rođendan joj je poklanjao stvari kao što su porše, planinska kuća, itd. E , to su mi stvarno ukrali na basketu iz farmerica, pošto je neko primetio da skidam taj privezak pre igre.
Bez obzira što ponekad delujem hermetično, odbojno i nepristupačno, volim da se otvorim osobi koja mi je draga, pa i kada znam da će me to boleti. No, ne marim. Sve ima svoju cenu. One s kojima sam bio blizak brzo bi osetile tu moju osobinu, ali su isto tako lako doznavale da me ne privlači spoljni sjaj te da mi skupi pokloni ne znače (osim puke, građanske pažnje) ništa posebno. Ali...Uvek ima to ali koje se umeša u nepredvidivom trenutku. Kako je ta dama (koja je centar ove priče) osetila i naslutila da se emocije ne mogu popločati dragocenostima, a put ka srcu posuti zlatnim prahom i da dragocen poklon ne mora uvek biti u suprotnosti s njima, ne znam; ne mogu to pripisati nekoj natprirodnoj veštini, znanju ili profesionalnoj , esnafskoj domišljatosti da pronikne u ljudsku dušu (jer svoju struku nikada za to nije koristila). Pre bih rekao da je kod mene , u oklopu moje odbojnosti prema manifestacijama spoljašnjeg sjaja, videla pukotinu kroz koju probija taj ohrabrujući zrak darivanja. To što se između nje i mene proširilo i počelo da zauzima emocionalne rezervate (ko zna za koga čuvane) nije, ispočetka, ličilo na ljubav. Pre na strast, ali ne bilo kakvu. Ritam našeg odnosa podsećao je na prizor kada dvesta ljudi ljulja lokomotivu , polako i uporno, znajući da mogu da je prevrnu. Kao kad slušate bluz. Posle jednog od takvih susreta, baš na moj rođendan, u mojim rukama našla se juvelirska kutijica , jedna od onih koje izgledaju neutralno, bezazleno i jevtino u odnosu na ono što unutra može da bude. A unutra je bio dukat! Ni manje ni više. I nije njegova vrednost u pitanju, niti je to predmet priče. Sigurno da ima zlatnih privezaka i nakita koji je znatno skuplji od njega, ali dukat, kada se daruje iz bilo čije, a posebno iz ženske ruke, ima svoju simboliku, težinu i poruku. Da li sam bio ponosan? Da. Da li sam bio obradovan? Ne znam. Iznenađen? Svakako. Zatečen? Poprilično. Zbunjen? Definitivno.
Prolazilo je vreme a ja nisam znao ni kako, ni čime da uzvratim taj neobični poklon. Ne zato što nemam mašte ili mogućnosti, već stoga što posle takvog simboličnog poklona čovek treba i mora dobro da promisli čime će uzvratiti. Posle takve poruke svaka sledeća treba da ima nov smisao, ili bar sadržajniji, inače je ne treba ni slati. Rešenje sam našao u svom sećanju, samo je trebalo začeprkati po uspomenama. Njihov stari sjaj ne služi samo tome da se čovek rastuži ili napije. Mnogo toga smo pametnog kao mladi uradili, slušajući samo svoje srce, ostavljajući razum za godine koje su me stigle i traže prave odgovore. A traže ih od mene, nadajući se da nisam u sebi zaboravio dečaka i da mi mudrost ne služi samo tome da impresioniram druge.
