offline
- Silija
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 18 Feb 2008
- Poruke: 987
- Gde živiš: na putu za jedno ostrvo
|
PTICE
I tog prepodneva, tačno u jedanaest, na stolu pod borovima, stajala je šahovska tabla s postavljenim figurama. S crnim će igrati visok, suvonjav, tamnokos čovek otvorenog pogleda i staloženog karaktera. Bele će pomerati njegov komšija krupnije gradje i srednje visine, već osedeo, živih, zelenih očiju i, svakako, vatrenije prirode od svog protivnika. Obojica su imali po šezdesetak godina. Već pet nisu govorili.
Današnji vlasnik crnih figura nije bio politički opredeljen, umeo je da vidi i mane i prednosti i vlasti i opozicije. Njegov dugogodišnji prijatelj s kojim je svakodnevno igrao šah, zakleti opozicionar, teško se mirio s političkom neopredeljenošću svog šahovskog partnera. Nerviralo ga je što čovek, koji mu je više nego brat, ne misli isto što i on. Kako ne vidi da ova vlast mora da ode i šta mu znači to da ne zna ko bi došao na njihovo mesto. U jednom ubedjivanju, pocrveneo od besa, uzviknu: "Ma, neću više da pričam s tobom!" Tako i bi. Zaćutaše obojica. Šahovske partije behu prekinute.
Ipak, posle nekoliko dana, šahovska tabla je stajala i čekala. Milija je, prošavši, zapazio novinu na stolu ispred zgrade. Pošto se vratio iz prodavnice i odneo kući namirnice, izašao je i, smireno, kao i uvek, seo za sto. Radenko je čekao na prozoru. Istog trenutka kad je Milija seo, skoro je potrčao, izleteo iz stana i, u tren oka se našao za stolom. Partija je odigrana bez reči. I dalje su se posećivali, ali bi obično jedan gledao televiziju ili čitao novine (obično onaj koji je u tom trenutku domaćin), a onaj drugi bi pričao sa ženama. I dalje su se nalazili jedan drugom u nevolji ili u radosti. Kad je Miliji umro brat, Radenko je svuda išao sa njim, ali nisu progovarali. Kad su Radenku provalili u stan, Milija je uspeo da uplaši lopove i ovi su odneli samo nešto novca. Treba li reći da je Milija, bez reči, pružio novčanu pozajmicu, koju mu je Radenko posle dva meseca vratio? Kad se Miliji i Stani pokvario zamrzivač, sve je išlo na duboko zamrzavanje kod komšija Radenka i Zlate. Kad je Milija hvalio Zlatinu riblju čorbu, ona bi u čudu odgovarala: "Pobogu, pa znaš da to on kuva!" I tako godinama. Njihove su žene prihvatile to pomalo čudno stanje i ponašale su se što je normalnije moguće. Njih dvojica su svoju svakodnevnu, pojedinačnu i zajedničku rutinu promenili u samo jednom detalju - nisu medjusobno govorili. Sve ostalo je bilo isto. Naravno, nastavili su da igraju šah. Ako neki od njih ne bi mogao sutra da dodje, u toku partije bi gurnuo cedulju na sto: sutra preskačemo.
Milija i Radenko nisu mrzeli jedan drugog. Čak nisu ni gajili neprijateljska osećanja jedan prema drugom. Moglo bi se reći da i dalje jedan drugog osećaju bliskim i da im to osećanje prija. Ponekad se činilo da im je zabavna situacija u kojoj se ne obraćaju jedan drugom. Posle tri godine i šest meseci Radenko je progovorio. Govorio je o običnim stvarima, o onome što mu se dešava, o čemu razmišlja, ali je govorio kao da govori sam sa sobom. Milija je i ovu promenu prihvatio, jer on nije bio ćutljiv čovek.
Kad je počelo bombardovanje, prvih nekoliko dana nisu igrali šah. Petog dana tabla je bila na stolu. Kako se nigde nisu sklanjali, brzo su se prihvatili svojih svakodnevnih obaveza i društvene igre koja im je obojici bila strast. Ako bi se čule detonacije u toku partije i muškarci se okupili ispred zgrade, njih dvojica bi prekidali igru i pridružili bi se ostalim susedima da gledaju u nebo. Kad bi napad prošao, vraćali su se za sto.
