Nepodnosljiva lakoca igre za zivot

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

1.

Njoj nije ime Sofija, ona je Aska. On nije Gojko on je Vuk, a ponekad i Merso.
Njegov soj živi u coporu,a on je Vuk samotnjak. I Merso! U svetu koji ne voli njega i kojeg ne voli on. Možda se svet i vukovi ne razumeju, kao što se nisu razumeval svet i Merso?.
Vuk voli da zavija na mesec, da bude beskrupulozni lovac. Podseca na coveka sa malim c, niako na Mersoa, kojeg uporno svojata. Jer, Merso je bio pobunjenik u svojim zivotnim stavovima i odnosom prema svetu, neshvaceni izgnanik!

Vuk je krvolocan, i ne preza.

Aska licitira na svoj zivot. Ples opcinjava Vuka. Dok traje ples trajace i zivot. Sam dogadjaj nema neku estetksu notu, samo poraznu pitanje: Koja misao luta polumracnim odajama njegovog uma dok nije zadobije konacni i nepromenljiv oblik Vuka koji proganja Asku?
Čega toliko mnogo ima u njemu, kad ne može da se obuzda? Zašto postaje nešto neobjasnjivo, nedosupno razumu?
Odatle dovde, već nije mnogo puta da se dodje do srzi, do uzroka i posledice.

Hoće li od progonitelja postati lovina?
Možda sam odluci da cuti, jer da govori više ne može. Govor mu se u rezanje pretvorio. Mrklina pred kojom bledi svaka noć,a kovitlac misli nemocni da predosete kraj!

********

Aska je bila trenutna njegova misao, nalik viziji, nehotican plen koji mu se nasao na putu. A Aska nije tražila opravdanja neumitnosti koja se spremala, nije je ni predosecala. Odluka koja je prethodila, potirala je sve sto je moglo doći...

On nije ono lice koje nakon upoznavanja zaboravljamo, ali ga i ne pamtimo.Možda sto je prazno? Ili, od nelagode i sopstvenog straha, za koji na prvi pogled ne nalazimo pravi uzrok. Ima ga u licima drugih ljudi, onih kojima nikad ne bismo pripisali zamišljene osobine novog poznanika, slučajnog Mersoa ili Vuka, na putu Askine Sudbine?! Jer, i Merso je ubio naizgled bez razloga, ali, sam ga je znao.

Nema opravdanja za Asku, bar on ne dozvoljava. Ne priznaje da nema ni kriivce. Ko li ju je prevario, Bog ili ljudi, nikad nije znala dok je stvarala slike imaginarnog, i nije bila sigurna, je li od brasna i blata ili kamena? Je li ga stvarala iz očaja ili nečeg drugog, ne menja stvar. Nešto od lakrdijasa i hulja ima u svakome od nas.

Putevi su se urkstili bezazlenoscu njenom, putevi smrseni laznim svetionicima u tami koja je dugo carovala u njenoj dusi. Bese li pre, ili je sada veci brodolomnik koji je snevao stamene kule, makar u njima lagarija stvarala nakazne karikature, d duse takvi, ne od izgleda. Ili ga je zamenila s nekim? Tu je upala u stupicu, zamena je bila ocigledna.

Da je znala, svezala bi se za katarku...i mrzela cud lazljivih bogova, i zavolela mermernu hladnocu koju je oduvek mrzela.

Aska i Vuk razlicito govore o sebi. To je zato i što se razlicito vide.
Aska svojoj dusi u jednom casu daje razlicit izgled, cas jedan, cas drugi...u zavisnosti od toga kako se okrene...I od koga se okrene, i kome se okrene. Koja bezi od hladne harmonije i nehotice bira put ognja i haosa. Za promenu. Misleci da je prvi korak i najbolji čak i kad je najgori. . Bojala se da ne bude i prođe a nikad ne sazna šta je mogla učiniti.

To otkriva u trenucima kad igra igru za svoj ugrozeni zivot.Ne sluteci koliko snage ima, i kasno saznavsi izvor iz kojeg ga crpi, i njeno telo se ne zamara jer ne sme. Crpi snagu za novu i poslenju igru.

