Kratke Price

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Simbolična priča o propasti rimskog carstva (!)

Igra ti SV, jednom prilikom, rulet.
Igraju i mnogi drugi i to samo po sebi ne bi bilo neobično da on ne igra na sebi svojstven način:
10 na crno, 10 na crveno !
Traje to izvesno vreme, dok ne priđe lokalni momak...iz kraja... i upita ga dobronamerno:
"Brate, što igraš tako ? Nikad ne možeš da dobiješ, a ako dođe nula - pući ćeš !"
"Šta tebe briga koliko ću da puknem", rece Saša i nastavi da igra... podižući ulog.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jedna od ovih priča mogla bi da vam se dopadne elektronskaknjiga.com/

• 5Ovo se svidja korisnicima: ThePhilosopher, Neprimetna, Dusan, GrobarRomanticar, aleksmajstor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Колачи од блата, или: ако случајно сретнете моје детињство...

Песник каже - ''од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба''. Истина, али ја га не раздвајам од оне две-три свесне године када још не кренете у школу, а већ би да откривате свет, дотакнете све што се може, испробате све што вам допадне ручица. Родитељи су, као на стражарском месту, морали да бдију над нама, тако радозналима, а тако повредивим. Тренутак непажње је било довољно да се разбије глава, љосне у баруштину или поједе нека зелена воћка.
Наравно, нису ни родитељи били свемогући стражари. Понекад смо остајали сами. Отац на послу, а мајка - до комшинице, на кафу. Нас су у том малом моравском граду, касаби такорећи, у почетку, одбијали да прихвате јер смо били ''страно тело''. Отац и мајка су рођени у књижевној основици па смо и ми говорили неким чудним језиком (вуковским српским), у крају у коме су већ два падежа била подвиг. При том нас је општинска комисија наметнула тадашњем газди јер је имао ''вишак'' простора. На решењима , рецептима и свим документима још увек је на дну, поред потписа писало ''СФ-СН''. Такве газде су звали кулацима..А отац је био ратни херој, мистично ћутљив. Радио је у одељењу Народне одбране, у згради која се одвајкада звала начелство - па је и тај симбол моћи додатно доприносио анимозитету и страхопоштовању средине. Ни његово цивилно одело није могло да с лица скине ратничку природу. Како су нас заволели? Када су оца поставили за председника школског одбора реонске школе чиме је постао један од најважнијих људи у реону (сада су то месне заједнице) он је сместа својом невероватном енергијом, присебно, мирно али непоколебиво почео да мења слику те заједнице. Никла је модерна школа, почело је са асфалтирањем улица, прокопавањем дренажа...Одједном је тај заостали, рурални крај, постао део града. А мајка је, наоружана својим домаћичким вештинама, размењивала знања са локалним женама. Нас троје, сестре и ја, били смо најбољи ученици, па су нас наставници показивали просветним инспекторима, слали на такмичења и показивали нас код посета важних личности. Наравно, срца разредних вршњака освојили смо тако што смо им шапутали, помагали да поправе оцене и тукли се с њима сваки дан. Такав је био обичај. Потучемо се, окрвавимо носеве и пружимо руку. Онда вас сви признају. После тога је све било лакше. Живот је чинио своје. Када смо одлазили из Бурјана , тог дела града који је име добио по цвету који се бранио смрадом, изашла је цела улица да нас испрати. А улица се звала симболично - Тежачка. Тежаци су сеоски надничари најниже врсте.
Ја сам сестрама био жива играчка. Пошто је обема рано оперисано слепо црево, своје ''операторске'' вештине и болничка ''искуства'' оне су испробавале на мени. Узели би татине прљаве чарапе и имитирале наркозу и онда ме, као , оперисале. Стопут су ме обукле у своје хаљине, а колача од блата најео сам се за цео живот. Са мном су се оне, пак, попеле на свако дрво у околини, а сви улични џукци морали су да буду припитомљени и мажени. За нама је увек ишао чопор прљавих авлијанера који су весело трчкарали поред нас и махали репом. У уличне чарке смо ишли заједно и Љиљана је била ''харамбаша''. Тако су је и звали, а Биљана је последња губила живце...а кад их изгуби, онда уме да пусти руку и да млатне по леђима или глави, као млатом. Тако смо расли у дворишту у коме нам је главна забава било прасе Шарко. Прасе је, на наше незнање, расло и претворило се у огромну крмачу ...због које нас је мајка једног дана одвела на сат времена до школског игралишта. Кад смо се вратили, наш Шарко (коју смо и даље звали мушким именом) била је заклана, ошурена и истранжирана. Тек су нас богате, свеже кобасице , нас вечито гладне, мало утешиле...
Непоновљиви дани детињства. Када би људи знали колико су то драгоцене вредности, свега би се одрекли - и угледа, и достојанства, и сујете, и гордости, чак и поноса, само да њихова деца проживе како треба то једно једино детињство. Сигуран сам да нисам погрешио што сам због њих претрпео све и свашта.