Tog prepodneva s početka priče, obojica su bili zabrinuti. Pomerali su figure, ali su im misli, očito, bile na slikama Srba koji pristižu sa Kosova, koji su čitav život potrpali u kola ili traktor, na puškaranjima u kojima opet ginu Srbi. Medju borovim granama pevale su ptice. Radenka su nervirale. On podiže glavu s namerom da vikne, u nadi da će ih oterati. Pre nego što je stigao da se oglasi, video je belu masu kako pada na njega i uspeo je samo da pomeri glavu u stranu. Jedan od gostiju na borovim granama morao je da isprazni creva. Sićušno ptičje govno zaustavilo se na Radenkovoj majici, iznad desne sise. Milija se nasmeja.
"Idi, bre, čoveče, skini to."
"Zar usred partije?", odvrati Radenko.
"Ja, vala, ne idem odavde, sve da me neko i puškom tera."
KRAJ NEDELJE
U susretu jagodica njegovih prstiju i dirki na računaru osećao se zatomljeni bes koga nije puštao da izadje. Ne bi se moglo reći da je udarao po tastaturi. Kucanje mu je bilo odsečno i kruto. Meki prsti su bili zategnuti i ne sasvim pod njegovom kontrolom. Taj kratki pokret, koji bi zapazilo samo veoma oštro oko, otimao se od njega i, mada mu se nije dopadao, ipak je za rezultat imao ono što je on želeo: otkucano slovo ili znak.
Lice Ivana Marjanovića je otkrivalo običnog mladića. Bilo je pravilnih crta, ni lepo, ni ružno. Neki su ga doživljavali kao rafiniranu osobu, tako su ga videli. I, zaista je izraz na njegovom licu odavao neku produhovljenost. Ovaj mladi čovek je zračio čudnim sjajem koji je, očito, dolazio iz dalekih dubina. On sam, medjutim, pred ogledalom je video samo oči, odnosno napaćenost koja se očitavala u njima. Te tamne, žive oči nosile su tugu, uvek uspešno sakrivenu u komunikaciji s ljudima. Da li bi u njemu zaigrala radost da je znao da ga, na kraju radnog vremena, očekuje vest koja će mu promeniti život i usmeriti ga u željenom pravcu?
Kancelariju farmaceutske kompanije u kojoj je radio delio je sa dve žene. Starija je bila pedesetih godina i trenutno na bolovanju. Mladja, Vesna, tek neku godinu starija od njega, magistar farmacije, imala je za sobom šest objavljenih zbirki pesama. Pre deset minuta je otišla po kafu, a on je žurio da završi i ovaj izveštaj. S Vesnom je imao mnogo zajedničkih tema za razgovor. Prijateljstvo s posla nije prekoračilo fizičke granice njihove firme, no bilo je obeleženo sitnom pažnjom.
Po povratku s jednog od službenih putovanja u Moskvu, Vesna mu je poklonila "Remek-dela galerije Tretjakov". Ivan nije krio da slikarstvo voli i da može satima da priča o njemu, ali, da li je pogodila? Kao i mnogo puta ranije, prilikom prvog prelistavanja dobijene knjige, ponovo je sebe video pred veličinom "Devetog talasa" Ajvazovskog. Sličica koja nije zauzimala ni pola strane, u njegovoj mašti se uvećavala do dimenzija koje je u stvarnosti imala. Osećao je buru što razjareno divlja na moru, čiji je isečak, u vidu ogromnog talasa, verno odslikavao silinu, veličinu i moć prirode. Rusi su, zaista, najbolji pejzažisti.
Njemu je ležao portret, a najviše je voleo da slika ljudska i životinjska lica. Goran, prijatelj koga je stekao na studijama informatike, i koji je jedini znao da Ivan slika, rekao je da mu se čini da poseduje izuzetno osećanje za boju. Do tog zaključka je došao pošto je video nekoliko ulja s temom: šta se dešava medju zvezdama.