Setio sam se tog jednostavnog, preko svake mere korišćenog i isprofanisanog srca. Za mene je , kao rođenog cepidlaku i svađalicu, bilo pitanje ličnog prestiža da u tom simbolu nađem nešto što niko do sada (niko u mojoj blizini) nije našao. Inače, meni je simbolika srca oduvek bila neobična pa čak i čudna, strana. Ako se setimo da sve emocije idu uvek i jedino iz svesnog dela čoveka , a to je mozak, onda se ova pumpa teško može povezati sa emocijama. Jedino što bi moglo u tom sučaju biti pokriće jeste to što ubrzano kuca kad se čovek uzbudi - pa i tada to uzbuđenje dolazi od spoljašnjih senzacija koje su svesno (opet preko mozga) stigle do čoveka. Međutim, izazov je bio tu i trebalo ga je rešiti. Zaređao sam po juvelirnicama i uverio se da su one, a ne televizijske stanice, lepo upakovano carstvo kiča. Čega tamo nije bilo! Svega, samo ne ukusa. Ipak, ko traži, naći će. Našao sam malo, zlatno srce napravljeno od zlatnog obruča (dakle, ‘’prazno’’ u sredini). Po tom obruču bile su usađene sićušne sedefaste geme. Smesta je to , malo, zlatno srce osvojilo ovo moje, polovno i prilično istrošeno. Nisam bio u prilici da ga ostavim pod jastukom, kao što je ona meni ostavila dukat, već sam nestrpljivo požurio da joj nonšalantno, takoreći usput, poklonim tu iskricu lepog, potajno se pribojavajući da će ona izazvati samo konvencionalnu zahvalnost....ali nije! Zebnji nije bilo mesta jer su neka moja iskustva od pre tridesetak godina i sećanje na ono što je pesnik definisao rečima ‘’mama, Vašeg sina nešto divno boli’’, proradila na pravi način. Dukat i srce su čistotu zlata pretvorili u zgusnutu emociju. Bez patetike, bez konvencije i – bez ostatka.
Nateralo me je to da se podsetim i nekih stvari koje podrazumevam , a trebalo bi češće da ih se setim. Jedini nakit koji stvarno imam i za koji znam svakog trenutka gde se nalazi jeste taj dukat. Okrugli komadić zlata koji je ime dobijao po carevima. Može biti da je to neka simbolika, ali neka i nje. Otkriću i nju jednog dana, kada patina učini svoje.
Dopuna: 04 Feb 2011 11:36
Ja ću nastaviti da objavljujem, u nadi da ovde ima još onih koji pišu kratku priču i da nisam jedini...
Bluz u parku
Svi parkovi sveta su isti. U svakom od njih postoji nešto što ni jedno drugo mesto nema, a što je za sve njih zajedničko. To su procvetalih petnaest ili osamnaest godina koje skrivene u tami traže pravu reč za svoj nemire; to je uvek magična ljubav, ista i u divnim alejama velegrada i u zapuštenim, zaboravljenim provincijskim parkovima. Vezuje ih ona ista tajanstvenost dubokih senki a osetljava ih, povremeno, ista mesečina. Na klupama u mom parku stoje, kao u svim drugim, urezana srca i nepoznati inicijali. Kada želim da budem sam, tragam za tim inicijalima pokušavajući da ih prepoznam. Uzalud. Pokušavam da odagnam sve ono što može da me oraspoloži i stidljivo, poluglasno, prekidajući kada naiđe poneki prolaznik, govorim stihove. Govorim ih stideći se pomalo, mada tako ne treba da bude i mada tako nekada i nije bilo.
Ti moji pokušaji da još jednom, još poneki put, odbolujem nešto što me više, ustvari, i ne boli, neminovno me vraćaju u gimnazijske dane kada sam otkrio većinu tajni ovih zapuštenih klupa. Često smo se tu, ne skrivajući želju da se tako izražavamo i da na taj način živimo, sastajali i kazivali poeziju. Maca i Boba su divno pevale. Ljube i Juca verni slušaoci, uzor zaljubljenih. Ortak, kako smo zvali naš jedini crni biser, kada je bio tu a ne iza nekih rešetaka, bio je glavni pokretač. Sakupili bismo nešto novca , kupili bismo litar nečega i onda sastavljali klupe da bismo bili bliži. Malo bismo pevali stare gradske pesme, a onda bi mene s lakoćom nagovorili da se popnem na klupu i govorim ''Kerušu'' ili ''Barbaru'', a posle još malo ubeđivanja i ''Pesmu ranog proleća''. Onda bismo se rastužili, devojke bi pustile ćuteći neku suzu, a nama bi pogledi tražili daljinu - a ona se završavala u krošnjama kestenova. Na tim istim klupama naše prve, iskusnije ljubavi učile su nas da se ljubimo. Tu smo bolovali ono što ćemo tek upoznati i što će nas tek stizati, a ponekog i stići.