• 2Ovo se svidja korisnicima: rade mirkovic, Fil
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 22 Jul 2013 0:27

Čovek- D.Maksimović

Poznavala sam u detinjstvu pticu srca sitna kao lešnik a umrla je već treću zoru kad su joj ljudi oteli gnezdo i goru. I sećam se nekog starog tužnookog pseta koje je imalo snage da skapa od žalosti kada je nestalo drage ruke iz koje je primalo milovanje, udarce i kosti. Samo sam ja preživela smrt voljenih bića i mnogo mi se dragih prijatelja izgubilo u dubini mraka, preživela sam niz izdaja i kleveta i rastanaka i opet mi se hoće i sunce i sveta.

Dopuna: 22 Jul 2013 7:47

U jedno toplo veče, pred kraj leta, dao si mi prvi osmeh. To je videla reka svojim sjajnim okom, koje je po njoj plovilo i kraj koje smo šetali.
Da li sam ti tada bila draga?
A ja sam ti dala stotinu drugih osmeha.
Možda ti je i to bilo malo?
U jedno toplo podne, pred kraja leta, kad su umirali žuti, ostareli suncokreti i mirisali teško, ti si se opio njihovim mirisom i poljubio mi kosu.
Da li sam ti zaista tada bila draga?
A ja sam ti po stotinu jutara slala po stotinu poljubaca.
Možda ti je i to bilo malo?
I jednom u početku jeseni poklonio si mi svoje srce zauvek. Htela sam ti ih dati još stotinu; ali imala sam svega jedno, malo, nesrećno srce.
Da li ti je ono dosta dragi?

D.Maksimović- Pitanje

Dopuna: 22 Jul 2013 8:10

Zavole bela mirisna riža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn? I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi da se trn prezrivo nasmejao? A kada jednog dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi da mu je trn izbo ruke?

Desanka i dalje...

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla, svaka tvoja reč. Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao, svaki tvoj dodir. Naš slučajni susret, u meni je do života porastao, naš slučajni susret. Sve što mi se zbog tebe dogodilo kao očarano živi u meni, i čini se, neće proći, sve što mi se zbog tebe dogodilo. I volela bih da tek sada volim prvi put. Volela bih da neverujem da će me srce za tobom proći - kada budeš jednom otišao.

Samoća

Otišli su svi. Samo šumski cvet mali stoji još uza me, moj verni drug od jutra do mraka. Zovu ga vetrovi da sa njima podje povijajući moćno njegov stas, ali on ostaje kao prikovan uza me. Dolaze leptiri i šapuću mu na malo rumeno uvo da sa njima podje, ali on ostaje uz mene, naginjući lice na moj dlan. Spusti se ptica na susednu granu i mami ga pesmom umiljato, ali on se okrene i sluša šta ja govorim. Dodju redom vetrovi pa odu, zatrepere leptiri pa odlete, zatrese ptica granu pa prhne dalje; padne katkad duga senka nekog čoveka kraj nas pa i ona ode. Odu svi. Samo poljski cvet mali stoji uza me. Njegova tanka sen, kružeći lagano kao kazaljka, pokazuje mi koji je čas dana.