Jedne mlade noći, dok se vraćao iz kafea u kome je proveo dosadno veče, ponovo ga je iznervirao mrak u njegovoj četvrti. Nijedne jedine svetiljke. U želji da rastera tamu, pred oči prizva prizor iz emisije "Nacionalne geografije" koju je juče gledao: pogled lava koji čereči zebru. Snimatelj i lav, oči u oči. I, mada je životinja upravo počinila ubistvo (s naše, ljudske, tačke gledišta), pogled kralja nije bio ubilački. Svakodnevno je sretao ljude čije su oči sevale od ljutine, ne trudeći se da sakriju sklonost ka nasilju, i moglo bi se reći da su pogledi tih ljudi ukazivali na spremnost da ispolje svoju agresivnost. Šta li bi bilo sa zebrom da je se dočepa neki takav homo sapiens? Sapiens, nije nego! A lav je samo čvrsto zario zube u zebrinu gušu, ali bez želje da joj nanese bol. Ako životinje imaju svest, onda je lav bio svestan da je prekratio život drugom živom biću i da su to zakoni prirode. Uostalom, ima li želje za nasiljem u čoveku koji kolje prase ili ženi koja je ščepala kokošku, a u drugoj ruci drži nož? I lav je otišao na pijacu, nabavio zebru i bilo je vreme gozbe. Sjajno. I sa toliko boja. Spojiće te dve sklonosti u jednu. Glava lava, čiji pogled dominira u motivu, i pretapanje boja noći i životinja koje će stvoriti atmosferu. Još koliko sutra će se latiti četkice.
Ivanov pokret kistom nije sadržao onu oštrinu koju je imala ruka nad tastaturom. Četku je držao čvrsto, ali blago, čak i kad je bio napet ili besan. Slikanje ga nije oslobadjalo od besa, ali je intenzitet gneva, ukoliko bi postojala sprava koja meri jačinu osećanja različitih po kvalitetu, ona bi to, svakako, pokazala, bivao slabiji kako su rasli zadovoljstvo i sigurnost koji su ga ispunjavali u toku samog rada, a naročito pošto bi se ispod njegovog talenta, i gotovo ženske osećajnosti, izrodila slika.
Kad je Goran video slike po prvi put, najpre je pitao otkad to traje. Nije mogao da razume da neko slika za sebe, umesto da to unovči. Daleko od toga da je Goran materijalista. Praktična priroda je podrazumevala da slikarstvo spada u zanate koji donose pare i zašto ih ne uzeti ako su već tu? Ivan je mislio kako bi neškolovanog umetnika dočekali na nož i ko bi, uopšte, dao izložbu mazalu koje se, zapravo, bavi računarima? Znao je da su njegove slike dobre, štaviše, znao je da bi bile prihvaćene od strane establišmenta. No, isto tako je znao da on nije njihov, da im ne pripada, i to se osećalo. To osećanje da pred sobom imaju čoveka koji ne pripada njihovom svetu, opasnost što u tom ljudskom biću postoji kosmos njima nerazumljiv, nadjačalo bi mišljenje da njegove slike zavredjuju da budu izložene.
Po Goranovom nagovoru, otišao je kod vlasnika jedne galerije. Dogovor je bio vrlo brzo postignut. Stariji, simpatičan čikica onižeg rasta se nije dvoumio. Onog dana kada je trebalo da Ivan donese preostale slike u galeriju, Ivo Milutinović je umro od srčanog udara. Mlada žena koja je došla na njegovo mesto nije delila mišljenje da slike Ivana Marjanovića treba izloziti u Narodnoj galeriji. Ivana to nije pogodilo, mladoj gospodji ništa nije zamerao. Njegov stav je bio prihvatanje stvari onakvih kakve jesu. To je bilo tako i ostajalo je pitanje izbora učešća u igri sujeta i moći. On je izabrao da ne učestvuje.
Ovaj tridesetjednogodišnji mladi čovek nije pripadao nigde. Nijedna od grupa na koje se delila društvena zajednica u kojoj je živeo mu nije odgovarala. Ivan nije bio povučen, ali se sklanjao. Izbegavao je zbližavanje s ljudima, jer je imao lice koje je prosto mamilo da mu se ispovedite, istresete probleme. Umeo je da sluša, ali su poveravanja za posledicu imala viku i dreku, kao da im je on kriv za nevolje koje su ih snašle. U sebi je nosio toliko bola da je, valjda, bilo pravo čudo kako je uopšte živ. Nije o tome razmišljao i u tome je, verovatno, ležala tajna njegovog opstanka. Ali se javio bes koji je, zajedno sa bolom, ispunio čitavo njegovo biće, što je onemogućavalo pristup prijatnim doživljajima i iskustvima. Ivan je znao da uživa u malim stvarima, ali mu se velike nisu dešavale. To je počelo da mu smeta.
