Znam,
želela si da imam lake snove.
Ali,
bio sam budan
dok si gasila svetlo
i odlazila...
Posmatrao sam to,
bespomoćno.
Nisi čula taj pokriveni,
noćima prigušeni,
urlik.
Plakala bi
da nisam zavezao svoje srce,
braneći mu da
deli osećanja sa voljenom.
Čuvao sam te od bola.
Jer...
Volim te.
Jesi li ikada bila ostavljena,
gušeći svoju poslednju želju
- da ti makar vidi zalutali pogled?
Da oseti
nem
usamljen
uzaludan
plač?
Daljine su me slamale,
i slamaju me,
draga.
Ipak, ne govorim ti ništa.
Ostavljam te bezbrižnu.
Biram sebi jastuk nespokoja,
ostavljajući u tvojoj kosi mirise
širokih, rascvetalih, livada.
Strah me da ti otkrijem
te žudnje u meni
što se otimaju.
Mogu i tebe da osuše.
I ovog jutra
ležim na dnu tvojih sećanja.
Negde daleko u tebi,
zaboravljen,
zatrpan dahom nečije sobe.
Ćutim.
Spavaš
u toplom naručju
davne nežnosti.
Ostaću tih.
Mada znam,
divna si dok se budiš.
(Predrag Damnjanović - 16.03.2004.)
|