Dopuna: 16 Avg 2013 22:03

Вечер тихой песнею над рекой плывет
Дальними зарницами светится завод
Где-то поезд катится точками огня
Где-то под рябинушкой парни ждут меня
Ой рябина кудрявая белые цветы
Ой рябина рябинушка что взгрустнула ты
Лишь гудки певучие смолкнут над водой
Я иду к рябинушке тропкою крутой
Треплет под кудрявою ветер без конца
Справа кудри токаря слева кузнеца
Ой рябина кудрявая белые цветы
Ой рябина рябинушка что взгрустнула ты
Днем в цеху короткие встречи горячи
А сойдемся вечером сядем и молчим
Смотрят звезды летние молча на парней
И не скажут ясные кто из них милей
Ой рябина кудрявая белые цветы
Ой рябина рябинушка что взгрустнула ты
Кто из них желаннее руку сжать кому
Сердцем растревоженным так и не пойму
Оба парня смелые оба хороши
Милая рябинушка сердцу подскажи
Ой рябина рябинушка оба хороши
Ой рябина рябинушка сердцу подскажи

Dopuna: 16 Avg 2013 22:04

Sanjaj o čemu želiš sanjati.....
Pođi kamo želiš ići....
Budi to što želiš biti...
...zato jer imaš samo jedan život...

• 6Ovo se svidja korisnicima: Skywhaler, Neprimetna, GrobarRomanticar, Fil, aleksmajstor, Cipelica~
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ПРОЗОР У ВРЕМЕНУ


...Ноћ. Тек је почела. Зашто о њој нисам раније размишљао на овај начин? Кажу да човек проведе једну трећину живота спавајући. Код мене је то, свакако, много мање. Колико само непроспаваних ноћи проведених у шетњи, учењу, слушању музике, дружењу, несаници, дежурству, пожарству, патролирању, немом ишчекивању на објавници мртве страже? Не, сигурно се та једна трећина не односи на мене. Али...непроспавана ноћ је непроспавана ноћ и не може се заменити ни са чим.

Најгора је, ипак, ноћ у болници. Најраније почиње, а никада и никако да прође. Главна светла искључују релативно рано. Мало разговарамо, упола гласа; онда утихнемо, зажелимо једни другима лаку ноћ и препустимо се мислима, надајући се да ће нас оне успавати. Покушам да мислим о било чему. Ћутим. Чак се и не трудим да спустим узглавље, већ га држим под углом, као да ћу примити трансфузију. Жмурим. Отворим очи и погледам сат. Стоји. Чини ми се да и секундара стоји. Затворим очи. Опет отворим. Опет исто. Огромна зграда као да спава, само звуци инсталација, кисеоника, монитора, шум грејача и климатизације подсећају где сам. И мириси, наравно. Понеки уздах, јечање у сну, нечије бунцање; редак звук кломпи медицинског особља. Полусветла на конзоли изнад сваког кревета као у авиону, отворена врата и благи сјај ходника. Тихи , неразговетни, разговор из собе дежурног лекара.
После извесног времена, у тој релативној тишини цимер до мене у пола гласа више констатује него што пита: ''Не спаваш...'', а онда и одговори: ''Ни ја...''. Трећи у соби исто се огласи: ''Ни мени неће сан на очи...''. Почнемо полушапатом да разговарамо. Тема се лако нађе. Животни путеви су довољно дуги и интересантни и добро послуже за почетак разговора. После десет минута на вратима нечујно појави се болесница из женске собе и притвори врата без речи. Без љутње. Све нам је било јасно. Ни оне не спавају, али им смета звук. Добро. Ућутасмо и вратисмо се својим мислима. Више и не гледам на сат.
Онда је некако наишао сан од ког човек не може да се брани. Падао сам са неког симса, па узлетао; онда сам бушио неке балоне пуне воде и звао некога. Трајало је то мучење сатима. Можда сам пет минута и спавао када је почела позната, јутарња спасоносна ''бука'' са ходника, типична и препознатљива за болницу. Освит на прозору. Казаљке се некако помериле на шест сати. Улазе по свом протоколу сестре да узму крв, измере притисак, температуру, дају лекове... Цимер узима лонче да пристави за кафу, његов је ред. Стижу чистачице, или претерано нервозне, или необично разговорљиве и веселе, коментаришући догађаје из града или из превоза. Рутина.