Surfujući po Internetu, jednog dana, kroz glavu mu prodje misao: ja treba da živim u Parizu. Od tada je počeo da uvidja kako mu ne prija ni porodično, ni poslovno, ni ono opšte okruženje i kako je sve skup situacija u kojima se oseća kao vanzemaljac. Činilo mu se da taj život koji živi nije njegov. A nije znao šta da uradi da sebi omogući odlazak u Pariz.
Vreme je prolazilo i on je nastavio da živi život koji je, kako je mislio, namenjen nekom drugom biću. Svakim danom je slika tog budućeg, njegovog života postajala bogatija u detaljima. Što se tiče načina ostvarivanja transfera iz tudjeg u sopstveni život, nije se pojavljivao ni najmanji znak koji bi mu ukazao kuda da krene.
Ivan nije posećivao sva ona mesta na koja drugi ljudi rado odlaze. Nije poznavao onoliko ljudi koliko ih, u proseku, čovek njegovih godina poznaje. Bio je strog i isključiv i teško je sklapao prijateljstva. U stvari ih nije ni sklapao. Onaj suštinski deo njega nikada nije ulazio ni u jedan odnos. Marija je ličila na osobu koja ima snage da to promeni, a on je bio voljan da dozvoli da se promena desi. Već osam meseci su bili u vezi koju je smatrao ozbiljnom, jer je ta veza umela da podnosi veliku težinu, a imala je oreol neozbiljnosti. Kao da je došlo do početka uspostavljanja ravnoteže. Bol je ustupala mesto miru, a količina besa se smanjivala. Kad joj je nedavno pokazao slike, samo je rekla: "Ovo si ti."
Dani bezlični, a ipak ispunjeni, nizali su se jedan za drugim. Čekao je. Nije tačno znao šta čeka. Nešto je čekao.
Vesna je stigla s kafom, a on još nije bio završio izveštaj. Jednu plastičnu čašicu je stavila na njegov sto. Iz tašne je izvadila mančmelou. I predstojeći vikend će provesti u Herceg-Novom, kod svojih, i radovala se tome. Njen Kastel Nuovo. Počela je da opisuje more u martu, nemirno čak i kad nije bura. Više ga je takvo volela, nego kad je krotko, u leto. Ivanu je prijala priča, nosila je miris ljubavnosti, jer Vesna je strasno volela svoj rodni grad. On se nije vezivao za mesta i nije poznavao osećanje nostalgije, u geografskom smislu. Pričala je i gledala kroz prozor. Činilo mu se da se pod njenim pogledom nežno plava boja neba pretvarala u duboku, tamnu, teget nijansu i da je ona videla more, a ne nebo. Zazvoni telefon.
On podiže slušalicu. "Da, ja sam… Odmah?… Dobro. Zove me Cvetković. Da neće opet da mi da nešto za vikend?" Cvetković je bio prvi pretpostavljeni koji je koristio Ivanovu pouzdanost, često ga je opterećivao dodatnim poslom.
"Marjanoviću, predstavništvo u Lionu se proširuje i odlučili smo da ti ideš."
Dok se tuširao, mislio je kako stvari polako počinju da dolaze na svoje mesto. Osećao je zadovoljstvo. Odmah će zvati Mariju.
V O Z
Mrzeo je tu liniju. Toliki tuneli. I sada je sve to produženo zbog ove nesreće. Kako li se samo sudariše baš na pruzi? Od automobila nema ništa – skliznuo je pod kamion. Udes se dogodio nekoliko minuta pre nego što će njegov voz stići do rampe. Suvozač kamiona, koji je samo zadobio modrice, imao je mobilni telefon i pomoć je već bila na putu. Vratio se u lokomotivu. Napolju je bilo hladno, tek je svitalo.
