Neki moji pokusaji

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

eto bzv...

__________

(Ne)verujem

Kao pesnik koji neveruje stihovima svojim, kao čovek što neveruje čoveku kog se boji, kao ptica koja nija sigurna u svoja krila, nisam siguran u tebe da si ikad moja bila. I znam da ipak nisi niti ćeš to ikada i biti, ali i još na tebe mislim i suze ne mogu kriti. Mislim na tebe i srce mi opet strada: da li si večeras sama ili si sišla do grada. Da lakše podnesem, pijan sam i sada, pod se vrti, krevet pluta, a plafon pada. Kroz maglu na vratima vidim tvoje lice, samo na tren, i nestaje u belini izmaglice. To je samo još jedan jeftini trik mog srca da vidim na tren tvoj lik i kad nestane ispustim glasan krik, krik koji pretvaram u stih da nošen vetrom ljubavi odleti tebi kao pozdrav da me zaboravila ne bi.


Pismo


Molim te, draga, ovo moje pismo primi, u njemu ti pišem: ''Za sve što je bilo – izvini''. Moje srce i dalje za tvojim pati, sve bih dao da mi se natrag vrati. Koliko je samo bilo neprospavanih noći. Tvoje lice, tvoju kosu, tvoje oči hteo bih da zaboravim ali ne vredi – moje misli idu samo tebi. I posle svea vraćam ti se stalno, moje srce još ti je odano, još uvek na pogrešna vrata kucam, uzalud ovim rimama u prazno pucam. Ali u glavi mi je i dalje ona ljubavna spika: ljubav je onoliko velika koliko zbog nje patiš, i kada sve to shvatiš – kasno je, vreme ne možeš da vratiš; a shvatio sam tek sada, s tobom je bilo kao u raju, veličinu ljubavi spoznajemo tek na njenom kraju. Znam, jedno drugom suđeni nismo i zato kidam ovo pismo. Reč, stih, slika, čaša pića u očaju ostaju samo meni da me na tebe podsećaju... Jednom biće to drage uspomene na davno prošlo vreme ali sada bih radije da zaboravim na tebe.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Naravno da nije bez veze... Zanimljiva pisanija, što se tiče pisma, moram da priznam kraj mi se nimalo ne dopada... Ali to je samo moje mišljenje.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hvala na komentaru...

eto još nešto, napominjem da su to tekstovi koji su napisani iz prvog pokušaja, ništa kasnije nisam preuređivao...

______________

Probudi me

Kad se minuti pretvore u sate, a sati u dane, kad vreme kao da stane, uzmem da posmatram sa strane vreme kad ljubav nestane i uslede noći besane, a ruke svezane ne mogu ništa da učine. Probudi me! Ovo je ružan san, neka me neko uštine! Čini mi se prošle su godine od tvog odlaska i mržnja prema tebi kao maska pokriva činjenicu da te i dalje volim, da se još uvek radujem tvom licu. I da, fališ mi bez obzira na sve, i dok neka balada na plejeru ide sećam se da sam ti nekad pisao pesmu kad god bih te video, a par dana kasnije bih se tih stihova postideo. Ali nije važno šta je bilo već ono što će biti i šta god se desilo, uvek ću te, znaj, voleti.

______________

Kiše jesenje



Ne verujem nikome, ni u svoje stihove jer oni su od tvojih slika pravili ikone. Spalio sam sa rimama sve sveske jer sve su to bile samo greške...A kako samo boli svaka tvoja reč, svaki tvoj osmeh upućen njemu, kako je samo težak taj ceh. O, kako peku ožiljci sećanja i zašto više nisi moja kao onih dana. U snu te ljubim, a na javi gubim. Koliko bola – toliko alkohola; pijan te se ne sećam, trezan te mrzim; ludim, sve to ne mogu da izdržim. Tako kao tebe nisam voleo nikoga i mogu ti pokloniti more stihova, za tebe ću sve – jer ničeg se ne bojim, samo jedno ne – ne mogu da te prebolim. I ne želim da znam da me prezireš, i ne želim da znam da s drugim ideš, ali znam, neke ljubavi ne mogu da se dese, ali srce mi nije tako jako da to podnese. Ma nek se nose sudbine i sve što je suđeno, moje srce odavno je tvojim sluđeno i teško će podneti bol koji si mu dala kad si me iz svog života otpisala.... I setićeš me se jednoga dana, kad budeš preturala po fiokama naćićeš u prašnjavoj fascikli ovu pesmu da te podseti kako te je nekad ovaj ludak voleo i uvek će te voleti...



Nek liju kiše jesenje da speru sećanje...na tebe...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Mrak u sobi, tišina što drobi i misli što plove i razbijaju zidove, onda se smire i svrstavaju u redove pesme ove. Ove dosadne ponoćne sate bez sna jedino rime krate. Mislim na tebe u svim tim kasnim satima, kad sećanja pokucaju na vratima, vrtim u glavi sve te slike i slažem stihove ove ponoćne lirike. Bez tebe noći su hladne, noći su puste, dosadne kad me ne dodiruju tvoje usne. Nema te, nema da te gledam kraj mene u tami, da te gledam i ćutim dok moje srce od sreće galami.



Eto, ljubav kao da s neba pada, uvek dođe nekako iznenada, ali kada treba da ode, neke sile je koče i ona i dalje ostaje u nama, to valjda znaš i sama. Eto, ni ne sećam se momenta kad je krenulo po zlu, kad sam poželeo da zaboravim osobu tu, tebe, za koju sam mislio da si najlepša na svetu. Ali ne da mi se pobeći iz sećanja ko iz živog blata, i hteo bih ići tebi, ali znam da mi ni sada nećeš otvoriti vrata.



Pratim tvoje tragove i dalje, još ti pišem rime, ali ti ih ne šaljem, jer nema svrhe, znam da ih ni pogledati nećeš, sada je za tebe to samo obično smeće... a sećaš se kako sam ti ih nekad čitao, ti se smejala i pitala me ’’Od koga si ih prepisao?’’. I da, daleko je od istine da me ne voliš, daleko je od istine da me ti ne boliš, ali džaba, ti želiš da ja za tebe više ne postojim...i sad s ekipom po celu noć na pivu visim i s bolom na tebe mislim...



Opet budan dočekujem zoru i davim se u moru stihova jer ne znam drugu foru da se oduprem tom bolu, pa u pesmi tražim ventil da se praznim, da ne poludim sasvim pod dejstvom osećanja raznih...i molim te, poljubi me bar samo za kraj, samo delić sjaja naše nekadašnje ljubavi mi daj... Ipak, teši me jedna stvar: kad god nije išlo kako treba, kad bih totalno potonuo, ugledao bih svetlo na kraju tunela, da, sunce je ponekad stvarno daleko, ali te ipak iza velikog braga te čeka NEKO!