Почиње спасоносни дан, шта год то значило...

• 4Ovo se svidja korisnicima: GrobarRomanticar, Sirius, Fil, Cipelica~
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ko to zna?

Ovog nedeljnog popdneva slušam Bluz, prija mi. Osećam se sasvim dobro.U meni - mir.
I pomislih na tebe.
Znaš, poslednjih dana retko te se setim. I, žao mi je.Žao mi je zbog sebe.
Ove protekle dve - tri godine moje misli su bile ispunjene tobom.

Ne, nemaš ti nikakve veze sa mojim mislima, mojim željama. Nemaš veze sa mnom.To je moje, i samo moje.

Nisi ti kriv što si me pogledao, nisi ti kriv što se moj pogled zadržao na tvojim očima.
Ponajmanje si kriv što sam u tvojim očima pronašla sličnost sa očima koje sam volela i koje su mi mnogo značile, u kojima sam se ogledala.
I ne samo oči, našla sam sličnost u hodu, držanju tela, načinu na koji držiš cigaretu.
Slična vam je boja kose, stil oblačnenja, setan pogled.

U svojim mislima sam te 'dogradila' i dala ti sve osobine na koje sam navikla i volela ih.
Sastavljen od svega što sam volela, počeo si da živiš u mojim mislima.
Svaki naš susret izgledao je isto: ideš prema meni levom stranom trotoara, kada se približimo, pogledaš me i klimneš glavom uz 'dobar dan' upijajući me pogledom.

Sva zbunjena i spetljana Klimnem glavom uz jedva čujno 'dobar dan'. Nisam tiha po prirodi, ali pri svakom našem susretu moj pozdrav je jedva čujan.Nešto neobjašnjivo me naprosto parališe. I samo pri susretu s tobom.

Počela sam da razmišljam o tebi. I ne samo da razmišljam, počela sam da te sanjam.Postao si moja inspiracija, motivacija, moja opsesija.
Zbog tebe sam izlazila u grad u vreme kada sam znala da ćemo se sigurno sresti. Zbog tebe sam se osećala i izgledala dobro. Zbog tebe sam se maksimalno aktivirala.
Zbog tebe sam imala nemirne snove, zbog tebe sam preispitivala sebe.

Pitala sam se 'šta ako...'?
Šta ako se slučajno nađemo u istom društvu?
Šta ako poželiš da mi dotakneš ruku, ili je nedaj Bože prebaciš preko mog ramena?
Šta ako ...?

Da li sam spremna?
Da li bih umela?
Da li bih opet imala osećanja?
Da li bih mogla?

Nismo imali prilike da budemo u istom društvu iako smo bili na istim mestima.
Nisi mi dotakao ruku, nisi uspeo ništa da probudiš u meni osim moje mašte, ali ti nisi kriv za to. Oduvek sam bila maštar. To se ne računa.

Nije bilo prepreka da se nešto desi, ne bi bilo povredenih osim, možda, jednog od nas. Možda, ko to zna?
Znam da si znao, isto tako, znam da ni ti nisi bio ravnodušan, ali eto...
Držala me nada od koje sam se plašila. Moja inspirisanost tobom davala mi je volju i snagu. Trajalo je to, Bogami!
I jednostavno, odlučila sam da više ne idem na mesta gde bih te mogla sresti. Odlučila sam da te više
'slučajno' ne srećem, da više ne razmišljam o tebi. Odlučila sam da mi ti ne budeš motivacija.
Više te ne sanjam.
Ponekada pomislim na tebe. Fali mi onaj osecaj. Fali mi inspiracija.
A imao si sve što mislim da mi je potrebno, sve osim hrabosti.