Već pet godina vozi voz, što bi rekao njegov sin, i još nije uspeo da odagna to neprijatno osećanje koje se javljalo kad god bi prolazio kroz tunel. U početku nije bio svestan teskobe koju je osećao. Za 27 godina života često se osećao teskobno u svojoj koži i nije tome pridavao neku važnost. Naučio je da živi s tim. Prilikom jednog puta (opet za Bar, naravno) primetio je da povećava brzinu kroz tunel. Kao da se otimao od nečega. Ispričao je to ženi, a ona mu reče: “A da ti Cica uradi horoskop?” Cica je bila njihova komšinica Mira koja se astrologijom bavila iz hobija. I, uz jednu kafu, Cica mu protumači šta za njega kažu zvezde. Reče mu da je stidljiv i povučen, ali uporan, da ga ljudi lako zavole i da ga prati maler. Da se pazi alkohola, jer on može vrlo loše da utiče na njegov mozak (znao je to – sa 18 godina je probao drogu pošto je pročitao Hakslijeva “Vrata percepcije”). U 29.-oj ga čeka težak životni ispit, ali će posle toga njegov život krenuti uzlaznom linijom. A što se plašim tunela? Pitaj majku kakav je bio porodjaj. Zorica mu reče da je bilo teško, da su oboje jedva preživeli. Doktor je rekao neće to još i nastupili su sati mučenja. On je, po svoj prilici, počeo da se guši i gurao je da izadje napolje. Kad ga je babica izvadila, imao je plavičastu boju. “Sad bar znam”, mislio je Mirko.
I kad se sledeći put borio sa dubinom mraka tih prolaza kroz zemlju, Mirko je zamišljao sebe kao bebu koja furiozno juri da izadje napolje. Kako to zovu, porodjajni kanal? I stvarno je osetio kako se bori za vazduh. Doduše, nije kriknuo kad je ugledao svetlo dana, ali oteo mu se uzdah kao kad se čovek zatrči pa stane. Ipak, osećanje neprijatnosti nije prolazilo.
Onda se dosetio: neće biti bespomoćna beba koja se bori sa pomahnitalim talasima što prete da je uguše. Biće neustrašivi vitez na konju, u oklopu i sa mrežastom, preteškom zaštitom preko grudi i ledja, s kopljem u levoj ruci. Jurišaće na neprijatelja, osvajaće slavu i čast, pobedjivaće. I tako je nekoliko meseci bio vitez. Kad je to ispričao Slavici, počela je da ga zadirkuje: “Viteže moj, spasi zatočenu princezu i osvojićeš njeno srce!” Teskoba ga je i dalje ispunjavala, ali on više nije mislio na nju. Igra je bila zanimljiva, no dosadilo mu je da bude vitez. Onda se pretvarao u Pegaza. Uspeo je da sebe zamisli kao konja, osećao je krila i upoznao je osećanje letenja. Pomislio je da možda ne bi bilo loše da počne da se bavi paraglajdingom. Samo kad bi imao para. Potom je bivao avion. Kako je konj živo biće, lakše se uživljavao u njegovu ulogu. S avionom su došle i nevolje. Kako da bude stvar koja ne oseća? Situacija je morala malo da se modifikuje. Krila su bila ruke i one su mahale oblacima. Prozori su bili oči, gledao je na sve strane, stvarno je bilo lepo. Proputovao je pola sveta. Obišao Kinu i Japan. Na karnevalu u Riu je bilo najzabavnije. Osetio je oči svuda po telu i upijao je bogatstvo života koje ga je okruživalo. Trenutno se nalazio u fazi rakete i obilaska okolnih planeta.
Napolju se razdanilo. Kola hitne pomoći i milicije stigla su zajedno. Troje mrtvih, jedan teško povredjen i jedan lakše. Mladić s mobilnim telefonom je govorio šta se dogodilo. Njegov rodjak, čovek srednjih godina, vozač, pao je u komu. Čudno, Mirko nije ništa osećao. Kad god bi čuo da je neko umro, uznemirio bi se. Od bližnjih je izgubio baku i oca, što ga je proželo dubokom tugom. Televizijske vesti o smrti njemu nepoznatih ljudi nisu ga ostavljale ravnodušnim. Izašao je iz lokomotive i gledao kako vade leševe iz smrskane “bube”.