„Igra i izvodi nove i nove figure, kakve ne poznaje ni skola jednog ucitelja baleta” A ni vreme ni duzinu puta još uvek ne zna. Zna samo da će biti tezak i da ga mora savladati. Jer ima i jer je to naknadno, iznudjeno saznanje. I dokaz.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

2.
Javio joj se iznenada, virtuelno, i nije prestajao. U najnezgodnijem momentu u njenom zivotu, kad je neiskazano tuzan miris ispusta trava duse ubijena stalnim mrazevima...

Samo je Merso znao smisao reci, bukvalni smisao reci:„ Ako covek koraca lagano, može da dobije suncanicu.Ako koraca suvise brzo, oznoji se i u crkvi ozebe” Ona je i inače uvek tiha. Samo sto sunce stanuje negde za oblacima pa se ona se ne plasi suncanice.

Koracala je lagano, a on je cekao.
Vuk je cekao Asku...

Iza Aske, stajao je neko u senci,ali nije prilazio...
Je li se Aska ipak plasila vuka? Ili Mersoa, ili oba?

Pisao joj je da bolestan, često. Neshvacen, i s prazninama koje nije znao da popuni, jer ih nije ni bio svestan. One su dolazile i odlazile, ostavljale ga praznog i iscrpljenog. Onda, kad su se kao senke prikradali napadi besa s pomalo ludila, koji lomi sve pred sobom..Za tih dana dok je citala slova u nizu, bila je skamenjena. I bojala se, i nije pisala vise..i onda opet, bledi, rasplinjeni oval zamišljenog lica. I divila se njegovoj inteligenciji u momentima kad je svoju svesno zakopavala, porazena, i bezala u svoju ledenu harmoniju i jedinom suncu koje je grejalo. Malo, ali, ničemu slično, ničemu ravno po snazi emocija, topline i zastitnickih instinkata.

Prošlo je brzo tih pola sata, možda i manje. Kafa joj nije prijala, ništa joj nije prijalo. Osim, možda, njegovog zapanjenog pogleda u kojem nije mogo sakriti iznenadjenje. Tu nije sedela ona kakvom ju je zamišljao, već lepa i mlada žena, moderno obucena. Njoj se cinilo da oseca njegov bes zbog toga? Nije prihvatao ništa sto nije po njegovim sablonima i zamislima.Nekoliko izgovorenih receinica, nekoliko kratkih cutanja prekidanih mlakim, snebivljim i usieljenim razgovorom. Bio je možda zbunjen, a ona je zelela da pobegne, jer, nagonski je Aska u njoj, slutila Vuka. Dok se puno sveta tiskalo oko njih, i zamor glasova cas uvirao, cas pronalazio izvor..

Kasnije su sitzale fotografije, sto ju je cudilo...Jer znao je, da ničeg nije ni bilo, odavno je znao da mu je samo prijatelj, i da bi to mogla ostati zauvek. Da se nije pretvorio u vuka! Ili Mersoa?!

Možda je u tim danima Merso u njemu prozivljavao njegovog slavnog idola, s kojim se poistovetio na nakaradan način?! Misli u kojima je živeo njegov zivot, bili su jedini momenti kad su mu „ mirisi noći zemlje i soli osvezavali um i slepoocnice”. Kad bi cudesni mir prodirao je u njega kao plima.
A onda su nastupale oseke, kad nije prihvatao da je svet na njega ravnodusan, i da je on na svet ravnodusan, i sudarajuci se to dvoje, ta plima i oseka, stvarale su oluju. I nije znao da je on sam ta oluja, i da se zato sklanjau svi, da se sklonila i Aska.

Pobesneo, naglo se prevoriu u Vuka koji je sam na cas zaspao. Jedan kratki cas, kada je mislio da Aska neće pobeci, ona Aska koja nikad nije ni dosla. Samo je fizicki bila pristuna kratak tren, a onda je, i bas zato - postala meta.