Znam, kada se prolepša vreme srešćemo se opet, samo ne znam da li ću pri susretu uz poznato 'dobar dan' biti tiha i dozvoliti ti da me upijaš pogledom, ili ću te samo ovlaš pogledati i ubrzati korak.
Ko to zna...

• 6Ovo se svidja korisnicima: Neprimetna, Fil, Skywhaler, aleksmajstor, Cipelica~, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::ПРОЗОР У ВРЕМЕНУ


...Ноћ. Тек је почела. Зашто о њој нисам раније размишљао на овај начин? Кажу да човек проведе једну трећину живота спавајући. Код мене је то, свакако, много мање. Колико само непроспаваних ноћи проведених у шетњи, учењу, слушању музике, дружењу, несаници, дежурству, пожарству, патролирању, немом ишчекивању на објавници мртве страже? Не, сигурно се та једна трећина не односи на мене. Али...непроспавана ноћ је непроспавана ноћ и не може се заменити ни са чим.

Најгора је, ипак, ноћ у болници. Најраније почиње, а никада и никако да прође. Главна светла искључују релативно рано. Мало разговарамо, упола гласа; онда утихнемо, зажелимо једни другима лаку ноћ и препустимо се мислима, надајући се да ће нас оне успавати. Покушам да мислим о било чему. Ћутим. Чак се и не трудим да спустим узглавље, већ га држим под углом, као да ћу примити трансфузију. Жмурим. Отворим очи и погледам сат. Стоји. Чини ми се да и секундара стоји. Затворим очи. Опет отворим. Опет исто. Огромна зграда као да спава, само звуци инсталација, кисеоника, монитора, шум грејача и климатизације подсећају где сам. И мириси, наравно. Понеки уздах, јечање у сну, нечије бунцање; редак звук кломпи медицинског особља. Полусветла на конзоли изнад сваког кревета као у авиону, отворена врата и благи сјај ходника. Тихи , неразговетни, разговор из собе дежурног лекара.
После извесног времена, у тој релативној тишини цимер до мене у пола гласа више констатује него што пита: ''Не спаваш...'', а онда и одговори: ''Ни ја...''. Трећи у соби исто се огласи: ''Ни мени неће сан на очи...''. Почнемо полушапатом да разговарамо. Тема се лако нађе. Животни путеви су довољно дуги и интересантни и добро послуже за почетак разговора. После десет минута на вратима нечујно појави се болесница из женске собе и притвори врата без речи. Без љутње. Све нам је било јасно. Ни оне не спавају, али им смета звук. Добро. Ућутасмо и вратисмо се својим мислима. Више и не гледам на сат.
Онда је некако наишао сан од ког човек не може да се брани. Падао сам са неког симса, па узлетао; онда сам бушио неке балоне пуне воде и звао некога. Трајало је то мучење сатима. Можда сам пет минута и спавао када је почела позната, јутарња спасоносна ''бука'' са ходника, типична и препознатљива за болницу. Освит на прозору. Казаљке се некако помериле на шест сати. Улазе по свом протоколу сестре да узму крв, измере притисак, температуру, дају лекове... Цимер узима лонче да пристави за кафу, његов је ред. Стижу чистачице, или претерано нервозне, или необично разговорљиве и веселе, коментаришући догађаје из града или из превоза. Рутина.

Почиње спасоносни дан, шта год то значило...