Osakaćena i unakažena tela nisu delovala zastrašujuće. Da je video sudar, da je doživeo taj trenutak trijumfa smrti nad životom, možda bi se uznemirio, možda bi mu jedina misao bila na zagrljaj sa Slavicom i Dejanom i upijanje snage života koji isti pruža. Ovako je izgledalo da ova dva mrtva muškarca i jedna mrtva žena zapravo nastavljaju da žive u nekoj drugoj priči. Šta li su zgrešili u prošlom životu kad im je u ovom sudjeno da postoje tako kratko i skončaju tako surovo? Psiholozi bi, verovatno, rekli da je to troje ljudi tražilo smrt, jer čoveku se dešava ono što on želi i sudbina je samo ostvarenje njegovih najdubljih želja i najskrivenijih nadanja. A oni avangardni psihijatri, u kakve se računa Artur Džanov, bi sve to protumačili kroz prizmu prenatalnog života i doživljaja rodjenja. Njih troje su, u stvari, umrli još dok su se radjali, a to što su do sada živeli, to je trijumf telesnog života nad duhovnim, pri čemu telo nastavlja da živi iako je duša beživotna. Mnoga su tumačenja života i smrti. Doduše, zvanično je za sada, vaskrsao samo Isus.
Nije bilo bližnjih da kukaju za najmilijima, čak se milicioner nešto smeškao. Lice je imalo sanjiv izgled i, valjda su mu misli bile negde drugde, nespremne za ovu scenu ili potpuno zapretene u nečem što ga je, ipak, činilo svesnim, jer je u uglu usana skrivao osmeh.
Dan je odmicao, hladan i obavijen blagom izmaglicom. Otrežnjavajuće stvaran. Prošlo je već pet sati, pruga je bila raščišćena. Sati suočavanja oči u oči sa užasom izoštrili su osećanje želje za životom. Ništa više nije ukazivalo na tragediju koja se tu dogodila pre samo nekoliko sati. Svi tragovi su bili izbrisani. Ogromne mrlje od krvi bile su oprane, a kako je kiša sipila, zemlja je ionako već bila mokra. Opet su potrebe društva preovladale nad krahom pojedinačnih ljudskih bića. Ko je još mario zbog odlaska troje ljudi sem njihovih bližnjih i prijatelja, ako su ih imali? Život ide dalje. Koji život? Čiji život? Kakav je taj život što ide dalje? Ali ko ima pravo da nečiju nepažnju, astronomski plaćenu, natovari na živote svih onih koji je trebalo da, u tom trenutku, prodju tom prugom i tim drumom?
Pred njim je bio tunel. Mirko odjednom postade svestan da nema onog osećanja teskobe. Tunel je bio samo mračan prolaz kroz stenovitu planinu. On je bio mašinovodja, svetlost je nejasno osvetljavala prugu. I sve je to bilo nekako obično. Da je ikada razmišljao kako će se osećati kad taj nespokoj iščezne, verovatno bi tu situaciju zamislio kao nekakav spektakl, vatromet radosti, iznenadni udar čiste sreće. To što je osećao, medjutim, nije ličilo ni na šta od svega toga. Sasvim je jasno mogao da definiše to osećanje slobode. Bio je svoj.
napisano 1999-2000.
|
posle bombardovanja iz mene je izaaslo nekoliko prica i prvi impuls je bio da ih odnesem goranu petrovicu, koga tada nisam licno poznavala. posle otvorenog razgovora (zasto sam dosla kod njega a ne kod natase kovacevic koja prva cita i aminuje njegova dela, inace moja bivsa razredna) i posle moje konstatacije da mislim da nase trziste nije prijemcivo za takvu vrstu pisanija, ubedio me je da ih odnesem hamovicu, da se objave u povelji. bio je odusevljen (iako smo bili u losim odnosima 
), govorio je da mu to lici na reja karvera (meni ne lici nimalo) i pristao. na kraju nista nije objavljeno. ja sam kasnije pokusala da pisem price koje nemaju veze s bombardovanjem i uspevala sam. znaci nije bilo oslabadjanje od traume. medjutim, ja svoj talenat samo naslucujem, a tek potrebu za pisanjem bas nemam. on je skriven negde duboko i ako se javi, javice se kad mu dodje, kad se dese neke stvari u zivotu, verovatno. i dalje mi se cini da je ovo previse povrsno za nase citaoce, jer srpska knjizevnost voli duboko i filozofsko. valjda ce doci vreme kad ce se talenat iskristalisati i izartikulisati u potrebu.