Aska igra za zivot.
Vuk to ne razume.
Zato će izgubiti.
Jer, on nije Merso i ne može da menja svet. Kao sto ni Merso nije mogao.
Je li njegova, pa i Askina prica- prica o covekovoj usamljenosti, besmislu i aspurdnosti? Ili neka druga prica?
Isprepletane sudbine u jednom momentu se nasle na pogresnom putu?
Hoće li Aska poželeti da Merso kaže:„...ostalo mi je da poželim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me docekaju s povicima mrznje”!

Ne. Ni mrznja u Aski neće biti dovoljna da i sama vikne! Ne Mersou. Mersoa Aska na neki način voli, kao sto je on na neki način voleo svet od kojeg je bezao, iz kojeg su ga, neshvacenog oterali?
Aska mrzi Vuka, Aska će ga nadigrati. Jer ona ne igra tango smrti, već zivota. I, pored svega, dok igra ona zna- on je njeno spasenje i izbavljenje od zablude da se nešto smrzlo može otopiti u mraznim noćima Za to postoje lepsi putevi, na kojima Asku nikada vise neće vrebati nijedan Vuk.

(Bilja015)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

A leto je bas obecavalo


Danima smo pricali samo o maturi. Ko će šta obuci, kako se ocesljati, s kim će ko, šta kupiti razrednom...a srce ionako puno. Napolju kasno proleće.
Pred leto koje obecava, između ostalog i Njega i mene...
Poslednjih nekoliko dana pred maturu, stvari su konacno sele na svoje mesto, sve je pripremljeno, bar sam mislila tako dok nisam jednog nasmejanog dana usetala kod fotografa. Odneh mu film da mi uradi neke slike,a gledam na stolu već slaze neke, neko će doći po svoje. Zaista je najbolji fotograf u gradu...

Učini mi se da videh nešto na jednoj slici, nekoga, kolena mi klecnuse...hoću li smeti...?!
-Molim Vas, dozvoljavate li da vidim ovu sliku...Nešto mi gadno kvrcnu u glavi, neko me nevidljiv raspali po njoj da nagonski podigoh ruklu..
-Izvolite..
ON je, vrlo vidljiv.. Kraj njega nasmejana crnka...dalje ne videh. Smracilo se u sred podneva.
Zahvalih i vratih sliku. Ostavih film i izadjoh.
Za ovo nisam bila pripremljena...
Nikad je dotad nisam videla, nikad nisam bila toliko povredjena. Suze su potocima lile.
Umrecu!
Ali, ako treba da umrem, umrecu dostojanstveno, odlucih u momentu!

Sutradan, na velikom odmoru, vidim ga gde ide ka meni, nasmejan...
Zgrabih druga za ruku, na šta se momak ukopa. Munuh ga laktom: Kreci ili te nema!!!
Aaaaaaaaa,razumede s mesta, ali zasista: Ja moram da budem majmun, je li?
To bar ne moras da glumis- ljubazna sam.

Prodjosmo pored njega zapanjeneg (registrovah to sa zadovoljstvom) mahnuh rukom, onako, nonsalantno-Hej, zdravo,zurimo, nadam se da si dobro?!
Da li me boli?
I previse...

-Koliko dugo ću morati biti ono sto sad jesam-majmun, pita me drug, a osmehuje se osmehom na kojem bi mu pravi Drakula pozavideo.
-Dok ne prođe matura, i ako zucnes, skocicu sa sprata, ucenih ga...
-Šta je skrivio, veselnik (ne popusta)?
O, pa kriv je sto je ziv, i sto je ruzan, i sto ga volim, i sto me vara, i sto on nasao drugu, on onakav mene ovakvu...jesi li je ranije vidjao s njim, pitam?
-Koga bre?! Pokusava da izvuce ruku osvrcuci se na njega, ali ga sutnuh vrhom patike, neprimetno ali ostro! Upali.