Најпре сам се дуго двоумио да ли да уопште напишем ову цртицу, а када сам је написао - да ли да је објавим. Сада знам да нисам погрешио. Нажалост, све моје приче су тачне. Недавно сам поново био на ВМА, том ''граду у граду'' и две недеље делио све ове муке са два ''цимера'' : један је био младић, дете такорећи, од своје двадесет и две године. Дијагноза - окултна леукемија - сакрила се у крајник а затим проширила где год је могла. Цела Хематологија два је бринула о њему и сви су га заволели, онако храброг и срчаног. Десно од мене лежао је познати европски каратиста, Ваљевац. Људина од човека. Код њега се МДС претворио у агресивну леукемију, а он је сваког јутра радио вежбе, разгибавао се, шалио с нама и особљем. Обојица су већ прошла трансплатацију матичних ћелија, а крај њихових кревета увек је стајао сталак са две-три инфузије. Ја, са мојом хемолизом (нека врста црвене леукемије) тамо сам био поклон с лутрије са својим резултатима.
Када сам завршио с испитивањима, кад су повадили све оне брауниле и катетере, р астали смо се, разменили бројеве и две-три недеље редовно звали и питали за здравље, са чврстим обећањем да се видимо на неком бољем месту, да се не заборавимо кад нас је већ мука спојила.

После двадесетак дана отишао сам на контролу с намером да се после попнем на десети спрат да их обиђем. Питам - како је Немања (тај дечко од 22). Докторка, наш анђео чувар, Марија, спусти главу и прошапута: ''Умро је пре сат времена''. За оно што сам тог момента осетио ја нисам довољно талентован да опишем.

Наравно, звао сам Дулета (тог Ваљевца) да му кажем то што имам. ЋУтали смо у слушалицу пет минута. После недељу дана сазнам преко ФБ (проклет и тај ко га смисли) да је Дуле ''егзитирао'', како лекари обично кажу кад неко умре. Дуле? Она људина од човека? Онај херој који је све нас храбрио? Немогуће...Позвао сам познати број. Јавио се женски глас и по навици поздравио са ''добар дан''. Одговорио сам (представљајући се) - извините, не могу да кажем ''добар дан''. Не могу ништа да кажем. Његова супруга је одговорила - знам, а не морате ни да се представљате, Дуле није престајао да прича о Вама...

Сад ви мени лепо реците: ко измисли овај и овакав живот? Ову причу ћу, мимо књижевног реда, оставити недовршену.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Sirius, Skywhaler, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Smrt je isto tako prirodna kao i rođenje.
Naša je nesreća što se sa smrću nikako ne mirimo, a život i smrt pored nas prolaze kao oni beli i crni konji Dučićevi ...

• 4Ovo se svidja korisnicima: Kaplar2, Cipelica~, amstel2, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 09 Nov 2019 18:58

_Sale ::Smrt je isto tako prirodna kao i rođenje.
Naša je nesreća što se sa smrću nikako ne mirimo, a život i smrt pored nas prolaze kao oni beli i crni konji Dučićevi ...

Дивно је што цитираш Дучића, највећег Србина за ког знам. Црногорци из Старе Црне Горе имају обичај да кажу : ''Смрт је лака, ама је умирање тешко''. Не миримо се са смрћу јер смо православни јер искрено верујемо да постоји правичнији крај и да нам вера није узалудна . Али, и не бојимо је се, без обзира на мношто ритуала и провизоријума које смо смислили да је ''одагнамо'' од себе. Највише се плашимо болести и мука које оне носе, тако бар кажу истраживања.

Dopuna: 08 Feb 2021 17:30

Живи брзо, умри млад и буди леп леш...

Као и многе друге, и ова прича о нашем граду написана је, добрим делом, руком духова. Нека места и многи људи више не постоје, осим у нашим варљивим успоменама. Док се те успомене сасвим не искваре и не постану неупотребљиве, да их запишем – злу не требало.