Iz večeri u veče smo odlazili u park. Ponekad nismo imali ni za piće, ali prolaznici su nas uvek začuđeno, pa i podozrivo gledali. Poneko od zajedničkih drugara bi se kratko vreme zadržao, pa bi i on brzo odlazio, ali su svi bili opijeni našim načinom drugovanja. Ujutru bi neko vratio klupe na mesto.
Posle izvesnog vremena smo nekako svi u isto vreme nestali s tog mesta. Boba i Maca su se odselile, Ljube i Juca raskinuli (!), Ortak (tako smo ga svi zvali) opet se našao iza rešetaka. Slučajni poznanici još su lakše i brže nestali. Ja sam otišao u vojsku. Jedan mart nas je , ipak, zapamtio. S njegove trpeze pokupili smo sve najlepše. Ne merim koliko je od tada prošlo vremena jer se to kalendarski ne može doživeti. Otpuzao sam sve napade i odbrane na Petom puku i drugim vojničkim poligonima i krenuo životnim stazama , hteo - ne hteo, onako kako je to život već zamislio i izrežirao umesto nas. U taj, ''moj'' park nerado svraćam jer je on za mene pust. Prođem samo kad moram i kad ne mogu da izbegnem prečicu u nečijem društvu. Istinu govoreći, vrativši se iz vojske pokušao sam da obnovim taj opojni mart. Od starog društva bila je tu još kratko vreme Boba, Ivan sa svojom gitarom i većinom nova lica. Iste su bile klupe, isti park, čak je i piće bilo isto ali je sve imalo drugačiji ukus. Daljina se više nije završavala u krošnjama kestenova a tuga je stvarno bila zgusnuta, bezizlazna, baš onakva kakvu smo u nekoj sličnoj tmini prizivali i priželjkivali. Park kome sam izdavao svoje tajne, vraćao mi ih je svom snagom. Prosipale su se sve one procvetale, ozelenele tuge koje su nas razotkrivale i sekle nam vene iz kojih je tekla poezija. Svi susreti i rastanci našli su se na jednom mestu optužujući, bez razloga, jedni druge.
Te razbacane, pokrivljene klupe sve su to zapamtile. Neko, bogat maštom i osećanjima, neko ko bi se baš potrudio i oslobodio svoje misli i asocijacije, i sada bi mogao da s malo volje zapazi, s ranoga proleća, u večernjim satima , redak prizor: na jednoj od tih klupa stoji mladić, gotovo dečak, i govori poeziju grupici zbijenih, usamljenih osoba, a kao da tišina osvaja. Kroz njih prolaze ljudi koji to ne osećaju i ne vide, pa ni staklo razbijene boce ne može povrediti nikoga. Čak ni uzdignuta ruka toga dečaka ne može ništa dohvatiti. Reči koje se talože i lebde u vazduhu razvlače one senke, a u krošnjama drveća lebdi zvezdana prašina.
Dopuna: 29 Jul 2011 12:43
Ovu priču sam napisao i objavio pre gotovo 20 godina. Prilažem je skeniranu, da se vidi da je to štampanica, mada znam da mi verujete. Zašto je tek danas postavljam? Zato što sam jutros video ovaj snimak na Youtube i setio se da sam ja o tome pisao pre dovoljno vremena...a da se ništa nije promenilo.
Evo, najpre, snimka:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
A evo i tog teksta, pa vi procenite...
|