Propustam nekoliko telefonskih poziva, kažem sestri da kaže šta hoće, da sam u gradu s nekim, da me boli glava, da vozim poniku, da sam pala sa rolsula, da sam umrla, šta god...
Besna sam, a kad popusti bes, neka mi je Bog u pomoć. Zasad se dobro držim. Dobro sam.Stvarno jesam. Na tren mi se učini da ću se slomiti, ali, ne dam se. Tu satisfakciju ne bi dobio.
Od njega ni traga ni glasa. Ne vidjam ga na odmorima, ne smem da pitam. Da li mi fali? O da. I premnogo!
Ali, niposto ne želim cuti ono „Ja imam drugu”.
Pa, znam, ne treba mi i tvoja potvrda...

Koliko dugo traje povredjenost, i kako je to biti gubitnik za nekog za koga nisam ni gubitak, pitam sebe neprestano?!

Matursko vece je u punom jeku. Meni sve pomrlo, ali, djipam kao luda, ponekad i zapevam, a moj pratilac pogledom grabi po sali (odeljenja su spojena) ne bi li ugledao predmet zvani mrznja. Naredjenje izvrsava po propisu.
-Dobro izgledas veceras, zaista, zviznu!
I mama i sestra su mi to rekle, one po sluzbenoj duznosti, a ti ne moras, toliko daleko nisi zaduzen.
-Ali, jesi, muca...
Marsh-ponovo sam ljubazna.

-Enooo gaaaaaaaa!!!
Poskocih!
S kim je, je li crnka?
-Hebiga, ono sve lici na muskarce...a je li ona musko?!
Pribijam se uz njega, plesem...
-Hej, kaže, nije ovo loše, nije...nego, sviraju rok...mislim..
Ti nemas šta da mislis, nije ti to u zadatku, kažem i prepustam se „tihoj” muzici, klizim, a srce lupa din -din (a srce lupa dam-dam)...
...
Šta se desava, nadjacavam muziku?!
Nema ga, urla i obavestajac, negde je izasao...
Aha, sigurno otisao kod nje, po nju, ne vratio se dabogda!!!
Gde ste prosvercovali ono zestoko pice, pitam?
...
Ukocila sam se, ne smem da gledam ni na jednu stranu, u strahu da ne ugledam onog sto mrzim, a možda bi mi se i ona prividila, ko zna...Hik..
Lepo, kaže moj obavestajac, sve lepse od lepseg..hik
...
Neko me kucka po ramenu, osecam i mada sam obnevidela i otupela, ne prividja mi se.
Što ne zvoni, smejem se...hik
Neko me i gazi po cipelama?!
Obavestajac!
Koluta ocima, pokazuje na nešto ili nekoga iza mene...

Njih dvoje i ja, licem u lice.
Tražim moj oslonac po sluzbenoj duznosti, ali se izgubio negde u sali! Pade mi na pamet da nije cudo sto ljudi ubiju u afektu. Doduse, trenutno ne znam na koga pre da mislim, ali, onako uopsteno, ja sam pristalica afekta..
-Da vas upoznam...
Boze, ne ostavljaj me sad, a posle, uzimaj, bila bih Ti zahvalna.
-Moja sestra..pricao sam ti o njoj...iz Sidneja...trenutno je ovde...pa, nisi bila dostupna ovih dana - kaže, smrtno ozbiljan meni samrtno bledoj
Prepoznah je...još je lepsa nego na slici...
Jedva da sam joj dotakla ruku, osmeh sam uhvatila u letu, naglo jy je povukao i nestali su u dnu sale...

Toliko me slučajnosti dosad nistilo.
Ali, ne secam se da sam ikad toliko plakala...
Mene, majstora za baksuzluke kojoj su oni prosto rutina. Kad ponekad mi se desi nešto lepo, pomislim-neko je pogresio...
Vise ih nema, postoji sam zid. Cvrst, visok zid. Da li je to dobro? Ne bih rekla.
Ali, sve dok pomaze, ne može ni biti loše.
P.S.
Ne brini, samo sanjarim.
Vise nemam razloga za suzu na spomen tvoga imena.
(Bilja015