У једном од улаза у Табачници (тада Улица Бориса Кидрича), поред кафане „Два бела голуба” (сада је ту, наравно, банка), тамо где су се окупљали локални хипици – домороци, налазила се својеврсна психоделична галерија. На, некада лепим и сјајним, мермерним плочама било је фломастерима исцртано и исписано све и свашта. Свашта се у тим улазима и дешавало када је реч о најприступачнијој забави за припаднике различитих полова, али то је друга прича. Често сам ту свраћао да видим шта су то ново Мали и његово племе измислили и дописали. Сећате ли се Малог? Изразито висок и још изразитије сув локални хипик, честа мета милицајаца и честитих, надобудних грађана. Пратила га је групица његових поштовалаца. Ту екипу смо звали опталидонци (још један заборављени појам – таблете за главу oпталидон, повучене из продаје) зато што су се на врло јефтин начин „дрогирали”: било је довољно убацити у флашу пива две-три таблете опталидона и – адио памети... Када је нестао опталидон, само пиво није било довољно, већ се појавио у килограмским кутијама чувени лепак тигар. У комбинацији са кесом навученом преко главе свашта се могло догодити – и догађало се.
Испод графита: „Сви смо ми мртви само нас редом сахрањују” потписао се извесни Lonely Wolf. Таквих усамљених вукова (друго име за смотане типове који нису умели да дођу до девојке) било је прилично. Пошто сам и ја дете графита, носио сам са собом увек фломастер – маркер, па сам исправио име аутора. Уместо прецртаног Усамљеног Вука сада је писало – Иво Андрић.

На средини ходника стајало је мало ремек-дело: импровизација која је требало да представља метализирани порше са тршавим возачем из чијих је уста излазио „облачић” на коме је писало: live a fest, die young and be a nice body... Хм... Нетачно и неписмено, добро се тога сећам. Хипици су изреку „Живи брзо, умри млад и буди леп леш” приписали човеку који је није саставио, а никада им није ни припадао. Тачно је да је тако живео, тако и завршио (осим лепог леша).
Сада је, са интернетом, лако. Постоји сајт Quote Investigator који се бави тиме да установи ко је све и у којим облицима употребио ову фразу која на енглеском језику изгледа овако: Live fast, die young, leave a good looking corpse... Тада смо се ослањали на књиге. Звучи данашњим copy/paste-генерацијама невероватно, али пре интернета су постојале књиге и ми смо се такмичили ко ће их више имати (купити, прочитати, итд.). У једној од њих спомиње се Амадео Модиљани. Амадео – онај који воли Бога. Волео је и Бог њега, тако и толико да му је дао таленат, доступан малом броју људи. Бавио се најпре скулптуром, па је, под утицајем црначке народне вајарске вештине, сликао типичне, незаборавне актове и портрете младих жена – искошене, издужене, изопачене какви, понекад, умеју да буду.

Париз, тачније Монпарнас, имао је и раније своје јунаке, боеме, хероје и трагичаре, али овакав метеор није често прелетао изнад Града светлости. Обасјавао је све око себе, стизао у сваки бистро и на сваку мансарду. Постао је инспирација хиљадама других сликара. Једном је, у пробраном друштву жељном његовог присуства, изговорио реченицу која је касније постала славна – из туђих уста. Било је то у једној од бројних љупких кафана сликарске четврти, тамо где се живи од данас до сутра и где су такве мисли могуће.

Амадео, човек који је волео Бога и којег је Бог волео, стигао је до 36. листа у календару, као и његова истомишљеница Милена Павловић Барили. Дотакао је године када дечаци постају патинирани и почињу да сакупљају камичке са својих стаза.

О чему смо оно, беше, говорили? О графиту? Сада се тамо може ући само уз помоћ интерфона. Онај графит, односно његово ауторство, нисам исправио. Добро се тога сећам. А и чему? Ко год да га је изговорио, тачно је знао на шта је мислио и ко би могао у том походу да га следи. Остало су све, како рекох, успомене које умеју да се искваре јер им, кад-тад, истекне рок употребе. Зато је боље да остану записане, као ова.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius :: Бавио се најпре скулптуром, па је, под утицајем црначке народне вајарске вештине, сликао типичне, незаборавне актове и портрете младих жена – искошене, издужене, изопачене какви, понекад, умеју да буду.



Или их је тако доживљавао?