|
Koračam stazom olujnih vetrova,
Gazim svoje nekadašnje želje,
Ubijam slike svojih nestalih snova,
Slike,koje su mojoj duši davale iščezlo veselje.
Mesečina baca svoje zrake u daljinu,
Miluje kosu tamnog zvezdanog neba,
Vraća me u izgorelu blizinu
Lika tvog koji mi treba...
Možda...Možda jednom tvoje srce shvati
Da te nikada voleti nisam prestala...
Možda tada saznaš da duša pati
pri pomisli da je velika ljubav nestala...
Možda jednom počneš verovati
U priču da prava ljubav zauvek traje
Možda jednom shvatiš da svoju sudninu čovek ne može kovati,
Ne može odrediti koliko će dugo zvezde njegovog univerzuma da sjaje...
Zato,nadam se da ćeš možda jednoga dana verovati u sve te priče,
Jer dete u čoveku živi toliko dugo dokle on veruje
U glasove koje možda drugima ni na šta ne liče,
A njemu kao najlepša muzika kroz vetar jure i huje...!
Možda ugledaš jednom granicu između nas dvoje,
Poželiš je izbrisati i prekoračiti,
Možda tada poveruješ da prave ljubavi postoje,
Možda tada saznaš šta će ti ova priča značiti...
|
